Скордисци

Скордисци (грч. Σκορδίσκοι) су били античко келтско племе које је живело на простору Паноније, Мезије и данашње Србије, у простору између река Саве, Драве и Дунава.[1][2]

Подаци о њиховом постојању постоје од 3. века п. н. е. до почетка нове ере. У свом зениту, њихов утицај се простирао по регионима који данас представљају Аустрију, Хрватску, Мађарску, Србију, Словенију, Словачку и Босну и Херцеговину. Име њиховог племена може бити повезано са именом Скордус планине (Шар планина), предео између Илирије и Пеоније.[3]

Scordisci state-sr
Држава Скордиска, 3-1. век пре нове ере.

Порекло

National museum in Požarevac, Scordisci warrior
Приказ скордијског војника у пуној опреми, Народни музеј у Пожаревцу

Постоје различита мишљења о етничкој припадности Скордиска. Неки сматрају да су пореклом Келти, Трачани или Илири или мешавина наведених.[4][5][6][7][8][9]

Подаци о Скордисцима пронађени су у различитим историјским периодима у Илирији, Тракији и Дакији, понекад подељени у више група, као нпр. Скордици Старији и Скордици Млађи.[10]

Андраш Мочи тврди да они нису настали као келтско племе сами се групишући, већ су били „креација келтске политике".[11] Они су формирани након 278. п. н. е., као преживели народ након келтске инвазије на Грчку настањени у горе наведеном региону и за себе су говороли да су мала, још увек моћна, владајућа класа.[12] Релативно брзо, они су се помешали са бројним супериорнијим нацијама, а келтско име племена је задржано, иако можда мало измењено, у складу са језиком који су говорили Илири.[13] Са друге стране, према неким историјским подацима, насеља Скордика западно од реке Мораве су пала под Трчанску власт.[14]

У Панонији, као и у северном делу Мезије су пронађени разни предмети који припадају Латенској култури, што потврђује постојање келтских насеља у овом пределу. Ипак, јужно од реке Саве је мало оваквих налазишта.[15]

Историја

Roman period tribes in Illyria and Lower Pannonia
Келтска племена на Балкану, 50. п. н. е.

Након 278. п. н. е. неко време о Скордисцима нема пуно података. Током зенита Македоније, Скордисци су преусмерили снаге на контролисање Паноније. Контролисали су различита племена у Панонији, узимали данак и били најмоћније племе у централном Балкану и изградили су тврђаве у Сингидунуму (данашњи Београд) и Таурунуму (данашњи Земун).[16] Римска прва опсада Сиска, била је под контролом Келта који су контролисали Далмацију и северозападну Панонију. Ово у комбинацији са немирима који су настали након смрти Александра Великог, учинило је да Скордисци обрате пажњу на северозапад. Они су потчинили бројна племена у Мезији, укључујући Дарданце, неколико северозападних Трачанских племена и Пајонију. Од 141. п. н. е., Скордисци су константно били укључени у битке између Римске државе и Македоније, а на страни Македоније. Поражени су 135. п. н. е. у Трачкој.[17][18][19] Ипак 118. п. н. е., према меморијалном натпису пронађеном близу града Солуна, Сект Помпеј је био побеђен борећи се против њих близу Стоби. 114. п. н. е. они су чак изненађујуће успели да победе војску Гаја Порција Катона у западним планинама Србије, али 107. п. н. е. бивају поражени.[20][21][22] Ипак, они нису одустали од владавине Панонијом и помињу се да су учествовали у другој опсади Сисције 119. п. н. е..

Они су и даље, с времена на време, задавaли проблеме римским управницима у Македонији, чију су територију нападали заједно са Медима и Дарданцима. У једном тренутку су стигли чак до Делфа и успели да опустуше храмове, али их је Луције Корнелије Сципион Азијаген 88. п. н. е. коначно поразио и отерао преко Дунава. После овога моћ Скордика нагло опада. Разлог за губитак моћи није био у Римском освајању, већ у политичкој ситуацији варварских племена која се развија на овим просторима. То се нарочито односи на племена у Панонији, која су постала моћнија и политички независна. Између 56. п. н. е. и 50. п. н. е., Скордисци су поражени од стране Буребисте, Дачанског владара.[23]

Потпуно су уништени 15. п. н. е. од стране Тиберија, и падају под римску власт и постају римски плаћеници.[24][25]

