Сима Ћирковић

Сима Ћирковић (Осијек, 29. јануар 1929Београд, 14. новембар 2009[1]), је био српски историчар и академик Српске академије наука и уметности.

Био је један од највећих познавалаца српског средњег века. Објавио је велики број радова и монографија од којих су најзначајније Историја средњовековне босанске државе и Срби у средњем веку.

Сима Ћирковић
Sima Ćirković, SANU
Сима Ћирковић
Датум рођења29. јануар 1929.
Место рођењаОсијек
Краљевина СХС
Датум смрти14. новембар 2009. (80 год.)
Место смртиБеоград
Србија

Образовање и академска каријера

Основну школу учио је у Сомбору, Девету београдску гимназију у Београду (1941—1944) и Сомбору (1945—1948), Историјску групу наука студирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду (1948—1952). По дипломирању краће време је службовао у Државној архиви у Зрењанину и Народној библиотеци у Београду да би 1955. добио место асистента у Историјском институту у Београду. На Филозофском факултету је 1957. одбранио докторску дисертацију Херцег Стефан Вукчић и његово доба (објављено као књига 1964. године). Недуго затим је изабран за асистента а потом доцента на катедри за историју народа Југославије у средњем веку на Филозофском факултету у Београду (1957). Од тада је до пензионисања 1994. радио на Факултету, од 1963. као ванредни, од 1968. као редовни професор. Био је продекан (1964—1966) и декан Филозофског факултета у Београду (1974—1975).

Изабран је 1972. за дописног а 1981. за редовног члана Српске академије наука и уметности. У САНУ је вршио дужност заменика секретара те секретара Одељења историјских наука, а затим је био и генерални секретар Академије и члан председништва.[2] Генерални секретар САНУ био је у периоду између 1981. и 1985. године. Постао је члан и других академија: ЈАЗУ, ЦАНУ, ВАНУ, АНУБиХ, Académie européenne d'histoire у Бриселу.

Научни рад

Основна област истраживања Симе Ћирковића је средњовековна историја јужнословенских народа а карактерише их тематска разноврсност, методолошка иновација, критичност и тежња ка синтези. Изворну подлогу је ширио истраживањима у архивима Дубровника, Венеције, Хиландара и Будимпеште. Објавио је велики број студија о којим податке пружају библиографије. Тридесет студија о општијим темама сабрано је у књизи Работници, војници, духовници, друштва средњовековног Балкана објављеној у Београду 1997. године.

Упоредо са већ поменутом дисертацијом изашла је књига Историја средњовековне босанске државе у Београду 1964. године. Са групом аутора учествовао је у писању Историје Црне Горе, књ. II, том 1-2 (1970). Са Иваном Божићем, Милорадом Екмечићем и Владимиром Дедијером објавио је књигу: Историја Југославије (Београд 1972, на енглеском језику Њујорк 1974, на кинеском Пекинг 1984). Био је уредник прве књиге Историја српског народа (Београд, 1981). Књига Срби у средњем веку првобитно је објављена на италијанском (Милано 1992, 1994), преведена је на француски (Париз 1992) и руски (Москва 1996), код нас је објављена 1995. и 1997. године. Учествовао је и у неким европским делима, написао преглед средњовековне прошлости Западних и Јужних Словена. (Gli Slavi occidentali e meridionali e l' area balcanica) за трећи том Il Medioevo, Storia d'Europa (Торино 1995).

Ћирковић је сарађивао у већем броју монографија о манастирима (Студеница, Пећка патријаршија, Есфигмен) и градовима (Бар, Будва, Голубац, Пријепоље, Смедерево, Сремска Митровица, Сомбор, Шабац). У дужем периоду се бавио изворима: приредио је српске повеље Лавре светог Атанасија (Париз, 1982) и српске повеље манастира светог Пантелејмона (Париз, 1982) за едицију Archives de l'Athos. Превео је и коментарисао одломке из дела Нићифора Григоре и Јована Кантакузина до 1341. године у књизи VI Византијских извора (са Божидаром Ферјанчићем), идентификовао је и коментарисао изворе Мавра Орбина (1968), превео и коментарисао изворе о Косовској бици (1989). Учествовао је у приређивањима дела старијих историчара (С. Новаковића, М. Динића, Љ. Стојановића). У новије време бави се историјом српске историографије. Написао је велики број одредница у Енциклопедији српске историографије и Лексикону српског средњег века.

