Сидур

Сидур (хебр. סידור), на јеврејском значи поредак и представља јеврејски молитвеник. Овакви молитвеници садрже свакодневне службе, службе за празнике и Шабат, као и благослове. Поред наведеног садржи и делове Библије, Песму над песмама, Псалме, мудре изреке. Постоје ашкенаске, сефардске и јеменске верзије и у њима је уочљива различитост локалних обичаја.

Види још

Јевреји као изабрани народ

У јудаизму, „изабраност” је вјеровање да су Јевреји, као потомци древних Изреалита, изабрани народ, тј. изабрани да буду завјетовани са Богом. Идеја да су Израелити изабрани од Бога се највише проналази у Поновљеним законима као глагол бахар (хебр. בָּחַ֣ר, bahar), док се у остатку Хебрејске Библије на идеју алудира терминима као што је „свети народ”. О овим темама је много писано у рабинској књижевности. Три највеће јеврејске деноминације — ортодоксни јудаизам, конзервативни јудаизам и реформски јудаизам — одржавају вјеровање да су Јевреји изабрани од Бога са сврхом. Понекад се под изабраношћу сматра као задуживање јеврејског народа одређеном мисијом — да буду свјетлост народима и да буду примјер завјетованости са Богом, као што је описано у Тори.

Ово виђење, међутим, није искључиво вјеровање да Бог има однос са другим народима — наиме, јудаизам је сматрао да Бог ступио у завјет са свим народима и да Јевреји и нејевреји имају једнак однос са Богом. Библијске референце, као и рабинска књижевност, подржавају ово виђење: Мојсије каже „Боже духовима и сваком тијелу” (Бројеви 27:16), а Танах такође идентификује пророке изван јеврејске заједнице. Засновано на овим тврдњама, поједини рабини су теоретисали, према ријечима Натанела ел Фајумија, јеменског јеврејског теолога из 12. вијека, Бог је свим народима допустио нешто што је другима забранио... [и] Бог шаље пророка сваком народу на њиховом језику” (Левин 1907/1966). Мишна каже да је „када је Цар Царева... стварао људе у облику Адама, ниједан није био сличан другоме” (Мишна Санхедрин 4:5). Мишна наставља и наводи да свако ко убије или спаси једног човјека, не Јеврејина, учинио је исто (убио или спасио) читавом свијету. Тосефта, важан додатак Мишни, такође тврди: „Праведни људи свих народа имају удио у свијету који долази” (Санхедрин 105а).

Према Израелском демократском институту, приближно двије трећина израелских Јевреја вјерује да су Јевреји „изабрани народ”.

Јешива

Јешива (хебр. ישיבה — седење) талмудска је школа за младе студенте, до двадесет година старости. Ученици су неудани Јевреји, удани Јевреји упишу у Колел.

Јудаизам

Јудаизам (од латинског Iudaismus, изведено из грчког Ἰουδαϊσμός [Ioudaïsmós], оригинално од хебрејског יהודה [Yehudah] = „Јудеја“; у хебрејском יהדות [Yahadut], препознатљиве карактеристике јудејског народа) је античка монотеистичка аврамска религија, са Тором као својим фундаменталним текстом (која је део већег текста познатог као Танах или Хибру Библија), и суплементарном оралном традицијом представљеном у виду каснијих текстова, као што су Мидраш и Талмуд. Јудаизам обухвата религију, филозофију, културу и начин живота јеврејског народа. Религиозни Јевреји сматрају да је јудаизам израз заветног односа који је Бог успоставио са децом Израела. Са од 14,5 до 17,4 милиона припадника широм света, Јудаизам је десета по величини религија у свету.

