Сењски Рудник

Сењски Рудник је насеље у Србији у општини Деспотовац у Поморавском округу. Удаљен је 20 километара од Деспотовца и Ћуприје.[1] У Сењском Руднику налази се истоимени рудник, најстарији активни рудник мрког угља у Србији[2], као и најстарије рударско насеље у Србији[1]. У склопу рудника се налази и зграда музеја угљарства са поставком експоната.

Сењски Рудник
Сењски рудник
Административни подаци
Држава Србија
Управни округПоморавски
ОпштинаДеспотовац
Становништво
 — 2011.Пад 438
Географске карактеристике
Координате43°59′28″ СГШ; 21°34′05″ ИГД / 43.991° СГШ; 21.568166° ИГДКоординате: 43°59′28″ СГШ; 21°34′05″ ИГД / 43.991° СГШ; 21.568166° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина666 м
Сењски Рудник на мапи Србије
Сењски Рудник
Сењски Рудник
Сењски Рудник на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број35234
Позивни број035
Регистарска ознакаDE
Сењски рудник на регионалном путу Р-103
Сењски Рудник на регионалном путу Р-103

Историја

Проналазак угља

О времену откривања угљених наслага у овом крају постоји више варијанти, али је најприхватљивија „Прича старог рудара о нездравом камену", Драгослава Пандуровића, у књизи „100 година Сењског рудника (1853—1953)" у којој каже да је угаљ пронашао његов отац, Лазар Пандуровић у околини села Сења 1849. године, док је са својим друговима чувао свиње у густим буковим шумама. Он је камење необичног изгледа назвао „нездраво камење“, јер му један од таквих случајно пао у вaтру, при чему му се прво „указала сјајна црвена ужарена маса“, која се затим „претворила у густ сиви пепео“. Лазар је у то време био ретко писмен и паметан човек. У жељи да сазна о чему се ради однео је неколико узорака у Ћуприју, а одатле су они послати у Београд. Министарство народне привреде позвало је рударског инжењера Василија Божића из Срема (тада у Аустроугарска) и послало га на испитивање терена.[3]

Отварање рудника

С обзиром да је у то време саграђена Тополивница у Крагујевцу и да је морало да се обезбеди гориво за њен рад, „Попечатељство финансија-рударско одељење“ донело је одлуку да се отвори рудник, на челу са стручњаком Василије Божићем, док је за надзорника постављен Лазар Пандуровић. Нови рудник је добио име „Мајдан Александровац“ по имену тадашњег књаза српског Александра Карађорђевића. Овај назив рудник је задржао све до Александровог свргнућа 1858. године, а 1860. године рудник добија назив Мајдан код Сења, док је садашњи назив Сењски рудник новијег датума.[3]

Први радови у руднику су се огледали у томе да се искрчи столетна букова и храстова шума да би се пробио пут до села, а угаљ откопава површински. Према писаним документима прва пошиљка угља за Тополивницу у Крагујевцу је била 12. маја 1854. године и том приликом је отпремљено 98 кола која су носила терет од 26.320 ока угља. Угаљ се у то време копао сезонски од пролећа до јесени, док би радови у зимском периоду престајали. Анархично и нестручно откопавање угља у том првом периоду убрзо је довело да великог проблема код свих рудара, а то је јамски пожар. Већ 1856. године у ондашњем руднику избио је такав пожар, који се са великом муком угасио. Но, поред свих проблема у руднику се вадио угаљ и слао у Тополивницу у Крагујевац. Тако се код државних ограна све више утврђивала чињеница да угљарска привреда мора да се развија. Због тога је 1861. године донесено решење о изградњи првих зграда у руднику за смештај радника и шупа за смештај угља.[4]

Прво окно

Прво окно „Александрово“ било је слабо и несигурно. Рудари су се при уласку у јаму крстили и читали молитву. Растреситу земљу су подупирали ретким стубовима, а ово је доводило до тешких несрећа, које су изазивале велики страх.[3] Поткоп, односно улаз у рудник, саграђен је 1860. године и зидан је у облику лука од клесаног камена. Бочни зидови од ломљеног камена испред улаза су под нагибом и у функцији су консолидације терена и учвршћења улазног лука у тунел. Управна зграда изнад улаза је бондручне конструкције, која се својим централним истуреним делом ослоњена на лук. Сама зграда састоји се од једне просторије са улазом и три прозора са чеоне стране. Испред улаза у поткоп налази се манипулативни простор величине 50x60 m, који је служио за утовар угља, а осим њих ту се налазила барака за одржавање и сервисирање машина, као и централни магацин представљају јединствену целину Александровог поткопа, који је 1975.[5]

