Сланкамен

Сланкамен (лат. Acumincum, мађ. Szalánkemén) је насељено место у Срему, Србија. Некада је то било једно насеље, а данас га чине два различита али повезана насеља: Стари Сланкамен и Нови Сланкамен, са укупно 4.125 становника (2002). У околини се налази и више викенд насеља. Сланкамен је између осталог познат по бањи, рибљим специјалитетима, вину и лепим плажама.

Stari Slankamen1
Стари Сланкамен

Географија

Сланкамен на мапи Србије

Стари Сланкамен се налази на Дунаву, у подножју огранака Фрушке горе, на надморској висини од 80 m, 55 km северозападно од Београда. Преко пута Старог Сланкамена се Тиса улива у Дунав a са брежуљака изнад насеља виде се равнице Бачке и Баната. Са Фрушке горе и Дунава струји свеж и чист ваздух, а околне шуме штите од летњих врућина. Нови Сланкамен се налази на лесној заравни на надморској висини од 139 m, 16 km источно од Инђије.

Историја

Археолошка ископавања показују да је на обали Дунава код Сланкамена постојало насеље још у антици. У гвозденом добу овде су живели Скордисци, келтско племе које није било етнички чисто него измешано са Илирима и Трачанима. Током панонских ратова (35-10. п. н. е.) ово подручје освајају Римљани и држе га до VI века. Насеље носи име Acumincum, што је латинизован келтски назив. У сланкаменском крају 357-359. године борави цар Констанције II и успешно ратује против прекодунавских Сармата, Свева и Квада. Римска управа над Сремом престаје почетком V века, под налетом Хуна. Затим се смењују владавине Острогота, Гепида, Византије, Авара, Бугара, поново Византије и Угарске наизменично. Византија се дефинитивно повлачи 1180. године, а Угарска влада следећих четири века. Сланкамен се помиње као утврђено место 1072, 1189, 1287. итд.

Crkva Svetog Nikole u Starom Slankamenu
Црква светог Николе

Словени рано насељавају ове крајеве: у Сланкамену су нађени њихови гробови из XI и XII века. У Сланкамену је рођен наследник Светог Саве архиепископ Арсеније (1234—1263). Сланкамен припада Сремској краљевини којом влада краљ Драгутин (1282—1316), а добијају га на доживото уживање деспоти Стефан Лазаревић (1404) и Ђурађ Бранковић (1427).

1400. године помиње се католичка црква Блажене деве Марије. Православна црква Светог Николе подигнута је, према предању, 1468. године од стране Вука Гргуревића (Змај Огњени Вук), који је користио Сланкамен као базу за четовање против Турака. Позната је књига Апостол из Сланкамена (1514). Црква је споменик културе Војводине од изузетног значаја.

Турци га дефинитивно освајају 1526. године и одводе становништво у села око Истанбула. Убрзо га насељавају Срби који беже из Угарске. Тврђава са посадом и даље постоји, али је лоше одржавана пошто је Сланкамен дубоко у унутрашњости царства.

Велики турско-аустријски рат одлучен је битком код Сланкамена 19. августа 1691. године, где је Лудвиг Вилхелм Баденски победио Мустафа пашу Ћуприлића, великог везира. У аустријској војсци борио се и велики одред Срба. У спомен ове битке подигнут је 1892. монументалан споменик. Том приликом певао је хор којим је дириговао Стеван Мокрањац, а на споменику су исписани стихови Змај Јове Јовановића: „И хвала и слава јунацима врлим, падом уздигнутим, смрћу неумрлим“.

Карловачким миром граница је повучена тик уз Сланкамен, који је припао Аустрији.

Половином XVIII века Сланкамен, са православним становнишптвом, укључен је у Војну крајину, где остаје до њеног укидања 1881. године. 1783. основан је Нови Сланкамен, ради јачања Војне крајине. Први становници били су Хрвати из Далмације и Лике, а затим су досељени Немци и Словаци.

1918. Сланкамен је припао Краљевини СХС, а 1929. Дунавској бановини. У II светском рату држала га је НДХ.

