Сликовно писмо

Сликовно или пиктографско писмо (лат. pictus)је једно од најстаријих облика писама.[1]

Значење писма

Пиктографско писмо је писмо у облику слике, које је настало у давној прошлости од наших предака пећинских људи који су живели у палеолитском или старијем каменом добу. Оно је створено из потребе пећинских људи да пренесу знање на следеће генерације. Оно се састоји се од низа једноставних сличица при чему поједини знак или сличица дозива у свест особе одређене догађаје и ствари које од асоцијативно веже уз тај знак. Груписањем знакова или сличица могуће је приказати неки догађај или фиксирати неку мисао.[2] [3]

Афричко сликовно писмо

У Африци пиктографско писмо се користио као нека врста уметничког и религиозвног или чак историског приказа човека који је живео у предисторијском добу. Пиктограме или симболе познавали су само маги (свештеници). Најчешћи мотиви на овим сликама су били животиње, људи у лову или магијски ритуали, али такође и ратови који су водили. На основу тих бушманских цртежа у етнолошком и историјском смислу слични су многобројни цртежи по стенама планинских предела читаве Јужне Америке, нарочито Аргенитине и Бразила за које научници претпостављају да би могли бити цртежи предисторијских култура народа тих територија, док други научници претпостављају да ти цртежи потичу из много каснијих времена, и то од изумрлих народа који су нам до данас остали непознати.

Сликовно писмо Индијанаца

Катактеристика индијанских сликовних писама јесте у томе да су изразито сликарски елементи час реалистички, а час стилизирани и да се мешају са конвенционалним знацима, који представљају одеређене појмове, што отежава њихово дешифровање. Већина њихових пиктограма било је примитивног карактера, док у случају са писмима племена Маја и Астека пиктограми су били веома развијени.[2]

Галерија

Newspaper Rock, in Indian Creek Historic State Park, Is Remarkable for the Clarity and Number of Its Ancient Indian Pictographs, 05-1972 (3814973550)

Слика на зиду пећине

Ancient pictographs in cliff dwellings. Grand Canyon, Ariz. LCCN2006686916

Гранд кањон слике из пећине

Pictograph jqjacobs

Пиктограм на зиду пећине

THE ANCIENT INDIAN PICTOGRAPHS ON NEWSPAPER ROCK, IN INDIAN CREEK HISTORIC STATE PARK, ARE NUMEROUS AND DISTINCT - NARA - 545692

Древни пиктограми

Референце

  1. ^ „Историја писма” (PDF). Факултет примењених уметности. Приступљено 1. 4. 2019.
  2. 2,0 2,1 Фуруновић, Драгутин. Историја и естетика књиге 1. Нови Београд, аутор, 1999. стр. 157—167.
  3. ^ „Писма кроз цивилизације”. пулс. Приступљено 1. 4. 2019.

Литература

  • Фуруновић, Драгутин. Историја и естетика књиге 1. Нови Београд, аутор, 1999. стр. 157—167.

Спољашње везе

Винчанска култура

Винчанска култура представља млађенеолитску и раноенеолитску културу Европе (између првих векова 5. миленијума пре нове ере и првих векова 4. миленијума пре нове ере). Простирала се од средњег Потисја на северу до Скопске котлине на југу и од река Усоре и Босне на западу до Софијског басена на југу, односно обухватала је територије данашње Србије, Румуније, Северне Македоније и Босне и Херцеговине. Винчанска култура је била технолошки најнапреднија праисторијска култура у свету. Најранија металургија бакра у Европи потиче са винчанског локалитета Беловоде у источној Србији. Генералним урбанистичким планом развоја Београда, приобални појас Дунава у зони Винче проглашен је археолошким парком.

Компаративна књижевност

Компаративна књижевност је грана науке о књижевности која се бави упоредним проучевањем књижевних историја и књижевних праваца разних националности.

Писмо

Писмо је начин графичког представљања односно записивања језика. Наука која се бави изучавањем његовог настанка, врста и развоја назива се граматологија. Глагол писати је највероватније настао од старословенског псати, у значењу урезивати. У старија времена су појмови писмо и писмено означавали слово. У значајном броју индоевропских језика се појам слова и букве изражава веома сличним речима, на основу чега се извлачи закључак да се у индоевропској заједници прво писало на буковој кори.

Систем писања је било који конвенционални метод визуалног представљаља вербалне комуникације. Док су и писање и говор корисни у преносу порука, писање се разликује по томе што је исто тако поуздана форма чувања и трансфера информација. Процеси кодирања и декодирања система писања обухватају заједничко разумевање између писаца и читалаца значења иза сетова симбола који сачињавају скрпту. Писање се обично забележи на постојаном медијуму, као што је папир или електронски медијум, мада се могу користити и нетрајни методи, као што је писање на рачунарском дисплеју, на табли, у песку или димом по небу.

