Сеча кнезова

Сеча кнезова je погубљење српских народних главара 1804. године које су спровеле дахије. Циљ дахија је био да погубљењем кнезова спрече побуну, али је она само убрзала избијање Првог српског устанка.[1]

Сеча кнезова
BMM-SečaKnezova1804
Погубљене српске вође
ЛокацијаБеоградски пашалук
Датум23—29. јануара 1804.
МетаЗначајни Срби
Врста нападаУбиства и напади
Убијено72
Из српског устанка Хаџи Ђеро и Хаџи Рувиме
Анхимандрит Хаџи Рувим (седи) и игуман Хаџи Ђера
Сеча кнезова - Муселимов конак
Поставка Сеча кнезова у музеју „Муселимов конак“ у Ваљеву, згради у којој су били заточени Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин

Позадина

Spomenici Valjevo 015
Споменик на месту где су кнезови посечени

Након повратка јањичара у Београдски пашалук, њихове вође дахије су убиле Хаџи Мустафа-пашу и преузеле власт. Њих четворица: Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић су поделила пашалук на четири дела и увела диктатуру. Дахије су укинуле повластице које је султан Селим III дао Србима 1793. и 1794. године, сами убирали порезе и друге дажбине, судили и пресуђивали по својој вољи.[1]

Стање у пашалуку створено јањичарским терором утицало је на уједињење свих српских друштвених снага (сељачке масе, старешински и трговачки слој) да се дигну на устанак. У Земуну се окупио велики број Мустафа-пашиних пријатеља, Срба и Турака, међу којима је најактивнији био Петар Ичко, а на турској страни највише се истицао некадашњи пашин благајник Хасан-бег, на чијој је страни био и приличан број спахија, који су били угрожени од дахија. Они су већ у лето 1802. године покушали да организују неки већи покрет у пашалуку, али су због преране акције око Пожаревца и испод Авале, претрпели неуспех.[1] Након овог пораза, притисак који су дахије вршиле на спахије био је све већи. Побуњеници су већ тада упутили писмо Цариграду у којем траже помоћ султана Селима III.

Почетком 1803. године састало се 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима су се нарочито истицали Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. На овом састанку одлучено ја да се за 8 месеци подигне устанак. Неке старешине из Шумадије су се такође састале и донеле сличну одлуку. Крајем исте године Алекса Ненадовић је упутио једно писмо аустријском команданту у Земуну мајору Митезеру, у којем је констатовано да су Срби посвађали дахије и да ће највероватније доћи до оружаног сукоба између њих.

Сеча кнезова

Ćelije, hrob Iliji Birčanina
Гроб Илије Бирчанина, у манастиру Ћелије

Oво писмо је пало у руке дахијама, који су тек тада увидели какве је ситуација у Београдском пашалуку. Бојећи се и аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су организовале погубљења старешина, 4. фебруара 1804. године, у којој је побијена већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова, свештеника, нарочито оних који су се истакли у борби против јањичара и у Кочиној крајини.

Народна епика је била врло развијена у доба Првог српског устанка и пропратила је све значајније догађаје из устаничких борби. Филип Вишњић у својој песми Почетак буне против дахија.

бележи овај догађај стиховима:

„Поћи ћемо из нашега града

Кроз нашије седамн'ест нахија,

Исјећ' ћемо све Српске кнезове,

Све кнезове, Српске поглавице,;

И кметове, што су за потребе,

И попове Српске учитеље,

Само луду ђецу оставити,

Луду ђецу од седам година,

Пак ће она права бити раја,

И добро ће Турке послужити.”

Они које су Турци убили током сече кнезова су [2]:

Уједно су и Мула Јусуф у грочанској нахији, Кучук Алија у Поморављу, а Мехмед-ага Фочић у западној Србији вршили покоље. Побијено је више од стотину виђенијих Срба.

Они који су Дахије хтели убити током сече кнезова али су се на време склонили од потере [2], су:

Последице

Овај чин није смирио Србе, већ их је само још више разљутио. На Сабору у Орашцу 14. фебруара 1804. донесена је одлука да се подигне буна на дахије. За вођу буне је изабран Ђорђе Петровић - Карађорђе.

Дахије су у ноћи између 5. и 6. августа на острву Ада Кале на Дунаву , погубљене од стране Миленка Стојковића.

Погубљење кнезова Алексе и Илије документовао је прота Матеја Ненадовић у чувеним Мемоарима ("одведени су око 80 фати ниже ћуприје на пољицу до Колубаре"), а опевао слепи гуслар Филип Вишњић у песми Почетак буне против дахија.