Сланкаменачка тврђава

Stari Slankamen, remains of the medieval fortress
Остаци средњовековне сланкаменачке тврђаве

Тврђава чији се остаци данас виде, први пут се спомиње 1072. године под називом Castrum Zalankemen. По предању ју је у XIII веку, као феудални посед, држао Драгутин Немањић, зет угарског краља. Од 1425. године припада српским деспотима Стефану Лазаревићу и Ђурђу Бранковићу.

1451. године Јанош Хуњади постаје губернатор (регент малолетном угарском краљу Ладиславу) и због сукоба са Ђурђем Бранковићем, одузима му поседе у Угарској, међу њима и Сланкамен.

Од 1498. године, Сланкамен припада Иванишу Корвину. У време пред саму навалу Турака град припада мађарском краљу. Турци га заузимају на јуриш 1521. године. По извештајима путописаца из XVI века, градске зидине су осим пространог горњег града опасивале и велико подграђе. 1691. године Турци су претрпели тежак пораз у близини Сланкамена, и тада уз велике територије губе и овај град. Према извештајима из периода који је непосредно следио (1702. година), град је већ тада био у рушевинама.

Бања у Старом Сланкамену

У Старом Сланкамену налазе се извори минералне воде, са температуром од 18,4 °C, која садржи лековите компоненте натријум-хлорид, јод, магнезијум, калцијум, стронцијум и баријум. Ова вода се одавно не користи.

Лечилиште на обали Дунава у Старом Сланкамену је постојало још у турско доба. Бања је најстарија у Војводини, изграђена 1906. године. Савремени развој је почео 1964. године, када је изграђена нова болничка зграда. Специјална болница „Др Боривоје Гњатић“ уз модерну технологију и оспособљено људство спада у ред врхунских установа за посттрауматска стања и неуролошка обољења.

Демографија

Према попису из 2002. године у Старом Сланкамену живи 704 особе, већином српске националности (72%). Нови Сланкамен има 3.421 становника и већину такође чине Срби (76%). Затим следе Хрвати (22%), те у мањем броју Роми, Мађари, Словаци и Немци.

Средином деведесетих година 20. века из Сланкамена се одселио велики број Хрвата а доселио се знатан број Срба из Босне и Херцеговине и Хрватске, као и са Космета. Према попису из 1991. године Хрвати су у Новом Сланкамену чинили око 66%, док су Срби чинили око 31% становништва. У Старом Сланкамену Хрвати су чинили близу 39% становништва.

Кретање броја становника

Година 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.
Стари Сланкамен 778 756 638 575 674
Нови Сланкамен 4.372 4.005 3.210 2.977 3.421

Познате личности

Култура

  • КУД „Боривоје Гњатић“ Стари Сланкамен
  • КУД „Ђорђе Натошевић“ Нови Сланкамен
  • ХКПД „Стјепан Радић“ Нови Сланкамен, основано 1902.

Спорт

  • КК „Дунав“
  • ФК „Дунав“

Фотогалерија

Stari Slankamen, Catholic Church

Католичка црква у Старом Сланкамену

Novi Slankamen Orthodox church

Православна црква у Новом Сланкамену

Novi Slankamen, Catholic Church

Католичка црква у Новом Сланкамену

Види још

Литература

  • Слободан Ћурчић, Број становника Војводине, Нови Сад, 1996.

Спољашње везе

Ђорђе Бранковић (деспот)

Ђорђе Стефановић Бранковић, у монаштву назван Максим, српски деспот и архиепископ, родио се 1461. године. Десетак година је „јуначки храбровао на Агарене“ (Турке), па се замонашио и постао монах Максим. Био је ожењен Изабелом, братаницом угарске краљице (из арагонске напуљске династије), али се, како казује у његовом житију Крушедолац из XVI века, „чиста од ње сачувао“.

Титулу деспота Србије је Ђорђу даровао мађарски краљ Матија Корвин 1486. године. Деспот Ђорђе је такође у посед добио градове Купиник (Купиново), Сланкамен и Беркасово у Срему, као и друга места, која су спадала под те градове. Од 1493. године, Ђорђе је делио деспотску титулу са братом Јованом. 1494. године српски деспоти, Ђорђе и Јован, су ратовали против херцега Ловре, који је имао поседе у Срему и Славонији. У децембру 1494. године, деспоти освоје Митровицу (Сремска Митровица) и повере градску управу својим људима. Почетком 1496. године, Ђорђе се закалуђерио, а деспотску титулу је оставио млађем брату Јовану.

