Скулптура

Скулптура је свака тродимензионална форма креирана у циљу уметничког израза. Већина скулптура има чисто естетски циљ. Када тродимензионални објекат има осим уметничког и функционални аспект, можемо га назвати скулптуром само уколико је уметнички аспект предоминантан. Када су функционални и уметнички аспекти балансирани, називамо га функционалном скулптуром.

Неки типични облици скулптуре су:

  • биста (попрсје) приказ особе од прса нагоре
  • коњаник приказ особе на коњу (обично се краљеви или војсковође тако приказују)
  • фонтана осим естетске има и функционалну сврху
  • мобилна скулптура
  • рељеф

Спољашње везе

Архитектура

Архитектура (лат. architektura, од старогрчке речи arkitekton, ὰρχιτεκτονική, од ὰρχι — главни и Τεκτονική — градитељ) у ужем смислу је наука и уметност пројектовања и обликовања зграда, односно унутрашњег и спољашњег архитектонског простора: ентеријера и екстеријера.

Архитектонска дела често представљају културне или политичке симболе, као и уметничка дела. Историјске цивилизације се карактеришу својим достигнућима у архитектури. Архитектура служи да испуни неке основне људске потребе, и настаје у складу са могућностима и потребама људи.У организацију постора спада и уређење насеља, то јест урбанизам. Стога су сви значајни урбанисти имали и архитектонско образовање.

Барок

Барок или бароко (наравно из порт. pérola barroca – перла неправилног облика) је уметничко-културни период, који је владао у Европи између година 1600. и 1750. Настао је у Италији и проширио се по целој Европи и њеним колонијама.

Од почетка седамнаестог века у Европи се афирмишу велике националне монархије. Зачетнице модерних држава способне да освоје свет, Италија је била расцепкана и политички слаба, али је Рим и даље био центар уметности. Црква је присиљена да се супротстави ударима реформатора, била је принуђена да се мења, а промене у уметности довеле су до рађања новог стила барока, термин са значењем: бизаран, чудан.

Бежећи од затворених облика и класицизма претходне епохе, архитекте и вајари су тражили нове димензије израза и стварали раскошна дела, препуна сценских иновација и покрета. У потрагама за новим ефектима у третману боје и простора, сликари су и даље интерпретирали религиозне садржаје, али новине су уносили и у пејзаж, портрет, као и у интерпретацију природе. Италијанска сликарска школа касније је у страним уметницима добила своје велике интерпретаторе и велике иноваторе.

У осамнаестом веку барок се проширио преко Алпа где досеже свој невероватни домет у виду рококоа. Захваљујући раскошној уметности европских дворова и папског Рима тако је рођена грађанска уметност, више окренута реалности свакодневног живота, која је у Венецији и Фландрији добила прве центре свог развоја.

Биста

Биста (лат. bustum; — гроб са пепелом умрлога, франц. buste) је врста скулптуре која даје представу горњег дела људске фигуре, приказујући главу и врат особе, као и већи и мањи део груди и рамена. Биста се обично налази на постаменту. Материјали који се користе за ову врсту скулптуре могу бити различити: мермер, бронза, теракота, гипс или дрво. Биста је вајарско дело сагледиво из свих углова, као и скулптура, за разлику од рељефа који је везан за подлогу.

Вајарски портрети главе из античког периода познати као попрсја, често су фрагменти статуе целог тела, или су првобитно створени да се убаце у постојеће тело, па се не сматрају бистама.

Вајар

Вајар или скулптор је врста ликовног уметника. Вајар је уметник који мисли и ствара у тродимензионалности - скулптура, јер као што је цртачу довољна само линија, сликару бела површина, вајару треба све то али и волумен, јер он у свему тражи, пре свега лепоту која је настала складним односом између, висине, ширине и дубине.

Вајар рукама или разним алатима, у зависности од материјала у коме ради, моделира или ваја, као што сликар слика или цртач црта.