Други извори тврде да је Рим направио савез са Скордицима, који су живели у Сирмијуму и долини Дунава, током 15. п. н. е. за време освајања Алпа од стране Тиберија. Постоје тврдње да је овај савез био пресудан за римске победе у Панонији (15. п. н. е.) и касније над Бреуцима (12. п. н. е.). У доба принципата од дела Скордиска оформљена је перегрина заједница civitas Scordiscorum а етнички је Скордисцима могло припадати и становништво других заједница (нпр. Корнакати, Трикорнензи у Горњој Мезији).[26][27][28]

Види још

Референце

  1. ^ A History of Rome by Marcel Le Glay, Jean-Louis Voisin, Yann Le Bohec, and David Cherry. 2009. ISBN 978-1-4051-8327-7. стр. 101.: "... 1 19-107. п. н. е. напади на Македонски северни фронт од стране Скордика, Трачанског племена који је живео поред реке Саве, су..."
  2. ^ Harry Thurston Peck, Harpers Dictionary of Classical Antiquities (1898),"Скордисци. Народ у Панонији су понекад сврстани међу Илире, али су они заправо остаци античког, моћног Келтског племена. Обитавали су између река Саве и Драве."
  3. ^ Источно порекло Келтске нације доказује се поређењем њиховог дијалеката са санскрит, грчким, латинским и германским: ... књига the Physical History of Mankind by James Cowles Prichard. 2003. ISBN 978-0-543-79440-6. стр. 91.: "... Име Скордици је од планине Скордус, а Скордици су Келти..."
  4. ^ Theodossiev, Nikola. Celtic Settlement in North-Western Thrace during the Late Fourth and Third Centuries BC: Some Historical and Archaeological Notes.
  5. ^ Wilkes, J. J. The Illyrians. 1992. ISBN 978-0-631-19807-9. стр. 140,."... Autariatae at the expense of the Triballi until, as Strabo remarks, they in their turn were overcome by the Celtic Scordisci in the early third century Sc..."
  6. ^ Wilkes, J. J. The Illyrians. 1992. ISBN 978-0-631-19807-9. стр. 84.: "...Celtic Scordisci away from the river Danube..."
  7. ^ The Cambridge Ancient History, Volume 3, Part 2: The Assyrian and Babylonian Empires and Other States of the Near East, from the Eighth to the Sixth Centuries BC by John Boardman, I. E. S. Edwards, E. Sollberger, and N. G. L. Hammond (Hardcover -. 1992. pp. 599,"suggests that their origin is Thracian rather than Illyrian"
  8. ^ Boardman, Edwards & Sollberger 1992, стр. 599
  9. ^ hÓgáin 2002, стр. 60.
  10. ^ Haeussler, Ralph; King, Anthony C.; Andrews, Phil (2007). Continuity and innovation in religion in the Roman West. Journal of Roman Archaeology. ISBN 978-1-887829-67-0. »... have constituted the population of the Scordisci, divided into the Scordisci Maior west of the Velika Morava river and the Scordisci Minor east of it«
  11. ^ Mócsy 1974, стр. 12.
  12. ^ hÓgáin 2002
  13. ^ Strab. 7.3,"And mingled with them are also the Celtic tribes—the Boii, the Sorbisci, and the Taurisci. However, the Scordisci are by some called “Scordistae”; and the Taurisci are called also “Ligurisci” and “Tauristae.”"
  14. ^ Mócsy 1974.
  15. ^ Mócsy 1974, стр. 26.
  16. ^ Celts and the Classical World by David Rankin. 1996. ISBN 978-0-415-15090-3. стр. 188.
  17. ^ The praetorship in the Roman Republic‎ by T. Corey Brennan,2000. pp. 229,".. Косконије је био успешан против Скордика…"
  18. ^ The central Balkan tribes in pre-Roman times: Triballi, Autariatae, Dardanians, Scordisci and Moesians by Fanula Papazoglu. 1978. ISBN 978-90-256-0793-7. стр. 286.
  19. ^ Rome's Mediterranean empire: books forty-one to forty-five and the Periochae‎ by Livy, Jane D. Chaplin,2007. pp. 268," У Трачкој, Косконијус се успешно борио са Скордисцима"
  20. ^ Appian and Illyricum by Marjeta Šašel Kos,2005‎,page}- 151,"…Генерал који је изгубио живот током напада Скордика је био нико други до Сект Помпеј. Његова смрт је документована… "
  21. ^ Who's Who in the Roman World by John Hazel. 2002. ISBN 978-0-415-29162-0.,"Катон 1, Гај Порције, је био унук КАТОНа (4) и подржавао је... 114. п. н. е. од њега је тражена помоћ, али он је изгубио битку против Скордика у Македонији"
  22. ^ J. A. Crook; Andrew Lintott; Elizabeth Rawson (1994). The Last Age of the Roman Republic, 146-43 BC. The Cambridge Ancient History. 9. ISBN 978-0-521-25603-2.
  23. ^ Dacia: Land of Transylvania, Cornerstone of Ancient Eastern Europe by Ion Grumeza. 2009. ISBN 978-0-7618-4465-5. стр. 51.: "... Многи Скордисци и Бреуци су временом се утопили у локално становноштво..."
  24. ^ Paterculus: The Tiberian Narrative (Cambridge Classical Texts and Commentaries) by Velleius Paterculus and A. J. Woodman. 2004. ISBN 978-0-521-60935-7. стр. 106,."u 12. п. н. е. Тиберије је искористио племена Скордика као савезнике, иако су у 16. п. н. е. били непријатељи Рима (54.20.3) .V. нам каже (39-3) да током освајања Алпа, негде око 15. п. н. е. Рим успева да се помири са овим староседеоцима;"
  25. ^ Tiberius (Blackwell Ancient Lives) by Robin Seager. 2005. ISBN 978-1-4051-1529-2. стр. 21.: "... Тиберије успева да потчини Панонију, користећи пријатељко племе, Скордике..."
  26. ^ Andreas Mócsy, Zur Geschichte der peregrinen Gemeinden in Pannonien, Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte, Bd. 6, H. 4 (Oct., 1957), pp. 488–498 http://www.jstor.org/stable/4434546
  27. ^ András Mócsy, Die Bevölkerung von Pannonien: bis zu den Markomannenkriegen Budapest 1959
  28. ^ F. Papazoglu Srednjebalkanska plemena u predrimsko doba. 1969. pp. 265