Можда га је у монахе одвело ондашње веровање да је од 1492. године (од седамхиљадите године по византијској ери) настао „втори век“, кад сваког тренутка може да буде пропаст света.

Умро је као архиепископ београдски Максим 1516. године. Култ му је начињен 1523. године, у доба кад је Београд већ две године био у турским рукама и кад је турска граница, све до Мохачке битке 1526. године била сасвим близу Крушедола.

У Крушедолу, манастиру који је Максим подигао, почивао је он, деспот и архиепископ српски, и ту је створен његов култ, да би послужио за подизање духова код Срба, који су се, са Мађарима заједно, борили против Турака. У исто време, на истом месту и са истим задатком развијани су култови целе Максимове породице: и оца његовог деспота Стефана Слепог (Стефан Бранковић) (почетак његовог култа 1484. године), и мајке његове деспотице Ангелине (почела да се слави кад и Максим), и брата његовог деспота Јована (имао култ од 1505. године). Крушедолац из XVI века је у црквеним песмама славио све чланове те породице последњих Бранковића, a Мајци Ангелини и Максиму је написао и житије.

Ђорђе Натошевић

Ђорђе Натошевић (Сланкамен, 19. јул 1821 — Карловац, 11. јул 1887) је био лекар , један од првих српских педагога и педагошких писаца, просветни радник, надзорник српских школа у Аустроугарској, први писац уџбеника у Срба по Вуковом правопису, оснивач учитељских школа у Пакрацу, Новом Саду, Карловцу и Панчеву; основао, уређивао и издавао први српски педагошки лист "Школски лист“ и прве српске дечје новине "Пријатељ српске младежи“.“.

Бања у Старом Сланкамену

Бања у Старом Сланкамену је бања у Републици Србији и најстарија у покрајини Војводини. Налази се у општини Инђија, на обали Дунава и постоји могућност обиласка околине бродом. У близини је Фрушка Гора која је један од најстаријих националних паркова у земљи.

Вук Бранковић (деспот)

За чланак о његовом претку, погледајте чланак Вук Бранковић.Вук Бранковић (Вук Гргуревић, у народним песмама знан као Змај Огњени Вук или Јајчанин Вук), српски деспот (1471—16. април 1485), син је слепог Гргура Бранковића, сина деспота Ђурђа. У младости је био са Турцима, који су помагали његовом оцу да добије деспотство Србије после смрти деспота Ђурђа (1456).

Када је 1465. године у Београд стигло једно турско посланство да понуди мир, био је међу њима и Вук. Тада он улази у историју, као актер догађаја. Ту је он прешао у службу мађарског краља Матије и постао заповедник српских чета у Срему и околини. Веома храбар и пожртвован, Вук је стекао велики углед, који најбоље показује његово, у народу познато име, Змај Огњени Вук. Јунак је многих народних песама, бугарштица и десетерачких. Надимак је добио или по Витешком реду тог имена или по специјалном оружју које је "бљувало ватру" попут аждаје, али од гвожђа.

Ратовао је са Мађарима против Чеха, Пољака и Аустријанаца, а нарочито против Турака. Добио је због војничких заслуга од краља Матије 1469. године град Белу Стену и дистрикт Тотушевину у Славонији. Именован је за деспота Србије 1471. године и добио је велике поседе на подручју данашње Војводине, који су некад били својина деспота Ђурђа: Купиник (Купиново), Сланкамен, Беркасово, Бечкерек (Зрењанин), Бијелу Стијену и друге.

По легенди, основао је фрушкогорски манастир Гргетег и цркву Св. Николе у Сланкамену. У црквици тој је у зиду високо клин био укуцан, о који је он долазећи на службу, "свој клобук вешао".Вук је био ожењен Барбаром Франкопан. Као деспот, Вук се посебно прославио 1476. године, проваливши у Сребреницу и борећи се испод Шапца и Смедерева.

