Синкретизам

Синкретизам је формирање теорије некритичким спајањем појмова, идеја, закона и чињеница које потичу из различитих теоријских система и које су међусобно инкомпатибилне. У психологији појава карактеристична за ране ступњеве сазнајног развоја детета када се неке појаве и феномени, који су само перцептивно, просторно, временски, или, пак, само асоцијативно, субјективно повезани, сматрају за објективно, реално повезане.

Литература

  • Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.

Спољашње везе

Александар Велики

Александар III Македонски (стгрч. Ἀλέξανδρος ὁ Μέγας [Aléxandros ho Mégas] или Μέγας Ἀλέξανδρος [Mégas Aléxandros]; 20/21. јул 356. п. н. е. — 10/11. јун 323. п. н. е.), познатији као Александар Велики био је краљ (василевс) античке грчке Краљевине Македоније и члан династије Аргијада. Рођен је у Пели 356. п. н. е. и наследио је свог оца краља Филипа II на престолу када је имао 20 година. Већину владајућих година провео је на војној кампањи без преседана кроз Азију и североисточну Африку, и створио је једно од највећих царства античког света када је имао око 30 година, које се протезало од Грчке до северозападне Индије. Александар је био непоражен у борбама и широко се сматра једним од најуспешнијих војних команданата историје.

Током своје младости, Александар је био учен од стране Аристотела све до своје 16. године. Након убиства Филипа 336. п. н. е., Александар је наследио свог оца, а такође и велико и јако краљевство и искусну војску. Александар је постао главни генерал Грчке и искористио је ово овлашћење да покрене Панхеленија пројекат свог оца да води све Грке у освајању Персије. 334. п. н. е., Александар је напао Ахеменидско царство (Персијско царство) и започео је низ освајања који су трајали десет година. После освајања Анадолије, Александар је разбио моћ Персије у низу одлучујућих битака, а наручито у биткама код Иса и код Гаугамеле. Затим је свргнуо персијског краља Дарија III и освојио је цело Ахеменидско царство. У том тренутку, његова империја се протезала од Јадранског мора до реке Инд.

Александар је настојао да стигне до "краја света и Великог мора" и напао је Индију 326. п. н. е., освајајући важну победу над краљем Порусом у бици код Хидаспа. Александар се на крају ипак вратио на захтев својих трупа. Преминуо је у Вавилону 323. п. н. е., граду који је планирао да начини за своју престоницу, без спровођења низа планираних кампања које би започеле инвазијом на Арабију. У следећим годинама након његове смрти, низ грађанских ратова распорио је његово царство, што је резултирало успостављањем неколико држава којим су управљали Дијадоси, Александрови преживели генерали и наследници.

Александрово наследство обухвата културну дифузију и синкретизам који је изазвао његова освајања, као што је грчко-будизам. Оснивао је двадесетак градова који су носили његово име, а наручито Александрија у Египту. Александрово насеље грчких колониста и резултирајуће ширење грчке културе на истоку резултирале су новом хеленистичком цивилизацијом, чији су аспекти и даље били евидентни у традицији Византијског царства средином 15. века и присуству грчких говорника у централној и источној Анадолији до 1920-их. Александар је постао легендаран као класични херој у калупу Ахила, и спомиње се значајно у историји и митским традицијама грчке и негрчке културе. Александар је постао легендарни заповедник, са којим су се војни команданти упоређивали, а војне академије широм света и даље уче његове тактике. Александар Велики се често налази међу најутицајнијим људима у историји.

Афричка уметност

Афричка уметност је уметничко стваралаштво и изражавање становника афричког континента, а то подразумева ликовно, музичко и књижевно стваралаштво.

Уметност на тлу Африке можемо поделити у две целине, односно области:

Предмисионарско доба, у коме је уметност у Африци била самостална или је била под утицајем великих култура Африке.

Традиционалну - изворну афричку уметност, која је настала после доласка мисионара и која у себи садржи спој афричких и хришћанских вредности — синкретизам — и која је резултовала производима који су обликовани на традиционални начин али су били намењени тржишту – сувенири.