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 Ћирковић 2004, стр. 182.
  2. 2,0 2,1 Списак урађен према тексту Вука Караџића Прва година Српскога војевања на даије у Даници за 1828, чланку Топола: Сеча кнезова Архивирано на сајту Wayback Machine (октобар 14, 2007) (на језику: енглески) и песми Филипа Вишњића Почетак буне против дахија. Списак треба допуњавати како се кад дође до података.

Литература

Спољашње везе

9. јануар

9. јануар је девети дан у години у Грегоријанском календару. 356 дана (357 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

Аганлија

Аганлија (умро 1804.) је био један од четворице дахија који су управљали Србијом од 1801. до 1804. године.

Ваљево

Ваљево је град у Србији, седиште Колубарског управног округа. Налази се у Западној Србији, у Колубарском округу, на непуних 100 km југозападно од Београда. Градско језгро смештено је у котлини кроз коју протиче река Колубара. Ваљево спада међу већа и развијенија насеља у Србији. Према попису из 2011. године, град Ваљево има 59.073 становника, а цела општина Ваљево има 90.312. Налази се на просечној надморској висини од 185 m.

Током историје српског народа Ваљевци су често имали истакнуту улогу у покретима за национално ослобођење, али, поред војсковођа и народних вођа, знатан је и број значајних књижевника, уметника и научника пореклом из Ваљева. Истовремено, овај град се сврстава и међу најстарија градска насеља Србије. Име Ваљево се по први пут среће у једном документу сачуваном у Хисторијском архиву у Дубровнику, а датираном на 1393. годину. Од тада насеље има шест стотина година потврђеног континуираног постојања. Током векова је град доживљавао успоне и падове у његовом историјском развоју. У прошлим временима, пролазећи кроз ове крајеве различити путописци су Ваљево називали, градом, варошју, касабом, па и селом. Наравно, реч је о стању које су они у тренутку свог проласка кроз ваљевску котлину затицали на терену, као и одредницама заснованим на искуству стеченом у културама из којих су поникли, али, у многим случајевима, може бити и реч о терминологији која се током времена мењала, означавајући у одређеном периоду један, а касније други појам.

Вук Караџић (ТВ серија)

Вук Караџић је југословенска телевизијска серија, снимљена у продукцији Телевизије Београд 1987. године, поводом 200-годишњице његовог рођења. Серија прати живот и рад просветитеља и реформатора српског језика Вука Караџића (1787—1864), као и српску националну и културну револуцију током 19. века, чији је Вук Караџић био савременик, као активан учесник и сведок. Режирао ју је Ђорђе Кадијевић, по сценарију који је написао књижевник Милован Витезовић.

Редитељ, историчар уметности и ликовни критичар Ђорђе Кадијевић је екранизовање српске националне историје започео још 1983. године дводелном телевизијском драмом „Карађорђева смрт“. Ова драма доживела је велики успех код публике. Главне улоге Карађорђа и Милоша Обреновића поверене су глумцима Марку Николићу и Александру Берчеку (ова подела задржана је и у серији Вук Караџић). Потом је уследио рад на серији о просветитељу и реформатору српског језика Вуку Караџићу, чији је животни пут био више него трновит. Поред његовог живота серија веома сликовито приказује и кључне догађаје из времена српске националне револуције, са почетка 19. века, као и стварање српске националне државе.

Сценариста Милован Витезовић је више од пет година писао сценарио за ову серију, док је само снимање трајало пуне четири године, од 1983. до 1987. године. Серија је имала велику подршку, поготово материјалну, од стране Одбора за прославу 200 годишњице рођења Вука Караџића, на чијем се челу налазио Душан Чкребић. Прва епизода серије „Родни Јадар“ емитована је 8. новембра 1987. године на дан када је рођен Вук Караџић.

На предлог књижевника Умберта Ека серија је добила награду Гранд прикс Европе на фестивалу у Риму. Серија „Вук Караџић” се и даље сматра за најбољом ТВ серијом икад снимљеном на овим просторима. А, уз серију Алекса Шантић свакако је најбоља историјска серија снимљена у време постојања СФР Југославије.

Гагић

Гагић је српско православно презиме, Срба Динарске расе, које се најчешће јавља у Далмацији, Босанској крајини и Београду. Из редова Црногорских Крајишника.

Дахије

Дахије су биле вође османлијских јањичарских јединица у Београдском пашалуку којим су управљали независно од централних власти од 1801. до 1804. године.