Приватизација

За овај рудник је карактеристично да је од свог постанка, па до данас, увек био у рукама државе и њених органа, сем у једном кратком периоду од 1869. до 1874. године, када је био под патронатом „Прве српске банке“, али се у овом периоду није могло говорити о неком напретку, јер је једини потрошач био Тополивница у Крагујевцу. Банака је инверстирала у Сење са околним тереном од милион квадратних метара, 125000 динара, што јој је за 5650 метарских центи угља добијеног до 1873. донело свега 11.000 динара. Пошто је претрпела огромну штету, заједно с другим још већим губицима, банка је ликвидирана, а Сење је уступљено држави.[6] Тако се, 1874. године Сење поново нашло у „у рукама“ Министарства финансија, које је по сазнању да ће се градити пруга Београд—Ћуприја—Ниш, позвало, а с обзиром да тадашња Србија није имала образоване рударе и геологе, позвала, у то време цењеног стручњака Феликса Хофмана, банатског Немца[7], да на простору рудника проучи угљени предео и предложи ограничење рудног простора за државу.[4]

Пруга

Сењски Рудник 1909
Разгледница Сењског Рудника 1909. године.

Овај инжењер обавио је свој задатак у периоду од јуна до августа 1874. године, а 1875. године своје мишљење и налаз доставио је Министарству финансија. У овом периоду је важно да полако расте број радника, ко и број објеката поред рудника. Након пуштања у рад пруге Београд-Ћуприја-Ниш (1884. године), дошло се до сазнања да се проширује број потрошача сењског угља, а за то је заслужна железница. Зато је било потребно изградити пругу уског колосека Ћуприја — Сењски Рудник, која је пуштена у рад 1892. године, а 1908. године ова пруга је продужена до Равне Реке.[4]

Са изградњом пруге, Сењски Рудник почиње брже да се развија. Трансопрт угља је много бржи и економичнији, изграђују се нови станови, изграђена је и пуштена у рад основна школа (1869. године). 1891. године основана је британска каса у којој су радници издвајали 1% зараде. У то време 1894. године, бригу о развоју и раду Сењског Рудника преузима Дирекција државних железница. Да би се угаљ лакше продавао у Ћуприји је 1897. године подигнута Брикетница, 1899. године и прва машинска сепарација. Како су радови у јами стало напредовали, 1898. године отпочела је изградња новог окна — „Јоксимовић“.[4]

Дан рудара

Почетком 20. века Сењски Рудник је постао највећи и најперспективни рудник мрког угља у земљи. 21. јула 1903. године се догодила велика рударска несрећа, када је цела смена погинула. Поводом те несреће мештани су 1906. године Цркву Светог Прокопија, а 21. јул је почео да се обележава као дан рудара. Неколико дана после несреће тј. 6. августа у знак протеста подигнут је штрајк, који је трајао до 15. августа. Због тог штрајка за време комунизма, као дан рудара уместо Светог Прокопија, славио се 6. август, да би се крајем 90-их година 20. века поново, незванично поново почео да се слави Свети Прокопије, заштитник рудара. Данас је Свети Прокопије и слава целог насеља.[4]


Рударски инжењер Петар Илић је 1903. године покренуо рударски часопис „Рударски гласник“. У то време Сењски Рудник је са Вршком Чуком био први извозник угља. 1908. године рудник је добио електрично осветљење из електричне централе у Равној Реци.[4]

Први светски рат

За време Првог светског рата Сењски Рудник је био под бугарском окупацијом, али је управљење рудником и његовом производњом било у рукама Немаца. После ослобођења наставило се са обновом и развојем Сењског Рудника. Основан је 1923. године фудбалски клуб „Рудар“, који је један међу најстаријим клубовима у Србији. 1924. и 1925. године је извршено бетонирање новог извозног окна, а и постављење новог извозног торња са парним извозним стројем који су добијени из рудника у Врднику. Извозни строј је данас у функцији и један је од неколико симбола овог рударског насеља. 1930. године на рачун ратних репарација набављена је и пуштена у рад нова термоелектрана која је радила све до 1974. године када је демонтирана. 1934. године је изграђена канализација у Сењском Руднику, а 1936. и 1937. године далековод Сењски Рудник - Ћуприја.[4]

