Слив

Слив је назив за територију са које све воде отичу према неком мору, океану или језеру. Граница два слива назива се развође а у географском смислу вододелницу чини неко брдо, гребен или планина. Вододелница је линија која спаја највише тачке на развођу. Слив се састоји од више речних сливова. Речна развођа могу бити главна и споредна. Главна развођа одвајају сливове великих река, а споредна сливове притока (првог, другог, трећег реда итд.). У свету постоји велики број сливова различите површине и количине воде која њима отиче. Највећа количина воде (око 47% свих текућих вода) отиче у Атлантски океан.

Могу се издвојити сливови океана, мора, језера и река. У хидрологији F²¹ означава површину слива изражену у km², а на картама се мери помоћу планиметра. Стварни хидрогеолошки слив се у крашким теренима често не поклапа са топографском површином неке реке или језера. Карактеристике речног слива у знатној мери утичу на режим реке и водни биланс њеног слива.

Struma river watershed, Bulgaria
Слив реке Струме, Бугарска

Карактеристике слива

Карактеристике речног слива веома су значајне за режим реке и водни биланс њеног слива.

  1. Површина слива (F) – Количина воде која отекне реком сразмерна је површини слива. Зато реке великих сливова располажу огромном количином воде (Амазон на ушћу око 220000 m³/s). Изузетак представљају веће пустињске реке које воду губе испаравањем, понирањем у песак или наводњавањем (Нил, Тарим, Колорадо...)
  2. Дужина слива (Ls), одрђује се на два начина, у зависности од облика слива. За сливове попут елипсе правоуглог или кружног облика дужина се одређује према дужини праве која спаја реку од извора до ушћа са продужетком до развођа. За сливове неправилних контура дужина се одређује према дужини медијане која се на карти црта помоћу целуоидног шаблона састављеног од низа концентричних кругова са малим простором у центру који служи за стављање оловке. Поклапајући исте кругове са линијом вододелнице од извора до ушћа одређује се низ тачака подједнако удањених од супротних вододелница.
  3. Просечна ширина слива (Bm) се одређује дељењем површине слива (F) са његовом дужином (L): . Од великог је хидролошког значаја.
  4. Коефицијент асиметрије слива (kₐ) одређује се формулом , а може се добити и простије деобом дела слива веће површине са оним мање површине или . Значајан је чинилац у хидрологији, посебно за сливове великих река код којих постоје разлике у количини воде која у њих доспе па се јављају и велике разлике у количини воде која доспе до главног водотока.
  5. Коефицијент пуноће слива (kp) показује колико је слив развијен и што је већи, већи су и поплавни таласи на реци. Добија се формулом .
  6. Просечан пад речног слива (iF) утиче на брзину површинског отицања падавина до сталних водотока у сливу.
  7. Коефицијент пошумљености утиче на уједначеније отицање падавина у речни слив и тиме смањује промене водостаја

Типизација облика речних сливова

Б. А. Аполов и Н. В. Котловаја сматрају да се сви сливови могу сврстати у неку од следећих група:

  • реке са највећон ширином слива у средњем току
  • реке са највећом ширином слива у горњем току
  • реке са највећом ширином слива у доњем току
  • реке са дугачким и скоро подједнако широким сливом
  • реке са суженим сливовима у средњем току

Типизација облика речних сливова се врши помоћу изолинија које деле слив на једнаке делове дужином медијане слива.

Литература

Гавриловић, Љ.; Дукић, Д. (2008). Хидрологија [1]

Литература

  • Dušan., Dukić (2008). Hidrologija. Gavrilović, Ljiljana. (2. izd изд.). Beograd: Zavod za udžbenike. ISBN 9788617153463. OCLC 295046463.
      Амазон

      Амазон (шп. Río Amazonas, порт. Rio Amazonas) је река у Јужној Америци. Са просечним годишњим протоком од 209.000 m³/s то је водом најбогатија река на свету. У ствари, њен проток је једнак збиру протока 6 наредних водом најбогатијих река.