Литература

Босутска култура

Босутска култура је термин који се односи на културу Старијег гвозденог доба, на простору данашње Србије, која је тако названа по археолошком налазишту на Босуту. Босутска културна група издвојена је као посебна појава на територији Војводине и западне Србије. Босутској култури је била сродна Басараби култура. Према једном мишљењу, носиоци Босутске културе су били Трибали, а према другом мишљењу Дако-Гети.

Бољевци

Бољевци су насеље у градској општини Сурчин у граду Београду. Према попису из 2002. било је 4056 становника (према попису из 1991. било је 4284 становника). Према попису из 2011. године има 4094 становника.

Бреуци

Бреуци (лат. Breuci) су древни народ Паноније чисто илирског порекла, који су живели у доњем току реке Саве. Граничили су се на југу са племенима Мезејима, на северу са Андизетима, на западу са Колапијанима и Осеријатима, на истоку са племенима Амантини и Скордисци, те касније и са Келтима.

Бреуци су настањивали углавном обе стране средње Саве (реке), од места данашње Сремске Митровице па навише. О њима су писали антички писци, Страбон и Плиније. Правили су проблеме Римљанима, па их је император Тиберије победио и покорио. Познате су њихове војсковође Батон и Пинес, који су водили борбу против римске војске. Пропаст Бреуца уследила је након што је Батон издао Римљанима, Пинеса. Здружени Илири предвођени Деситиата су осудили на смрт и смакнули Батона. Неслога међу Илирима и Беуцима је допринела пропасти подигнутог устанка против Рима.

Ватинска култура

Ватинска култура је култура раног бронзаног доба распрострањена у Банату, Срему и јужној Бачкој, као и у централној Србији.

Ватинска култура је у раној фази била у контакту са Минојском и Микенском културом, те је организација њеног друштва и занатлијства под утицајем истих.

Други српски устанак

Други српски устанак представља другу фазу Српске револуције (по неким историчарима трећу, уколико се у револуционарне активности рачуна и Хаџи-Проданова буна из 1814. године) против Османског царства, која је избила кратко по окончању Првог српског устанка. Други српски устанак је довео до српске аутономије у оквиру Османског царства и успостављања Кнежевине Србије, која је имала своју скупштину, устав и владарску династију.

Илирија

Илирија (антгрч. Ἰλλυρία [Illyría] — Илириа или Ἰλλυρίς [Illyrís] — Илирис, лат. Illyria — Илириа) је назив који се у античко доба користио за западни део Балкана, који су насељавали антички Илири.

Индоевропљани

Индоевропљани је назив за групу народа која говори индоевропске језике. Претежно настањују Европу, југозападну Азију, северну Азију, Америку и Аустралију.