У новија историографска дела академика Ћирковића спада књига "Срби међу европским народима" (2004), такође објављена на енглеском језику под насловом: The Serbs (2004) у библиотеци The Peoples of Europe („Народи Европе“) британске издавачке куће The Blackwell Publishing. Дело, које на луцидан и ерудитиван начин обраћује српску историју од досељавања Словена до краја 20. века, појавило се и у издању на српском језику 2005. и то у идентичној опреми као претходно енглеско издање. Поред тога, Завод за уџбенике и настава средства је објавио прву стручну монографију посвећену најмоћнијем средњовековном владару Србије Стефан Душан, краљ и цар (Београд 2005) коју су заједничким радом написали академик Ћирковић и његов дугогодишњи пријатељ и сарадник, покојни Божидар Ферјанчић. Монографија о цару Душану биће ускоро реиздата са потпуним критичким апаратом у издању Византолошког института САНУ.

Критике

Сима Ћирковић је добио најбоље критике од већине модерних критичких историчара, прву похвалу добивши од хрватске историчарке Наде Клаић. Између осталог, западни историчари сматрају да је Сима Ћирковић један од ретких југословенских историчара који је ослободио своје дело од могућих националистичких утицаја и објективно сагледао историјску науку. У светској историографији, он се сматра ауторитетом за историју средњовековне Босне.[3]

Награде

Сима Ћирковић је за свој рад добио бројне награде и признања, међу којима су и: Просветина награда 1972, Седмојулска награда СР Србије 1982, Октобарска награда града Београда 1987, Орден рада са црвеном звездом 1988, Награда града Београда 2006, те медаља Константин Јиречек Немачког друштва за југоисточну Европу.[2]

Библиографија

  • Остаци старије друштвене структуре у босанском феудалном друштву, Историјски гласник 3-4, Београд,1958. 155-164. стр.
  • Средњовековна српска држава-изабрани извори, Школска књига, Загреб,1959.
  • Ћирковић, Сима (1959). „Један прилог о бану Кулину”. Историјски часопис. 9—10: 71—77.
  • Четвтина, Научно дело, Београд,1963.
  • Die bosnische Kirche,Accademia Nazionale dei Lincei,Roma,1963.
  • Ћирковић, Сима (1964а). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга.
  • Ћирковић, Сима (1964б). „Сугуби венац: Прилог историји краљевства у Босни”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 343—370.
  • Ћирковић, Сима (1964в). Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба. Београд: Научно дело.
  • Голубац у средњем веку, Браничево, Пожаревац,1968.
  • Историја за II разред гимназије, Завод за издавање уџбеника, Сарајево,1967,1969.
  • Ђурађ Кастриот Скендербег и Босна, Симпозијум о Скендербегу, Приштина,1969.
  • Ћирковић, Сима (1970). „Зета у држави Немањића”. Историја Црне Горе (PDF). књ. 2, св. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 3—93.
  • Ћирковић, Сима (1970). „Доба Балшића (први део)”. Историја Црне Горе (PDF). књ. 2, св. 2. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 3—48.
  • О деспоту Вуку Гргуревићу, Матица српска, Нови Сад,1970.
  • Здравствене прилике у средњовековној босанској држави,Acta historica medicinae, pharmaciae et veterinae 10/2, Сарајево,1970. 93-98.стр.
  • Историја људског друштва и културе од XII до XVIII за ученике II разреда гимназије друштвено-језичког смера, Завод за издавање уџбеника Народне Републике Србије, Београд,1962,1964,1966,1968,1970,1971. (преведено на мађарски, румунски, бугарски и албански језик)
  • Средњовековна Босна у делу Анте Бабић ,"Бабић А. , Из историје средњовековне Босне", Сарајево,1972. 5-8. стр.
  • Одјеци ритерско-дворјанске културе у Босни крајем средњег века,"Средњовековна Босна и европска култура", Музеј града, Зеница,1973. 33-40. стр.
  • Ћирковић, Сима (1981). „Образовање српске државе”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 141—155.
  • Ћирковић, Сима (1981). „Србија између Византијског царства и Бугарске”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 156—169.
  • Ћирковић, Сима (1981). „Осамостаљивање и успон дукљанске државе”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 180—196.
  • Ћирковић, Сима (1982). „Године криза и превирања”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 47—63.
  • Ћирковић, Сима (1982). „Противречности балканске политике”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 230—240.
  • Ћирковић, Сима (1982). „Кретања према северу”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 314—329.
  • Ћирковић, Сима (1982). „Српска властела у борби за обнову Деспотовине”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 373—389.
  • Ћирковић, Сима (1982). „Пад Босне и покушаји отпора турском освајању”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 390—402.
  • Ћирковић, Сима (1982). „Српски живаљ на новим огњиштима”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 431—444.
  • Ћирковић, Сима (1982). „Последњи Бранковићи”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 445—464.
  • Ћирковић, Сима (1982). „Срби у одбрани угарских граница”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 465—478.
  • Ћирковић, Сима (1982). „Последњи деспоти”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 479—490.
  • Ћирковић, Сима (1991). „Трагови словенског становништва на тлу Албаније у средњем веку”. Становништво словенског поријекла у Албанији. Титоград: Историјски институт. стр. 43—56.
  • Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
  • Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде, ур. (1997). Енциклопедија српске историографије. Београд: Knowledge.
  • Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде, ур. (1999). Лексикон српског средњег века. Београд: Knowledge.
  • Ћирковић, Сима (2000). „Archiepiscopus Craynensis”. Историјски записи. 73 (1-2): 47—54.
  • Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
  • Ćirković, Sima (2004). The Serbs. Malden: Blackwell Publishing.

