Скити

Скити (из стгрч. Σκύθης, Σκύθοι) или Скићани, такође познати и као Искуза, Аскуза, Сај или Сака (из стперс.; на стгрч. Σάκαι), су били номадски народи и племена иранског порекла која су у 8. и 7. веку п. н.e. мигрирала из средишње Азије на подручје чије је средиште била данашња Украјина, и где су основали тзв. Скитско краљевство.[1][2][3][4] Скитија се протезала све од Дунава на западу па до граница Кине на истоку, а владавина овог народа одржала се негде до 2. века п. н.e. До краја антике, Сармати, народ њиховог порекла доминирао је западом Скитије. Велики део вредних информација о Скитима долази од грчког историчара Херодота (око 440. п. н. е.).

Име Скит се такође користило за народе који су живели било где на великом простору данашње централне Азије, Украјине и Русије, простор који је до средњовековних времена био познат као Скитија. Пример су Готи из тих предела које су такође називали Скитима.

Фрагменты Пекторали
Златна скитска огрлица. Нижи слој приказује три коња, где је сваки од њих раздиран између два Грифона. Друга половина 4. века п. н. е.

Језик

Скитски језик, заједно са језиком Сака[5], припада породици индоевропских језика. Као такав, скитски је класификован као грана иранског језика, али многа племена која су живела на њиховој великој територији говорила су другим језиком.

Азијски скити

Issyk Golden Cataphract Warrior
Парадни оклоп катафракт-типа Сака поглавара, познатог и као Златни ратник, нађен у Есик кургану, у Казахстану

Саке

Староперсијски и санскрит извори наводе један племески народ источноиранског порекла, који је живео на евроазијским степама.[6][7][8]

Историчари су ове Ските издвојили у релативно новије време, на основу дебате о њиховом опису код старих античких писаца, као што су Херодот и Плиније Старији и на вавилонским писаним плочама.[9] Истоимене Ските, али са различитим називима за њих (Сака, Шака, Сек и Сакај), познавали су, осим Персијанаца и Грка, и Кинези у регионима Ташкента, Фергане и Кашгара (данашњи Узбекистан). Ови народи су припадали групи скитско-сарматских номада са северних степа,[10] који су имали великог утицаја у региону. Богате гробнице древне Бактрије у Таџикистану и Тила Тепа у Авганистану (познато по археолошком налазу Бактријског злата) потичу из тог периода и везани су за народе Сака.[11]

Индоскити

Скитско-сарматске Саке су у 2.–1. веку п. н. е. са степа мигрирале према Пакистану и Индији где су такође формирали групу народа познату као Индоскити.

Потискивани од супарничких Јуечија (или Дарози) око 140. или 130. п. н. е. напали су Соргдијану и Бактрију и одатле истерали Грке, а након тога, бежећи од Јуечија кренули ка југу, оснивајући своју државу Сакастан, каснији персијски Систан.[10]

Референце

  1. ^ Sinor 1990, стр. 97.
  2. ^ Bonfante 2011, стр. 110.
  3. ^ Sinor 1990, стр. 97 Iranian-speaking tribes
  4. ^ West 2009, стр. 713–717
  5. ^ Bailey, H. W. (1958): "Languages of the Saka." Handbuch der Orientalistik, I. Abt., 4. Bd., I. Absch., Leiden-Köln, 1958.
  6. ^ West 2009.
  7. ^ „Scythian”. Online Енциклопедија Британика. Приступљено 18. 1. 2015.
  8. ^ P. Lurje, “Yārkand”, Encyclopædia Iranica, online edition
  9. ^ George Rawlinson, noted in his translation of History of Herodotus, Book VII. p. 378
  10. 10,0 10,1 Grousset 1970, стр. 29–31
  11. ^ Lebedynsky, Yaroslav (2006): Les Saces: Les <<Scythes>> d'Asie, VIIIe av. J.-C.-IVe siècle apr. J.-C. Editions Errance, Paris. ISBN 978-2-87772-337-4.; pp. 84 (на језику: француски)