Јудаизам обухвата широку колекцију текстова, пракси, теолошких позиција, и облика организације. У оквиру Јудаизма постоји мноштво праваца, већина којих је проистекла из Талмудског јудаизма, који сматра да је Бог открио своје законе и заповести Мојсију на планини Синају у облику писане и оралне Торе. Историјски, ову тврдњу су оспоравале разне групе као што су Садукеји и представници хеленистичког јудаизма током периода другог храма; Караити и Шобети током раног и касног средњевековног периода; као и сегменти модерних неортодоксних деноминација. Модерне гране јудаизма, као што је хуманистички јудаизам могу да буду нетеистичке. У данашње време су највећи јеврејски религиозни покрети: ортодоксни јудаизам (харедни јудаизам и модерни ортодоксни јудаизам), конзервативни јудаизам и реформистички јудаизам. Главни извори разлика између ових група су њихови приступи јеврејском закону, ауторитету рабинске традиције, и значају државе Израела. Ортодоксни јудаизам тврди да су Тора и јеврејски закон божанског порекла, вечни и непроменљиви, и да их треба строго следити. Конзервативни и реформистички јудаизам су либералнији. Позиција конзнервативног јудаизма је да генерално промовише „традиционалније“ интерпретације захтева јудаизма него реформистички јудаизам. Типична реформистичка позиција је да се јеврејски закон треба сматрати општим сетом смерница, пре него сетом ограничења и обавезе чије поштовање је обавезно за све Јевреје. Историјски, специјални судови су спроводили јеврејски закон. У данашње време, ти судови још увек постоје, мада је практиковање јудаизма углавном добровољно. Ауторитет у погледу теолошких и правних питања не припада једној особи или организацији, него су то свети текстови и рабини и учењаци који их интерпретирају.Историја јудаизма обухвата више од 3.000 година. Јудаизам вуче своје корене као структурирана религија са Средњег истока из бронзаног доба. Јудаизам се сматра једном од најстаријих монотеистичких религија. Хебреји и Израелити су називани „Јеврејима“ већ у каснијим књигама Танаха, као што је књига о Јестири, при чему је термин Јевреји заменио назив „деца Израела“. Јудаистички текстови, традиције и вредности су снажно утицали на касније аврамске религије, укључујући хришћанство, ислам и бахаи веру. Многи аспекти јудаизма су исто тако директно или индиректно утицали на световну западну етику и грађанско право.Јевреји су етнорелигиозна група која обухвата оне који су рођени као Јевреји и оне који су преобраћени у јеврејску веру. Године 2015, јеврејска популација у свету је процењена на око 14,3 милиона, или око 0,2% укупне светске популације. Око 43% свих Јевреја борави у Израелу и око 43% живи у Сједињеним Државама и Канади, док најваћи део остатка популације живи у Европи. Остале мањинске групе су расуте широм Јужне Амероке, Азије, Африке, и Аустралије.

Антисемитизам

Антисемитизам представља нетрпељивост, мржњу или предрасуде према Јеврејима, као религијској групи или нацији. Ова појава постоји још од средњег века, а врхунац је достигла средином 20. века када је у геноциду Хитлерове нацистичке Немачке страдало око 6 милиона Јевреја.

У свом основном значењу, антисемитизам не представља мржњу према Семитима, већ само према једном семитском народу, Јеврејима. За мржњу према Арапима, такође семитском етницитету, рећи ће се да је неко расиста, али никада да је антисемита, па би прецизнији назив за овај појам био антијеврејство.

Два су основна и врло повезана испољавања одликовала досадашњу историју негативних односа према Јеврејима. Прво се састоји у означавању Јевреја кривим за различита злодела и назови-злодела током историје (они су издали Христа, они су измислили комунизам, они владају светом, они у својим култовима убијају децу, итд.). Друго је једноставан производ овог првог, а састоји се у позивању на масовно истребљење Јевреја.

Анђео

Анђео (од хебр. מלאך [mal'āk̠ — малах] — „посланик“, „весник“, „гласник“; грч. άγγελος; лат. angelus; арап. الملك [мелек]) је натприродно биће које је присутно у многим религијама, чија је дужност да служи Богу или боговима. Анђео је веома важан у три аврамске религије: јудаизму, хришћанству и исламу.

Бар мицва и Бат мицва

Бар мицва (хебр. בר מצווה, син дужности) је церемонија пунолетности код Јевреја, где дечаци након навршавања 13 година живота постају религиозно пунолетни.

Бар мицва је једнако назив за религиозно пунолетног дечака, и за дан на који стече религиозну пунолетност. Са церемонијом дечак се прима у заједницу верујућих.

Бат мицва (хебр. בת מצווה, ћерка дужности) је иста церемонија за девојчице, у њих се али церемнонија чини након навршавања 12 године. Бат мицву увео је реформистички рави Мордехај Каплан 1922. године и данас је навелико прихваћено у јудаизму, посебно у реформистичком и либералном.