Други светски рат

Пре почетка Другог светског рата у Сењском Руднику већина радника је била из непосредне околине, затим из околине Ужица, Врања, нешто из Лике и Хрватског Загорја. Рудник се током рата налазио под управом Немаца. Одмах по доласку окупатора сачињени су спискови за ликвидацију људи из Равне Реке, Сењског Рудника и осталих рударских насеља. У списковима су се налазила имена свих напредних рудара, учесника радничког покрета и чланова и руководилаца синдиката. Крајем маја 1941. године, у Сисевац је дошао шпански борац Бранко Крсмановић из Горње Мутнице и одржао састанак са групом рудара. Извођене су саботаже кварова на машинама, дрвној жичари Троглан Баре — Сењски Рудник, да би се смањио извоз угља и што мање угља ставило на расположење окупатору.[8]

Послератни период

Ослобођен је 15. октобра 1944. године, а 29. јуна 1945. године формирано је предузеће „Сењско ресавски рудници мрког угаља“, у чијем саставу су ушли Сењски Рудник са Равном Реком, Ресавицом и Сисевцем. Већ 1945. године рађена су нова истраживања у тзв. „Липовом долу“. [4]

У послератној обнови и изградњи државе Сењски Рудник је има значајно место, јер је својим угљем доприносио економском просперитету и развоју. Насеље је прерасло у рударски градић са развијеном инфраструктуром.[4] Имало је железничку пругу, две болнице, од којих је једна по опремљености хирургије била одмах уз Војномедицинску академију, радиле су термоелектране, штампарија, биоскоп.[1]

Петријин венац

У Сењком Руднику су снимљени филм и телевизијска серија „Петријин венац“, у режији Срђана Карановића, по истоименом делу књижевника и академика Драгослава Михаиловића.[1]

Споменици културе

Александров поткоп, манипулативни простор за утовар угља, са управном зградом, бараком за одржавање машина и централни магацин, представљају су заштићени споменик културе решењем Завода за заштиту споменика културе у Крагујевцу од 1975.

У Сењском Руднику још увек ради парна машина за превоз рудара у јаму, направљена 1872. године у Грацу у аустроугарској фабрици „Јожеф Кереши“. Најпре је инсталирана у руднику Врдник на Фрушкој гори 1876. године, где је радила све до 1922. године, када је пребачена у Сењски Рудник.[9]

Музеј угљарства је отворен 1980. године, а од 1983. године, заједно са непосредном околином проглашен спомеником културе од велике важности за Републику Србију. Основан је ради приказивања рударско–техничко–историјског развоја нашег рудника и осталих рудника Србије. Излозбени простор града–музеја износи 550 м2, на коме приказан је технички и историјски развој рударства, и изложени рударски алат из античког и римског доба, затим прост и механизовани рударски алат, збирке лампи за осветљење у рудницима, рударске машине за механизовано откопавање угља, геолошко–рударске карте, затим збирке фотографије са рударским мотивима и збирка архивске грађе везане за рударство.[10]

У непосредној близини Сењског Рудника се налази Мијајлова јама.

Еко музеј

У току је реализација пројекта „Сењски Рудник - еко музеј“ чији је циљ да се заштити и очува природно и културно наслеђе најстаријег активног рудника мрког угља у Србији, зауставе пропадање и депопулација, рехабилитацијом насеља Сењски Рудник.[2]

Демографија

У насељу Сењски Рудник живи 475 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,4 година (39,8 код мушкараца и 43,1 код жена). У насељу има 220 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,70. Према попису из 2002. било је 595 становника (према попису из 1991. било је 722 становника), да би се њихов број смањио на 438 становника према Попису из 2011. године.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња четири пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[11]
Година Становника
1948. 942
1953. 1.487
1961. 1.564
1971. 993
1981. 802
1991. 722 722
2002. 595 596
2011. 438
Етнички састав према попису из 2002.[12]
Срби
  