Историја Србије у старом веку

У античком периоду територију данашње Србије насељавало је неколико индоевропских народа - Илири, Трачани, Дачани, Келти, Римљани и Сармати.

Карабурма

Карабурма је београдско насеље у градској општини Палилула, у североисточном делу Београда. Простире се дуж северне падине брда Звездара, десне обале Дунава и леве обале Миријевског потока. Карабурма је још позната и по ОФК Београду, чији се стадион налази код Богословског факултета.

Келти

Келти су индоевропски народ који се још у камено доба већином насељавао између садашње Француске и Чешке (било их је и на Балкану) у северној Србији и Славонији. Келтско племе Скордисци је основало град на месту данашњег Београда који су назвали Сингидунум или Сингидунос што у преводу највероватније значи град Синга пошто дун на келтском значи град, тврђава. Под притиском Германа били су принуђени да се померају ка западу и југу (Британија, сев. Шпанија, сев. Италија, зап. Француска). На први поглед изгледа чудно да су Келти стално ратовали једни против других и никада нису могли да се уједине. Ипак, мора ce узети у обзир да, вероватно о појму келтске нације нису били ни свесни. Келти су живели у малим сеоским заједницама. Радије су се бавили сточарством него земљорадњом. У борби су били врло храбри, али нису умели да се боре по упутствима. Када битка почне сваки Келт би се борио сам за себе. Келтска цивилизација одржала се до данас у Ирској, Шкотској, Бретањи, Велсу, делимично у Корнволу и на острву Ман.

У класичном античком добу су Римљани у доба републике имали прве додире и сукобе с Келтима већ у северној Италији, где су се келтски Гали у 6. и 5. веку населили северно од реке По. Потом су се Римљани у даљем освајању данашње Француске сукобили с главнином Келта у Галији под њиховим најјачим војсковођом Верцингеториксом, па о тим Галским ратовима све до Цезара постоји низ римских записа с највише детаља о Келтима, међу којима је најпознатији и наопсежнији латински текст De bello Gallico у више томова.

Негде око 600. п. н. е. племена која су користила гвожђе предвођена богатим вођама из Галије (Француска) су се проширила до средишње Европе. Говорили су келтским језиком, претком или давним рођаком ирског језика какав данас познајемо. Била је то група различитих народа повезаних заједничким језиком и сличним изгледом, начином одевања и живота, које су Грци познавали под називом Keltoi, односно Келти. Дуго су времена доминирали средњом и западном Еуропом, а нападали су и Грчку и Рим. Проширили су се на југозападу до Шпаније и Португалије, на истоку до Украјине те Мале Азије, и на север до Велике Британије и Ирске. Записи о Келтима се могу наћи захваљујући старим римским и грчким документима, те средњевековним писцима из Ирске.

Један од важнијих записа о британским Келтима начинио је Тацит, римски историчар и зет првог римског намесника у Британији који је написао да је становништво које је живело у Британији „варварско”, наглашавајући притом да је разедињено. Страбон, римски географ и историчар написао је да је становништво Британије производило пшеницу, стоку, злато, сребро, гвожђе, калај, животињске коже, робове и псе за лов. Важно је нагласити да Римљани нису освојили целу Британију, па стога нису имали увид у сва келтска племена. Гај Јулије Цезар сматрао је да „најцивилизиранији становници” живе у обалским подручјима Кента, где се он искрцао. Цезар је веровао да највећи део племена у унутрашњости није узгајао пшеницу, него да је живео на млеку и месу и да су се одевали се у животињску кожу. Најјачи утисак је оставило њихово неустрашиво држање у борби. Носили су дуге келтске мачеве и борили се без оклопа на телу. Цезар говори да сви Брити боје тело сачем које им даје модру боју. Носе дугу косу и брију цело тело осим главе и горње усне.

Мачва

Мачва је географски регион у Србији. Највећи део Мачве се налази у северозападном делу уже Србије (у Мачванском округу), док се мањи северни део административно налази у Војводини (у Сремском округу). Највећи град Мачве је Шабац. Мачва обухвата површину од 800 km² са 150.000 становника.

Панонија

Панонија (лат. Pannonia) је била земља и римска провинција. На северу и истоку се граничила са Дунавом (Истром), а на југу са облашћу јужно од Саве, Далмацијом. У енциклопедији Der Neue Pauly пише да јој је западна граница ишла западно од линије Виндобона (Беч)—Петовион (Птуј)—Емона (Љубљана), али камен међаш пронађен 2001. око 13 км југоисточно од Љубљане показује да се Емона није налазила у склопу провинције Паноније већ Италије.Панонија је била једна од највећих римских провинција, необично значајна због свог пограничног положаја, што је подразумевала велики војни значај, како у борби против варвара који су нападали преко Дунава, тако и у немирним приликама током грађанских ратова у Римском царству.