Нову афричку уметност, која се појавила у последњих неколико десетина година и која је по свим својим естетским критеријумима постала део светске модерне уметности.

Ахемениди

Ахемениди су били једна од династија древног Ахеменидског царства. На врхунцу своје моћи, око 500. п. н. е., Ахеменидски владари Персије су држали територије који се данас налазе под Ираном, Ираком, Јерменијом, Авганистаном, Турском, Бугарском, Грчком, Египтом, Сиријом, Индијом/Пакистаном, Јорданом, Израелом/Палестином, Либаном, Арабијом и Либијом.

Прво познато помињање Ахемена, наводно првог у низу Ахеменида (по коме династија и носи име) у историји појављује се од стране Дарија Великог, који га помиње као предака Кира Великог, и зачетника целе династије. Верује се да је Ахемен дошао на власт 648. п. н. е. У два наврата Ахемениди су владали и Египтом где се помињу као двадесет седма и тридесет прва династија. Последњи Ахеменидски краљ је био Дарија III, кога је коначно победио Александар Македонски 330. п. н. е.

Ахемениди су вероватно први владари који су се наметнули целој Персији после Заратустрине смрти, и већина њих су подредили своју владавину двема својствима која су део заратустранске поруке: то су ред, у правди човечјој од свега што је до тада виђено у античком свету и безмало догматска потврда важности истине спрам свих облика лажи. Религија Ахеменида, међутим, сачувала је и поприличан број одлика натуралистичког пантеона сазданог још у древној цивилизацији бакарног доба.

Међу Ахеменидима, крупне фигуре Кира Великог II. (601. п. н. е. - 530. п. н. е.) и Дарија I. (549. п. н. е. - 486. п. н. е.) носе ореол моралног достојанства и славе коју су Грци узносили толико, да је Ксенофонт од Кира направио јунака своје Киропедије. Кир, први „Краљ краљева“ био је победник Креза, Астијага и ослободилац Вавилона, краљ који се у Јеврејским веровањима помиње као Помазаник Господњи и Месија Јахвеов, што је можда изазвано чињеницом да их је он ослободио вавилонског ропства.

Питање је да ли су Ахемениди и пре Ксеркса били зороастрејци у правом смислу речи јер се нису директно позивали на Заратустру. Кир и Дарије се помињу као изузетно племенити владари (племенитост душе је Заратустра захтевао од ашавана, служитеља божанског поретка, „несебичних бораца за мудрост и светлост Ахура Мазде“.) што представља, ако је тачно, корениту промену у односу на дотадашњег типичног аутократског монарха, чија се снага изравнавала са снагом богова уз које би владар наводно боравио после смрти. У сваком случају сигурно је да је прекретница у то доба извршена према нешто хуманијем облику владавине.

Међу источњачким народима, Хетитима, Асиро-Вавилонцима и Јеврејима, код којих самилост и трпељивост нису биле религијски пожељне особине или су се доводиле у везу са слабошћу, Ахемениди су се издвојили прихватајући те и сличне особине као врлине којих се треба поносити. Посебно је та врлина уочљива у њиховом поступању с пораженим непријатељима и према њиховим култовима. Наиме, Ахемениди су се одликовали толико неуобичајеном благошћу према непријатељима да су им се ови понекад и дивили. (Пример уобичајеног поступања других народа према непријатељима у то време је да су нпр. поражени краљеви морали да вуку краљевска кола носећи на леђима одрубљену главу једног свог земљака, или су затварани у кавезима са псима, како би били показивани у јавности и вређани од целог народа). Такође су били били поборници дотад невиђене религијске трпељивости према култовима покорених народа.

У целом старом веку Кир је вероватно био најчовечнији од свих победника, а свој ванредни углед засновао је на својој великодушности, показујући да он трпељивост и опраштање прихвата као знаке моралне снаге, а не слабости. Тако је, спасивши Креза, богатог краља Лидије, који га је напао, направио од њега једног од својих најближих саветника, а такође је и са свргнутим краљем Астијагом, својим свирепим дедом по мајци, поступио с племенитошћу која се нипошто не би очекивала од вазала који се свети. Својим војницима није допуштао да пљачкају освојене градове, и да по обичају, са земљом сравњују храмове и кипове, већ је често водио политику измирења народа, поштујући туђе култове.