Литература

  • West, Barbara A. (2009). Encyclopedia of the Peoples of Asia and Oceania. Infobase Publishing. ISBN 978-1-4381-1913-7. Приступљено 18. 1. 2015.
  • Grousset, Rene (1970). The Empire of the Steppes. Rutgers University Press. ISBN 978-0-8135-1304-1.
  • Bulletin of the Asia Institute: The Archaeology and Art of Central Asia. Studies From the Former Soviet Union. New Series. Edited by B. A. Litvinskii and Carol Altman Bromberg. Translation directed by Mary Fleming Zirin. Vol. 8, (1994). p. 37–46.
  • Hill, John E. : Through the Jade Gate to Rome: A Study of the Silk Routes during the Later Han Dynasty, 1st to 2nd Centuries CE. John E. Hill. BookSurge, Charleston, South Carolina. 2009. ISBN 978-1-4392-2134-1.
  • Hill, John E. (2004): The Peoples of the West from the Weilue 魏略 by Yu Huan 魚豢: A Third Century Chinese Account Composed between 239 and 265 CE. Draft annotated English translation.
  • Pulleyblank, Edwin G. (1970): "The Wu-sun and Sakas and the Yüeh-chih Migration." Bulletin of the School of Oriental and African Studies 33 (1970). p. 154–160.
  • Puri, B. N. (1994): "The Sakas and Indo-Parthians." In: History of civilizations of Central Asia, Volume II. The development of sedentary and nomadic civilizations: 700 B.C. to A.D. 250. Harmatta, János, ed., 1994. Paris: UNESCO Publishing. p. 191–207.
  • Yu, Taishan (1998): A Study of Saka History. Sino-Platonic Papers No. 80. July 1998. Dept. of Asian and Middle Eastern Studies, University of Pennsylvania.
  • Yu, Taishan (2000): A Hypothesis about the Source of the Sai Tribes. Sino-Platonic Papers No. 106. September, 2000. Dept. of Asian and Middle Eastern Studies, University of Pennsylvania.
  • Anthony, David W. (2010). The Horse, the Wheel, and Language: How Bronze-Age Riders from the Eurasian Steppes Shaped the Modern World. Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-3110-4. Приступљено 18. 1. 2015.
  • Baumer, Christoph (2012). The History of Central Asia: The Age of the Steppe Warriors. I.B.Tauris. ISBN 978-1-78076-060-5. Приступљено 18. 1. 2015.
  • Beckwith, Christopher I. (2009). Empires of the Silk Road: A History of Central Eurasia from the Bronze Age to the Present. Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-2994-1. Приступљено 30. 12. 2014.
  • Boardman, John; Edwards, I. E. S. (1991). The Cambridge Ancient History. Volume 3. Part 2. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-22717-9. Приступљено 2. 3. 2015.
  • Bonfante, Larissa (2011). „The Scythians: Between Mobility, Tomb Architecture, and Early Urban Structures”. The Barbarians of Ancient Europe: Realities and Interactions. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19404-4.
  • Davis-Kimball, Jeannine (1995). „The Scythians in southeastern Europe”. Nomads of the Eurasian Steppes in the early Iron Age (PDF). Zinat press. ISBN 978-1-885979-00-1.
  • Day, John V. (2001). Indo-European origins: the anthropological evidence. Institute for the Study of Man. ISBN 978-0-941694-75-9. Приступљено 2. 3. 2015.
  • Drews, Robert (2004). Early Riders: The Beginnings of Mounted Warfare in Asia and Europe. Routledge. ISBN 978-0-203-07107-6.
  • Ivantchik, Askold (2018). „SCYTHIANS”. Encyclopaedia Iranica.
  • Sinor, Denis (1990). The Cambridge History of Early Inner Asia. Cambridge. ISBN 978-0-521-24304-9.