538 90,42 %
Муслимани
  
10 1,68 %
Роми
  
9 1,51 %
Југословени
  
9 1,51 %
Албанци
  
8 1,34 %
Словенци
  
5 0,84 %
Хрвати
  
3 0,50 %
Црногорци
  
2 0,33 %
Македонци
  
1 0,16 %
Горанци
  
1 0,16 %
Бугари
  
1 0,16 %
непознато
  
5 0,84 %

Поставке музеја угљарства

Музеј угљарства - Сењски рудник

Главна зграда музеја

Музеј угљарства - Сењски рудник застава

Рударска застава

Музеј угљарства - Сењски рудник 26
Музеј угљарства - Сењски рудник 27

Александров коп

Музеј угљарства - Сењски рудник 28

Поставка на отвореном

Музеј угљарства - Сењски рудник 30
Музеј угљарства - Сењски рудник 32
Музеј угљарства - Сењски рудник 33
Музеј угљарства - Сењски рудник 25
Музеј угљарства - Сењски рудник 24
Музеј угљарства - Сењски рудник 23

Одећа првих рудара

Музеј угљарства - Сењски рудник 22

Скулптура

Музеј угљарства - Сењски рудник 21

Макета

Музеј угљарства - Сењски рудник 20
Музеј угљарства - Сењски рудник 19
Музеј угљарства - Сењски рудник 18

Рударска опрема

Музеј угљарства - Сењски рудник 18

Главна зграда

Музеј угљарства - Сењски рудник 16
Музеј угљарства - Сењски рудник 15
Музеј угљарства - Сењски рудник 14
Музеј угљарства - Сењски рудник 13
Музеј угљарства - Сењски рудник 12
Музеј угљарства - Сењски рудник 11
Музеј угљарства - Сењски рудник 10
Музеј угљарства - Сењски рудник 09
Музеј угљарства - Сењски рудник 08
Музеј угљарства - Сењски рудник 07
Музеј угљарства - Сењски рудник 05
Музеј угљарства - Сењски рудник 04
Музеј угљарства - Сењски рудник 03
Музеј угљарства - Сењски рудник 02
Detalj iz muzeja ugljarstva
Музеј угљарства - Сењски рудник 29

Црква Св.Прокопија, заштитника рудара

Сењски рудник (село)
Сењски рудник - стара железничка станица

Стара железничка станица

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 „Сењски рудник” (на језику: српски). Оф. сайт Министерства культуры и информации Сербии. Приступљено 2016-11-09.
  2. 2,0 2,1 . Јавно предузеће за подземну експлоатацију угља Ресавица: „Сењски Рудник - Еко музеј“, приступ 23.5.2013
  3. 3,0 3,1 3,2 Знаци: На обронцима Бељанице, Дамњан Поповић, Новинско предузеће „Дневник", Нови Сад, 1969, приступ 23.5.2013
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 4,7 4,8 Сењски рудник: „Историја насеља - 150 година Сењског Рудника“, приступ 23.5.2013
  5. ^ Споменици културе у Србији: „Александров поткоп у Сењском Руднику“, приступ 23.5.2013
  6. ^ Феликс Катанић: es.scribd.com/doc/14428868/F-Kanic-Srbija-Zemlja-i-Stanovnistvo „Србија земља и становништво од римског доба до краја XIX века“
  7. ^ Народна библиотека Бор - Бележница бр. 10: „Фрања Шистек“, Драгица Радетић, Бор, 2004, приступ 23.5.2013
  8. ^ Знаци: „Мијалова јама“, Душан Прица, Јоксим Радојковић, Деспотовац, 1984, приступ 23.5.2013
  9. ^ Сењски Рудник: „Извозна машина“, приступ 23.5.2013
  10. ^ Сењски Рудник: „Музеј угљарства“, приступ 23.5.2013
  11. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  12. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  13. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Спољашње везе

Јоксимовић (окно)

Окно Јоксимовић је излазно окно у оквиру „Сењског рудника“ - рударског насеље у Србији у општини Деспотовац у Поморавском округу. Удаљен је 20 km од Деспотовца и Ћуприје. У Сењском Руднику налази се истоимени рудник, најстарији активни рудник мрког угља у Србији.

Александров поткоп у Сењском руднику

Александров поткоп у Сењском руднику, односно улаз у рудник саграђен је 1860. године. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

Драгиша Пандуровић Гиле

Драгиша Пандуровић Гиле (Сење код Ћуприје, 1. јануар 1953) српски је сатиричар и текстописац.