Ахеменидска Персија слободно је понудила Јеврејима своју високу заштиту,

Од првих Ахеменида па до краја сасанидске империје, тј. око 12 векова, главна религија Персије је маздаизам, иако су значајни и други култови, као нпр. Митре и Анахите. Зерванизам, који је поставио Ахура Мазду и Ахримана у строги дуализам, се врло брзо наметнуо уз изворни зороастризам, тако да је понекад тешко извитоперавао његову космологију. У расправама око тога да ли ахеменидска религија може потпасти под зороастризам са једне стране стоје они који су, са модерним Иранцима, истом националном славом објединили пророка древне Персије и славне владаре. Насупрот њима стоје стручњаци који се ограничавају само на авестијске текстове где нема ни речи о Ахеменидима, и у натписе које су ови оставили у којима нема никаквог помињања Заратустре. Одсуство пророковог имена је општеприхваћени аргумент против зороастризма Ахеменида мада по некима он уопште не доказује да су елементи његовог учења били сасвим непознати владарима, јер је синкретизам царства и Мага уопште онемогућавао да се у бога уздигне један пророк, макар и тако сјајан као Заратустра, а сем тога није свима онима који су стекли елементе заратустријанског учења нужно да помињу и његово име. Ако се има на уму да Заратустра никад није тежио да присвоји себи право на лични култ, пошто је цела његова етика за циљ имала морализовање обичаја и одуховљење религијских пракси, ово постаје још један аргумент у прилог тезе о ахеменидском зороастризму.

Поврх тога, на њега се примењује исти критички метод, као што је онај који се употребљава за народе богате књижевности, док су се Персијанци тог доба углавном ослањали на усмена предања. Иако је Персија врло рано упознала асирско писмо и иако су се у библиотекама у Сузи, Екбатани и Персепољу чували стари рукописи и архиви ахеменидских министарстава, у Александровом освајању су они растурени или уништени, па није ни чудо што ова дилема не може бити до краја разрешена.

Балканска језичка заједница

Балканска језичка заједница или Балканска језичка унија је име које је дато сличностима у граматици, синтакси, речнику и фонологији које се налазе у језицима на Балкану, који иначе припадају различитим гранама индоевропских језика, као што су албански, грчки, романски и словенски језици.

Иако је број речи које ови речници деле мали, граматике ових језика имају доста сличности, међу којима је заједнички падежни систем и тежња ка аналитизацији.

Први који је приметио сличности међу балканским језицима из различитих породица био је Словенац Јернеј Копитар 1829. године, али се ова теорија развила тек између 1920. и 1930, радом Густава Вајганда и Кристијана Сандфелд-Јенсена (Linguistique balkanique, 1930).

Термин „Балканска језичка заједница“ је сковао румунски лингвиста Александар Росети 1958. године. Теодор Капидан је тврдио да структура балканских језика може да буде замењена стандардним језиком.

Противници овакве теорије, као што је Александар Граур, су тврдили да је термин „Балканска лингвистика“ неприкладан и да се неке особине у овим језицима могу да објасне независним језичким развојем у сваком језику понаособ, док за друге је ово само „лингвистички реципроцитет“, што није довољан разлог да постоји „Балканска лингвистика“, као што на пример постоји „Германска лингвистика“ итд.