Од тог дана деца су дужна да извршавају верске заповести и могу да приме верске обавезе као на пример читање торе у синагоги.

У Израелу и другим земљама, бар мицва је код Јевреја велико породично славље, често са неколико стотину гостију; дечак је у центру пажње, слично младенцима на свадби.

Зохар

Зохар (хебр. זהר‎, сјај) је класични текст јеврејског мистицизма, настао крајем 13. века у Шпанији. Аутор највећег дела овог трактата је Моше де Леон (умро 1305). Зохар читаву стварност посматра као симболичку алузију на Божији унутршњи живот. Учествовање у јеврејском ритуалу, али и сексуални однос мужа и жене значе сједињење са Богом. Утицај Зохара у јудаизму је велики и често се изједначва са утицајем Библије и Талмуда.

Леа

Леа или Лија (хебр. לֵאָה) је по Библији пророчица и жена пророка Јакова, једног од три велика јеврејска патријарха. Била је кћерка Лабана и старија сестра Рахиле.

У Књизи постања 29 пише да је Јаков толико заволео Леину сестру Рахилу да је пристао да код оца девојака ради седам година како би је оженио. Прве брачне ноћи отац је Јакову уместо Рахиле дао Леу, објаснивши да је код њих обичај да се најпре уда старија кћерка. Јаков је касније узео и Рахилу за жену, коју је волео више од Лее, након што је пристао да још седам година ради код оца девојака. Између Лее и Рахиле постојало је супарништво.

Видевши да Леа није вољена, Бог ју је учинио плодном. Леа је са Јаковом добила шест сина и једну кћерку. То су Рувен, Леви, Јуда, Исахар, Симон, Зевулон и Дина. Умрла је нешто пре Јакова и Јаков ју је према Књизи постања 49 сахранио у пећини где је и сам желео да буде сахрањен. Верници верују да је у питању Пећина патријараха (пећина у Макпели) у Хеброну. Тамо се налазе и гробови Аврама, Саре, Исака и Ребеке.

Месија

Месија (хебр. מָשִׁיחַ [māšîaḥ‎ — машиах] — „помазаник“) је средишњи есхатолошки појам јудаизма, прихваћен и у хришћанству и исламу. Месијом се назива искупитељ којег, у једном или другом виду, очекују све ове религије. У ширем значењу, месија означава сваку ослободитељску или спаситељску личност и придев месијански се користи за сва учења која очекују неког да поправи стање човечанства и света.Месијанска нада и ишчекивање још увек су један од темељних мотива јеврејске религије, иако је реформистички јудаизам одбацио идеју о личном месији заменивши је појмом „месијанског доба“ које одликује универзална правда и мир.

Мидраш

Мидраш (хебр. מדרש, на јеврејском значи истраживање). Овај појам најчешће означава тумачење Торе у јеврејству. Мидраш представља напор да се истине Торе изразе језиком и начином који слушаоци разумеју, да се укаже на применљивост Торе на конкретне историјске прилике. Даршан (онај ко упражњава мидраш) учествује у овом непрестаном разкривању Торе, која на овај начин постаје својеврсно непрестано откривање Бога. Данас се под појмом мидраш углавном подразумева збирка текстова (тумачења) познатих и анонимних рабина. У тим текстовима постоји мидраш Халаха и мидраш Хагада.

Ортодоксни јудаизам

Ортодоксни јудаизам је заједнички назив за више покрета унутар јудаизма, у коме су вјерници, са историјске тачке гледишта, сљедбеници јеврејског вјерског погледа. Његово формирање је завршено у касном средњем вијеку и почетком новог вијека. Средишњи дио религијског концепта ортодоксног јудаизма је Халаха у облику, у коме је записана у Усменом закону (у Мишни и Хемари, то јест у Тори) и сачињава Шулхан арух.

Пасха

Пасха (хебр. פֶּסַח [Pesah — Песах]) је јеврејски празник којим се обележава излазак Јевреја из египатског ропства под Мојсијевим вођством описаном у Тори, односно у Старом завету.Пасха је помичан празник који увек пада у пролеће,14. дана месеца нисана (март/април), по јеврејском календару.

Педесети дан после Пасхе, слави се празник Шавуот.