Моравска област

Моравска област је била административна јединица Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Музеј науке и технике Београд

Музеј науке и технике Београд је основан 6. октобра 1989. године. Од 2005. године се налази у згради старе термоелектране на Дорћолу, у улици Скендер-беговој број 51.

Небојша Павковић

Небојша Павковић (Сењски Рудник, код Деспотовца, 10. април 1946), пензионисани је генерал-пуковник Војске Југославије. У периоду од 2000. до 2002. године обављао је дужност начелника Генералштаба Војске Југославије, а током рата на Косову и Метохији 1999. године обављао је дужност команданта Треће армије Војске Југославије.

Никола Јоцић

Никола Б. Јоцић (Равна Река, 1864 — 1928), био је београдски индустријалац, власник ресавских рудника мрког угља.

Рођен је у Равној Реци - МКР за цркву Јагодинску бр.9 стр.86 ред,бр,230, у којој је његов отац имао пространо имање. Крсна слава породице је Свети Никола.

Никола Јоцић је од државе 1898. године тражио право истраживања угља, ком захтеву је удовољњно тек када је држави уступио имање у Равној Реци до Бабине главе и око 1900. године почео је истражне радове у атарима села Стењевац, Стрмостен (Водна) и Жидиље (Баре).

Никола Јоцић је 1907. године добио од државе концесију за експлоатацију угља, која је обухватала 200 рудних поља, у атарима Деспотовачког среза, Бановина Моравска. У то време транспорт угља је вршен све до 1911. године сточном вучом, када је отпочела изградња прве дрвене жичаре, која је везивала рудник Баре са железницом, уског колосека у Равној Реци, која је била малог капацитета Због тога је 1926. године почела изградња нове жичане железнице која је везала рудник са станицом у Сењском руднику. Изградња модорене жичане железнице (10 km) – гвоздене конструкције, модел Блајхерт и Ко. Лајпциг, завршена је 1928. године а везивала је Маквиште и Сењски Рудник. Исте године у Ћуприји је изграђена брикетарница и пробирница (сепарација) гвоздене конструкције (монтажа фирме Грепл – Бохум – Немачка), као и електрична централа и жичане железнице свих рудничких постројења. У Ћуприји је подигнута читава станица од пет нормалних колосека и три узана. До Ћуприје угаљ је долазио узаним колосецима, ту се прорешетао -класирао и претоварао у вагоне нормалног колосека. Цео погон је елктрифициран, а 1938. године извршено је проширење електричне централе.

Дирекција рудника била је у Београду, Јована Ристића 21, а у Београду рудник је имао и стоваришта (салонски угаљ Ресава, са преко 600 калорија). Фирма је код Београдског трговачког суда била протоколисана под бр. 1654 13. априла 1925. године под називом Ресавски рудници Никола Б. Јоцића и сина Београд, од када је у овом руднику поред Николе Јоцића, као ортак укључен и његов син Благоје Јоцић, са ½ дела.

После смрти Николе Јоцића, умрлог 24.01.1928.г уписано код Цркве Београдске Храма Св.Вазнесења за 1928.г на стр.19.тек.бр.19, поред зграда у других некретнина, машинских постројења и друге имовине и права у Жидиљу-Барама, Стењевцу и Срмостену, Равној Реци, заоставштину су чиниле и некретнине у Ћуприји и Београду, по Распоредном решењу Судије Првостепеног суда за варош Београд од 15.марта 1928.г М.бр.1923 Н-23 у Београду, а којим решењем је син Благоје Јоцић оглашен за наследника, који је продужио да води фирму под називом Никола Б. Јоцића и син, потврђено код Београдског трговачког суда под бр.23102 од 26.3.1928.г.

1928. године вредност дела имовине која је остала иза пок. Николе Јоцића, из Београда износила је, по одбитку дугова, 15.808.505 тадашњих динара, а наследна такса 948.514 тадашњих динара.

Општина Деспотовац

Општина Деспотовац се налази у Поморавском округу у Србији, око 130 km југоисточно од Београда. Према попису становништва из 2011. године, општина има 23.191 становника. На територији општине се налази Манастир Манасија.

Река Ресава протиче кроз овај крај па се и читав овај крај зове Ресава. Горњи ток Ресаве је живописан са кањонима и клисурама, а од села Двориште тече наредна 24 километра ка ушћу у Велику Мораву мирнијим током кроз плодну равницу.

