Слободан Качар

Слободан Качар (Перућица, 15. септембар 1957) је бивши боксер. Освојио је златну медаљу у полутешкој категорији до 81. килограма за Југославију на Олимпијским играма 1980. у Москви и исте године је именован за најбољег спортисту Југославије.[2][3][4][5]

Једини је наш боксер који је освојио златну олимпијску медаљу и титулу светског професионалног првака у четири најзначајније светске верзије: ВБЦ, ВБА, ИБФ и ВБО.[6] Током 8 година и 4 месеца није доживео пораз и у том периоду је имао 99 узастопних победа у аматерској и 21 у професионалној конкуренцији, чиме је јединствен у историји светског бокса. Такође је вишеструки првак Југославије, Балкана и медитерански шампион.[7] Млађи је брат боксера Тадије Качара, који је освојио сребрну медаљу на Олимпијским играма 1976.[8]

Био је председник Боксерског савеза Србије и члан Извршног комитета Европске боксерске федерације.[9]

Слободан Качар
Личне информације
РепрезентацијаЈугославија
Држављанство Србија
Датум рођења15. септембар 1957.(62 год.)
Место рођењаПерућица
 ФНРЈ
Висина188 cm[1]
Маса81 kg[1]
Спортске информације
Спортбокс
КлубБК „Војводина“

Биографија

Породица води порекло из села код Требиња. Због сукоба са Турцима и крвних освета била је принуђена да се пресели, најпре у Босанско Грахово, а затим у Перућицу код Јајца, као и да промени презиме из Милићевић у Качар. Презиме су одабрали јер су били мајстори за прављење каца. Исто као и двојица старије браће (Сретен и Тадија) рођен је у Перућици, од оца Гојка и мајке Стане. Од његове четврте године браћа су живела практично без родитеља, који су одлазили на рад у Швајцарску, па у Аустрију и Немачку, тако да су за то време расли уз бабу и деду. Крајем 1971. године, преселили су се на салаш код Ветерника, поред Новог Сада, док су деда и баба остали да живе у Босни.[9]

Заједно са Тадијом је почео да тренира бокс када је имао 14 година. У почетку, за разлику од старијег брата, који је био снажнији, није имао подршку родитеља.[9] Играо је за спортски клуб „Војводина“ у Новом Саду,[2] од 1972. године.[10] Старији брат Сретен определио се да постане адвокат, док су Тадија и Слободан дипломирали на Факултету спорта и физичког васпитања у Новом Саду.[9]

Током 1970-их четири пута је освојио титулу првака Југославији.

Летње олимпијске игре 1980.

Као увертира за пласман на Олимпијске игре у Москви 1980. године очекивало се да ће бити организован меч између два брата Качара: Тадије и Слободана, али је Тадија, који је на претходној олимпијади у Монтреалу 1976. освојио сребрну медаљу, на припремама на Жабљаку одустао од прилике за пласман, пошто није желео да се бори против млађег брата. Тако се Слободан за олимпијске игре изборио после доминантне победе над Драганом Вујковићем. На олимпијским играма је за противнике имао Танзанијца Михаела Носора, а затим двоструког првака Европе у полутешкој категорији, Совјета Давида Квачадзеа. У полуфиналну је победио Херберта Бауха из Источне Немачке, кога је савладао нокаутом у другој рунди. А 2. августа, у финалу се борио против Пољака Павела Скжеча, који се током меча два пута нашао у нокдауну. Одлуком судија је постао олимпијски победник на поене (4:1). При повратку у Ветерник, са аеродрома су га одвезли ка Новом Саду, где га је дочекало 15.000 људи.[11]

Професионална каријера

Професионалну боксерску каријеру наставио је у Италији и САД.[10] Светски професионални првак у ИБФ верзији је постао 21. децембра 1985. у Пезару у Италији, уз америчког тренера Анђела Дандија, италијанског порекла.[9] Тог дана, у 15 рунди, одлуком судија на поене је победио Американца Едија Мустафу Мухамедому.[6]

По завршетку спортске каријере радио је као професор и тренер. У Нови Сад се вратио 2003. године, када је га је ангажовоа БК „Војводине“, клуб у коме је започео каријеру.[10]

У марту 2004. је изабран за председника Боксерског савеза Србије и Црне Горе.[10] Са функције председника Боксерског савеза Србије је смењен 2009. године, због чега се жалио Врховном суду Србије, који је поништио ту одлуку, али није враћен на функцију.