      Дужина реке Амазон је 6.448 km. У свету, дужа је једино река Нил. Једна бразилска експедиција из 2007. утврдила је ново извориште Амазона, тврдећи да је ово ипак најдужа светска река.Слив реке Амазон покрива 6.950.000 km², што је 40 % Јужне Америке (други највећи слив је слив реке Конго са 3,8 милиона км²). Басен Амазона се простире на географским ширинама између 5° север и 20° југ. Река извире у Андима и улива се у Атлантски океан у нивоу екватора. Извор Амазона је у Перуу, а река затим прелази у Бразил на тромеђи са Колумбијом којој припада део леве обале. Одатле река тече 3.615 km кроз Бразил до свог ушћа. Њен хидрографски басен обухвата више од 1000 водотокова. Река Амазон носи 18% све слатке воде која се улива у светске океане.

      Река је пловна до града Икитос, 3700 km од океана, док мала пловила могу да плове још 780 km до Ачуала.

      Горњи ток реке Апуримак на Невадо Мисмију се сматрао током периода од скоро једног века нај удаљенијим извором Амазона, све док једна студија из 2014. године није утврдила да тај статус у ствари припада притоци Кордилера Руми Круз у горњем току реке Мантаро у Перуу. Мантаро и Апурíмак се спајају, и са другим притокама формирају реку Укајали, која се затим спаја са реком Марањон у близини Икитоса у Перуу, чиме се формира ток који се у земљама изузев Бразила сматра главним током Амазона. Бразилци називају ову секцију реком Солимоес изнад њеног ушћа са реком Рио Негро чиме се формира ток који Бразилци називају Амазон код Сретишта вода (порт. Encontro das Águas) код Манауса, највећег града дуж тока реке.

      Просечни проток је око 209.000 m3/s (7.400.000 cu ft/s; 209.000.000 L/s; 55.000.000 USgal/s)—апроксимативно 6.591 km3/a (1.581 cu mi/a), што је више од комбинације следећих седам највећих независних река — Амазон претставља 20% глобалног речног испуста у океан. Амазонски басин је највећи слив на свету, чија површина је апроксимативно 7050000 km². Део речног слива у самом Бразилу је већи од било којег другог речног слива. Амазон улази у Бразил са само једном петином протока који на крају испушта у Атлански океан, мада већ у тој тачки има већи проток од било које друге реке.

      Босна

      Босна је историјско-географска област на Балканском полуострву око истоимене реке и северни део Босне и Херцеговине. У раном средњем веку су је населили Словени, па се касније јавља и под именом Врхбосна и била је под влашћу породица босанских племића који су били вазали угарских краљева све до 1377. када постаје краљевина и свој врхунац достиже под босанским владаром Твртком I Котроманићем који се проглашава краљем Србља, Босне, Далмације те западниех страна. Првобитно (12 cт.) је обухватала област око горњег тока истоимене реке и слив Лашве до Криваје, док се данас под термином Босна подразумева много шира област која обухвата северни део Босне и Херцеговине са вододелницом Црног и Јадранског мора као њеном грубо повученом јужном границом.

      Вардар

      Вардар (мкд. Вардар, грч. Αξιός [Aksiós — Аксиос] или Βαρδάρης [Vardáris — Вардарис]) је највећа река која протиче кроз Северну Македонију и једна од већих на Балкану. Дужина реке износи 388 km, а њен слив покрива површину од приближно 20.500 km².

      Река Вардар извире у Врутоку, неколико km северно од Гостивара у Северној Македонији, пролази кроз Скопље, Грчку и улива се у Егејско море близу Солуна.

      Река пролази кроз Тиквешку котлину где се у њу уливају највеће притоке, Црна река са десне и Брегалница са леве стране.

      Иван Јастребов је записао да (свакако у горњем току) Вардар дели Полог на Доњи и Горњи. Гори Полог је на његовој десној страни, а Доњи са Тетовом - уз реку Маздача код Врапчишта. Македонији припада око 80% речног тока Вардара (301 km), а остатак Грчкој.

      Великаја (река)

      Великаја (рус. Великая) река је на крајњем западу европског дела Руске Федерације. Протиче преко централних и западних делова Псковске области и са дужином од 430 km најдужа је река у целој области. Притока је Псковског језера и део сливног подручја реке Нарве и Финског залива Балтичког мора.

      У Псковско језеро улива се пространом делтом, а ушће се налази на неких 15 km низводно од града Пскова. У зони ушћа дуж њене десне обале налази се заштићено подручје Снетогорско-муровичког споменика природе.