Бахаи вера

Бахаи вера или бахаизам је монотеистичка, синкретичка и мисионарска религија настала у Ирану у 19. веку, која преузима елементе других светских религија и тежи ка стварању једне универзалне неполитичке светске заједнице. Као и остале откривене религије, бахаизам трага за Богом, откривењем у вери и моралом у људском животу. Бахајци верују у једног, персоналног, вечног, једноставног, свемоћног, свезнајућег, свеприсутног, бестелесног и савршено морално доброг Бога, који је Створитељ и Сведржитељ универзума и чија је суштина несазнатљива. Они прихватају све Божије посланике, почев од Кришне (утемељивач хиндуизма), па преко Аврама и Мојсија (утемељивачи јудаизма), Заратустре (утемељивач зороастризма), Буде (утемељивач будизма), Конфучија (утемељивач конфучијанства), Лао Цеа (утемељивач таоизма), Исуса (утемељивач хришћанства), Мухамеда (утемељивач ислама) и Гуруа Нанака (утемељивач сикизма), све до својих посланика Баба и Бахаулаха. За бахајце су сви Божији посланици равноправни. Сматрају да су све светске религије потекле од истог Бога, да су у међусобној хармонији и да носе исту поруку љубави, мира, ненасиља, толеранције, праштања, милосрђа, скромности, једнакости и правичности. Њихове међусобне разлике у теолошким догмама приписују накнадним погрешним интерпретацијама и кривотворењима речи Божијих посланика од стране верских вођа, а разлике у морално-правним нормама које прописују различитим потребама историјског и цивилизацијског тренутка у којима је Божија објава долазила (с обзиром на бахајско веровање о перманентном и прогресивном откривењу) и различитим доминантним традицијама поднебља, културе и времена у којима су настајале. Не верују ни у Божију тројичност, ни у инкарнације Бога (Исуса сматрају човеком и Божијим послаником, а не Богом, „Божијим Сином“ или „Богочовеком“; такође, Кришну и Буду не сматрају божанским инкарнацијама, већ људима). Не верују у анђеле, демоне или светитеље; немају ни свештенство, ни неке посебне ритуале, осим што обављају заједничку молитву првог дана у месецу и посте деветнаест дана у марту. Њихова година се састоји од деветнаест месеци, од којих сваки има деветнаест дана. Имају девет празника у години, који укључују значајне датуме из живота Баба и Бахаулаха, као и Бахаи Нову годину, током којих се бахајцима препоручује да не иду на посао, у школу и на факултет.

Бахајска теологија говори о три јединства: јединство Божије (монотеизам), јединство Његових посланика и откривења (синкретизам) и јединство човечанства (неполитички глобализам). Ова три начела имају значајан утицај на теолошка, морална и друштвена учења ове религије. Бахајци се залажу за свеопшти мир, расну, етничку и социјалну једнакост, мултикултурализам, верску толеранцију и пацифизам.

Религија је, како је виде бахајци, сталан процес унапређења и образовања људи од стране Бога, преко Његових посланика. Бахаулах се сматра за најскоријег, али не и последњег Божијег посланика. Он је објавио да је његова главна мисија да положи духовне основе за нову свеопшту цивилизацију мира и хармоније међу људима, чији настанак бахајци очекују.

Званични сибол бахаизма је петокрака звезда, мада је деветокрака много чешће у употреби. Често се користи и арапском калиграфијом исписано име „Баха“ (досл. „слава“).

Макумба

Макумба је афробразилска религија коју одликује синкретизам традиционалних афричких религија, бразилског спиритуализма и римокатолицизма. У Бразилу постоји неколико оваквих секти, а међу најважнијим сматрају се кандомбле и умбанда. У афричке елементе спадају церемонија напољу, жртвовање животиња (нпр. петлова које се уз свеће и цвеће нуде духовима. У римокатоличке елементе спадају крст и обожавање светаца којима се дају афричка имена. Све обреде обавља врач који пада ничице у транс и „комуницира“ са светим духовима.

Манихејство

Манихејство је учење Манија (216-277), персијског философа и верског реформатора, који је настојао да учења трију „отаца исправности“ — Заратустре, Буде и Христа — укључи у јединствен филозофски систем.

Матусја Блум

Матусја Блум (Кишињев, 10. јануар 1914 — Сарајево, 1998) била је пијанисткиња и клавирски педагог.

