Сладун

Сладун (лат. Quercus frainetto) је високо листопадно дрво из рода храстова. Други народни називи за сладун су благун, граница, крупна граница и плоскач.

Сладун
Farnetto
грана са листовима
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Секција:
Mesobalanus
Врста:
Q. frainetto
Биномијално име
Quercus frainetto
(Ten. 1813)
Quercus frainetto range
Распрострањеност врсте
Синоними
Quercus frainetto RB1
Стабло храста сладуна у ботаничкој башти у Познању.

Распрострањеност

Сладун је дрво југоисточне Европе и једног дела Мале Азије. По свом ареалу припада балканском флорном елементу, са тежиштем на простору некадашње Мезије (Србија и Бугарска). У Европи допире на север до тромеђе Мађарске, Румуније и Украјине, а на југ до Пелопонеза. Има га понегде и у јужној Италији. Допире на исток до Бесарабије.[1]

Сладун у Србији

У Србији Сладун улази у састав климатогене заједнице храстовог појаса, односно шума сладуна и цера (Quercetum frainetto - cerris Rudski 1949). Ова заједница покрива велике површине наше земље (Шумадија), ширећи се према Босни, Црној Гори, Македонији и Бугарској.[1] Чињеница да је сладун далеко цењенији као техничко дрво од цера утицала је да буде више и сечен.[2]

Изглед

Сладун расте у висину до 30 м и достиже дебљину дебла до 1 м. Већ после 5 година на младим стаблима почиње а се јавља мртва кора. Кора је тања него код лужњака, светлије боје и обично са уздужним и попречним плитким пукотинама. Младе гранчице су релативно дебеле и длакаве. Сладун развија широку и прилично густу, округласту крошњу.[1][2]

Пупољци су крупни, длакави. Нагомилани су на врху грана, као и лишће. Листови су прости, на гранама наизменично распоређени. Крупни су, обрнуто јајасти, дуги до 20-30 цм, при основи срцасти или увасти, на врло кратким (3-8 цм) длакавим петељкама. Обод је дубоко режњевит, са 6-10 симетричних режњева који се смањују према врху. Наличје листа је меко маљаво.[3][1][3]

Цветови су једнополни. Мушке ресе су доста дугачке, до 12 цм, ретко маљаве. Женски цветови су маљави и седе на заједничкој краткој дршци. Цвета у априлу-мају.[3][1]

Плодови су нагомилани на врховима грана, као и листови. Жир је јајаст, дуг 15-30 цм, 2-3 пута дужи од купуле, на краткој дршци. Купула је полулоптаста, има сиве, прилегле, длакаве љуспе, које при врху прелазе обод. Сазрева у октобру исте године.[3][1] Обилно рађа сваких 5-8 година.[4]

Quercus frainetto1

Кора

Quercus frainetto Capocotta leaf 1

Лице листа

Quercus frainetto Capocotta leaf 2

Наличје листа

Quercus x frainetto1

Цветови и листови груписани на врху грана

Quercus frainetto RB2

Плодови и листови

Станиште

Zapis-0154-Tulez-Hrast-Sladun-SP231-Spomenik-prirode 20150404 2916
Запис - Споменик природе Храст сладун у селу Тулеж, Општина Аранђеловац

Сладун се пење до 1.000 м н.в. Углавном расте на дубљим и доста сувим земљиштима, каква су гајњача, смоница али и псеудоглеј са киселом реакцијом. Ксеротермна је врста прелазног подручја између источног Медитерана и југозападних степа. Има добру изданачку снагу и највећи број забрана са сладуном је изданачког порекла.[1]

Употреба

Дрво

Дрво сладуна је једричаво, годови маркантни, прстенасто порозни. Боја дрвета бељике жућкаста, а срчевине жућкасто смеђа. Дрво храста сладуна далеко је цењеније од церовог. Тешко се цепа, врло је твдо и трајно, врло јако распуцава. [2][5] Као и остале врсте из рода храстова и сладун је цењено техничко дрво и има широку примену. Због својих естетских и механичких својстава и трајности користи се у облом стању или као резана грађа и фурнир. У облом стању користи се као рудничко дрво и за производњу железничких прагова. Резана грађа храста сладуна има широку примену у грађевинарству, за производњу намештаја и грађевинске столарије. Добро се резбари, па се користи и за уметничко изражавање. Дрво храста сладуна се нешто мање цени од дрвета храста лужњака.[6]

Плод - жир

Pannage in the New Forest
"Жирење" свиња.