Вајар користи многе вајарске технике као на пример вајање у глини или гипсу а затим, ливење одливање у бронзи а поред тога користи и сликарске технике. По томе са којим материјалима вајари деле могу бити они који раде са каменом, керамиком са дрветом, или металима - бронзом, гвожђем и другим. У средњем веку клесари били су високо специјализоване занатлије који су владали знањима из геометрије и градитељске технологије. Свој рад су обележевали посебним знаковима у камену.

Са опадаљем цеховцког образовања и премештањем вајарског образовања на академије се вајарска припрема концентрисала на цртање и моделовање. дефинитинно извођење пластике је било поверено занатлијама. Између аутора и дела се ставља даљи елеменат извођач који изводи дело механички и понекад виртуозно га репродукујући. То је значило одељивање вајара од дела и по некада мале али јако значајне промене на делу. Током 19. века је био вајар који је радио сам своја дела сасвим изниман. Од прелома века појављује се све више вајара који су пролазили занат клесања и каменорезача (клесање у камену је до данас део вајарског образовања у академијама). Иако данашњи вајар не може да заобиђе помоћ и рад клесара или неког другог занатлије он то данас ипак сам завршава у последњим фазама извођења скулптура.

Вајар се, од сликара или цртача не разликује само по томе што ствара дело у три димензије - скулптуру, већ и по томе што је у његовом раду, поред креативног мишљења и ока, значајан удео имају и руке јер он целом шаком и прстима, гњечи и обликује глину, или длетом преобликује камен, настојећи да обухвати и дубину, трећу димензију његовог дела.

Вајарство

Вајарство или скулптура (лат. sculpere - клесати, урезивати) је уметност обликовања тродимензионалних облика (кипова) у материјалима као што су камен, мермер, дрво, метал, глина, стакло, пластика и многи други. Вајарство, као сликарство и архитектуру убрајамо у ликовну, али и у пластичну или просторну уметност, јер вајар уметнички обликује простор.

Већина скулптура има чисто естетски тј. уметнички циљ. Када тродимензионални објекат – скулптура, поред уметничког поседује и употребни аспект, можемо је назвати скулптуром само уколико је уметнички аспект предоминантан, а када су употребни и уметнички аспект балансирани, назива се функционалном скулптуром, а како уметнички аспект препушта више места употребном, вајарство постаје дизајн.

Велики број вајара сматра да су само линија, површина и волумен, и када се томе придода симетрија, пропорција и ритам, довољни да се изрази мисао и да се преточи у скулптуру. Такве скулптуре припадају нефигуративном – апстрактном вајарству.

Вегревил (Алберта)

Вегравил (енгл. Vegreville; /ˈvɛɡrəvɪl/) је малена варошица у централном делу канадске провинције Алберта. Насеље су 1906. основали украјински досељеници чији потомци и данас иако у потпуности асимиловани, чине основу популације вароши. Варош се налази на 103 км источно од административног центра провинције Едмонтона у статистичкој области Централна Алберта.

Варош лежи у зони интензивне пољопривреде тако да је ова делатност основа провредног живота заједнице.

Према резултатима пописа становништва 2011. у варошици је живело 5.717 становника што је за 3,6% више у односу на стање из 2006. када је регистровано 5.519 житеља.У знак сећања на Украјинце који су основали насеље у јулу се сваке године одржава фестивал украјинске културе. Највећа знаменитост насеља је велика скулптура васкршњег јајета (украјинска писаница), највећа на свету, која је подигнута 1974. на стогодишњицу оснивања канадске краљевске коњичке полиције и која је уједно симбол етничке разноликости вароши. Скулптура је висока 9 метара и тешка 2,5 тона.

Готика

Готика или готичка уметност (у архитектури), односно готички стил, је био уметнички правац, који је следио иза романике после 12. века (у Француској) до краја 15. века (у средњој и северној Европи). Најпре је употребљаван као погрдан израз (настао у Италији), „готика” је као огорчење над туђим против-античким импортом Гота, који се одомаћио и који се у првом реду употребљавао за означавање архитектуре и орнаментике где се у првом реду и највише ова уметност одразила и где је била највидљивија. Од 13.-ог века готика се раширила на све дисциплине у уметности. Колевка готике је била Француска.