Рођена је у Кишињеву (бивши СССР) и тамо започела студије клавира. Школовање заокружила 1939. на Прашком конзерваторију у престижној мајсторској класи чешког педагога В. Курза из чије су школе изашли водећи чешки пијанисти (Р. Фиркусни и И. Моравец). У Сарајево је дошла 1939. и одмах је започела богату концертну и педагошку делатност. Наступала на тада авангардним приредбама Колегијума артистикума. Од 1945. је предавала на Средњој музичкој школи у Сарајеву, од 1948 — 1952. је деловала у Београду. Један од првих професора Музичке академије у Сарајеву (од 1955), два пута је била декан. Матусја Блум је била изузетно предан клавирски педагог. Своју одличну клавирску школу (синкретизам велике руске и префињене чешке клавирске школе) неуморно је усавршавала и преносила на велики број својих ученика. Студенти Матусје Блум данас су истакнути педагози на просторима широм бивше Југославије: Божена Гринер, Владимир Ђенадер, Миланка Мишевић, Злата Малеш (Србија); Фарида Мушановић (БиХ); Милица Шнајдер и Планинка Јуришић- Атић (Словенија), Зринка Гаврић (Енглеска) и др. Један од њених студената је и афирмирани пијаниста Атила Граца који живи у Шведској и има лепу уметничку каријеру. У класама студената Матусје Блум однеговани су, данас афирмирани уметници различитих генерација: Александра Романић, Пеђа Мужијевић, Владимир Ваљаревић, Лидија Бизјак, Стефан Ћирић и Сања Бизјак. Иако је деловала изван великих културних центара, има велике заслуге за унапређење пијанизма у Бих и бившој Југославији.

Музика

Музика (грч. μουσική - уметност муза, лат. musica) је уметност стварања уређених односа између тонова. Музика има три основна елемента: мелодију, ритам и хармонију. Стварање, извођење, важност, а некад и дефиниција музике веома су зависне од културе и социјалних аспеката. Музика се дели у жанрове и поџанрове, али њихове границе и везе понекад зависе од личне интерпретације.

Једно заокружено и целовито остварење музичке уметности се зове музичко дело или композиција. Међутим, музика је репродуктивна уметност, слично као и драма или плес, што значи да се она не своди само на компоновање, него да је компоновано дело потребно и извести (репродуковати, интерпретирати) да би се могло пружити публици као готов производ уметности. Музику изводе интерпретатори, а може се репродуковати на два начина:

живим извођењем на лицу места, односно конкретним извођењем дела пред публиком на концерту или некој пригодној свечаности;

пуштањем пре снимљеног садржаја с носача звука (CD, DVD и сл.) преко савремене електронске опреме, као што су радио, Hi-Fi, и сл.

Рани династички период Египта

Рани династички период Египта је период владавине Прве и Друге египатске династије након протодинастичког периода. Трајао је од око 2920. п. н. е. до 2575. п. н. е. Неки египтолози укључују и Трећу династију у рани династички период, који се везује за настанак Старог краљевства.

Најважнији догађај у овом периоду било је уједињење Горњег и Доњег Египта. То је довело до стварања јаке државне организације, и напретка у економији и трговини. Уједињеним Египтом владали су фараони који су сматрани боговима. У раном династичком периоду формирали су се значајни елементи културе старог Египта: уметност, архитектура и религија.

Религија у Африци

Религија у Африци је комплексна и има велики утицај на афричку уметност, културу и афричку филозофију. Најзаступљеније је хришћанство, потом ислам и неколико мањих традиционалних афричких религија.У хришћанским или исламским заједницама религијска уверења се понекад карактеришу и синкретизмом са веровањима и праксом традиционалних религија.

Религије у Европи

Религије у Европи има богату и разнолику историју и та разноликост је имала велики утицај на европску уметност, културу, филозофију и законе.

Романтизам

Романтизам је културни и политички покрет који је настао у Британији и Немачкој крајем 18. века, као реакција на рационализам и неокласицизам у ком се потенцирају осећања и слобода индивидуе у супротности са традицијом неокласицизма који потенцира подвргавање осећања и слобода стереотипима. Будући да је романтизам посебан начин осећања и схватања природе, јављају се различите тенденције у свакој од земаља на коју се покрет ширио и у којој се развијао. Уметнички израз романтизма је обухватао практично све уметности.

Почеци романтизма се налазе већ у делима Јулија или Нова Хелоиза и Исповести Жан Жак Русоа (1712—1778). Нова Хелоиза представља изразит пример љубавног романа чија је главна одлика осећајност.