Види још

  • Историја средњовековне босанске државе
  • Срби у средњем веку

Референце

  1. ^ Умро историчар Сима Ћирковић. „Крстарица“ (према „Политици“), 16. новембар 2009, Приступљено 16. 11. 2009.
  2. 2,0 2,1 Умро академик Сима Ћирковић. Радио-телевизија Србије, 16. новембар 2009, Приступљено 16. 11. 2009.
  3. ^ http://www.jstor.org/pss/2851052

Спољашње везе

Јован Радонић

Јован Радонић (Мол, 9. фебруар 1873 — Београд, 25. новембар 1956) је био српски историчар, академик , ученик Александра Сандића и чешког историчара Константина Јиречека.

Љубомир Ковачевић

Љубомир Ковачевић (Петница, 4/16. јануар 1848 — Врњачка Бања, 19. новембар/2. децембар 1918) је био српски историчар и политичар. Један је од зачетника критичке историографије у српској науци.

Алексеј Јелачић

Алексеј Јелачић (рус. Алексей Кириллович Елачич; Кијев, 10. јануар 1892 — Београд, 20. октобар 1941) је био српски историчар, публициста и новинар српско-руског порекла.

Балша II Балшић

Балша II Балшић је био српски великаш из династије Балшића.

Божидар Ферјанчић

Божидар Ферјанчић (Београд, 17. фебруар 1929 — Београд, 28. јун 1998) је био српски историчар и академик САНУ.

Девета гимназија „Михаило Петровић Алас”

Девета гимназија "Михаило Петровић Алас" је средња школа смештена у Новом Београду, на углу Булевара маршала Толбухина (до 2016. под називом Улица Гоце Делчева) и Улице Париске Комуне. Школа је основана 1961. године, а име је добила по најзначајнијем српском математичару Михаилу Петровићу Аласу.

Енциклопедија српске историографије

Енциклопедија српске историографије је једнотомно енциклопедијско дело издато у Београду 1997. године. У изради дела учествовало је 350 аутора а приређивачи су били српски историчари Раде Михаљчић и Сима Ћирковић. Енциклопедија се састоји од 762 стране двостубачног текста формата 290×200 милиметара. Текст је подељен у три целине:

Приручна дела где се даје подаци о синтетичким прегледима српске прошлости, најзначајнијим издањима извора, историјској периодици и библиографијама.у одељку Установе дају се подаци о научно-истраживачким установама које се бави историјско-научним истраживањима, музејима, архивима, заводима за заштиту споменика културе.Најобимнији је део Истраживачи и писци где се дају подаци о 937 аутора који су писали о српској прошлости. Аутори су ограничили излагање на модерну историографију са почетком од Јована Рајића.

Историја српског народа (књига)

Историја српског народа у шест књига, са десет свезака: од досељавања Срба у Југоисточну Европу, до 1918. године, капитално је дело у издању Српске књижевне задруга, које обрађује и обједињава политичку историју српског народа са друштвеним, културним и економским развојем. Прва издања појединачних књига појавила су се у раздобљу од 1981. до 1993. године, а касније су приређивана и нова издања, друго (1994) и треће (2000). У оба накнадна издања задржан је исти штампарски прелом из првог издања.