      Волхов

      Волхов (рус. Во́лхов) река је на северозападу европског дела Руске Федерације која протиче преко територија Новгородске и Лењинградске области. Волхов је отока језера Иљмењ и притока језера Ладога, те део слива реке Неве и Балтичког мора. Интегрални је део Вишњеволочког хидросистема којим су повезани токви Мсте и Тверце, односно сливови Балтичког мора и реке Волге.

      Укупна дужина водотока је 224 km.

      Врбас (ријека)

      Врбас је ријека која извире испод планине Зец (планина код Фојнице) и након 250 km дугог тока се улијева у ријеку Саву код Српца, на 96 m надморске висине. Површина слива ове ријеке износи око 5.900 km² и на њеним обалама живи око 500 хиљада становника. Прије Бање Луке, Врбас пролази кроз кањон и бројне клисуре, који су заштићени Законом о заштити природних вриједности из 1955. године. Тече кроз: Скопљанску котлину, Виначку клисуру, Јајачку котлину, кањонску долину Тијесно, Бањалучку котлину а доњим током преко своје макроплавине Лијевче поље. Слив је издуженог облика дужине 150 km и просјечне ширине 70 km. Просјечна надморска висина је 690 м.н.в., а највиша тачка у сливу је на око 2100 м.н.в. Просјечне годишње падавине крећу се одо око 800 l/m2 при ушћу Врбаса у Саву до око 1500 l/m2 на јужном дијелу слива. Просјечно вишегодишње отицање са слива ријеке Врбаса износи око 132 m³/s. Просјечно специфично отицање износи око 20,7 l/s/km².

      Има 36 директних притока дужих од 10 km, а најзначајније су Плива, Угар, Црна ријека и Врбања. Слив ријеке Врбас у горњем току чине многобројне мање ријеке: Притоке Врбаса су и Десна, Тушница, Трновача, Крушчица, Бистрица, Бунта, Вилешки поток (Вилешка ријека), Весочница, Поричница, Витина (Витинска ријека), Дубока, Прусачка и Оборачка ријека и Семешница.Притоке Врбаса су познате по богатству рибљег фонда, а ријека Врбас је позната по 22 врсте риба. Најчешће врсте које се могу наћи у горњем току су пастрмка, липљен и младица.

      Ријека протиче кроз општине Горњи Вакуф, Бугојно, Доњи Вакуф, Јајце, Бања Лука (град), Лакташи, Србац и Градишка.

      Гамзиградска култура

      Гамзиградска култура је култура позног бронзаног доба, коју су 1995. дефинисали Срејовић и Лазић. Простирање ове културе обухватало је слив Црног Тимока.

      Локалитети ове културе:

      Бањска стена

      Магура

      ТрњанеНасеља су грађена на узвишењима, овакав положај имају и некрополе.

      Култура је подељена на две фазе. Старија је паралелна са Ватинском културом и позним фазама Вербичоара културе.

      Грб Лесковца

      Грб Лесковца је званични симбол Града Лесковца и постојан је у три нивоа — као Основни или Мали, Средњи и Велики грб.

      Град Лесковац не поседује историјски грб. Природни и континуирани развој средњовековних хералдичких наука и примене принципа је прекинут османлијском најездом у 15. веку. Седамдесетих година 20. века усвојен је амблем општине Лесковац. Тај амблем спада у боља парахералдичка решења свога доба.

      Важећи грб општине Лесковац усвојен је 12.03.2005. године.

      Грб евоцира историјско и културно наслеђе Лесковца. Плаво је боја неба, светости, воде и мира. Актуелни амблем Лесковца има плаву основу. Плаво старински „мораво”, алудира на назив реке Мораве, чији је слив хидролошка окосница југа Србије.

      Златно је боја светости, непропадљивости и непроменљивости кроз време. Крст од двоструко уплетеног гајтана има двоструко значење: крст је симбол страдања и васкрсења, симбол цивилизације којој припадамо, а уже подсећа на настанак ужарске и гајтанарске производње из које се развила специфична занатска и индустријска афизиономија Лесковца. Крст је такође знак раскрснице путева. Лесковац је, као град и трговиште, центар те раскрснице и место разапето на крсту страдања у ратовима, много пута васкрсло из пепела сопствених стратишта. Златни плодови леске алудирају на лесковачки топоним.