Познато је да је у доба владавине Кнеза Милоша Обреновића тзв. "жирење свиња" био један од најчешћих начина екстензивног това свиња у Србији, у храстовим и буковим шумама.[7] Данас је оваква врста исхране нарочито популарна у органској пољопривреди.

Храстов жир употребљавао се и у људској исхрани од најдавнијих времена. Утврђено је да су се жирови лужњака и китњака користили у исхрани још у неолиту. Жир многих врста храстова, па тако и сладуна, богат је скробом, шећером, беланчевинама, мастима, смолом и танином. Јестивост жирова зависи управо од садржаја танина у њима. Велики садржај танина резултира горким укусом плодова и ограничава њихову употребу у људској исхрани. Сладун спада у врсте чији жир има мали садржај танина, а доста скроба. Жир и данас користе у исхрани поборници природне исхране, а може се користити печен попут питомог кестена, као пире, самлевен у брашно као додатак хлебу или пржен и млевен као замена за кафу. У Немачкој је и данас познат израз "жирова кафа" (Eichelkaffe).[8]

Медљика

Храст сладун је медоносна врста. Посебно је значајан као извор медљике (медљиковац, медун, енг. honeydew honey), посебне врсте меда који стварају пчеле од тзв. медне росе која се лучи са живих делова биљака. То лучење могу изазвати инсекти који сишу биљне сокове (нпр. биљне ваши), односно то су њихови или биљни секрети настали као реакција на оштећивање пупољака, листова, четина или грана, али може бити и физиолошка појава без посредовања других инсеката између биљке и пчеле. Управо је код храста сладуна овај други извор медљике. У процесу раста и зрења жира сладуна долази до лучења слатког, прозирног биљног сока из самих жирова. Биљни сок који храни семе започиње цурити уз кутикулу жира, често уз стварање пене. Сваки поједини жир "меди" по неколико дана, а обзиром да не "меде" сви жирови истовремено ова појава може трајати и до 2 месеца, током јула и августа. Медљика је делотворан антиоксиданс, што јој, због способности везања слободних радикала, осигурава значајно место у исхрани. Осим тога медљика се спорије апсорбује интестиналном тракту човека и због тога мање агресивно делује на живе ћелије људског организма, што јој у погледу лековитости дајеизвесну предност у односу на цветни мед.[4]

Значај у озелењавању

На зеленим површинама се користи слично осталим врстама храстова.

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Вукићевић, Емилија (2005). Декоративна дендрологија (2 изд.). Београд: Привредно финансијски водич. стр. 272—304.
  2. 2,0 2,1 2,2 Šumarska enciklopedija. 1, A-Kos. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. 1959. стр. 79.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Lanzara, Paola (1982). Drveće. Zagreb: Mladinska kwiga.
  4. 4,0 4,1 Krakar, Davorin (2012). „Karakteristike meduna hrasta sladuna iz Požeške kotline”. Radovi Zavoda za znanstveni i umjetnički rad u Požegi. 1: 375—397. Приступљено 8. 2. 2016.
  5. ^ Шошкић, Борислав (јул—октобар 2006). „Својства и употреба храстовог дрвета Србије” (PDF). Шумарство. 3: 109—124. Приступљено 21. 1. 2016.
  6. ^ Поповић, Здравко; Тодоровић, Небојша (2007). „Својства дрвета храста сладуна (Quercus conferta Kit.) из манастирских шума хиландара”. Гласник шумарског факултета. 9 5: 145—154. Приступљено 2. 2. 2016.
  7. ^ Dušanović Pasello, Đorđo. „Žir kao dopunsko hranivo za životinje”. GAUS Agencija.
  8. ^ Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec. стр. 83—85.

Види још

Литература

  • Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec. стр. 83—85.
  • Šumarska enciklopedija. 1, A-Kos. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. 1959. стр. 79.
  • Lanzara, Paola (1982). Drveće. Zagreb: Mladinska kwiga.
  • Вукићевић, Емилија (2005). Декоративна дендрологија (2 изд.). Београд: Привредно финансијски водич. стр. 272—304.

