Славонија, Барања и Западни Срем (1991—1992)

Славонија, Барања и Западни Срем је била српска аутономна област у источној Хрватској, успостављена током ратова на простору бивше Југославије. Проглашена је 25. јуна 1991. године под називом Аутономна област Славонија, Барања и Западни Срем,[1] а потом је 25. септембра 1991. године преименована и од тада је постојала под називом Српска област Славонија, Барања и Западни Срем.[2] Дана 26. фебруара 1992. године укључена је у састав Републике Српске Крајине.[3] Обухватала је ослобођене делове географских области источне Славоније, западног Срема и Барање.

Након пропасти Републике Српске Крајине 1995. године, област је преуређена у посебан српски ентитет под називом Источна Славонија, Барања и Западни Срем који је након потписивања Ердутског споразума и завршетка Прелазне управе ОУН за Источну Славонију, Барању и Западни Срем реинтегрисан у државни оквир Републике Хрватске, почетком 1998. године.

Славонија, Барања и Западни Срем

Аутономна област СБЗС
(25.6.1991. - 25.9.1991.)

Српска област СБЗС
(25.9.1991. - 26.2.1992.)
Застава
Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem-sr

Ослобођено подручје СБЗС
Географија
Континент Европа
Регија Југоисточна Европа
Земља СФРЈ
Главни град Вуковар
Друштво
Званични језици српски
Религија православље
Законодавна власт Велика народна скуштина
Владавина
Облик владавине Привремена власт
Оснивање 25. јун 1991.
Престанак 26. фебруар 1992.
Статус Бивши ентитет
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Српско национално вијеће СБЗС Република Српска Крајина
Портал:Историја

Историја

Map 3 - Croatia - Eastern Slavonia, September 1991-January 1992
Ратни сукоби на подручју западног Срема и источне Славоније крајем 1991. године

Након доношења новог Устава Републике Хрватске, који је проглашен 22. децембра 1990. године, скупина политичких првака српског народа са подручја Славоније, Барање и Западног Срема је 7. јануара 1991. године приступила стварању Српског националног вијећа за Славонију, Барању и Западни Срем.[4] Током прве половине 1991. године, у време заоштравања југословенске кризе, ово политичко тело је деловало у циљу заштите права српског народа у поменутим областима, залажући се за њихов останак у саставу Југославије. Дана 25. јуна 1991. године, Хрватска је прогласила једнострано отцепљење од Југославије, услед чега су представници српског народа из поменутих области на својој Великој народној скупштини, која је одржана истога дана у Борову Селу, прогласили стварање посебног политичког ентитета, који је назван: Аутономна област Славонија, Барања и Западни Срем (АОСБЗС). Према одлуци скупштине, дотадашње Српско национално вијеће је наставило да делује као извршни орган АОСБЗС.[5]

Иако је првобитна замисао била да се стварањем АОСБЗС изврши обједињавање и политичко организовање српског народа из целе Славоније, како источне тако и западне, накнадно је дошло до посебног организовања српских првака са подручја Западне Славоније, услед чега је делатност АОСБЗС у пракси сведена на источну Славонију, са Барањом и западним Сремом.[6]

На заседању Велике народне скупштине, које је одржано 25. септембра 1991. године у Белом Манастиру (Барања), усвојен је Уставни закон као највиши правни акт, а област је преименована и од тада је носила званични назив: Српска област Славонија, Барања и Западни Срем (СОСБЗС).[2] На потоњим заседањима усвојени су посебни закони о територијалној организацији, обласној влади и другим органима и службама обласне управе.[7] У исто време, током јесени 1991. године, дошло је до ескалације оружаних сукоба, током којих је извршено успостављање фактичке власти СОСБЗС у најисточнијем делу Славоније, северном делу Западног Срема, као и на подручју Барање. Крајем 1991. године, фактичке границе СОСБЗС су утврђене на линији фронта која се усталила након окончања прве фазе рата у Хрватској.