Породица

Крајем 80-их година узео је америчко држављанство. Има кућу и мотел у Мајами Бичу , а у Ветернику, на салашу, производњу картонаже за све врсте паковања. Са супругом Славенком, родом из Сплита, има ћерке Милену и Марину.[9]

Слободан и Тадија Качар су стричеви фудбалера Гојка Качара.[12]

Извори

  1. 1,0 1,1 „Slobodan Kačar”. sports-reference.com. Sports Reference LLC. Приступљено 17. 10. 2013.
  2. 2,0 2,1 „51 год назад (1957) родился Слободан Качар, боксер, олимпийский чемпион”. olimpizm.ru (на језику: (на језику: руски)). Олимпийская энциклопедия. 5 .9. 2008. Архивирано из оригинала на датум 18. 10. 2013. Приступљено 17. 10. 2013. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  3. ^ „Бокс на олимпиаде Москва 1980”. olimp-history.ru. История Олимпийских игр. Приступљено 17. 10. 2013.
  4. ^ Ненад Петровић (2007). Слободан Гавриловић, ур. Сви наши олимпијци: од Краљевине 1912. до Србије 2008. (PDF). Београд: Демократска странка / Истраживачко-издавачки центар. стр. 12, 13. ISBN 978-86-7856-060-6. Архивирано из оригинала (пдф) на датум 19. 10. 2013. Приступљено 17. 10. 2013.
  5. ^ Бранимир Васић (21. 7. 2012). „Олимпијски времеплов - Москва 1980.”. dobrevesti.rs. Кућа добрих вести. Приступљено 17. 10. 2013.
  6. 6,0 6,1 „Никола Стевановић жели ИБФ круну у Арени”. zurnal.rs. Спортски журнал. 11. 5. 2011. Приступљено 17. 10. 2013.
  7. ^ Мирослав Нешић (3. 11. 2009). „Спортски споменар - Слободан Качар”. radiobeograd.rs. Радио Београд 1. Приступљено 17. 10. 2013.
  8. ^ Мирослав Нешић (18. 4. 2010). „Емисија спортски споменар - Слободан Качар” (мп3). radiobeograd.rs. Радио Београд 1. Приступљено 17. 10. 2013.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 9,5 Славко Трошељ. „У бокс ме "увео" Клеј”. politika.rs. Политика. Приступљено 17. 10. 2013.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 Александар Ћирић (17. 2. 2005). „Председнички пламен”. Време. Београд: НП "Време" д.о.о. 737. ISSN 0353-8028. Приступљено 17. 10. 2013. |first1= захтева |last1= у Editors list (помоћ)
  11. ^ „Качар: Отац ми је бранио да се бавим боксом”. zurnal.rs. Спортски журнал. 13. 2. 2010. Приступљено 17. 10. 2013.
  12. ^ Славко Басара (2. 7. 2013). „Суботић и Качар желе у репрезентацију РС”. fsrs.org. Фудбалски савез Републике Српске. Архивирано из оригинала на датум 19. 10. 2013. Приступљено 17. 10. 2013.

Литература

15. септембар

15. септембар (15.9.) је 258. дан у години по грегоријанском календару (259. у преступној години). До краја године има још 107 дана.

1957

1957. је била проста година.

Југославија на Летњим олимпијским играма 1980.