Године 1479. заповеда српском коњицом у Боју код Кењермеза. Храбрим нападом на турски центар мађарска и српска коњица су разбиле турску војску и натерале је на повлачење. Ова битка сузбила је турске нападе на Мађарску за неколико наредних година.

Нарочито је чувен његов смео поход 1480. године на Сарајево. Ратовао је са успехом против Турака по Србији и 1481. године довео одатле, из околине Крушевца, око 50.000 људи, који су насељени око Темишвара. У сталној борби с Турцима, након борбе на реци Уни, деспот је умро 16. априла 1485. године.

Дара Милошевић

Дара Милошевић (Сланкамен, 16. јун 1902 — Београд, 21. март 1987) је била југословенска и српска филмска и позоришна глумица.

Знаменито место

Знаменито место је једна од четири врсте непокретних културних добара у Србији. Знаменита места могу имати изузетан значај или велики значај или да буду само заштићена, без назначеног значаја.

Иваниш Бериславић

Иваниш Бериславић (лат. Joannes Berizlo; ум. 1514) је био славонски великаш, српски деспот од 1504. до 1514. године и јајачки бан (у два наврата). Истакао се у борбама против Турака у Босни.После смрти деспота Јована Бранковића (1502), Иваниш се оженио његовом супругом Јеленом, те је од угарског краља добио титулу деспота Србије (1504). Деспот Иваниш је постао заштитник православне цркве у Угарској, а у повељама се потписивао по „милости Божијеју деспот српски“. Његов син, Стефан Бериславић је носио титулу српског деспота све до своје погибије у борби са Турцима 1535. године.

Деспот Иваниш је од мађарског краља добио некадашње поседе деспота Јована, које је угарска влада после Јованове смрти конфисковала. Резиденција деспота Иваниша је био град Купиник у Срему. Поред деспотске титуле, Иваниш је постао и бан Јајачке бановине (1511), са обавезом да чува јужне границе Угарске и поверени му народ. Поред Купиника, деспот је имао седиште и у граду Броду на Сави, из кога је надгледао деспотске градове по Срему и Славонији, као и Јајачку бановину.

Пошто је служба на две стране била напорна, деспот је почетком 1513. године молио мађарског краља да га разреши дужности јајачког бана, што је краљ и учинио. Деспот Иваниш је умро 1514. године, а после тога се његова супруга, деспотица Јелена, помиње као господарица деспотских чета.

Године 1521, турска војска је кренула да освоји Шабац. Пошто се Купиник, резиденција деспотице Јелене, налазио у близини Шапца, деспотица пошаље једног човека Турцима, да јави како ће се покорити султану. Султан пристане да јој поштеди земљу. Ради тачнијег споразума, пошаље султан у Купиник једног тумача, али се деспотица, међутим, предомисли, па покупи своје ствари и побегне из Купиника у Угарску, а тумача пошаље као роба угарском краљу.

Кад султан сазна за ово, наложи Бали-бегу да заузме Купиник, а Мустафа паши да заузме остале градове у Срему. После заузимања Шапца, кренуо је султан на Земун и Београд, а успут је свратио у Купиник, да разгледа напуштене деспотске дворове. Бали-бег је у току септембра 1521. разорио и спалио многа места у Срему, као Сланкамен, Карловце, Петроварадин, Каменицу, Черевић и Митровицу. Народ се у страху спасавао бекством преко Дунава испред турских чета. Деспотица Јелена се склонила на славонске поседе фамилије Берислава.

Као српског деспота наследио га је син Стефан Бериславић.

Инђија

Инђија је градско насеље и седиште општине Инђија у Сремском округу. Према попису из 2011. било је 26.025 становника. Заједно са Србима који чине већински део, на територији Општине живе још Хрвати, Мађари, Словаци, Украјинци, Роми, Македонци, Русини, Руси, Бошњаци, Бугари, Чеси и други. Град Инђија административно припада Сремском округу у Војводини. Инђија је железничка раскрсница Срема. Кроз Инђију пролази железничка пруга Београд—Нови Сад—Суботица, те Београд—Стара Пазова—Рума—Сремска Митровица. Поред Инђије пролази и међународни ауто-пут Београд—Нови Сад—Суботица—Будимпешта.