Рабин

Рабин (јев/хеб; раби — „мој учитељ") значи научник или мудрац, наиме — рукоположени тумач Библије и Усменог наука. Израз је вероватно настао у Палестини почетком 1. века и примењиван је на сваку ону особу чије је познавање рабинске књижевности било довољно да јој омогући одлучивање о питањима јеврејског закона. Институција професионалног, плаћеног рабина настала је тек у позном средњем веку, када су рабини постављани за верске вође заједница и када се од њих очекивало да све своје време посвете активностима заједнице, што се углавном огледало у:

одлучивању о свим питањима с подручја јеврејског закона,

обављању судијске улоге у цивилним и кривичним случајевима,

вођењу јешиве и

надгледању разних верских установа, као што су ритуално клање, систем основне школе, ритуална купатила (Микве) итд.Све до 19. века, држање проповеди није представљало главну делатност рабина.

Статус рабина стицао се тек после дугогодишњег изучавања Талмуда и рабинских кодекса и полагања испита код рабина високо цењених по својој учености и побожности. У 19. веку, у западној Европи и у САД основани су рабински семинари и установе чија је специфична намена била обучавање рабина. Улога савременог рабина, који је обично дипломирао на универзитету и рабинском семинару, сасвим је другачија од улога рабина из времена пре 19. века, поготово код америчких Јевреја. Изузев у случају неких ортодоксних рабина, његова главна делатност више није делатност правног стручњака и судије. У његовом домену такође није да надгледа мрежу верских институција која обухвата целокупну заједницу. Уместо тога, он служи као духовни вођа верске заједнице или синагоге, и велики део његовог времена посвећен је вођењу службе и проповедању, образаовању младих и одраслих, чинодејствовању при венчањима и сахранама, саветовању, међуверским делатностима, учествовању у добротворним организацијама заједнице итд.

Постављење рабина у ортодоксном јудаизму обавља јешива или, у неким случајевима, онај рабин који је, захваљујући својој учености, стекао право да поставља друге.

У конзервативном јудаизму, то обавља семинар; неки конзервативни рабини настоје да добију и ортодоксно постављење.

У реформистичком јудаизму, постављење врши призната теолошка школа. У свим тим огранцима постоје рабини које су поставиле теолошке школе из других земаља.

Данас и велики број жена служе као рабини у реформистичким и реконструкционистичким конгрегацијама.

Ришоним

Ришоним (хебр. ראשונים, од ришон, песма односно први), isto бивши, претходни, називају се водећи равиини од 11. века до 15. века. Деловали су углавном у Шпанији, Француској, Немачкој и северној Африци. Равини који су следили ришониме називају се ахароним (последњи, задњи). Ришоним опет са своје стране следе геоним (од гаон, молитва). Разлика између ришонима и геонима је историјски важна, по богословским темама разлике нису значајне. По ахаронима, који припадају ортодоксном јудаизму, не може се дискутовати о одлукама равија из претходних времена, осим ако се има одобрење више равија.

Сара

Сара (хебр. ‏שָׂרָה‏‎‎ – Сара; арап. سارا или سارة – Сара) је била Аврамова жена и полусестра и Исакова мајка, описана у Библији и Курану. Њено првобитно име је било Сарај. По Књизи постања, Бог је промјенио њено име у Сара као дио споразума када је Хагара родила Аврамовог првог сина, Измаела.

Хебрејско име Сара означава жену високог положаја и може се превести као принцеза или племкиња.

Синагога

Синагога (од грч. συναγογε „скупштина, окупљање“ - хебр. Beit Knesset (בית כנסת) „Кућа окупљања” или Beit T`Phila „Кућа молитве”) је зграда у којој се обављају верске активности у јудаизму. Главна улога синагоге јесте заједничка молитва, мада је повезивана и с приватном или личном молитвом. Синагога се повезује и са учењем и у том својству назива се бет мидраш или „кућа учења“. Није јасно да ли је у старим временима кућа учења била део главног светилишта или се налазила одмах до њега, као данас.