Након Свиштовског мира, султан Селим III је 1791. јањичарима забранио приступ Београдском пашалуку. Јаничари су се опирали овим мерама, а њихов отпор је олакшала самовоља Османа Пазваноглуа. Тако су јаничари нашли заједнички циљ са свим групама који су се супротстављали султану. Да би парирали војној моћи јаничара, османлијске власти су морали да се ослањају на помоћ Срба. Политика ослањања на Србе и давања им повластица је било посебно изражена за време београдског Хаџи-Мустафе паше, због чега је прозван „српском мајком”.На Балкану је у то време главни проблем био Пазван-оглу, који се није задовољавао само управљању Видинским пашалуком, већ је покушавао да врати јаничаре у Београдски пашалук. Због тога је Србима било дозвољено да се наоружавају, што је онемогућило Пазваноглуове напоре. Међутим, Наполеон Бонапарта је 1798. покренуо војну експедицију на Египат, због чега је Порта била привучена да повуче редовну војску са Балкана. Исто тако је у Цариграду конзервативно крило вршило притисак на султана да прекину политику наоружавања хришћана против муслимана.У немогућности да води војну кампању Порта је 1798. јањичарима издала ферман којим им је дозвољено да се врате у Београдски пашалук. Након повратка, међу јањичарима су се посебно истакле четворица њихових вођа: Аганлија, Кучук-Алија, Мула Јусуф и Мехмед-Ага Фочић. Њих четворица су 1801. године извршили атентат на дотадашњег београдског везира Хаџи-Мустафа пашу. Након атентата, дахије су поделиле пашалук између себе на четири једнака дела и завеле своју владавину терора, уводећи читлучење и додатне намете становништву Београдског пашалука. Дахије су управљале самостално, односно без одобрења и противно реформаторским покушајима османског султана Селима III. Разноврсна насиља као и Сеча кнезова почетком 1804. узроковале су почетак буне на дахије која се претворила у Први српски устанак.

После почетка устанка дахије су Дунавом побегли на острво Ада Кале код Кладова. Бећир-паша је наредио локалним турским комадантима да дахије предају српским устаницима, који су им одсекли главе и однели у Београд.

Збор у Орашцу

Збор у Орашцу је окупљање српских устаника умаклих пред „сечом кнезова“. Збор је организовао Ђорђе Петровић, познат као Карађорђе, са шумадијским првацима и кнезовима, одржан је у зиму 1804. године, на хришћански празник Сретење Господње тада 14. фебруара у Орашцу код Аранђеловца. Око три стотине устаника одлучило је да се бори против дахија, па су приступили избору вође. Пошто су харамбаша Станоје Главаш и кнез Теодосије Марићевић одбили да предводе устанике за вожда је изабран Карађорђе Петровић.

Инцидент у добар час

Инцидент у добар час или Ликвидација јаничарског корпуса, који је током историје Отоманског царства имао улогу преторијске страже, био је први и главни задатак владавине султана Махмуда II између 1808. и 1826. године.

Непосредно након ликвидације јаничарског корпуса, уништена је Акерманска конвенција и Руско-турски рат (1828—1829) у којем је Отоманско царство претрпео је страшан пораз непознат у историји. Следеће Једренски мир (1829), Хатишериф из 1829. године, Хатишериф из 1830. године, Босански устанак (1831-1832), Ункјар-Искелесијски уговор и Хатишериф из 1833. године. Грчка постаје независна.

Мехмед паша и Ибрахим ага и претходно регрутовани "плаћеници" отворили су артиљеријску ватру на побуњене јањичаре и уништили њихове куће са земљом, усмртивши око 1000 јањичара у судару. У наредних неколико дана, групе заробљених јањичара доведене су у седиште "побуњеника", који су одмах погубљени на лицу места. Јаничари, спашени од крваве покоље, тражили су сигурност у оближњој Београдској гори, али султанови људи су их опколили и, спаљивањем вегетације на све стране, живо спалили.

За јавну изградњу, као и за промиџбу новог отоманског поретка, праћеног реформама, остали живи вође јаничарске побуне, или једноставно такви, обешени су јавно и импровизовано. Последњих 200 јањичара су задављени ратним законима и њихова тела бачена у масовну гробницу. Раније су "реформатори" покренули гласине да су јаничари као жидови поступали с лихваром, изнудама, пљачкама и сводницима. Поред тога, оптужени су да се пресвлаче у кафићима и кафанама, а криви су за војне неуспјехе Османског царства током посљедњих 50 година. Век касније, Отоманско царство је остало у историји.