Префектура Илирик

Преторијанска префектура Илирик или преторијанска префектура Илирикум (лат. Praefectura praetorio per Illyricum, грч. Ἐπαρχότης/Ὑπαρχία [τῶν πραιτωρίων] τοῦ Ἰλλυρικοῦ), је била једна од четири велике префектуре унутар позног Римског царства и Источног римског царства, односно Византије. Административни центар префектуре је био град Сирмијум (данашња Сремска Митровица у Србији).

Република Србија (1990—2006)

Република Србија је име које је имала Србија од 1990. до 2006, у оквиру Социјалистичке Федеративне Републике Југославије до 1992, Савезне Републике Југославије до 2003, и онда до 2006. године у Државној заједници Србији и Црној Гори.

Сингидунум

Сингидунум (лат. Singidunum) је био антички римски град, ког су првог населили Скордисци у 3. веку п. н. е., а касније су га утврдили Римљани. У Сингидунуму је рођен будући римски цар Јовијан. Током 5. и 6. века наизменично су га освајали Хуни, Сармати, Источни Готи, Гепиди, Византија и Авари. Византија је повратила град 566. Словенска племена су га освојила око 630. године, а 876. град се први пут помиње под именом Београд. На месту старог Сингидунума данас се налази главни град Србије Београд, који је један од најстаријих градова у Европи.

Град се обнављао из пепела (према легенди и потврђеној историји) 38 пута.

Списак античких племена у Илирији

Списак илирских племена (абецедним редом), између 10. века п. н. е. и 7. века н. е.. Простор обухвата територије западног Балкана и делова јужне Италије, а повезује их говор заједничког илирског језика.

На просторима Илирије, заједно са Илирима су живела и следећа неилирска племена:

трачка: Дарданци

келтска: Латобики

венетска: Јаподи, Карни, Либурни, Хистри

остало: Булини, Биљонци, Ћелидонци, Еордајци, Хииерстами, Хилејци, Манији, Нестеји, Орици, Скордисци итд.

Сремска Каменица

Сремска Каменица је градско насеље града Новог Сада у Јужнобачком округу, поред Дунава. Део је ужег градског подручја Новог Сада. Простире се од северних падина Фрушке горе до десне обале Дунава. Према попису из 2011. било је 12.273 становника.

Сремска Каменица припада градској грађевинској зони Новог Сада и то својим централним, ушореним делом, Доња и Горња Каменица, насеље Боцке и Татарско брдо, Чардак и Староиришки пут. Остали делови Каменице су углавном викенд насеља Парагово, Поповица, Главица, Артиљево, Григовац.

Овде се налазе Црква Светог пророка Илије у Сремској Каменици и Римокатоличка црква Светог крижа у Сремској Каменици.

Централна Србија

Централна Србија (средишња Србија, територија Републике Србије ван територије аутономних покрајина или ужа Србија) је колоквијални назив за део територије Републике Србије који се налазио изван територије аутономних покрајина: Војводине и Косова и Метохије. Назив је био у званичној употреби од 1945. (време постојања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије) до 2009—2010. године, када је подручје Централне Србије подељено на три нова статистичка региона: Београд, Шумадију и западну Србију и Јужну и источну Србију.

Цибале

Цибале (лат. Cibalae) је римско насеље које се налазило на југу данашње Панонске низије, на левој обали реке Босут, на територији данашњих Винковаца. Током 8. века п. н. е. на овом подручју је живело илирско племе Бреуци, а у 3. веку п. н. е. келтско племе Скордисци. Подручје освајају Римљани Тиберијевом победом у 1. веку. Град пропада током најезде Гота.

Римско насеље, површине 60 хектара, вероватно је било опасано земљаним насипом исперд којег је био канал. У време цара Хадријана Кибале добија статус муниципијума (лат. Municipium Aurelia Cibalae). Насеље јача током Септимија Севера (193. — 211.), а статус колоније (лат. Colonia Aurelia Cibalae) добија током владавине Каракале.

Антички локалитет се налази испод савременог града што отежава археолошка ископавања. Пронађени су само остаци терми и покретни налази, попут керамике (откривена је и луксузна тера сигилата), стакла, новца и натписа.

Цибале је родни град двојице царева, Валентинијана и Валенса.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.