Сврха синагоге је такође да буде место окупљања, бет кнесет, место где се одржавају градски скупови и где се обављају послови. Од 1. века па до данас, синагога се градила тако да служи и као коначиште за путнике намернике, бет орхим. Када су у питању уметност и архитектура синагоге, Јевреји су се прилагођавали животу изван Храма, прихватајући доминантну естетику свог доба. То је својеврстан помак од колективне религије из најранијих времена према индивидуализованијој религији синагоге, која је могла бити пренета у све земље и све заједнице. Све до модерних времена, синагога је била седиште јеврејског искуства. С либералним тенденцијама које је донела мисао 18. и 19. века настале су разне иновације у синагогама реформистичких и конзервативних Јевреја.

Немачки реформисти су увели оргуље и музику у верску службу, што су до извесне мере преузеле и конзервативне синагоге у 20. веку. Прихватање проповеди, свештеничке одеће, говорног језика околине и секуларног, поред верског образовања, представљали су основне елементе за развој савремене синагоге. Учешће жена у служби, прво у реформистичкој заједници, а касније и у многим другим либералним конгрегацијама, појавило се као врло значајно питање чак и у ортодоксним круговима. На тај начин, како је синагога изашла из гета као заједнице средњовековних времена, модерно доба је извршило на њу већи утицај од било којег другог чиниоца у њеној историји.

У старом добу и у средњем веку, синагога је била носилац свих јеврејских вредности, као и средиште већег дела активности заједнице. Данас такве секуларне ствари као што су филантропија и ционизам имају друге канале. Опстајање синагоге као трајне одлике јеврејске цивилизације указује, међутим, на непрекинути контекст за оне митске елементе традиције који надилазе историјско време.

Табернакл

Табернакл је шатор састанка, павиљон, сеница с ковчегом код старих Јевреја; код римокатолика, то је ковчег, повећа кутија у облику кућице у којој се чува монстранца, посуда са посвећеном хостијом; заштитни кров за кипове, олтаре, гробове и др. (Појављује се и израз табернакул, могуће да је настао од латинске речи taverna).

Талмуд

Талмуд (хебр. תלמוד‎) представља огроман корпус јеврејских текстова првенствено теолошке садржине, али садржи и текстове из других области живота - бајке, легенде, право, философију, одредбе о одржавању хигијене, о одржавању домаћинства и располагању имовином, међуљудским и социјалним односима. У њега су инкорпорисане збирке расправа које су водили рабини о јеврејском праву, етици, обичајима и историји. Талмуд се састоји из два дела: Мишнах, који представља први писани преглед јеврејском усменог права: и Гемара, која представља расправу о Мишнах и о сродним Танатичким списима који често обрађују разнородне теме и широко тумаче Танакх. Изрази Талмуд и Гемара се често користе наизменично. Гемара је основа за све кодификације рабинског права и често се цитира у рабинској литератури. Цео Талмуд се често традиционално назива Шас (хебрејска абверација израза „шишах седарим“ што се односи на „шест заповести“ Мишнаха).

Према јеврејском учењу, подсредством Мојсија, јеврејском народу дат је двоструки закон: писани и усмени. Писани закон састављен је у пет књига од Мојсија, које сачињавају главни део Старог завета. Свих пет књига Јевреји називају: Тора.

Усмени закон Мојсије није написао, него га је усмено предао Јошуи (у Даничићевом преводу Старог завета помиње се под именом Исус Навин), а овај најстаријим Јеврејима, па је на тај начин од генерације до генерације предаван, кроз столећа допуњен и прилагођен новим обичајима. Овај усмени закон, огроман по своме обиму, касније је написан. На овом трудном и великом послу радило је око 2.500 рабина пуних петстотина година, од 100. година пре Христа, до 400. година после Христовог рођења. Тај написани усмени закон зове се: Талмуд.

Талмуд је света књига за Јевреје. Он садржава не само религиозну науку Јевреја, него и грађанске законе: приватно право, породично право и казнено право.

Талмуд на српски је превео Еуген Вербер, „Отокар Кершовани“, Ријека, 1982,

Танах

Танах (хебр. תַּנַ"ךְ) или хебрејска Библија, је хебрејска збирска светих списа коју хришћани називају Старим заветом.

Назив је настао од почетних слова њеног садржаја: име прве групе на почиње словом Т, друге словом Н, а треће словом К. У хебрејском језику се за скраћенице додаје слово „а“ између сугласника и тако добијамо реч ТаНаХ (слово „к“ на крају речи постаје „х“).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.