Спољашње везе

Бадњак

Бадњак, у неким крајевима зван и весељак, грана је дрвета или младо дрво која се код православних Срба обредно налаже на ватру домаћег огњишта на Бадње вече. Дрво за бадњак, најчешће млад и прав цер, сијече се ритуално рано ујутру на Бадњи дан. Сјечење, припрема, уношење и налагање изводе се кроз сложене обреде, који у разним крајевима имају различите форме. Изгарање бадњака попраћено је молитвама да у наредној години не мањка хране, среће, љубави и новца. Према бадњаку се односе као према личности; упућују му поздраве и приносе жртве: жито, вино и мед. Бадњак гори и током Божића: први посјетилац на Божић удара по њему жарачем или граном док жели да срећа и напредак породице буду обилати као варнице које излијећу из бадњака. Будући да данашњи начин становања не дозвољава ватру на огњишту, бадњак је најчешће представљен церовом гранчицом којом се на Бадњи дан украси дом.Бадњак се свечано ложи у знак сјећања на ватру коју су по народном предању витлејемски пастири наложили у пећини у којој се родио Исус Христос, да би огријали божанско новорођенче и његову мајку. Бадњак се такође може тумачити као симбол крста на коме је Христос распет, при чему топлина ватре симболизујуе спасење за људски род које је, по хришћанском вјеровању, омогућено Христовим распећем. Историчари религије, филолози и етнолози сматрају да су Срби наслиједили овај обичај из своје претхришћанске религије. Они тумаче бадњак као утјеловљење духа растиња и као божанство које умире спаљивањем па ускрсава, којем су се приносиле жртве и упућивале молитве ради плодности поља, здравља и среће породице. Његова ватра симболизовала је свјетлост Сунца, обезбјеђујући сунчеву животворну снагу у наредној години. Неки од јужнословенских народа имају сличне обичаје, а традиција да породица на Бадњи дан свечано наложи дрво на огњишту забиљежена је и међу другим европским народима.

Српска традиција налагања бадњака, изворно везана за домаће огњиште, прелази за вријеме Краљевине Србије и у јавни простор. Међу њеним војницима развио се обичај да ложе бадњаке у касарнама. За вријеме Краљевине Југославије, војна церемонија са бадњаком даље је разрађена и стандардизована у правилима службе, али је њеном извођењу дошао крај избијањем Другог свјетског рата. Од посљедње деценије 20. вијека, Српска православна црква и локалне заједнице организују јавне прославе Божића у којима бадњак има битну улогу. Парохијани га на Бадњи дан свечано посијеку и одвезу до цркве, у чијој порти се обави налагање бадњака уз благосиљање свештеника. Свечаност се завршава дружењем парохијана окупљених око ватре.

Балканске мешовите шуме

Балканске мешовите шуме су екорегион у оквиру палеарктичког биома умерених широколисних и мешовитих шума. Распрострањене су од Подриња на западу до обала Црног мора на истоку, и од обода Панонске низије и падина Карпата на северу до Егејског и Мраморног мора на југу. На великим надморским висинама на планинама у овом подручју заступљен је екорегион родопских планинских мешовитих шума. Фитогеографски, овај екорегион обухвата делове Средњоевропске, Илирске и Еуксинске флористичке провинције Холарктичког царства, односно делове средњоевропског и субмедитеранског флористичког региона. Укупна површина обухваћена овим екорегионом је око 224 400 km². Екорегион балканских мешовитих шума сматра се веома угроженим.

Власина

Власина је река у југоисточној Србији. Извор је испод бране Власинског језера. Најважније притоке су: Лужница, Тегошница и Пуста река. Остале притоке су Градска река и Бистрица. Дужина Власине је око 70 km после којих се она као десна притока улива у Јужну Мораву, 10 km низводно од Власотинца. Због свог планинског окружења, а и због мањка индустријских загађивача Власина се рачуна у једну од најчистијих река Србије. На пролеће, услед отапања снега у планинском пределу, који окружује корито реке Власине, долази чешће до повећаног водостаја. У кишним периодима током целе године догађа се исто, да се Власина на неким местима излије. У Власотинцу је корито реке санирано и насипом ограничено након поплаве 1988. године. Ту је исто изграђено и мало акумулационо језеро за потребе напајања градског водовода.

Због повећане ерозије које Власина и њене притоке доносе планиском крају, планиране су даље санационе мере у смислу изградње акумулације код Свођа. Крајем јесени 2005. године због великих киша срушио мост на Власини код Свођа, где се Љуберађа улива у Власину. Тако је једини пут у власинском кориту, који повезује Власинско језеро са Свођем и Власотинцем, био прекинут.

Вршачке планине

Вршачке планине (рум. Munţii Vârşeţ, често зване и Вршачки брег, рум. Dealurile Vârşeţului) се уздижу усред Панонске равнице у југоисточном делу Баната. Пружају се у правцу исток-запад, у дужини од 19 km, са највећом ширином од 8 km. Површина им је 170 km², од чега је у Србији 122, а у Румунији 48 km². Изграђене су од стена палеозојске старости (260 милиона година), које окружују неогени седименти (60 милиона година), међу којима су и седименти некадашњег Панонског мора (25 милиона година).