Крајем 1991. године, отпочели су разговори између СОСБЗС и руководства САО Крајине у циљу уједињења. На заседању Велике народне скупштине, које је одржано 19. децембра 1991. године у Белом Манастиру, донете су одлуке у прилог државног уједињења српских области и усвајања заједничког устава, али због неусаглашености са одлукама које су истога дана биле донете у Книну, процес уједињења није могао бити спроведен у дело. Наиме, приликом стварања Републике Српске Крајине, која је проглашена 19. децембра на Уставотворној скупштини у Книну, усвојен је и Устав Републике Српске Крајине у коме је било назначено да се новопроглашена држава састоји само од територије дотадашње САО Крајине (чл. 3), без икаквог помена других српских области.[8]

Тек након подужег усаглашавања и бурних политичких расправа, СОСБЗС је 26. фебруара 1992. године, након усвајања амандмана на Устав РСК, коначно ушла у састав Републике Српске Крајине.[3] Унутар државно-правног поретка РСК, подручје СОСБЗС је испрва имало посебну обласну администрацију, која је накнадно укинута. До августа 1995. године, подручје СОСБЗС је фактички било део Републике Српске Крајине, док су према Резолуцији Савета безбедности ОУН 753 све области под заштитом ОУН формално биле сматране као део Хрватске. Након пропасти Републике Српске Крајине у лето 1995. године, дошло је до склапања Ердутског споразума, којим је раније подручје СОСБЗС преуређено у посебан српски ентитет под називом Источна Славонија, Барања и Западни Срем. Почетком 1998. године, након завршетка Прелазне управе ОУН за Источну Славонију, Барању и Западни Срем, ово подручје је реинтегрисано у државни оквир Републике Хрватске.

Географија

Подручје СО СБЗС налазило се у јужном делу Панонске низије. Источну границу области је највећим делом чинила река Дунав, док је трећину западне границе чинила река Драва. Парк природе Копачки рит који се налази у близини ушћа Драве и Дунава, формирао је велику географску препреку — није било путних и жељезничких веза између Барање и јужних делова територије, осим са Србијом. Остале границе нису биле природне: граница са Мађарском на северу је постојала од времена Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, источна граница са Савезном Републиком Југославијом делимично је постојала од времена Краљевине Славоније (на Дунаву), док је делом повучена након стварања ФНРЈ. Граница са остатком Хрватске на западу и југу формирана је након што су успостављени фронтови током прве фазе рата у Хрватској у јесен 1991. године.

Становништво

Становништво регије било је етнички мјешовито. Прије рата, укупан број становника на подручје области је био 192.163, од чега је било:

Током рата (1991—1995), од укупно 160.000 становника у овој области 109.500 су били Срби,[9] што значи се укупни број Срба у области удвостручио, док се општа популација смањила.

Оптужница за ратне злочине пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију против вође Срба у тој области, Горана Хаџића, указује да је над хрватским и другим несрпским становништво у тој области вршен прогон, истребљење или убиства.[10]

Општине и насеља

Током постојања РСК, област је била подијељена у 5 општина:

Главна градска насеља била су Вуковар и Бели Манастир, а друга значајнија места била су Борово Село, Дарда, Даљ, Илок и Тења.

Привреда

Рељеф области је био равничарски са развијеном пољопривредом (највише узгој пшенице), а у регији је било и винограда и шума. Нафтна поља Ђелетовци се налазе између села Ђелетовци, Бановци и Нијемци.

Саобраћај

Саобраћај преко Ауто-пута Братство и јединство (данас А3) прекинут је формирањем аутономне области. Водени саобраћај преко Дунава настављен је несметано. Драва у то вријеме није било пловна. Жељезнички саобраћај између Загреба и Београда и саобраћајна веза између Сарајева и Будимпеште која је пролазила кроз то подручје била је затворена.

Види још

Референце

  1. ^ Петровић 1994, стр. 95-96, 213.
  2. 2,0 2,1 Петровић 1994, стр. 138-139, 248-249.
  3. 3,0 3,1 Петровић 1996, стр. 292-298.
  4. ^ Петровић 1994, стр. 175-177.
  5. ^ Петровић 1994, стр. 95-96, 213, 221, 226.
  6. ^ Петровић 1994.
  7. ^ Петровић 1994, стр. 255-258, 263.
  8. ^ Петровић 1996, стр. 161-167.
  9. ^ „Croatia”. www.worldstatesmen.org (на језику: енглески). Приступљено 24. 10. 2017.
  10. ^ „The Prosecutor of the Tribunal Against Goran Hadžić - Indictment”. International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia. 21. 5. 2004.