  • Sulimirski, T (1985). „Chapter 4: The Scyths”. Ур.: Gershevitch, Ilya. The Cambridge History of Iran. 2. Azargoshnasp.net. стр. 149—99.
  • Szemerényi, Oswald (1980). Four old Iranian ethnic names: Scythian – Skudra – Sogdian – Saka (PDF). Veröffentlichungen der iranischen Kommission Band 9. Wien: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften; azargoshnap.net.
  • Waldman, Carl; Mason, Catherine (2006). Encyclopedia of European Peoples. Infobase Publishing. ISBN 978-1-4381-2918-1. Приступљено 16. 1. 2015.
  • Alekseev, A. Yu. et al., "Chronology of Eurasian Scythian Antiquities Born by New Archaeological and 14C Data". Radiocarbon, Vol .43, No 2B, 2001, p 1085–1107.
  • Davis-Kimball, Jeannine. Warrior Women: An Archaeologist's Search for History's Hidden Heroines. Warner Books, New York. 1st Trade printing, 2003. 2002. ISBN 978-0-446-67983-1. (pbk).
  • Gamkrelidze and Ivanov (1984). Indo-European and the Indo-Europeans: A Reconstruction and Historical Typological Analysis of a Proto-Language and Proto-Culture (Parts I and II). Tbilisi State University.
  • Harmatta, J., "Studies in the History and Language of the Sarmatians", Acta Universitatis de Attila József Nominatae. Acta antique et archaeologica Tomus XIII. Szeged 1970, Kroraina.com
  • Humbach, Helmut & Klaus Faiss. Herodotus’s Scythians and Ptolemy’s Central Asia: Semasiological and Onomasiological Studies. Wiesbaden: Dr. Ludwig Reichert Verlag, 2012.
  • Jaedtke, Wolfgang. Steppenkind, Piper Verlag, Munich. 2008. ISBN 978-3-492-25146-4.. This novel contains detailed descriptions of the life of nomadic Scythians around 700 BC.
  • Johnson, James William, "The Scythian: His Rise and Fall", Journal of the History of Ideas, Vol. 20, No. 2 (Apr., 1959), pp. 250–257, University of Pennsylvania Press, JSTOR
  • Lebedynsky, Iaroslav (2001). Les Scythes: la civilisation nomade des steppes VIIe–IIIe siècle av. J.-C. Paris: Errance.
  • Lebedynsky, Iaroslav Les Saces: les « Scythes » d'Asie, VIIIe siècle av. J.-C. – IVe siècle apr. J.-C.. Paris: Errance. 2006. ISBN 978-2-87772-337-4.
  • Mallory, J.P. (1989). In Search of the Indo-Europeans: Language Archeology and Myth. Thames and Hudson. Chapter 2; and pages 51–53 for a quick reference.
  • Newark, T. (1985). The Barbarians: Warriors and wars of the Dark Ages. Blandford: New York. See pages 65, 85, 87, 119–139.
  • Renfrew, C. (1988). Archeology and Language: The Puzzle of Indo-European origins. Cambridge University Press.
  • Rolle, Renate, The world of the Scythians, London and New York (1989).
  • Rybakov, Boris. Paganism of Ancient Rus. Nauka, Moscow, 1987
  • Torday, Laszlo (1998). Mounted Archers: The Beginnings of Central Asian History. Durham Academic Press. ISBN 978-1-900838-03-0..
  • Lalueza-Fox, C.; Sampietro, M. L.; Gilbert, M. T.; Castri, L.; Facchini, F.; Pettener, D.; Bertranpetit, J. (2004). „Unravelling migrations in the steppe: Mitochondrial DNA sequences from ancient central Asians”. Proceedings. Biological Sciences. 271 (1542): 941—947. PMC 1691686Слободан приступ. PMID 15255049. doi:10.1098/rspb.2004.2698.
  • Keyser, Christine; Bouakaze, Caroline; Crubézy, Eric; Nikolaev, Valery G.; Montagnon, Daniel; Reis, Tatiana; Ludes, Bertrand (2009). „Ancient DNA provides new insights into the history of south Siberian Kurgan people”. Human Genetics. 126 (3): 395—410. PMID 19449030. doi:10.1007/s00439-009-0683-0.