      Црвени двоглави орао на сребрном штиту, који се види на застави Лесковца, подсећа на време када је Стефан Немања задобио Дубочицу од Византије. Као посебна владарска ознака у Ромејском царству, црвени орао је заштићени знак деспота, севастократора и кесара и у том својству су га користили српски владари Немањићке лозе све до царског крунисања Стефана Душана. Златна бедемска круна са четири видљива мерлона део је стандардног хералдичког репертоара којим се дефинише природа територијалног грба и административни ранг и величина Титулара; шест мерлона (четири видљива) означавају да Титулар има више од 100.000 житеља на својој територији.

      Конопља и леска, као део полувенца који окружује Средњи грб, подсећају на име града и на чињеницу да је лесковачка привреда била заснована на гајењу и преради конопља. Леска је приказана у злату како би се подвукла разлика између реалног и симболичног. Лавови као држачи засновани су на хералдичком наслеђу лесковачког краја. Апокрифни грб Дарданије, која је шири археолошко-историјски оквир коме припада и Лесковачка котлина, популарисао је Христофор Жефаровић посредством своје „Стематографије”, и као такав налазио се једно време у саставу патријаршког грба и на стегу уз десног чувара павиљонског грба српског Краљевског дома. Тог лава карактерише црвена тинктура и црни коронет, као и удвојени реп. Хералдички лав породице Бранковић, која је у дужем периоду господарила овим подручјем, такође је црвен. Овде је његова тинктура измењена у „мораву”, односно плаву, као алузија на слив Јужне Мораве. Оба лава, десни и леви чувар, својим бојама подсећају на прву познату српску заставу за коју се зна да је била „црвена и плава”.

      Грб Града и насељеног места Лесковац користи се у три нивоа, као Основни, Средњи и Велики. Грбом и стегом се изражава и представља припадност Граду Лесковац. Они се могу употрбљавати само у облику, са садржином и на начин предвиђен Одлуком о грбу и стегу Града Лесковца.

      Дрина

      Река Дрина (346 km) припада Црноморском сливу, а настаје спајањем река Таре и Пиве код Шћепан Поља (надморска висина 470 m). Сливно подручје обухвата југозападни и западни део Србије, северни део Црне Горе и источни део Босне и Херцеговине.

      Правац њеног тока је од југа ка северу и има доста притока. Веће притоке са леве стране су: Сутјеска, Бистрица, Прача, Дрињача и Јања, а са десне: Ћехотина, Лим, Рзав, Љубовиђа и Јадар.

      Дрина је највећа притока реке Саве у коју се улива близу Сремске Раче (81 m).

      Најлепши и најдужи (24 km) кањон је од Жепе до Клотијевца. Ширина реке је од 15 m на месту званом Тијесно до 200 m код Перућца и Зворника.

      Већи градови кроз које протиче Дрина су: Фоча (400 m), Горажде (345 m), Вишеград (300 m), Бајина Башта (260 m), Зворник (140 m) и Лозница.

      Дивља снага Дрине је укроћена бранама и језерима (Вишеградско, Перућац, Зворничко) чиме је нарушена али не и уништена лепота дринских кањона.

      Иљмењ

      Иљмењ (рус. Ильмень) моренско је језеро на северозападу европског дела Руске Федерације. Налази се у централном делу Новгородске области у географском средишту плитке и ниске Прииљмењске депресије. Припада Вишњеволочком хидросистему чијом градњом су повезани токови Волге и Неве.

      Површина језерске акваторије у време просечног водостаја је 982 km², односно варира од минималних 733 km² до максимална 2.090 km². Максимална дужина језера је до 45 km, ширина до 35 km, односно дубина до 10 метара. Просечна дубина је између 3 и 4 метра. Ниво воде у језеру регулисан је градњом бране на реци Волхов (у доњем делу тока). Обале су доста ниске, у највећем делу замочварене и изузетно разуђене, док се у јужном делу налази пространа делта река Ловата и Поле површине преко 400 km². Под ледом је од новембра до априла.