Спортистима Југославије је ово били четрнаесто учешће на Летњим олимпијским играма. Југославија је на Олимпијским играма 1980. у Москви била заступљена са 167 учесника који су учествовали у 17 спортских дисциплина (атлетика, бициклизам, бокс, ватерполо, веслање, дизање тегова, једрење, кајак и кану, кошарка, одбојка, пливање, рвање, рукомет, стреличарство, стрељаштво, фудбал и џудо).

Спортисти из Југославије су на овим играма освојили још осам медаља, две златне, три сребрне и четири бронзане. Златне медаље су освојене у Боксу (Слободан Качар) и кошарци (мушка репрезентација Југославије).

Југославија на олимпијским играма

Југославија је први пут на Летњим олимпијским играма учествовала 1920. године под заставом и именом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. На својим првим Олимпијским играма Југославија је имала укупно седамнаест представника . који су се такмичили у једином спорту у којем је узела учешће, фудбалу. На свом првом учешћу Југославија није освојила ниједну медаљу. Фудбалери су на олимпијском фудбалском турниру заузели четрнаесто место са два пораза из две утакмице.

Пре овог првог учешћа, спортисти из Хрватске, Словеније и са територије Војводине су учествовали на олимпијадама такмичећи се за Аустрију или Мађарску јер су пре Првог светског рата

ове територије припадале Аустроугарској, а међу овим спортистима били су и освајачи олимпијских медаља Момчило Тапавица, Милан Нералић и Рудолф Цветко. Краљевина Србија је као самостална држава имала своја два представника још на Олимпијади 1912. године.

Југославија је била представљана од стране спортиста под четири различита имена држава:

Краљевина Југославија (званично Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца до 1929) од 1920–1936

Федеративна Народна Република Југославија од 1948. до 1963.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија од 1963. до 1992. ЗОИ

Савезна Република Југославија, формирана од заједнице две државе Србије и Црне Горе у периоду од 1996–2002Две од Југославије отцепљене државе, Хрватска и Словенија, су своја такмичења на олимпијадама као независни тимови почели од ЗОИ 1992.. На Летњим олимпијским играма 1992. у Барселони су као независни такмичари учествовали спортисти из СР Југославије и Македоније зато што су Уједињене нације увеле међународне санкције Југославији, а Олимпијски комитет Македоније још није био оформљен. Од ЛОИ 2008. свих шест бивших република Југославије се независно такмиче на Олимпијским играма.

Југославија је била домаћин Зимских олимпијских игара 1984. у Сарајеву, а Београд је био кандидат за домаћина Летњих олимпијских игара 1992.

Општина Језеро

Општина Језеро је општина у Републици Српској, БиХ. Сједиште општине се налази у насељеном мјесту Језеро. Према подацима Агенције за статистику Босне и Херцеговине на попису становништва 2013. године, у општини је пописано 1.144 лица.

Перућица (Језеро)

Перућица је насељено мјесто у општини Језеро, Република Српска, БиХ.

Политикин избор спортисте године

“Политика”, најстарији дневни лист на Балкану, бира најуспешнијег спортисту године од 1953. године. Државе у којима је биран спортиста године у протеклом периоду су: Федеративна Народна Република Југославија (ФНРЈ), Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ), Савезна Република Југославија (СРЈ), Државна заједница Србија и Црна Гора (СЦГ) и Република Србија (РС). Спортисту године бирао је и лист “Спортске новости” од 1950. до 1990. године , док је “Спорт” додељивао награду “Златна значка” најбољем спортисти од 1957. до 2015. године.

Слободан

Слободан је српско мушко име, такође присутно код осталих народа бивше Југославије (Црногораца, Хрвата и Македонаца). Женски облик имена је Слободанка. Чести надимци, изведени из имена Слободан су Слобо/Слоба, Бобо/Боба, Бобан, Бода, Цоби/Цобе итд.