Гудурички врх, са 641 m надморске висине, највиша је тачка ових планина и целе Војводине. Од осталих врхова познати су Лисичја глава (590 m), Ђаков врх (449 m) и Вршачка кула (399 m). Северна падина је стрма, док се јужна постепено спушта у побрђе, где се налазе вршачки виногради. Вршачке планине спадају, заједно с Фрушком гором, у острвске планине, јер су некада биле острво у Панонском мору. Према геотектонском положају, али и геолошкој грађи, припадају српско-македонској планинској маси, чинећи њен најсевернији изданак, иако се у старијој литератури може пронаћи погрешан податак о њиховој припадности Карпатима. Са планина се пружа поглед на Вршац, Војводину и Румунију.

Жир

Жир је појам који се најчешће односи на плод различитих врста храстова (Quercus), али се понекад мисли и на плод различитих врста букве (Fagus), односно буквицу.

Лишћарске листопадне шуме

Лишћарске листопадне шуме се развијају на просторима у којима влада умерено-континентална клима. Ових шума има и у Србији.

Лукића храст

Лукића храст је споменик природе који се налази у Шумадији у селу Раниловић.

Македонски храст

Македонски храст (лат. Quercus trojana) листопадно је дрво из рода храстова. Распрострањена је од југоисточне Европе до југозападне Азије, од јужне Италије до широм јужног Балкана и западне Турске. Расте у сувим подручијима на ниским до умерено високим надморским висинама (до 1.550 метара у Турској).

Миљаковачка шума

Миљаковачка шума је споменик природе и једна од парк-шума Београда. Налази се у јужном делу града у општини Раковица, на 10. километара удаљености од центра града изнад насеља Миљаковац и изнад долине Манастирског потока. Миљаковачка шума је једна од 19 парковских шума Београда. Ова шума има изузетан еколошки значај за општину Раковица, али и читав град Београд.

Општина Велика Плана

Општина Велика Плана је општина у Подунавском округу у централној Србији, у Шумадији. Општина заузима површину од 345,5 km² (од чега на пољопривредну површину отпада 26.864 ha, а на шумску 3201 ha). Општина је смештена у плодној поморавској равници са просечном надморском висином од 110 m. Општину пресецају токови река Велике Мораве, Јасенице и Раче. Кроз општину пролази ауто-пут Е75 и железничка пруга Београд–Ниш, а у прошлости је пролазио Цариградски друм.

Општина Велика Плана је претежно пољопривредно подручје са једним градским и 12 сеоских насеља. Добро је развијена прехрамбена индустрија, као и индустрија грађевинских материјала. Сточарско-ветеринарски центар у Великој Плани је по значају светски центар за селекцију и оплемењивање расног састава сточног фонда.

Парк природе Златни пјасци

Парк природе Златни Пјасци (бугарски: Природен парк "Златни пясъци") is се налази на бугарском приморју у Варненској области. Заузима површину од 13,2 km². Територија парка је дугачка 9.2 км а просечно широка 1.2 км. Подручје парка је проглашено заштићеном територијом 1943. године (под именом Државна шума Хачука). Према критеријуму Међународне уније за заштиту природе, парк је смештен у пету категорију.

Списак записа у Србији

Следи допуњиви списак записа на територији Републике Србије.

Табела записа у Србији организована по окрузима.

Хасковска област

Хасковска област (буг. Област Хасково) се налази у југоисточном делу Бугарске. Ова област заузима површину од 5,543 km² и има 307.067 становника. Административни центар Хасковске области је град Хасково.

Храст

Храстови (лат. Quercus) су род листопадног и зимзеленог дрвећа, ређе жбуња, из породице букви (Fagaceae). У роду је описано око 300 врста.Храстове шуме су најбројније и најраспрострањеније шумске заједнице зонобиома листопадне вегетације. Храстови граде чисте састојине (претежно заступљене истим родовима) или мешовите, где расту у заједници са грабом, буквом и другим дрвенастим врстама.

Храст китњак

Храст китњак (лат. Quercus petraea) је листопадно дрво из рода храстова, породице Fagaceae. Остали народни називи за храст китњак су и брдњак, горун, бељик, чрепињак, граден, љутик.

Храст лужњак

Храст лужњак (Quercus robur) је високо листопадно дрво из рода храстова, породице Fagaceae. Народни називи за храст лужњак су и дуб, гњилец, лужник, рани храст, рошњак, грм.

Цер (биљна врста)

Цер (лат. Quercus cerris) је врста високог листопадног дрвета из рода храстова. Међу локалним становништвом некада се за ово дрво може чути и назив грм, али га не треба мешати са храстом лужњаком.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.