Аутори су највећи српски стручњаци у областима историје, уметности, књижевнсти, социологије и језика: Драгослав Срејовић, Мирослав Мирковић, Јован Ковачевић, Павле Ивић, Сима Ћирковић, Димитрије Богдановић, Војислав Ј. Ђурић, Љубомир Максимовић, Јованка Калић, Божидар Ферјанчић, Милош Благојевић, Гордана Бабић-Ђорђевић, Раде Михаљчић, Андреј Митровић, Драгиша Живковић, Предраг Палавестра, Дејан Медаковић, Радован Самарџић, Владета Тешић, Чедомир Попов, Милорад Екмечић, Милорад Павић, Рајко Веселиновић, Мирослав Пантић, Никола Гавриловић, Александар Младеновић, Сретен Петковић, Тома Поповић, Радован Самарџић и други.

Историја српског народа представља важну и документовану историјску научну грађу о десет векова борбе српског народа за очување националног и културног идентитета.

Михаило Динић

Михаило Динић (Лучица код Пожаревца, 23. април 1899 — Београд, 12. мај 1970) је био српски историчар и академик САНУ. Највећи део научног рада посветио је истраживању српске средњовековне прошлости.

Радич Поступовић

Радич Поступовић је био српски властелин из прве половине XV века. Прво је носио титулу челника за владавине деспота Стефана Лазаревића (кнез 1389 — 1402, деспот 1402-1427) који му је 1405. године издао две повеље на Расини и са којим је учествовао у победи над султаном Мусом 1413. године. Потом је током владавине деспота Ђурђа Бранковића (1427—1456) носио титулу велики челник. Био је непознатог порекла, жена му се наводно звала Ана, а син Мисаило. Његова баштина везује се за руднике у Новом Брду и Руднику и са градом Козником. Пре 1429/1430. подигао је цркву посвећену Благовештењу Пресвете Богородице код села Грабовице близу Александровца, на реци Грабовничици. Приписује му се и црква посвећена Светом Арханђелу Гаврилу у Борчу код Кнића, мада најстарији сачувани натпис датира из 1553. године. Између 1435. и 1436. Радич је отишао у манастир Кастамонит на Светој гори, чији је био други ктитор, и тамо се замонашио, добивши име Роман. Био је жив 1441. године када је „молио кадију човек који је 1413. заповедао војском деспота Стефана и сатро неукротивог султана Мусу“. Вероватно је умро пре 1456. године, када су деспот Ђурађ и његов син Лазар (1456—1458) Радичеву задужбину, цркву Светог Ђорђа у Враћевшници поклонили митрополиту Венедикту. Сахрањен у својој задужбини манастиру Враћевшница код истоименог села испод Рудника, недалеко од Горњег Милановца, који је подигао и украсио 1431. године.

Према народној традицији, његов отац је био војвода Милутин, који је погинуо у Косовском боју, а презивао се Поступовић. Према Стојану Новаковићу, Радич је познат у народним песмама и као Раде Облачић или Облак Радосав, па чак и као Рајко од Расине.

Радован Самарџић

Радован Самарџић (Сарајево, 22. октобар 1922 — Београд, 1. фебруар 1994) је био српски историчар и академик САНУ.

Склавинија

Склавиније (грч. Σκλαβηνίαι, Словеније) је византијски назив за територије насељене Јужним Словенима на подручју Византијског царства. Биле су засебне политичке јединице, вероватно предвођене кнезовима (архонтима).

У једном византијском извору споменут је кнез (ексархонт) једне Склавиније, који је 836–37. дигао велики устанак у области Солуна. Други извор наводи да цар Константин V Копроним 758–59. „пороби Склавиније по Македонији, а остале присили да признају његову врховну власт“. Словени под бугарском влашћу нису имали Склавиније.

Спис О управљању царством (лат. De administrando imperio), који се приписује цару Константину VII Порфирогениту, наводи Склавиније Србију (у чијем је саставу Босна), Хрватску, Травунију, Захумље, Паганију и Дукљу, као и друге под влашћу Руса. По том извору, Склавиније су подељене на жупаније (грч. ζουπανίας) којима владају жупани (грч. ζουπάνος).

Један јерменски извор из 7. века спомиње да на територији европске Византије живе 25 народа под именом „Словени“.

Од 7. до 9. века Склавиније се постепено утапају у управне структуре Франачког (крајине) и Византијског царства (теме) и у пространије организације самих Јужних Словена. У писаним изворима последњи пут се спомињу средином 9. века.