Литература

Спољашње везе

UNTAES

UNTAES je engleska skraćenica za UN Transitional Administration in Eastern Slavonia, Baranja and Western Sirmium i ime je za Prelaznu upravu Ujedinjenih nacija za Istočnu Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem, koja je bila stvorena na osnovu Dejtonskog sporazuma potpisanog 1995. godine. UNTAES je započeo sa radom 15. januara 1996. godine i njegov mandat je završio 15. januara 1998. godine.

Јужна Србија (1919—1922)

Јужна Србија је био назив за покрајину, која је постојала у саставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 1919. до 1922. године. У истом периоду је постојала и покрајина Северна Србија, која је заједно са Јужном чинила покрајину Србију.

Банат у Другом светском рату

Банат је у току Другог светског рата (од 1941. до 1944. године) био аутономни политички ентитет у саставу Србије под немачком окупацијом. Ентитет је успостављен после окупације и поделе Краљевине Југославије од стране сила Осовине. Иако је званично био у саставу Србије, Банат је имао аутономију и власт у њему је била у рукама локалне немачке мањине. Обласни цивилни комесар био је Јозеф-Сеп Лап. После пораза Сила Осовине 1944. године и завршетка немачке окупације Србије ова област се опоравила и највећи део територије Баната је припојен аутономној покрајини Војводини у саставу нове социјалистичке Србије и СФРЈ.

Банатска република

Банатска република је била краткотрајна држава, проглашена 31. октобра 1918. у Темишвару, након распада Аустроугарске.

Босна и Херцеговина (1918—1924)

Покрајина Босна и Херцеговина била је привремена територијална јединица Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је постојала од југословенског уједињења 1918. године до 1924. Њено укидање и увођење области као административних подручја предвиђено је Видовданским уставом 1921. године.

Источна Славонија

Источна Славонија може бити:

источни део данашње географске области Славоније

источни део средњовековне Бановине Славоније

источни део нововековне Краљевине Славоније

почетна одредница у колоквијалном називу Источна Славонија, Барања и Западни Срем, за српску аутономну област која се званично називала Славонија, Барања и Западни Срем (1991—1992)

почетна одредница у називу Прелазне управе Уједињених нација за Источну Славонију, Барању и Западни Срем (1996-1998)

Република Србија (1990—2006)

Република Србија је име које је имала Србија од 1990. до 2006, у оквиру Социјалистичке Федеративне Републике Југославије до 1992, Савезне Републике Југославије до 2003, и онда до 2006. године у Државној заједници Србији и Црној Гори.

Република Црна Гора (1991—2006)

Република Црна Гора (1991-2006) је била федерална јединица Социјалистичке Федеративне Републике Југославије од 1991. до 1992. године, а затим Савезне Републике Југославије од 1992. до 2003. године, и потом Државне заједнице Србије и Црне Горе од 2003. до 2006. године. Главни град је била Подгорица, а за престоницу је проглашено Цетиње. Државни назив Република Црна Гора озваничен је уставним амандманом LXXXIV од 2. августа 1991. године, чиме извршена је промјена дотадашњег државног назива, који је гласио: Социјалистичка Република Црна Гора.

САО Босанска Крајина

САО Босанска Крајина (Српска Аутономна Област Босанска Крајина) је била српска аутономна област на подручју СР БиХ. Називана је још и Аутономна Област Крајина. САО Босанска Крајина се налазила у Босанској Крајини, и њен главни град је била Бања Лука. Касније, ова област је постала део Републике Српске.

САО Западна Славонија

САО Западна Славонија (Српска аутономна област Западна Славонија) је била српски самопроглашени ентитет унутар СР Хрватске. Створена је 12. августа 1991. и касније је укључена у састав Републике Српске Крајине.