Општи атрибути система писања могу се могу ставити у широке категорије као што су алфабети, слоговна писма, или логографи. Сваки дати систем може имати атрибуте више од једне категорије. У алфабетској категорији, постоји стандардни сет слова (основних писаних симбола или графема) за сугласнике и самогласнике који кодирају по основи општег принципа да слова (или парови/групе слова) представљају говорне звуке. У слоговном писму, сваки симбол корелира са слогом или мором. У логографији, сваки знак представља реч, морфему, или друге семантичке јединице. Друге категорије обухватају абџаде, који се разликују од алфабета по томе што самогласници нису означени, и абугиде или азбучнослоговно писмо, у коме сваки знак представља сугласник–самогласник пар.

Већина система типично има редослед својих симбола тако да групе кодирају веће кластере као што су речи или акроними (генерално лексеме), што доводи до много више могућности (пермутација) у значењима него што симболи могу пренети сами. Системи исто тако омогућавају повезивање тих мањих група (понекад се помиње генерички термин 'карактерни низови') како би се омогућио потпуни израз језика. Читање се може постићи чисто у уму као интерни процес, или оралним изражавањем. Посебан скуп симбола познат као интерпункција се користи да се помогне у структури и организацији многих писаних система и може се користити за помоћ при изражавању нијанси и варијација у значењу поруке која се вербално комуницира помоћу индикација у ритму, тону, актенцу, модулацији или интонацији. Систем писања такође обично има метод за форматирање снимљених порука које следе правила говорне верзије попут њене граматике и синтаксе, тако да ће читалац имати значење предвиђене поруке тачно сачувано.

Системима писања је претходило прото-писање, које користи пиктограме, идеограме и друге мнемоничке симболе. Прото-писању недостаје способност за снимање и изражавање читавог спектра мисли и идеја. Проналазак система писања, који датира уназад до почетка бронзаног доба у касној неолитској ери при крају 4. миленијума п. н. е., омогућио је прецизно трајно записивање људске историје у маниру који није био подложан истим типовима грешака којима је орална историја подложна. Убрзо након тога, писање је пружало поуздану форму комуникације на даљину. Са развојом издаваштва, оно је пружило медијум за ране форме масовних комуникација.

Креирање новог алфабетског писма за језик са постојећим логографским системом писања назива се алфабетизација, као кад је Народна Република Кина проучавала могућност алфабетизације кинеског језика са латиницом, ћирилицом, арапским писмом, и чак бројевима, иако се најчешћа пракса, претварања у латиницу, обично зове романизација.

Праисторија на тлу Србије

Праисторија на тлу Србије обухвата период историје Србије од појаве првих људи на њеном тлу око 40.000. године п. н. е, до доласка Римљана крајем III века п. н. е.

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Стари Египат

Стари Египат, још и древни Египат и антички Египат, био је цивилизација древне северне Африке, концентрисана дуж доњег тока реке Нил на простору на коме се данас налази Арапска Република Египат. Староегипатска цивилизација уследила је након преисторијског Египта и сединила се око 3100. године пре н. е. (према конвенцијалној египатској хронологији) са политичким уједињењем Горњег и Доњег Египта под Менесом (често идентификован као Нармер). Историја старог Египта настала је као низ стабилних краљевстава, раздвојених периодима релативне нестабилности познатих као прелазни периоди: Старо краљевство током раног бронзаног доба, Средње краљевство током средњег бронзаног доба и Ново краљевство током касног бронзаног доба.

Египат је врхунац своје моћи достигао током Новог краљевства, када је владао већим делом Нубије и значајним делом Блиског истока, након чега је уследио период постепеног слабљења. Током своје историје Египат је био нападнан или освојен од стране бројних страних сила, међу којима су Хикси, Либијци, Нубијци, Асирци, Ахемениди и Македонци под командом Александра Великог. Хеленистичко Птолемејско краљевство, настало након Александрове смрти, владало је Египтом до 30. године пре н. е., када га је, за време Клеопатре, освојило Римско царство и постало је римска провинција.Успех староегипатске цивилизације настао је делом због њене способности да пољопривреду прилагоди условима речне долине Нила. Придвидљиве поплаве и контролисано наводњавање плодне долине произвеле су вишак усева, потребан за густо становништво, као и друштвени развој културу. Уз резерве ресурса, управа је спонзорисала експлоатацију минералних сировина у долини и околним пустињским регионима, рани развој независнох система писања, организацију колективних грађевинских и пољопривредних пројеката, трговину са околним регијама и војску која је за циљ имала потврдити египатску доминацију. Мотивисање и организација ових делатиности вршила је бирократија сачињена од елитних писара, верских вођа и управитеља под контролом фараона, који је осигуравао сарадњу и јединство египатског народа у смислу разрађеног систем религијских веровања.Међу многим достигнућим старог Египта налазе се технике експлоатације, геодетске и грађевинске технике које су осигурале градњу монументалних пирамида, храмова и обелиска; систем математике, практичан и ефикасан систем медицине, систем наводњава и технике пољопривредне производње, први познати дашчани чамци, египатску технологију фајанса и стакла, нови облици књижевности и најранији познати мировни споразум, склопљен са Хетитима. Стари Египат је остави трајно наслеђе. Уметност и архитектура старог Египта су често копиране, а староегипатски антиктвитети су однесени у далеке крајеве света. Монументалне рушевине старог Египта су вековима инспирисале машту путника и писаца. Новостечена пажња према антиквитетима и ископавања у раном савременом добу која су предводили Еврпљани и Египаћни, довела су до научног истраживања египатске цивилизације и већег уважавања њене културне баштине.