Први пут се појавило 1869. године, када га је српски политичар и економиста Владимир Јовановић, дао свом сину. Инспирисао га је Џон Стјуарт Мил, односно његово дјело О слободи. Слободан Јовановић је постао прва особа са тим именом. Име је нарочито било популарно у Југославији током Другог свјетског рата и непосредно након рата. У свијету је постало познато захваљујући Слободану Милошевићу. Током првих година његове владавине, било је популарно међу Србима, док су Хрвати, од тада, веома ријетко давали дјеци име Слободан. Након завршетка периода владавине Слободана Милошевића, и међу Србима је ово име постало ријетко.

Списак знаменитих Срба Босне и Херцеговине

Срби у Босни и Херцеговини су један од три конститутивна народна, и следећи списак представља списак знаменитих Срба и људи српског порекла са простора у оквиру данаших граница Босне и Херцеговине.

Списак олимпијаца Југославије (1920-1992 ЗОИ)

Следећи списак представља списак југословенских олимпијаца по спортовима који су се такмичили на Олимпијским играма у периоду од 1920. до Зимских олимпијских игара 1992. За списак олимпијаца СР Југославије погледај: Списак српских олимпијаца и Списак црногорских олимпијаца.

Списак познатих Новосађана

Списак познатих становника Новог Сада, који живе или су живели у граду, као и оних који су у њему рођени.

Списак српских и црногорских освајача медаља на Светским првенствима

Списак освајача медаља Србије и Црне Горе на Светским првенствима било да су представљали: Србију и Црну Гору као независне државе, такмичили за време Краљевине СХС и ЈУГ, СФРЈ, СРЈ и Државне заједнице Србије и Црне Горе.

Освајачи медаља:

рођени су на територији Републике Србије, Републике Црне Горе и ентитеа Републике Српске,

такмиче се за клубове Републике Србије, Републике Црне Горе и ентитеа Републике Српске у време освајања медаља,

доселили се у Републику Србију, Републику Црну Гору, ентитет Републику Српску (нарочито изражено после грађанских ратова у Југославији)

примају национална признања у Србији, Црној Гори и Републици Српској.Напомена: списак је непотпун услед недостатка адекватних извора.

Спорт (дневни лист)

„Спорт“ је био српски дневни спортски лист дуге традиције. Основан је као „Фискултура“ и први број изашао 5. маја 1945. године. Касније носио име Југословенски спортски лист „Спорт“, а потом Дневни спортски лист „Спорт“.

Издаван је обично ћириличним писмом, на 24-32 странице, објављујући вести, резултате, извештаје, репротаже, интервјуе из земље и света, пратећи више од 60 спортских грана и дисциплина.

Спорт у Србији

Популарни спортови у Србији су: фудбал, кошарка, ватерполо, одбојка, рукомет и тенис. Србија је била домаћин Летње Универзијаде 2009, Светског првенства у воденим спортовима 1973, европских првенстава у фудбалу, кошарци, одбојци, рукомету, стоном тенису, гимнастици, џудоу, рвању, веслању... Сваке године се одржавају Београдски маратон и бициклистичка трка кроз Србију.

Министар за омладину и спорт у Влади Републике Србије је Вања Удовичић.

Олимпијски комитет Србије је основан 1910. године. Актуелни председник је Владе Дивац. Спортски савез Србије је организација која има надлежност за неолимпијске спортове.

Србија се први пут појавила на Олимпијским играма 1912. Након тога, спортисти Србије су били део тима Краљевине СХС/Југославије, СФР Југославије, Независних учесника, СР Југославије и Србије и Црне Горе. Од 2006, односно ЛОИ 2008, спортисти наступају као репрезентативци Србије. Међународни олимпијски комитет и већина осталих међународних спортских организација признаје Србију за директног наследника резултата свих претходних држава.

Најпознатија спортска друштва у Србији су ЈСД Партизан (њихови навијачи су Гробари) и СД Црвена звезда (навијачи Делије).

Запажени репрезентативни успеси, као и неки у популарним појединачним спортовима, се често прослављају на улицама и трговима широм државе, а традиционално се организује и дочек испред скупштине у Београду.

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Добитници „Златне значке” Спорта

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.