Спољашње везе

Јафетити

Јафетити или јафетовци представљају групу народа која по библијском сведочењу потичу од Јафета сина Нојевог и брата Семовог и Хамовог и већином насељавају Европски континент.

Јафет се зато сматра праоцем народа Европе, док се за Сема верује да од њега потичу народи Средњег истока - семити - Арапи и Јевреји, док од Хама потичу народи Африке.

Веза између народе Европе и Јафета налази се у Књизи постања (10:5), „синови Јафетови преселише се у острва народима“. Неки верују да се то односи грчка острва, док други тврде да су то Британска острва.

У Библији, се помињу седам Јафетових синова и седам унука :

Гомер

Ашкеназ

Рифат

Тогарма

Магог

Мадај

Јаван

Елиша

Таршиш

Китијци

Доданци

Тубала

Мешек

ТирасЈосиф Флавије о томе говори:

"Јафет, син Нојев имао је седам синова: они су се насељавали најпре дуж Таурских и Амансијских планина, преко Азије, све до реке Дон и дуж Европе до планине Кадиз, а насељаваше земље које беху ненасељене и називаше их по својим именима.

Јосиф Флавије накнадно детаљно наводи нације које би требало да воде порекло од Јафетових седам синова.

Касније су разни аутори (Свети Јероним, Исидор Севиљски и други) додавали поједине народе како би овај списак употпунили.

Гомер: Скити, Срби, Хрвати, Јермени, Велшани, Пикти, Ирци, Германи (Тевтонци), Турци;

Магог: Скити, Словаци, Мађари, Ирци;

Мадај: Митани, Манеји, Међани, Персијанци, генерално индо-Аријевци;

Јаван: Јелини (Грци)

Тубала: Табали, Грузини, Италијани, Ибери, Баски;

Мешек: Фригијци, Маскити, Москити, Илири;

Тирас: Трачани, Етрурци, Готи, Јути (Германи), Тевтонци (Немци).

Агатирси

Агатирси или Агатирзи су били народ Скитског или Трачког поријекла. Живјели су почетком историјске ере око данашње ријеке Мориш (Банат, Ердељ), а касније у крајевима јужне Русије. Остаци њихове културе нађени су и у Винчи. За вријеме Даријевих похода на Ските нису учествовали у борбама против Персијанаца. Агатирси су се више пута сукобљавали са Дачанима, а после једног већег окршаја били су потиснути на сјевер. Према античким изворима живјели су раскошно, а посебно су цијенили злато које су посједовали у великим количинама и којим су украшавали тијела. Жене су им биле заједничке.

Агатирси су били први познати становници подручја данашње Војводине. Њима су вероватно били подређени Бачка и Срем. Први подаци о Агатирсима датирају из краја 6. века п. н. е. а последњи спомен се везује за 2. век нове ере. Агатирси су потиснути са подручја данашњег Баната у 4. веку п. н. е.

Амазонке

Амазонке (грч. Αμαζόνες) су у грчкој митологији припаднице древног народа жена ратника. Херодот смешта њихову постојбину у регион који се граничи за земљама које су насељавали Скити и Сармати. Претпоставке засноване на археолошким налазима да су можда неке сарматске жене учествовале у неким биткама навеле су научнике да дођу до закључка да је грчки мит о Амазонкама највероватније био инспирисан стварним женама ратницама.

Анахарсид

Анахарсид или Анархирсис (грч. Ἀνάχαρσις) је био скитски филозоф, кога осим Плутарха, помињу и други извори.

Херодот говори да је прошао многе земље, нарочито хеленске, образовао се и, после повратка у скитску земљу, када је хтео да код куће уведе хеленске обичаје, устрелио га је краљ Саулије, јер се Скити освећују онима који уводе туђе обичаје. Платон га помиње заједно с Талесом из Милета као човека који се одликује успешним домишљањем за вештине или за друге какве радове. Цицерон га приказује као честита човека, који није грамзив на новац. Страбон га представља као узор простоте и праведности, као дете неискварена и проста народа.

Најопширније говори о њему Диоген Лаерћанин: „Скит Анахарсид био је син Гнура и брат скитском краљу Кандуиди, a од мајке Хеленке. Зато је и знао два језика. Он је испевао осам стотина стихова о скитским и хеленским обичајима који се тичу проста живота и ратовања. Својом искреношћу у говору он је дао и повод за пословицу којом се обележава искреност у говору, те се каже „скитски начин изражавања“. Сосикрат каже да је он дошао у Атину у време четрдесет и седме олимпијаде (тј. 592-589. пне) за Еукратова архонтата... После неког времена врати се у Скитију и кад се чинило да, понесен хеленским обичајима, укида обичаје своје отаџбине, устрели га брат у лову. Умирући рече да се својом образованошћу из Хеладе срећно вратио кући, a погибе, ево, од зависти у властитој отаџбини. Неки тврде да је убијен кад је вршио жртву по начину хеленских мистерија... Кад га је један Атичанин прекоревао да је из Скитије, одговорио му је: „Мени је отаџбина на срамоту, a ти отаџбини." Лукијан из Самосате у Комагени у свом дијалошком, a иначе озбиљном спису Анахарсид црта необичан утисак што га осећа примитиван човек из Скитије, гледајући хеленске обичаје. У српском преводу: Лукијан, Одабрани разговори, превео и објашњења додао Милош Н. Ђурић, изд. Културе, Београд (1957). стр. 51-80. Анахарсидов пут у Хеладу ради упознавања хеленске културе дао је повода за познато Еартелемијево дело Voyage du jeune Anacharsis en Grece, Париз 1788, које је изишло у српском преводу: Путовање младог Анахарсиса по Грецији..., с француског на немачки, и с овог на српски језик преведено Софронијем Ивачковићем, Нови Сад 1851, част I-VII. (Милош Н. Ђурић)

Ардахан (вилајет)

Вилајет Ардахан (тур. Ardahan ili) је вилајет у североисточној Турској на граници са Грузијом. Административни центар вилајета је град Ардахан.