Готика је била искључиво сакрална уметност, која је дала опипљиву тежину растућој моћи цркве у Риму. Ово не само да је инспирисало јавност, него и његове секуларне вође, успостављајући тако чврсту везу између религије и уметности, што је био један од темеља Италијанске ренесансе. Иако је имала свој препознатљиви стил, готска архитектура је на много начина била заснована на ранијем стилу познатом под именом Романика.

Лепенски Вир

Лепенски Вир је једно од највећих и најзначајнијих мезолитских и неолитских археолошких налазишта. Смештено је на десној обали Дунава у Ђердапској клисури, у Србији, у централном делу Балканског полуострва. Овај локалитет, који је име добио по дунавском виру, био је седиште једне од најважнијих и најсложенијих култура праисторије. Између 1965. и 1970. откривено је рибарско ловачко насеље са зачецима култивације и доместификације. Током ископавања откривено је седам сукцесивних насеља и 136 објеката (како стамбених, тако и сакралних) изграђених у раном мезолиту, у периоду од око 9500. до 7200. године пре наше ере (Прото Лепенски вир 1 и 2), а затим у раном и средњем неолиту, од око 6250. до 5500. године пре наше ере (Лепенски Вир I-III). Главни руководилац истраживања овог локалитета је био професор др Драгослав Срејовић, археолог, академик и професор Универзитета у Београду.

Лувр

Лувр (франц. Musée du Louvre) је један од највећих и најпознатијих музеја на свету. Налази се на десној обали Сене у Паризу, у првом арондисману. У музеју је изложено скоро 35.000 предмета из периода од праисторије до 19. века. Стална поставка је изложена на површини од 60.600 m². Укупан број предмета који припадају музеју је 380.000. Лувр је најпосећенији музеј у свету, кога радним данима посети у просеку 15.000 туриста на дан, од чега су 65 % страни туристи.Музеј Лувр се налази у Палати Лувр (Palais du Louvre) која је зачета изградњом тврђаве у касном 12. веку у време владавине Филипа II. Остаци тврђаве су видљиви у подруму музеја. Ова грађевина је више пута проширивана и тако се формирала Палата Лувр која је служила као француски двор. Палата Лувр има 3 крила: Ришеље, Виши и Денон.

Године 1682. Луј XIV је одабрао дворац у Версају као своју резиденцију, док је Лувр остао место где је била изложена краљевска колекција уметничких предмета. Од 1692. ту је смештена збирка античких скулптура. Исте године у Лувру је почела да ради Краљевска академија сликарства и скулптуре (Académie Royale de Peinture et de Sculpture). На доградњи Лувра је радило више значајних архитеката (Леско, Ди Серсо, Лемерсје, Ле Во, Перо, Висконти, Гужон и др). За време Француске револуције Национална скупштина Француске је 1791. одредила да Палата Лувр треба да служи као музеј у коме ће се излагати национална ремек дела.

Музеј је отворен 10. августа 1793. када је изложено 537 слика, од којих је већина припадала конфискованој краљевској и црквеној имовини. Због структурних проблема грађевине Лувра музеј је био затворен од 1796. до 1801. Под Наполеоном колекције су знатно увећане и сам музеј је добио његово име (Musée Napoléon). После Наполеоновог пораза код Ватерлоа многа опљачкана дела су враћена претходним власницима. Колекција је обогаћена у време владавине Луја XVIII и Шарла X, док је током Другог француског царства музеј добио око 20.000 нових експоната. Након тога збирке су се стално обогаћивале донацијама и поклонима. Од 2008. колекције су подељене у 8 кустоских одељења: египатске старине, блискоисточне старине, грчке, етрурске и римске старине, исламска уметност, скулптура, декоративне уметности, сликарство, графике и цртежи.

Маниризам

Под појмом маниризам подразумевамо правац у историји уметности који се јавља на прелазу из високе ренесансе у барок и који се развијао у европским земљама.