Почетком ове године 1826. основана је Матица Српска.

Карађорђе Петровић

Ђорђе Петровић (Вишевац, 3/16. новембар 1768 — Радовањски луг, 14/26. јул 1817), познат као Карађорђе и Црни Ђорђе, је био вођа Првог српског устанка и родоначелник династије Карађорђевића. Рођен је највероватније 16. новембра 1768. године у Вишевцу у Османском царству на Ђурђиц, од оца Петра и мајке Марице. Тврди се највероватније, јер се за годину рођења помиње раздобље од 1749. до 1770. године. Имао је два сина, Алексу и Александра.

Учествовао је у Аустријско-турском рату у аустријској војсци као фрајкор. После рата, бавио се сточарством и трговином стоке. Пошто је избегао Сечу кнезова, изабран је за вођу Првог српског устанка. Командовао је устаничком војском током битке на Мишару и опсаде Београда 1806. године. После слома устанка 1813. године прешао је у Аустрију, а потом у Русију. Вратио се у Србију јула 1817. године, али је убијен по налогу кнеза Милоша Обреновића, а његова глава је послата турском султану.

Кур Јусуф Зијаудин-паша

Кур Јусуф Зијаудин-паша (умро 1819, Хиос) је био османски државник грузијског порекла, који је два пута обављао дужност великог везира. Учествовао је у борбама са Француском око Египта и у рату с Русијом. Његова неспособност је више пута доводила Османско царство у тешке положаје, као што су избијање I српског устанка и прекид преговора и наставак рата са Русијом и побуњеном Србијом.

Миленко Стојковић

Миленко Стојковић (Кличевац, 1769 — Бахчисарај, после 1831) је био српски командант и војвода током Првог српског устанка.

Муселимов конак

Муселимов конак је најстарија сачувана зграда у Ваљеву. Настала је крајем 18. века за потребе муселима, турског управника Ваљевске нахије.

Док је његов приземни део представљао административне просторије у подруму се налазила апсана, односно затвор. По овом затвору зграда је позната у историји. Почетком 1804. године у њему су били заточени ваљевски кнежеви Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин, и из њега су одведени на губилиште, стотинак метара даље, на обалу реке Колубаре. После егзекуције, у историји познате као "сеча кнезова", њихове главе су биле набијене на колац и јавно изложене на крову конака. Будући да је ова зграда била у директној вези са сечом кнезова, као непосредним поводом Првог српског устанка, у њој је данас презентована поставка о ваљевском крају у Првом и Другом српском устанку, чиме је аутентичност објекта директно ангажована у функцији првог и основног експоната изложбе. У Муселимовом конаку су данас изложени бројни експонати који су у директној или индиректној вези са догађајима током Српске револуције.

Данас, споменик културе Муселимов конак је издвојено одељење Народног музеја Ваљево.

Народни музеј Ваљево

Народни музеј Ваљево је основан 1951. године, а његов централни објекат се данас налази у центру града Ваљева, на обали реке Колубаре, недалеко од Тешњара, старе градске чаршије, нове чаршије, Кнез Милошеве улице и хотела Гранд.У музеју се чува више од 50.000 различитих предмета разврстаних у четири врсте збирки: археолошке, историјске, етнографске и уметничке. Музеј је задужен за заштиту покретне и нематеријалне културне баштине на територијама града Ваљева и осталих пет општина Колубарског округа (Осечина, Мионица, Љиг, Лајковац и Уб). Рад Музеја је организован кроз три службе: административно техничку, службу за рад са музејским збиркама и службу за рад са публиком и музејске комуникације. У саставу музеја се налазе и његови депанданси и одељења у Ваљеву: Муселимов конак и Кула Ненадовића, Историјски спомен комплекс у Бранковини и Завичајно музејско одељење у Осечини.

Данас Музеј спада у једну од најмодернијих и најпосећенијих музејских институција у Србији. У дужем низу година све његове програме годишње посети преко 100.000 посетилаца. У два маха (2005. и 2008.) је добио награду Михаило Валтровић, коју Музејско друштво Србије додељује најбољем музеју у Србији у претходној години. Добитник је и годишње награде (2013.) националног одељења Међународног савета музеја (ICOM), као и плакета Капетан Миша Анастасијевић и Туристичког цвета.

Први српски устанак

Први српски устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као побуна против дахија. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања Кнежевине Србије.