Бекешчаба

Бекешчаба (мађ. Békéscsaba, свк. Békešská Čaba) је значајан град у Мађарској, смештен у југоисточном делу државе. Бекешчаба је управно средиште жупаније Бекеш. Један од градова побратима је и Зрењанин.

Град има 64.852 становника према подацима из 2008. године.

Бекешчаба је средиште словачке националне мањине у Мађарској.

Велика Мађарска

Велика Мађарска (мађ. Nagy-Magyarország), се односи на знање о Мађарима пре доласка истих на данашње просторе Панонске низије крајем 9. века.

Мађарска прапостојбина (мађ. Magyar őshaza), је теоријска прапостојбина Мађара. Неки верују да је била смештена источно од Урала, док је неки стављају на западну страну. Најпоузданији извори је стављају на место данашњег аутономног округа Хантија-Мансија, Руске Федерације. Одатле су прото-Мађари се преселили јужно, на територија зване Магна Хунгарија.

Назив Магна Хунгарија (лат. Magna Hungaria), први пут се спомиње у списима доминиканског Фратра Јулијана из 1235. године. То је локација где су се населили прото-Мађари и смештена је на западној страни планине Урал, у регији данас познатој по имену Башкортостан, што је аутономна област у Русији. Мађари су се одатле померали ка југозападу у населили Леведију и Етелкез, пре него што су дефинитивно се настанили на данашње просторе.

Остатак прото-Мађара је остао и основао Паскатир у регији данашњег Башкоторстана.

Мађарска праисторија укључује и историју номада као што су Скити, Сармати, Хуни, Алани, Авари, Јаси, Печењези и осталих који су утицали на етногенезу мађарског народа.

Вукодлак

Вукодлак (познат и као ликантроп или човек-вук) је митолошко биће, и представља човека који се у ноћи пуног месеца претвара у вука. Верује се да има способност брзог зацељивања рана и да га могу убити једино жива (познати мит о сребру је грешка у преводу пошто се жива некада називала "quick silver" (брзо сребро)).

Индоевропљани

Индоевропљани је назив за групу народа која говори индоевропске језике. Претежно настањују Европу, југозападну Азију, северну Азију, Америку и Аустралију.

Конопља

Конопља (лат. Cannabis — канабис) је род једногодишњих дикотиледоних биљака, који укључује више врста. Верује се да је пореклом из централне Азије, Кине и северозапада Хималаја, и већ вековима се користи у индустријске, медицинске, духовне и уживалачке сврхе.

Свака конопља, па и индустријска, садржи психоактивни састојак делта-9-тетрахидроканабинол (∆9-THC, THC), у просеку око 3 %. Претежан део THC-а се налази у цветним врховима женске биљке, док мушка биљка углавном није психоактивна. У цветовима женских биљака гајених за уживање, тај ниво достиже до 20-30 %, док је код биљака гајених за индустријску употребу, и до сто пута нижи (испод 0,3 %).

Обично се под називом индустријска конопља подразумева конопља која се употребљава за добијање тканина, док се у уживалачке, духовне и медицинске сврхе користе посебне сорте, и то искључиво женске биљке. Конопља је позната и по називима: канабис (латински), ганџа (индијски), марихуана (шпански назив из Мексика), трава (жаргонски), итд.

Крим

Крим (рус. Крым; укр. Крим; кт. Qırım, Къырым) је полуострво са спорним статусом. Полуострво је под фактичком контролом Русије и, према руском гледишту, политички је подељено на два субјекта Руске федерације, Републику Крим и град са федералним статусом Севастопољ (оба субјекта су део Кримског федералног округа). Украјина Крим сматра делом своје територије и не признаје његово припајање Русији. Према украјинском уставу, Кримско полуострво се налази у саставу Украјине, а политички је подељено на Аутономну Републику Крим и град Севастопољ, који има посебан статус.