      У језеро се уливају укупно 52 реке, а највеће притоке су Ловат с Полистом, Мста, Пола, Шелоњ с Мшагом, Веронда и Верјажа. Једина отока је река Волхов која тече ка језеру Ладога и повезује Иљмењ са басеном реке Неве и Финског залива.

      Ка језеру Иљмењ се одводњавају делови Новгородске, Псковске и Тверске области Русије, те Витепске области Белорусије. Језеро је пловно за пловила средње величине.

      Кубањ (река)

      Кубањ (рус. Кубань; адиг. Псыжъ; чер. Псыжь; абз. Къвбина; стгрч. ‛Ύπανις; лат. Hypanis, Vardanes) велика је руска река која протиче географском регијом Северни Кавказ, на југозападу европског дела Русије. Протиче преко територија Карачајево-Черкезије, Ставропољске и Краснодарске покрајине и Републике Адигеје.

      Са дужином тока од 870 km највећа је река на северном Кавказу, и после Дона највећа притока Азовског мора. Пловна је низводно од Уст-Лабинска. Највећи градови који леже на њеним обалама су Черкеск, Невиномиск, Армавир, Кропоткин, Краснодар, Темрјук

      Укупна површина њеног сливног подручја је око 57.900 km², а просечан проток око 425 ​m3⁄s. У реку Кубањ се улива готово 14.000 мањих и већих притока, а занимљиво је да се готово све притоке уливају са леве стране. Највеће притоке Кубања су Уруп, Лаба, Мали и Велики Зеленчук, Белаја, Пшиш и друге. У доњем делу тока Кубањ протиче кроз вештачко Краснодарско језеро површине око 420 km², највећу језерску површину у том делу Русије. У Азовско море се улива у виду простране речне делте површине око 4.300 km².

      Лепеница (област)

      Област Лепеница је историјска област која обухвата делове Шумадије. Захвата слив реке Лепенице и реке Раче. Први пут се помиње у хривосуљи из 1198 или 1199. којом жупан Стефан Немања област поклања манастиру Хиландар.

      Међународна комисија за слив реке Саве

      Међународна комисија за слив реке Саве (Савска комисија) је заједничко тело са међународном правном способношћу потребном за обављање њених функција, односно спровођење Оквирног споразума. Чине је по два представника сваке Стране потписнице Оквирног споразума, тј. члан и заменик члана сваке Стране, при чему свака Страна у Савској комисији има један глас. Седиште Савске комисије је у Загребу, Република Хрватска.

      Нарва (река)

      Нарва (ест. Narva jõgi; рус. Нарва, Нарова) река је на северу Европе која целом својом дужином представља државну границу између Естоније (округ Ида-Вирума) на западу и Русије (Лењинградска област) на истоку. Са просечним протоком од око 400 m³/s водом је најбогатија река у Естонији, а после реке Неве друга је река по протоку у басену Финског залива.

      Свој ток започиње као отока Чудског језера (на естонском Пејпус), целом дужином тока тече у смеру севера и након свега 77 km тока улива се у плитки Нарвски залив, субакваторију Финског залива Балтичког мора. Површина басена реке Нарве је 56.225 km², од чега се на подручју Русије налази 62,9% територије басена, у Естонији је 30,5 %, док се остатак басена налази на подручју Летоније (око 6,5 %) и Белорусије (мање од 0,1 %). Укупан пад њеног корита је око 30 метара или у просеку 0,39 метара по километру тока.

      Њена најважнија притока је река Пљуса коју прима са десне стране, док са леве стране готово и да нема значајнијих притока. У средњем делу тока Нарва протиче кроз вештачко Нарвско језеро. На њеним обалама се налазе градови Ивангород у Русији, те Нарва и Нарва-Јиесу (на ушћу) у Естонији.

      Нева

      Нева (рус. Нева́) је река у северозападном делу Русије. Истиче из језера Ладога и преко Санкт Петербурга се улива у Фински залив (Балтичко море). Упркос својој осредњој дужини, по протоку (количини воде) Нева је трећа река у Европи (веће су само Волга и Дунав).

      Пчиња

      Пчиња је лева притока реке Вардар. Ова 128 km дуга река тече кроз Србију и Северну Македонију.