Славко Гавриловић

Славко Гавриловић (Сремске Лазе, 1. фебруар 1924 — Нови Сад, 15. септембар 2008) је био српски историчар и академик САНУ.

Списак добитника Седмојулске награде

Списак добитника Седмојулске награде коју је додељивала Социјалистичка Република Србија.

Идриз Ајети (1917), лингвиста

Мија Алексић (1923—1995), глумац награђен 1976. године

Радмила Андрић (1934), глумица награђена 1990. године

Татомир Анђелић (1903—1993), математичар награђен 1975. године

Петар Банићевић (1930—2006), глумац

Мира Бањац (1929), глумица

Јован Белић (1909—1997), инжењер агрономије награђен 1966. године

Матија Бећковић (1939), књижевник награђен 1989. године

Љубинка Бобић (1897—1978), глумица

Богдан Богдановић (1922—2010), архитекта награђен 1976. године

Стеван Боднаров (1905—1993), сликар и вајар награђен 1973. године

Катарина Боројевић (1928), биолог награђена 1986. године

Славко Боројевић (1919—1999), биолог награђен 1967. године

Данило Брановачки (1915—1995), стоматолог

Милан Будимир (1891—1975), филолог награђен 1967. године

Павле Васић (1907—1993), сликар награђен 1979. године

Павле Вуисић (1926—1988), глумац награђен 1959. године

Миомир Вукобратовић (1931—2012), машински инжењер и пионир роботике награђен 1976. године

Драган Гачић (1949),пољопривредник награђен 1987. године

Ирена Грицкат-Радуловић (1922—2009), књижевник награђена 1990. године

Велибор Давидовић (1933), пољопривредник из Обреновца награђен 1986. године.

Оскар Давичо (1909—1989), књижевник награђен 1970. године

Александар Деспић (1927—2005), хемичар награђен 1990. године

Никола Добровић (1897—1967), архитекта награђен 1964. године

Јанко Думановић (1926—2007), инжењер пољопривреде награђен 1990. године

Александар Ђокић (1924), билог награђен 1989. године

Младомир Пуриша Ђорђевић (1924), редитељ и сценариста

Војислав Ђурић (1925—1996), историчар уметности награђен 1985. године

Милан Ђурић (1920—1988), грађевински инжењер награђен 1964. године

Бранко Жежељ (1910—1995), грађевински инжењер награђен 1957. године

Миливоје Живановић (1900—1976), глумац награђен 1960. године

Бранимир Живојиновић (1930—2007), књижевник и преводилац 1990. године

Велимир Бата Живојиновић (1933), глумац награђен 1981. године

Стево Жигон (1926—2005), глумац и редитељ

Живојин Здравковић (1914—2001), диригент

Ђорђе Злоковић (1927—2017), архитекта награђен 1980. године

Оља Ивањицки (1931—2009), сликарка и вајарка награђена 1988. године

Павле Ивић (1924—1999), лингвиста награђен 1968. године

Владислав Ивковић (1926), архитекта награђен 1962. године

Милорад Ивковић, грађевински инжењер награђен 1990. године

Антоније Исаковић (1923—2002), књижевник награђен 1962. године

Милорад Јанковић (1924—2002), биолог и еколог

Олга Јеврић (1922), вајарка награђена 1979. године

Милован Јовановић (1917—1992), ветеринар награђен 1960. године

Јован Јовичић (1926—2013), гитариста и инжењер електротехнике награђен 1983. године