За српску романтичарску књижевност карактеристично је да је она израсла на темељима богате усмене традиције. То је видљиво у Горском вијенцу Петра П. Његоша, иако је он написан у виду драме и код Бранка Радичевића који је у својој лирској поезији и у поеми Ђачки растанак близак народном ствараоцу.

Јавља се проблем јединствене дефиниције појма романтичарског феномена - романтизам није настао истовремено у свим земљама, нити из истих побуда; није био искључиво књижевни или културни феномен; нити је друштвена, политичка, културна и књижевна ситуација у свим земљама у време његовог настанка била истоветна.

Романтизам је настао из нагомилане емоционалне и интелектуалне енергије, али није донео готов програм

не јавља се као формулисана књижевна и естетичка самосвест, која публици саопштава само резултате свог лабораторијског експериментисања, већ непосредно износи у јавност сам процес експериментисања песничким феноменом и његовом самосвешћу. Такође, романтизам је прошао кроз низ промена и у субјективној свести својих представника.

Сeoскa културa

Термин „култура” потиче од латинске речи (cultus – гајање, обрада пољa) која означава сврсисходну људску активност којом се ствара нешто ново што, само по себи, без човековог рада и деловања не постоји у природи. Некада је значење термин „култура“ садржано у разликовању дивљих биљака и оних ких је цовек својим радом одгајио, па се зато и данас такве биљке називају „култивисане биљке“ односно пољопривреним културама. Такође се појам „култура“ везује за вредности, за све што има некакав значај и значење за човека, као што је историјска вредност. Материјални и духовни аспект сваког културног деловања и сваке културне творевине су нераздвојни. Култура се зато дели на материјалну и духовну. Духовно је смисао материјалног, a материјалне културне творевине су „осмишљени предмети”.

Све материјалне културне творевине неког друштва (куће, храмови, канали за наводњавање и одводњавање, мостови, села и градови, фабрике и све друго што има физичке димензије а створили су људи својим радом) представљa једну цивилизацију заједно са верским, моралним и уметничким представама, вештинама, животним потребама, економским и политичким интересима.

Постоје четири елементи духовне културе:

Језик;

Веровања (магија, религија, митологија;

Знања;

Правила понашања (обичаји, морал);

Стваралаштво (уметност).Језик је систем знакова (симбола) који носе одређена значења (појмове), чији смисао разумеју припадници веће или мање друштвене групе и тако једни другима преносе поруке и искуства. Размена стечених искустава међу људима помоћу језичких симбола чини језик. Да не постоји овај елемент људска врста не би напредовала у сазнавању и мењању света око себе, па ни култура не би била могућа.

Веровања (магија, религија, митови) чине основу духовног живота човека која прати његову физичку и материјалну егзистенцију. Својим разумом човек је систематизовао своје практично искуство o узрочно – последичним односима међу природним појавама, o вези између својих поступака и последица. Магија је скуп практичних радњи које се предузимају са циљем да се „више силе” умилостиве, a „невидљива бића” приволе да нама помогну (бела магија) a непријатељима нашкоде (црна магија). Магија почива на веровању да човек својим радњама може да призива „добре духове” a да од себе гони зле духове. Религија укључује магију која је све до данас прати (као религијски обред, молитва). У најелементарнијим историјским облицима религије, као што је анимизам (веровање у духове), магија и религија се скоро не разликују. Већа разлика се појављује између магије и теистичких религија (у којима се верује у богове), a нарочито између оних развијенијих монотеистичких (веровање у једног бога). Данас у свету постоји више малих религијских заједница, учења и организација (секти), али су најзначајније четири велике светске религије: хришћанство, јеврејство, ислам и будизам.

Обичај је правило настало дуготрајним понављањем у друштву. To је традицијом установљен начин понашања који је карактеристичан за све припаднике једне етничке заједнице или културе. Његова снага и постојаност почивају на поштовању традиције.

Морал је скуп неписаних правила и обичаја који утврђују међуљудске односе и просуђују што је добро, a што зло. Морал је у некој средини објективан и налази се у облику друштвене свести, система обичаја, навика, норми. Настао је као захтева друштва за одређеним понашањем, односно, принципима који одређују какво понашање треба да буде.