Од реке Дунав и насеља Стари Сланкамен, удаљена је 19 км. Од аеродрома Никола Тесла удаљена је око 40 km.

Клима је умерено континентална. Највиша средња годишња температура ваздуха је у јулу и августу, и износи 22 °C, док је најнижа средња годишња температура ваздуха у јануару, -1 °C.

Лука Мркшић

Лука Мркшић (Н. Сланкамен код Инђије, 1899 — ?, 1976) био је учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник САП Војводине. Од јула 1947. до априла 1953. године био је председник Народне скупштине Аутономне покрајине Војводине.

Нови Сланкамен

Нови Сланкамен је насеље у Србији у општини Инђија у Сремском округу. Према попису из 2011. било је 2994 становника.

Општина Инђија

Општина Инђија налази се у Сремском округу, јужном делу Војводине, 30 km југоисточно од Новог Сада и 40 km северозападно од Београда. Састоји се од 11 месних заједница, а седиште општине је град Инђија.

Према попису становништва из 2011. године, општина Инђија има 47.433 становника и покрива подручје од 384 km².

Списак бања у Србији

Ово је списак бања и лечилишта који се налазе на територији Републике Србије.

Списак споменика културе од великог значаја

Културна добра су ствари и творевине материјалне и духовне културе од општег интереса које уживају посебну заштиту утврђену овим законом. Културна добра, у зависности од физичких, уметничких, културних и историјских

својстава, јесу: споменици културе, просторне културно-историјске целине, археолошка налазишта и знаменита места - непокретна културна добра; уметничко-

историјска дела, архивска грађа, филмска грађа и стара и ретка књига - покретна културна добра.

Културна добра, у зависности од свог значаја, разврставају се у категорије: заштићена културна добра, културна добра од великог значаја и културна добра од изузетног значаја.

Списак споменика културе од изузетног значаја

Списак споменика културе од изузетног значаја обухвата споменике културе на територији Републике Србије који уживају највиши степен државне заштите, а неки од њих су уврштени у УНЕСКОву Светску баштину.

Списак споменика културе у Сремском округу

Следи списак знаменитих места у Сремском округу.

Сремско војводство Радослава Челника

Сремско војводство Радослава Челника је историографски назив за краткотрајно српско војводство, на челу са сремским војводом Радославом Челником, српским великашем који је у раздобљу од 1527. до 1530. године држао знатне делове Срема, настојећи да се одржи између Краљевине Угарске и Османског царства. Окосницу овог војводства чинила је српска народна војска у Срему, која је у то време била значајан војни чинилац у пограничним областима. Пошто је Радослав Челник као сремски војвода уживао велики углед у народу, обе зараћене стране су покушавале да га придобију за сарадњу. Турска страна је била спремна да призна његову обласну управу у Срему, док је угарска, односно хабзбуршка страна настојала да га придобије давањем разних почасти и поседа. Пошто је војвода Радослав пристао уз угарског краља Фердинанда I Хабзбуршког, његова област у Срему се нашла на удару Турака, који су то подручје освојили и прикључили новоустановљеном Сремском санџаку.

Стари Сланкамен

Стари Сланкамен је насеље у Србији у општини Инђија у Сремском округу. Према попису из 2011. било је 543 становника.

Фрања Петриновић

Фрања Петриновић (Нови Сланкамен, 1957.) је српски књижевник, књижевни критичар и уредник књижевних часописа.

Црква Светог Николе у Старом Сланкамену

Црква Светог Николе се налази у Старом Сланкамену, у општини Инђија, подигнута је 1468. године и представља споменик културе од изузетног значаја. Према предању, подигао ју је Вук Гргуровић, у народу познат као Змај Огњени Вук. Најстарији писани помен о цркви из 1501. године потиче са записа попа Ђорђа на четворојеванђељу пивског манастира. Свој данашњи изглед добила је у 18. веку, после многобројних обнова.

Средњовековне
Савремене

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.