Ненад Јовичић (1922—2006), филмски сниматељ

Вида Јоцић (1921—2001), вајарка награђена 1990. године

Душан Каназир (1921—2009), молекуларни биолог 1961. године

Драган Кићановић (1953), спортиста

Хуго Клајн (1894—1981), лекар и редитељ

Момчило Којић (1927), ботаничар

Михаило Константиновић (1897—1982), правник

Радомир Константиновић (1928—2011), књижевник и филозоф награђен 1981. године

Миладин Кораћ (1924—2002), економиста

Ерих Кош (1913—2010), књижевник награђен 1974. године

Љиљана Крстић (1919—2001), глумица награђена 1976. године

Драган Кубуровић (1935), стоматолог награђен 1990. године

Петар Лаловић (1932), редитељ и сценариста награђен 1984. године

Ђорђе Лазаревић (1903—1993), грађевински инжењер

Десанка Максимовић (1898—1993), књижевница награђена 1964. године

Јелисавета Марковић (1876—1966), преводилац, награђена 1956. године

Михајло Марковић (1923—2010), филозоф награђен 1962. године

Оливера Марковић (1925—2011), глумица награђена 1983. године

Раде Марковић (1921—2010), глумац

Урош Мартиновић (1918—2004), архитекта награђен 1987. године

Александар Матановић (1930), шаховски велемајстор

Дејан Медаковић (1922—2008), историчар уметности награђен 1989. године

Милутин Миленковић (1925—2012), новинар

Живан Милисавац (1915—1997), књижевник

Др Милан В. Миловановић (1919—1996), вирусолог, награђен 1959. године

Михаило Милојевић (1934), машински инжењер

Предраг Милосављевић (1908-1987), сликар награђен 1970. године

Мата Милошевић (1901—1997), редитељ

Бранко Миљуш (1936—2012), сликар

Михајло Митровић (1922), архитекта награђен 1986. године

Јован Мићић (1928), лекар

Вукић Мићовић (1896—1981), хемичар награђен 1965. године

Коста Михаиловић (1917—2007), правник и економиста награђен 1963. године

Марија Михаиловић, (1903—1988), виолинисткиња награђена 1963. године

Михаило Михаиловић (1924—1998), хемичар награђен 1978. године

Љубодраг Михаиловић (1926—1974), лекар

Милорад Мишковић (1928—2013), балетски играч

Марко Младеновић (1928), правник награђен 1973. године

Танасије Младеновић (1913—2003), књижевник награђен 1959. године

Василије Мокрањац (1923—1984), композитор награђен 1976. године

Славка Морић (1919—1998), лекар-генетичар награђена 1978. године

Владислав Мочник, директор ТЕНТ награђен 1985. године

Душан Недељковић (1899—1984), етнолог

Боривоје Недић (1900—1987), преводилац, награђен 1950. године

Богдан Несторовић (1901—1975), архитекта награђен 1971. године

Милорад Павић (1929—2009), књижевник

Александар Павловић (1930), виолиниста и диригент награђен 1989. године

Васа Пантелић (1922—2008), глуман награђен 1980. године

Мирослав Пантић (1926—2011), историчар књижевности награђен 1988. године

Владимир Пантић (1921—2006), ветеринар награђен 1960. године

Фанула Папазоглу (1917—2001), археолог

Александар Пестић, хемичар награђен 1990. године

Сава Петковић (1910—1992), лекар награђен 1967. године

Бранко Петрановић (1927—1994), историчар

Александар Саша Петровић (1929—1994), редитељ (одрекао се награде)

Златибор Петровић (1921—2009), ветеринар награђен 1988. године

Зоран Петровић (1921—1996), сликар награђен 1962. године

Миодраг Петровић Чкаља (1924—2003), глумац награђен 1977. године

Радивој Петровић (1933), инжењер екетротехнике награђен 1986. године

Владимир Петронић (1929), лекар

Миладин Пећинар (1893—1973), грађевински инжењер награђен два пута 1951. и 1959. године

Алекса Пишчевић (1930—2007), стоматолог награђен 1988. године

Бранко Плеша (1926—2001), глумац

Милева Првановић (1929), математичарка награђена 1989. године

Миодраг Протић (1922), сликар награђен 1985. године

Зоран Радмиловић (1933—1985), глумац награђен 1985. године

Душко Радовић (1922—1984), књижевник

Иван Радовић (1894—1973), сликар награђен 1967. године

Стеван Раичковић (1928—2007), књижевник награђен 1963. године

Станојло Рајичић (1910—2000), композитор награђен 1968. године

Љубисав Ракић (1931), лекар награђен 1968. године

Јара Рибникар (1912—2007), књижевница

Јован Ристић (1912—2001), лекар

Димитрије Савић (1898—1981), машински инжењер, награђен за животно дело 1966. године