Дахије у Београдском пашалуку су 1801. године убили београдског пашу и успостављају насиље у пашалуку. Многи Срби су се одметнули у хајдуке и спремају план за побуну. Када су дахије то сазнали, 1804. су спровели сечу кнезова, а уместо да су спречили буну, дахије су је убрзали. На сабору у Орашцу за вођу буне је изабран Карађорђе Петровић. Аганлија, један од дахија покушао је преговором да заустави побуну, али није успео. Убрзо су устаници ослободили већи део Београдског пашалука. Султан је послао Бећир пашу, босанског везира да умири устанике и погуби дахије, али ни то није успело. Зато султан, 1805. наређује новом београдском паши, Хафиз паши да угуши устанак. Међутим Срби су дочекали пашу и потукли његову војску у боју на Иванковцу.

Године 1806, султан је послао велику војску из Босне и из Ниша према Србији. Устаници су потукли обе војске, Босанску на Мишару, а Нишку на утврђењу Делиграду. Убрзо су закључили са Турском, Ичков мир. Руси су наговорили устанике да одбију Ичков мир јер су започели рат с Турском. 1807. Срби су ослободили Београд и почели с Русима заједно ратовати против Турака у Неготинској нахији и победили у три битке. Срби су 1809. ослободили читав пашалук и неке делове Босне и Новопазарског санџака. 1809. су у бици на Чегру потучени од Турака због неслоге војвода. Русија је с Турском закључила Букурешки мир 1812. год. Према одредбама осме тачке мира требало је да устаници добију аутономију. Али Срби на то нису пристали и већ 1813. Турци су са свих страна напали Србију и освојили је.

Карађорђе је са најугледијим старешинама прешао у Аустрију, а затим у Русију.

Први устанак (опера)

Први устанак (Prvi ustanak), народна опера у четири чина Светомира Настасијевића.

Селим III

Селим III (24. децембар 1761 — 28/29. јул 1808), турски султан 1789—1807.

Султан Селим III је дошао на власт у априлу 1789. године и поче одмах спроводити обимне реформе у целом Царству. Спроведене су и пореске реформе којима су и земљишни поседи увучени у систем, а реорганизација војске је била спроведена уз помоћ француских војних саветника. Упркос томе његове трупе у рату против Аустрије и Русије су више пута потучене. Селим III је полагао велику бригу на дипломатске односе са свим европским земљама, специјално са Француском. Добри односи према Французима били су и више него неопходни када је Наполеон извршио војни поход на Египат.

Султан је склопио савез са Енглезима како би се борбом супротставио Французима. Французи склопише у јануару 1800. године прекид борби са Османлијама, али Енглези прекршише уговорено савезништво и трупе султана се у марту морадоше након безуспешне борбе повући у пустињу. У марту 1802. године склопише Османлије и Француска мир у Амијену.

У Румелији Порта је морала да се бори са устанком, а такође у исто време у Србији је избио Први српски устанак под вођством Карађорђа. Београдско утврђење је пало 1807. године у руке српским устаницима.

Јањичари и остали противници реформи су сковали заверу против Селима III и у мају 1807. године су га свргнули са власти

Српска револуција

Термин Српска револуција се односи на период историје Србије од 1804. до 1835. године, а први га је употребио Леополд фон Ранке у својој књизи Die Serbische Revolution. Од њега га је касније прихватио и Вук Стефановић Караџић.

Период на који се термин односи обухвата:

Први српски устанак (од 1804. до 1813. године), предвођен Карађорђем,

Хаџи Проданову буну (1814. године),

Други српски устанак (1815. године), предвођен Милошем Обреновићем

период владавине Милоша Обреновића до доношења Сретењског устава 1835. године.Као последице ових догађаја сматрају се се ослобођење Србије од турске власти, и препород у српском друштву који је донео Сретењски устав, мада је он убрзо по доношењу био укинут.

Хаџићи (Бабина Лука)

Хаџићи и Молеровићи из Бабине Луке, пореклом Никшићи воде порекло од Хаџи-Рувима Нешковића и Петра Николајевића Молера сокоског војводе и једног од вођа Другог српског устанка.

Цинцар Јанко Поповић

„Цинцар” Јанко Поповић (Охрид, 1779 — манастир Раваница, 24. август/7. септембар 1833) био је пожаревачки војвода. У време Првог српског устанка посебно се истакао у борбама на Дрини, Мишару и Тичару, као и приликом ослобађања Београда. Његова дела опевана су у више песама Филипа Вишњића, као и у спеву Сербијанка Симе Милутиновића Сарајлије.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.