Петар Жалац

Петар Жалац (1898—1941) рудар из Равне Реке, учесник Народноослободилачке борбе, секретар прве ћелије КПЈ у Сењско-ресавском басену за време окупације, један од организатора устанка рудара Сењско-ресавског рудника угља против окупатора.

Ресавица

Ресавица је градско насеље у Србији у општини Деспотовац у Поморавском округу. Према попису из 2011. било је 2035 становника. До 1965, године је ово насеље седиште Општине Ресавица коју су чинила насељена места: Баре, Двориште, Јеловац, Језеро, Маквиште, Поповњак, Равна Река, Ресавица, Ресавица (село), Сењски Рудник, Сладаја, Стењевац, Стрмостен, Жидиље (сада у општини Деспотовац), Кованица (сада у општини Ћуприја) и Сисевац (сада у општини Параћин).

У Ресавици се налази железничка станица пруге Марковац-Свилајнац-Деспотовац-Ресавица, дуге 42 километара, а кроз насеље пролази и регионални пут Р-103.

Овде се налазе Запис Симионовића липа (Ресавица), Запис липа код дома (Ресавица) и Запис Илића липа (Ресавица).

Рудник Рембас

Рудник Рембас је рудник мрког угља у насељу Ресавица код Деспотовца.

Самозапаљивост угља

Cамозапаљивост угља представља значајан проблем са аспекта сигурности, екологије и одлагања и узимања у процесу депоновања угља. При појави ендогених пожара на депонијама угља се јављају значајни економски губици услед горења угља .

Сење (Ћуприја)

Сење је насеље у Србији у општини Ћуприја у Поморавском округу североисточно од Ћуприје. Према попису из 2011. било је 1204 становника.

Сење се налази на обали реке Раванице. Први пут се помиње у даровној повељи кнеза Лазара манастиру Раваници као Горње и Доње Сење. У његовој близини се налази манастир Раваница и Сењски рудник.

Списак знаменитих места у Србији

Следи списак знаменитих места у Србији.

Списак поштанских бројева у Србији

Следи Списак поштанских бројева у Србији, у коме су дати поштански бројеви по насељима у којима се налазе поште по стању како их води ЈП ПТТ саобраћаја „Србија”. Ово је комплетан списак активних поштанских бројева за територију Републике Србије. За територију Косова и Метохије дати су само активни поштански бројеви који су организационо у саставу Пошта Србије. Пошта 38000 Приштина и остале са почетним бројевима 38 које нису наведене у табели не функционишу и добиле су нове поштанске бројеве у складу са законима самопроглашене Републике Косово. Због разних техничких ограничења, употреба поштанског броја у Србији, се смењује употребом ПАК-а или поштанског адресног кода (шестоцифрена ознака) који адресу третира до нивоа села, групе села или улице, и СУПЕР ПАК-а који има још 6 цифара и који третира адресу до нивоа броја стана. У табели су за насеља која имају већи број поштанских бројева наведени само основни (Београд 11000, Крагујевац 34000, Нови Сад 21001...). Имена у табели представљају званично име поште, а не имена насеља у којима се налазе поште (пошта Бела Земља 31311 место Качер, Златица 23255 место Лазарево...).

Списак споменика културе од великог значаја

Културна добра су ствари и творевине материјалне и духовне културе од општег интереса које уживају посебну заштиту утврђену овим законом. Културна добра, у зависности од физичких, уметничких, културних и историјских

својстава, јесу: споменици културе, просторне културно-историјске целине, археолошка налазишта и знаменита места - непокретна културна добра; уметничко-

историјска дела, архивска грађа, филмска грађа и стара и ретка књига - покретна културна добра.

Културна добра, у зависности од свог значаја, разврставају се у категорије: заштићена културна добра, културна добра од великог значаја и културна добра од изузетног значаја.

Списак споменика културе у Поморавском округу

Следи списак споменика културе у Поморавском округу.

Тимочки партизански батаљон

Тимочки партизански батаљон састава три чете, основан је 17. јуна 1943. на обронцима јужног Кучаја, више села Криви Вир. Стварање батаљона био је за Тимочку крајину један од најкрупнијих војних и политичких догађаја на овом простору од почетка Другог светског рата.

Филип Кљајић Фића

Филип Кљајић Фића (Тремушњак, код Петриње, 2. мај 1913 — Зворник, 5. јул 1943), револуционар, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.