Љубиша Самарџић (1936—2017), глумац награђен 1984. године

Радован Самарџић (1922—1994), историчар награђен 1974. године

Живан Сарамандић (1939—2012), оперски певач награђен 1976. године

Милоје Сарић (1925—2002), инжењер пољопривреде награђен 1960. године

Љубомир Симовић (1935), књижевник награђен 1990. године

Љубица Цуца Сокић (1914—2009), сликарка награђена 1972. године

Ружица Сокић (1934—2013), глумица награђена 1989. године

Јован Солдатовић (1920—2005), вајар награђен 1986. године

Младен Србиновић (1925—2009), сликар награђен 1984. године

Драгослав Срејовић (1931—1996), археолог награђен 1990. године

Богољуб Станковић (1924), математичар награђен 1978. године

Борислав Стевановић (1891—1971), психолог награђен 1963. године

Миленко Стефановић (1930), кларинетиста награђен 1962. године

Светомир Стожинић (1932), лекар награђен 1980. године

Илија Стојановић (1924—2007), инжењер електротехнике награђен 1970. године

Спира Страхињић (1925), лекар-нефролог

Мирко Ступар, привредник награђен 1990. године

Мира Ступица (1923—2016), глумица

Свето Суша (1925—2013), лекар-нефролог награђен 1988. године

Иван Табаковић (1898—1977), сликар награђен 1966. године

Љуба Тадић (1929—2005), глумац награђен 1970. године

Љубомир Тадић (1925), филозоф награђен 1990. године

Димитрије Тјапкин (1926), физичар награђен 1963. године

Миодраг Томић (1912—2001), математичар награђен 1982. године.ж

Рајко Томовић (1919—2001), инжењер електротехнике

Тодор Тошков (1920—1986), виолиниста

Душан Трбојевић (1925—2011), пијаниста

Сима Ћирковић (1929—2009), историчар награђен 1982. године

Бранко Ћопић (1915—1984), књижевник награђен 1969. године

Добрица Ћосић (1921—2014), књижевник награђен 1961. године

Драган Угуровић, стоматолог награђен 1990. године

Рајко Унчанин (1940), привредник награђен 1990. године

Рахела Ферари (1911—1994), глумица награђена 1972. године

Никола Херцигоња (1911—2000), композитор

Бисерка Цвејић (1923), оперска певачица

Марија Црнобори (1918), глумица награђена 1979. године.

Мирослав Чангаловић (1921—1999), оперски певач награђен 1966. године

Никола Чобељић (1912—2002), економиста награђен 1965. године

Васо Чубриловић (1897—1990), историчар награђен 1969. године

Љиљана Шеваљевић (1928), молекуларни биолог

Милица Штерић (1914—1998), архитекта награђена 1961. године

Војин Шуловић (1923—2008), лекар нахрађен 1987. године

Миодраг Јаблановић (1934), биолог награђен 1986. године

Споменик Станоју Главашу у Глибовцу

Споменик Станоју Главашу у Глибовцу подигнут је 1984. године, поводом 180. годишњице Првог српског устанка и 40. годишњице победе над фашизмом, испред школе која носи његово име. То је у његовом родном месту, у присуству Момчила Вићентијевића, члана Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије и Станимира Ивановића, члана Председништва Републичке конференције Социјалистичког савеза радног народа, учинио секретар Српске академије наука и уметности, професор др Сима Ћирковић.

Он је тада рекао да је у нашем друштву било много колебања око тога да ли треба и како треба чувати традиције и успомене на далеке претке, давне битке и јунаштва, на велике личности и историјске догађаје. Било је времена и средина - подсетио је проф. др Сима Ћирковић - у којима се на свако бављење историјом гледало с подозрењем, када се иза сваког јубилеја или споменика тражила националистичка инспирација.

Много пута нам се препоручивало да пребирамо по традицијама и да откривамо, налазимо и издвајамо оно што је прогресивно и што је блиско ономе што заступа наше савремено друштво, а да оно друго препустимо забораву. Тражило се да узимамо оно што је 'живо', што указује на будућност, а да оно што је 'мртво' истиснемо из сећања, не примећујући да се тиме заговара мешање садашњости и прошлости, да се тиме позива на самовољни захват и прераду традиције у складу са нашим укусом и са нашим схватањима. Предвиђала се могућност да оне друге, од нас презрене и занемарене делове традиције може неко други узети под своје, учинити их својим симболима и представити се као прави настављач народне историје и традиције.

Срби у Славонији

Срби у Славонији, Западном Срему и Барањи су прије распада Југославије и Рата у Хрватској (1991-1995) били веома бројни.

Српски биографски речник

Српски биографски речник (скраћено СБР) је енциклопедијска публикација која доноси биографије свих значајнијих личности из српске историје од првих писаних споменика (IX века) до 1945, и то из практично свих области људског деловања и стваралаштва. Овакви подухвати су код готово свих европских народа предузимани од XVII до XX века и публиковани у вишетомним издањима која се до данашњих дана периодично допуњавају подацима о савременим личностима и новим сазнањима о онима из старијих времена.