До марта 2014. године, подручје Крима је било у саставу Украјине, али су посланици у парламенту Аутономне Републике Крим декларацијом о независности Крима 11. марта 2014. прогласили независност Крима од Украјине (у чему су учествовали и представници града Севастопоља), док су на референдуму који је одржан 16. марта 2014, становници Крима гласали за припајање Крима Русији. Украјина није признала резултате овог референдума, као ни његову легалност. 17. марта 2014. године, Врховни совјет Крима усвојио је резолуцију о независности од Украјине и обратио се Русији за пријем Републике Крим у састав Руске Федерације, да би 18. марта 2014. Република Крим ушла у састав Руске Федерације, на основу споразума који су потписали руски председник Владимир Путин и кримски лидери. Град Севастопољ је истог дана такође постао део Руске федерације, као град са федералним статусом.

Курган "Прокеш"

Хумка Прокеш је курган који се налази на североистоку Суботице, у истоименом атару, названом по некадашњем феудалном властелину породице Прокеш из Суботице. У непосредној близини се налази и некадашња вила Прокеш. Хумка је у врло лошем стању, пошто се користи као део парцеле која се интензивно преорава.

Ипак, и овако деградирано, њена висина у односу на околњи терен износи око 3 метра (половина висине стандардне електричне бандере). Иако је околина брежуљкаста, ова хумка се јасно издваја из околине као очигледно дело људских руку. По изгледу и стању може се претпоставити да је веома стара, вероватно из периода када у наше пределе долазе скити.Као и већина хумки у Војводини, подигнута је на обали некадашњег меандра. Околина Суботице је у прошлости била мочварна, а у овом крају било је сливно подручје Палићког језера. Кроз "Прокеш" некада је текла мања река (данас мелиорациони канал), а читаво подручје је веома влажно, са честим застајалим водама у пролеће и остацима барске вегетације у удолинама (трска, шаш, рогоз итд.) Древним народима је близина воде била од стратешке важности: ловили су рибу, појили стоку, купали коње, и могли утећи у случају насртаја непријатеља са копна.

Курган (хумке)

Курган је тип земљаног надгробних споменика, хумке која се подједнако може наћи у свим културама и на свим континентима, осим Аустралије и Антарктика. Најчешће се у центру кургана налази један или више гробова из прошлости, или гроб једне угледне личности (племенског вође, ратника), али има и мноштво других врста хумки (нпр. тумул, тел, громила) које се одликују посебним структурним карактеристикама или имају специфичну намену (нпр. само за осматрање, сакрално-обредне сврхе итд.).

Кургани одликују праисторијске (нпр. скити, келти, Пазирик култура, сармати) и нешто касније културе (нпр. трачани, готи, викинзи, кумани).

Масагети

Масагети или Масагетејци (грч. Μασσαγέται, лат. Massagetae) су били ирански народ који је живео у античко доба на североистоку Персијског царства око реке Аракс.

У свом делу Историја народа византијски историчар Херодот помиње Масагете као народ који је ратовао против персијског краља Кира Великог. У тим ратовима је по Херодоту Кир Велики изгубио живот. Херодот, даље помиње да је земљом Масегата владала жена по имену Томирида.

„ Масагети се облаче и живе као и Скити. Иду у рат на коњима и без коња (били су вешти и у једном и у другом), с луком и копљем, а имају обичај да носе са собом и двосеку секиру. Све им јеод злата и бронзе. За копља, стреле и секире употребљавају бронзу, а све оно што носе око главе, затим појасеве и гривне украшавају златом. Исто тако стављају коњима око груди оклоп од бронзе, али узде, ђемови и оглавине су од злата. Гвожђе и сребро они не употребљавају, а и немају га код себе у земљи, док злата и бронзе имају много. Овакви су им обичаји. Сваки се, додуше, жени једном женом, али су оне ипак код њих заједничка својина. Што Хелени, наиме, тврде да чине Скити, то у ствари не чине они него Масагети. Ако се неком Масагету прохте да буде са неком женом, он обеси свој тоболац о њена кола и ашикује са њом без устручавања. Нема код њих одређене границе живота, али кад неко јако остари, сакупе се сви његови рођаци и закољу га, а с њим и друге домаће животиње, па месо скувају и часте се. И то они сматрају за највећу срећу. Ако је неко умро од болести, њега не једу, него га сахрањују и жале само зато што није могао да буде заклан. Не сеју ништа, него се хране месом и рибама, које им Аракс даје у изобиљу, а пију и млеко. Сунце им је једино божанство ињему приносе коње на жртву. Ово је тумачење значења те жртве: најбржем богу приносе на жртву најбржу од свих животиња. ХЕРОДОТОВА ИСТОРИЈА, 2. део, Масагети и њихова земља”

Неури

Према Херодоту, Неури су били племе које је живело близу Скита, један од народа који је живео уз реку Hypanis, западно од реке Borysthenes (река Дњепар); отприлике, на територији данашње Пољске. Наводи да су побегли пред најездом змија „једну генерацију пре напада Дарија (512. п. н. е.)“.