      Река Пчиња припада егејском сливу. Њен слив покрива површину од 3.140 km² (1.247 km² у Србији и 1.893 km² у Северној Македонији). Просечан проток код ушћа у Вардар је 14 m³/s и река није пловна. Све веће притоке Пчиње су у Северној Македонији: Бистрица, Петрошница и Крива Река (леве), Кумановска Река (десна).

      Река

      Река (ијек. ријека) велики је природни водоток, који сачињавају усечено корито и водена маса која се у њему креће од извора до ушћа у другу реку, језеро или море. Реке примају воду од притока и подземних токова и тако се "хране". Проучавањем река и речних токова бави се засебна наука — потамологија, док лимнологија генерално изучава воду у унутрашњости копнених области.У неким случајевима река тече у подземље и исушује се на крају свог тока без досезања до неког другог тела воде. Мале реке се обично називају потоцима. Не постоји званична дефиниција за генерички термин реке у смислу географских својстава, мада је у неким земљама или заједницама поток дефинисан по његовој величини. Многа имена за мале реке су специфична за географске локације. Понекад се река дефинише као водени ток који је већи од потока, мада то није увек случај, јер језик може да буде нејасан.Реке су део хидролошког циклуса. Вода се генерално сакупља у рекама из преципитације кроз дренажни басин из површинских токова и других извора као што су обновљена подземна вода, извори, и испуштања воде задржане у природном леду и накупинама снега (нпр., из глечера).

      Флај

      Флај (енгл. Fly) река је на острву Нова Гвинеја, која протиче кроз Папуа Нову Гвинеју и Индонезију. Тече у дужини од око 1.050 km, а њен слив обухвата површину од 64.400 km². Извире на Стар планинама, а улива се у Корално море, правећи естуарско ушће. Пловна је у дужини од око 300 km, док јој је проток 4.450 m³/s.

      Црно море

      Црно море је водена маса и ивично море Атлантског океана између источне Европе, Кавказа и западне Азије. Снабдевају га бројне велике реке, као што су Дунав, Дњепар, Јужни Буг, Дњестар, Дон и Риони. Око трећина воде Европе дотиче у Црном мору, обухватајући Аустрију, Белорусију, Босну и Херцеговину, Бугарску, Хрватску, Грузију, Немачку, Мађарску, Молдавију, Пољску, Румунију, Русију, Србију, Словачку, Словенију, Турску и Украјину.

      Црно море обухвата површину од 436.400 km² (без Азовског мора), има максималну добину 2.212 m, и запремину од 547.000 km³. Ограничено је Понтијским планинама на југу, Кавкаским планинама на истоку, Кримским планинама на северу, Странџи на југозападу, Доброџији платоу на северозападу. Најдужи источно-западни опсег је око 1.175 km.

      Важни градови дуж обале су Батуми, Бургас, Констанца, Гиресун, Истанбул, Керч, Новоросијск, Одеса, Орду, Поти, Ризе, Самсун, Севастопољ, Сочи, Сухуми, Трапезунт, Варна, Јалта и Зонгулдак.

      Црно море има позитиван баланс воде; то јест, има нето оток воде од 300 km³ годишње кроз Босфор и Дарданеле у Егејско море. Медитеранска вода тече у Црно море као део двосмерне хидролошке размене. Излив Црног мора је хладнији и са мање соли који плута преко топлог, сланијег медитеранског излива — као резултат разлика у густини узрокованих разликама у сланости — што доводи до значајног аноксичног слоја испод површинских вода. Црно море се улива у Средоземно море, преко Егејског мора и разних мореуза, што касније води у Атлантски океан. Мореуз Босфор повезује Црно море са Мраморним морем, а мореуз Дарданели повезује то море са регионом Егејског мора на Медитерану. Ове воде одвајају Источну Европу, Кавказ и западну Азију. Црно море је такође повезано са Азовским морем преко Керчког пролаза.

      Ниво воде је значајно варирао. Тренутно је ниво Црног мора релативно висок, па се вода размењује са Медитераном. Турски мореузи повезују Црно море са Егејским морем, а обухватају мореуз Босфор, Мраморно море и Дарданеле.

      На другим језицима

      This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
      Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
      Images, videos and audio are available under their respective licenses.