Свака култура у целини и сваки њен елеменат понаособ има неколико димензија: вредносну, нормативну и практичну. Идеје, правила и праксе увек се међусобно повезују и јављају у заједничком облику језичког, религијског, сазнајног (филозофско - научног), моралног и уметничког феномена.

Уметност је људска делатност или производ људске делатности која има за циљ стимулисање људских чула као и људског ума и духа; према томе, уметност је активност, објекат или скуп активности и објеката створених са намером да се пренесу емоције или/и идеје. Осим ове дефиниције, не постоји ни једна друга општеприхваћена дефиниција уметности, с обзиром да је дефинисање граница уметности субјективан акт, а потреба за уметношћу се обично назива људском креативношћу.

Често наглашавана противречност између традиционалних тежњи и модерних тенденција, у свим областима друштвеног живота у селу, типичан је културни феномен. Традиционалну сељачку културу карактерише синкретизам културних процеса и творевина, неразлучивост рационалних и ирационалних садржаја, индивидуалних и колективних радњи и поступака, свакодневног живота и рада. Културни ствараоци су анонимни, a културне вредности се преносе усменом предајом.

Традиционално сељачко друштво је затворено, споро се мења, па му је и култура таква. На врху вредносне лествице налази се земљa (као главна материјална вредност), породица (као основна друштвена група), и кућедомаћин (као најистакнутији појединац). Религија има значајну, a наука безначајну улогу. Промене у начину живота (рада, становања, културних образаца међусобних односа) долазе у село углавном спољa, обично из града.

Срби криптохришћани

Нако османског освајање српских земаља крајем 14. вијека, почело је преобраћање православних Срба. Константин Михаиловић, османски јаничар српског поријекла, говорио је о Србима криптохришћанима у јаничарским редовима, који су преобаћени као дјечаци преко данка у крви. Први документовани доказ о криптохришћанству код Срба дошао од признања османског делије српског поријекла француском амбасадору на османском двору 1568. године. Он је признао да припада српском народу и вјери, да живи са Турцима и да се претвара (да је муслиман), али да је рођен, и да се у свом срцу осјећа, као хришћанин. Религијски синкретизам у српским породицама је забиљежен у османским документима. На османском попису 1848. године у Новом Пазару забиљежен је примјер да „један брат вјерује у Христа, а други у Мухамеда”, као и неколико оних којима је отац хришћанина а синови муслимани. У Рашкој области, чак и послије Првог свјетског рата, неке хришћанске удовице су се преудале муслиманима и тајно су остале хришћанке, док су биле „прве муслиманке” у друштву.Антрополошке студије су потврдиле да су муслиманске породице слави крсну славу, док је код неких муслиманских породица у 19. и 20. вијеку забиљежено обиљежавање крсне слави и Божића.Српска националистичка историографија је користила религијски синкретизам и криптохришћанство у Босни и Херцеговини као доказ српског поријекла Босанских муслимана.У српском, и у осталим јужнословенским језици, користи се термин двовјерство.

Терапија

Терапија или лечење је поступак којим се ублажавају или отклањају поремећаји и успоставља претходно нарушено, нормално стање здравља. Уколико се лече само симптоми, онда је то симптоматска, а ако се уклањају узроци болести, онда је то каузална терапија.

Царски рез (хипхоп)

Царски рез је независна хипхоп издавачка кућа са седиштем у Београду. Године 2006. основали су је чланови групе „Архитекти“ Блоковски, Маузер и Куер.

Данас уговоре са кућом има петнеаст извођача из четири земље: Србије, Аустрије, Канаде и Швајцарске. Са бројем од дискографијом преко двадесет издања, Царски рез је једна од најпродуктивнијих дискографских кућа у српском хипхопу. Царски рез самостално дистрибуира своја издања уз неке изузетке (једна компилација издата у сарадњи са Магмедијом и најављена сарадња са Комуном).

Поред издавачке делатности, кућа се бави продукцијом и снимањем албума у свом студију на Бановом Брду.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.