Према једној легенди коју је Херодот забележио међу Скитима, Неури су се једном годишње претварали у вукове. Вероватно је реч о неком шаманском ритуалу.

Сармати

Сармати (лат. Sarmatae, Sauromatae, стгрч. Σαρμάται, Σαυρομάται) били су народ који се састојао од номадских иранских племена крајем раног гвозденог доба (6—4. вијек прије н. е.), а који је насељавао степски предио од слива Тисе и Дунава до Аралског мора (територије савремене Украјине, Русије и Казахстана). Према мишљењу истраживача Сармате, под именом Савромати, први пут помиње Херодот, који је написао: „Преко Танаиса не налази се више скитска област, него је ту прва сауроматска покрајина”. Према мишљењу Љисенка Николајевича, у вријеме израде карте свијета Марка Випсанија Агрипе (1. вијек н. е.) етноними Савромати и Сармати кориштени су као синоними.Антички аутори у Сармате су убрајали племена: Аорси, Јазиги, Сираки, Алани, Роксолани и Саји.

Седам свештеномученика Херсонских

Светих седам свештеномученика Херсонских су: Василије, Јефрем, Евгеније, Елпидије, Агатодор, Етерије и Капитон. Сви они су били епископи у Херсону у разна времена, и сви су пострадали (једини Етерије умре мирно) од неверника, било од Јевреја, или Грка, или Скита. Сви су они одлазили у те дивље стране као мисионари, слани од патријарха јерусалимског, да проносе светлост јеванђелску. Сви су били намучени и пострадали ради Исуса Христа.

Василије је васкрсао сина некога кнеза у Херсону, што је огорчило Јевреје, те су га оптужили. Био је везан за ноге и вучен улицама градским док душу није испустио. Јефрем је мачем посечен. Евгеније, Елпидије и Агатодор су бијени штаповима и камењем док нису умрли. Етерије је живео у време Константина Великог, те је у слободи и миру управљао Црквом, саградио велики храм у Херсону, и сконча мирно. Када је последњи од њих, Капитон, био послан за епископа, потражише дивљи Скити од њега знак, па да верују. И предложише му сами да уђе у огњену пећ, па ако не изгори, они ће сви поверовати у Христа. Са молитвом и надом на Бога Капитон стави омофор архијерејски на себе и прекрстивши се уђе у зажарену пећ држећи и срце и мисли своје уздигнуте к Богу. И постоја у пламену око једнога сата, и без икакве повреде, ни на телу, ни на оделу, изађе здрав. Тада сви повикаше: „Један је Бог, Бог хришћански, велики и силни, који сачува служитеља свога у пећи огњеној!“ И крсти се цео град и сва околина. О овоме чуду причало се много на Никејском сабору. А Капитону се деси да га на путу ухватише на реци Дњепру неки Скити и у реку утопише. Сви пострадаше почетком 4. века.

Српска православна црква слави их 7. марта по црквеном, а 20. марта по грегоријанском календару.

Скити (Авелино)

Скити је насеље у Италији у округу Авелино, региону Кампанија.

Према процени из 2011. у насељу је живело 248 становника. Насеље се налази на надморској висини од 394 м.

Скитија

Скитија (грч. Σκυθία [Skythía], лат. Scythia) је историјски назив за део источне Европе и централне Азије који су у античко доба насељавали Скити. У географском смислу, Скитија се делила на Велику Скитију и Малу Скитију.Скитска краљевина је постојала од 7. до 3. века п.н.е, када су је уништиле инвазије Келта, Трачана и Сармата. Остаци Скита очували су се на Криму и у Тракији. Скитску државу на Криму уништили су Готи у 2. веку, док су Скити на подручју источне Тракије дошли под власт Римљана који су на овом подручју организовали провинцију Скитију (познату и као Мала Скитија).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.