Стари век

Стари век је епоха робовласничког друштвеног поретка који је, у току развоја људског друштва, најдуже трајао. Протеже се од појаве класних друштава, првих цивилизација и прве писмености (4000—2000. године п. н. е. па до пропасти Западног римског царства (476. године).Термин стари век обележава историјографију историјског доба настанка првих цивилизација на Средњем истоку у области Средоземног мора и у јужним и источним областима Азије.

Сумер

Сумер (или Сумерија) је најстарија позната цивилизација у историјској регији јужне Месопотамије, данашњег јужног Ирака, током Енеолита и раног бронзаног доба, и вероватно прва цивизација на свету заједно са старим Египтом и цивилизацијом долине Инда. Живећи дуж долина Тигриса и Еуфрата, сумерски фармери су могли да узгајају у изобиљу житарице и друге усеве, чији вишак им је омогућио да се населе на једном месту. Прото писање у праисторији датира уназад до око 3000 п. н. е. Најранији текстови потичу из градова Урука и Џемдет Насра из периода око 3300 п. н. е; рано писање клинастим писмом се појавило око 3000 п. н е.Модерни историчари сматрају да су Сумер првобитно перманентно населили између c. 5500 и 4000 п. н. е. западно азијски народи који су говорили сумерски језик (на шта указу имена градова, река, основних занимања итд., као доказ), који су аглутинативни језички изолат. Ови претпостављени, праисторијски људи се сада зову „прото-Еуфратијанци” или „Убаидијци”, и сматра се да су еволуирали из Самарске културе северне Месопотамије. Модерни научници сматрају да су Убаидијци (мада их никад нису поменули сами Сумерци) били прва цивилизациона сила у Сумеру, која је дренирала мочваре ради пољопривреде, развила трговину и успоставила занате, укључујући ткање, обраду коже, металопрерађивање, зидарство и израду керамичких плочица.Неки научници оспоравају идеју прото-еуфратног језика или једног супстратног језика; они сматрају да је сумерски језик оригинално био језик ловачких и риболовних људи који су живели у мочварном појасу и источно арабијском обалском региону и који су били део арабијске бифацијалне културе. Поуздани историјски записи почињу много касније; нема записа било које врсте у Сумеру који су старији од доба Енмебарагесија (c. 26. век п. н. е). Јурис Заринс сматра да су Сумерци живели дуж обале источне Арабије, данашњег региона Персијског залива, пре него што је био поплављен на крају последњег леденог периода.Сумерска цивилизација се формирала током Уручког периода (4. миленнијум п. н. е), настављајући у периоде Џемдет Насра и раних династија. Током 3. миленијума п. н. е, развила се блиска културна симбиоза између Сумераца, који су говорили језички изолат, и народа који су користили акадски језик, што укључује широко распрострањен билингуализам. Утицај сумерског на акадски (и vice versa) је евидентан у свим областима, од лексичког позајмљивања на масивној скали, до синтаксне, морфолошке, и фонолошке конвергенцоке. Ово је подстакло научнике да називају сумерски и акадски у 3. миленијуму п. н. е. језичким савезом. Сумер су покорили краљеви Акадског царства који су говорили семитске језике око 2270 п. н. е. (кратка хронологија), али се сумерски задржао као свети језик.

Изворна сумерска владавина поновно се појавила око једног века током треће династија Ура апроксимативно око 2100–2000 п. н. е, али је акадски језик исто тако остао у употреби. Сумерски град Ериду, на обали Персијског залива, се сматра да је био први град на свету, где су се стопиле три засебне културе: она сеоских Убаидских фармера, који су живели у колибама од земљаних цигли и практиковали наводњавање; култура покретних номадских семитскх пасторалиста који су живели у црним шаторима и пратили стада оваца и коза; и она рибара, који су живели у колибама у мочварама, који су можда били предаци Сумераца.

Уметност подземног света Наисуса

Уметност подземног света Наисуса коју срећемо у многобројним гробницама из ранохришћанског периода Наисуса (данас Ниша), осликава надземну стварност, која се може наслутити тачним препознавањем насликаних детаља на зидовима гробница. Овај сегмент ликовне симболике не указује само на препознатљиве предмете из свакодневног живота древног царског Константиновог града, већ открива и атмосверу у којој су живели први хришћани Ниша.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.