Стари српски архив

Стари српски архив (ССА) је стручни часопис, годишњак, у коме се на модеран, критички, начин издаје дипломатичка грађа српских земаља у средњем веку. Ово је први часопис који је у потпуности посвећен српској средњовековној дипломатици. Покренуо га је 2002. године академик Раде Михаљчић.

„Више од сто година дели нас од победе критичке школе у српској историографији. Међутим, победу критичке мисли није пратио организован рад на прикупљању и објављивању извора. Овај сложен и замашан посао код нас нису организовале најпознатије научне установе. Оно што се постигло на прилупљању и издавању извора претежно је резултат појединачних напора, индивидуалних постигнућа. А није се постигло много, бар када је реч о дипломатичкој грађи, најпоузданијим изворима.“ Овим речима академик Раде Михаљчић започео је своје уводно слово уз прву свеску Старог српског архива.

Све раније збирке старих српских исправа са гледишта савремене науке нису испуниле захтеве критичких издања, те стога не могу бити подлога за Српски дипломатар, за који је претходно неопходно критички обрадити и издати сваку исправу понаособ. Управо то је главни задатак Старог српског архива.

Како се већ деценијама припрема први део Српског дипломатара који ће обухватати период до краја владавине краља Милутина, Редакција Старог српског архива је одлучила да се пажња, пре свега, посвети исправама које су настале после 1321. године.

Стари српски архив начелно је подељен на две целине, прва целина носи наслов Дипломатичка грађа, a друга Прилози српском дипломатару и намењена је радовима из помоћних историјских наука на подлози српске дипломатичке грађе.

На крају сваке свеске штампа се текст под насловом Упутство за издавање исправа где су детаљно наведене смернице и начела приликом критичке обраде исправа, која је нужно да поштују сви сарадници часописа. Међу смерницама вреди истаћи: Кратак историјат исправе; Ранија издања; Текст исправе (на изворном језику); Превод на савремени језик; Дипломатичке особености, Установе и важнији појмови; Просопографски подаци; Топографски подаци; Обавезан снимак исправе. На почетку сваког прилога обавезан је резиме на матерњем језику и превод резимеа на један од светских језика.

Одговорни уредник часописа од оснивања је академик Раде Михаљчић, а од 2008. године и професор др Андрија Веселиновић као коуредник.

Редакцију часописа чине професори Универзитета у Београду: Андрија Веселиновић, Смиља Марјановић-Душанић, Раде Михаљчић, Синиша Мишић, Татјана Суботин-Голубовић, Ирена Шпадијер, а од 2006. године и Анатолиј Турилов са Руске академије наука, као инострани члан.

Рецензенти свих прилога који се објављују у часопису су академици Сима Ћирковић и Раде Михаљчић.

Секретар Редакције од оснивања до 2007. године био је Небојша Порчић, а од јесени 2007. Дејан Јечменица.

Часопис се реализује уз помоћ Министарства науке Републике Србије. Издавачи од оснивања су Филозофски факултет у Београду и Филозофски факултет у Бањој Луци, уз које се, зависно од године, као остали суиздавачи јављају : Историјски институт у Бањој Луци, Архив Србије у Београду, Међуопштински историјски архив у Ваљеву, Филозофски Факултет у Српском Сарајеву и Историјски архив у Чачку.

До сада је објављено шест свезака Старог српског архива, седма свеска је у штампи.

Тврђава Неваде

Неваде, су биле утврђени „град“ у Србији. До данас није потврђено тачно место на коме се налазе, а у историјским изворима се помињу само једном, у вези са српско-мађарским сукобима који су уследили након Косовског боја 1389. године. Током упада снага краљевине Мађарске у Србију 1397. године, након Никопољске битке (1396), заузета је тврђава Борач, док су неуспешни опседани оближњи Честин и Неваде. Овај податак забележ је у повељи краља Жигмунда (1387—1437) великашу из Влашке, Петру Перењију.

Неваде се враћају у фокус 1995, када Сима Ћирковић објављује чланак „Неваде - непознати утврђени град у Србији“.

Што се тачног положаја овог утврђења тиче, постоје две претпоставке. Једну су изнели Дејан Булић и Владета Петровић у чланку „Убикација средњовековног утрврђивања Неваде“ и по њој се ово утврђење заправо налази на врху који се зове Треска или Тријеска. По другој теорији, коју је изнео архитекта Ранко Томић, у чланку на свом блогу, утврђење се налази на рудничком врху Велики Вис у селу Неваде. Ни за једну од наведених претпоставки још увек не постоје непобитни докази.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.