Музеј

Музеј (од старогрчког. μουσείον], мусио - седиште Муза) је назив за установу и зграду, у којој се чувају, проучавају и излажу - хронолошки или тематски - збирке старина и уметнина, те природњачких, техничких и сл. предмета.

У најширој употреби ICOM-ова дефиниција из 1974. године према којој је музеј непрофитна, стална установа у служби друштва и његовог развоја и отворена јавности, која сабира, чува, истражује, комуницира и излаже материјална сведочанства човека и његове околине, ради проучавања, образовања и забаве .

Наос

Наос (старогрчки: ὁ ναός или ὁ νεός), је архитектонски појам за унутрашњу централну и главну просторију у храму између пронаоса и епистодома, и који обично садржи култну фигуру посвећену одређеном богу. Има исто значење као и цела и секос. У римској архитектури означава продавницу окренута ка улици (види домус).

Наос је посебна светиња и у њему је у старом Египту била смештена култна скулптура богова и на основу веровања старих Египћана ту је збиља обитавао Бог.

У најстарија времена наос је био израђиван од дрвета а касније у доба старе империје египта био је израђиван од тврдих врста камена. У украшаваљу наоса употребљивани су симболички елементи.

У православљу, наос означава део цркве (храма) где се налазе верници током обреда. Наос је од олтара одвојен иконостасом.

Победник (споменик)

Победник је назив тријумфалног споменика који је подигнут 1928. на Горњем граду Београдске тврђаве поводом прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта. Споменик чине бронзана мушка фигура са соколом у левој руци и спуштеним мачем у десној, рад вајара Ивана Мештровића, као и постамент који је конципиран у виду дорског стуба са канелурама на високој кубичној бази, ауторско дело архитекте Петра Бајаловића.

Светомир Арсић-Басара

Светомир Арсић-Басара је српски вајар и приповедач, рођен 15. маја 1928. године у селу Севцу, на падинама Шар-планине.

Споменик

Споменик или монумент је уметнички обликован објекат, чија је функција да јавно припомиње неки догађај из историје или неку историјску личност.

Тематски се може говорити о:

гробље

коњаничка скулптура

маузолеј

гробница

обелиск

спомен-камен

спомен-крст

спомен-плоча

скулптура

стела

славолук

Споменик културе

Споменик културе је сведочанство људске историје и развоја, за чије очување постоји јавни интерес. То значи, да је у сваком случају реч о историјском објекту.

Споменици културе се деле на:

грађевинске споменике - цела зграда, њени делови или врста и начин на који је опремљена. Споменичка вредност стваралаштва баштенске уметности у неким државама се исто тако сврстава у грађевинске споменике, а у неким имају засебну категорију;

укупна подручја (ансамбли) - састоје се од укупности појединачних подручја, појединих зграда и слободног простора;

покретни споменици културе - уметничко дело (на пример слика, скулптура или надгробни споменик) предмет опреме простора (део намештаја), збирка (на пример уметничких предмета, библиотека, архив);

предмете ископане или нађене у земљи - налазе се или су били у тлу, на пример гробови, керамика, старе кованице, остаци насеља, надгробна хумка.

Српско вајарство

Српско вајарство, за разлику од српског сликарства има потпуно другачији пут јер, слободно се може рећи није ни постојало до половине 19. века. До тада, ако се изузме црквена орнаментика и народна пластика, скулптура у ужем смислу те речи није ни постојала. Један од основних узрока се може наћи и у потпуно другачијем ставу православне цркве у односу на католичку, јер православна црква није одобравала скулптуре светаца, сцена из библије и других религиозних тема, па се, скулптура постепено појављује тек са јачањем световног, грађанског друштва и његовим већим упливом и у уметност.

Топчидер

Топчидер је парк и градска четврт у Београду. Парк се простире на 111.336 m2, у долини Топчидерске реке, и већ 150 година је једно од најомиљенијих излетишта Београђана.

Уметност античке Грчке

Уметност античке Грчке је уметност која је настала на месту које су настањивали антички Грци у периоду од 9. века п. н. е. до 1. века.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.