САО Книнска Крајина

САО Книнска Крајина (Српска аутономна област Книнска Крајина) је била самопроглашена српска аутономна област у СР Хрватској. Створена је 1990. и касније је названа само САО Крајина. САО Крајина је по проглашењу независности Хрватске, заједно са СО Славонија, Барања и Западни Срем, формирала Републику Српску Крајину

САО Крајина

САО Крајина (Српска аутономна област Крајина) је била самопроглашена српска аутономна област унутар СР Хрватске. Постојала је у периоду од 1990. до 1991. када је укључена у Републику Српску Крајину. САО Крајина је била главни део Републике Српске Крајине.

САО Романија

САО Романија-Бирач (Српска аутономна област Романија-Бирач) је била аутономна област у СР БиХ. Постојала је од 1991. до 1992., када је постала део Републике Српске Администрација САО Романије, касније САО Романије-Бирач се налазила на Палама.

САО Семберија

САО Семберија (Српска аутономна област Семберија) или САО Североисточна Босна је била српска аутономна област у СР БиХ. Постојала је од 1991-1992, када се ујединила са осталим српским областима БиХ и оформила Републику Српску. Главни град ове области била је Бијељина. САО Семберија је била позната и под називом САО Семберија и Мајевица, или САО североисточна Босна

САО Сјеверна Босна

САО Сјеверна Босна (Српска аутономна област Сјеверна Босна) је била српска аутономна област у СР БиХ. Постојала је од 1991. до 1992, када се ујединила са осталим српским областима БиХ и оформила Републику Српску. Главни град је био Добој.

САО Херцеговина

САО Херцеговина (Српска аутономна област Херцеговина) је била српска аутономна област настала у СР БиХ, СФРЈ. 1991. године Проглашена је одлуком Скупштине Заједница општина Источне Херцеговине. Касније је укључена у Републику Српску. САО Херцеговина се налазила у области Херцеговине, тачније у њеном источном делу. Такође се називала и САО Источна Херцеговина, или САО Стара Херцеговина.[1]

На челу САО Источне Херцеговине и идејни вођа је био козачки атаман Божидар Вучуревић, градоначелник Требиња.

САО Херцеговина је формирана од заједница општина познатије као Заједница општина Источне Херцеговине, која је формирана 27. маја, 1991. САО Херцеговина је проглашена одлуком Скупштине Заједница општина Источне Херцеговине 12. септембра 1991. године. Обухватала је предео Херцеговине, односно Источне Херцеговине са већинским српским становништвом. Главни град је био Требиње.

Северна Србија (1919—1922)

Северна Србија је био назив за покрајину, у саставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је постојала од 1919 до 1922. Нестанак је био планиран Видовданским уставом из 1921. године. Имала је површину 49.950 квадратних километара. У истом периоду је постојала и покрајина Јужна Србија, која је заједно са Северном чинила покрајину Србију.

Социјалистичка Република Црна Гора

Социјалистичка Република Црна Гора (скраћено СР Црна Гора) је била једна од шест федералних јединица у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Њено формирање је започело током НОБ (1941—1945), а званично је конституисана 1946. године као Народна Република Црна Гора. У склопу уставне реформе која је спроведена 1963. године, преименована је у Социјалистичку Републику Црну Гору. Уставним амандманом LXXXIV, који је усвојен 2. августа 1991. године, извршена је промјена званичног државног назива чиме је дотадашња СР Црна Гора преименована у Републику Црну Гору.Била је најмања федерална јединица у СФРЈ, и по површини и по становништву. Главни град СР Црне Горе био је Титоград (данашња Подгорица). Конститутиван народ су били Црногорци, а званична национална мањина Албанци (до пописа 1971. године користио се назив Шиптари), али само у општинама у којима су представљали значајни део становништва.

Српско-мађарска република Барања-Баја

Српско-мађарска република Барања-Баја или Барањско-Бајска Република (мађ. Baranya-Bajai Szerb-Magyar Köztársaság) је била краткотрајна држава проглашена у Печују 14. августа 1921. Њену територију су чинили северни делови географских регија Барање и Бачке.

Српске земље у 20. и 21. веку
До 1918.
1918—1941.
1941—1945.
1945—1990.
1990—2006.
од 2006.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.