Сецесија

Сецесија (од лат. secedere: se- + -cedere — „одвојено” + „ићи”; ч. IPA: /seːˈkeː.dere/) међународни је уметнички стил у ликовној уметности, архитектури, примењеној (посебно декоративној) и другим уметностима, који обухвата раздобље од 1890. до 1910. године.[1] Као реакција на академску уметност из 19. века, инспирисан је природним облицима и структурама — не само код цветова и биљака и сл. него свим закривљеним линијама (кривуљама). Сецесија је један од последњих уметничких правца који су успели да унесу сопствени уметнички печат у све области модерног живота, не само у ЕвропиАмерици) него у целом свету.

На српском се поред латинизма протоиталијанско-протоиндоевропског порекла користи и галицизам ар нуво (франц. Art nouveau, IPA: /aʁ nuvo/ — „нова уметност”); стил има још много различитих имена у зависности од језика односно земље: у Француској и Белгији је познат као ар нуво (франц. Art noveau), у САД као Тифани стил (по Луис Комфорт Тифанију), у Енглеској као модерни стил (енгл. Modern style), у Аустрији као сецесијски стил (нем. Secessionsstil) према бечкој сецесији (нем. Wiener Secession), у Шпанији као модернизам (шп. modernismo) односно Каталонији као каталонски модернизам (кат. modernisme catalá), у Чешкој као сецесе (чеш. secese), у Данској као југендштил (дан. jugendstil) или скенвирке (дан. skønvirke), у Немачкој као југендштил (нем. Jugendstil, по авангардном часопису Југенд) или арт ново (нем. Art nouveau) или реформски стил (нем. Reformstil), у Мађарској као сецесио (мађ. szecesszió), у Италији као цветни стил (итал. stile floreale) или стил Либерти (итал. stile Liberty, по лондонском трговцу сер Либертију), у Норвешкој као југендстил (норв. jugendstil), у Пољској као сецесја (норв. secesja), у Словачкој као сецесија (свк. secesia), у Русији као модерн(а) (рус. моде́рн) или ар нуво (рус. ар-нуво) или југендстил (рус. югендстиль) или свет уметности (рус. мир искусства), у Шведској као југенд (рус. jugend) итд.[2]

Сецесија се сматра „свеукупним” уметничким стилом (гезамткунстверк), који обухвата архитектуру, графичку уметност, дизајн интеријера и већину декоративних уметности укључујући израду/обраду накита, намештаја, текстила, сребра и сл. материјала, те лампи; такође је битно поменути и бозар. Према филозофији стила, уметност би требало да буде начин живота. Већина добростојећих Европљана је имала могућност да живи у кућама надахнутим ар нувоом, са ар нуво намештајем, сребрнаријом, текстилима, керамиком укључујући посуђе, накит, табакере... Уметници су имали жељу да комбинују бозар и примењену уметност, чак и при изради утилитаристичких предмета.

Већ око 1910-е године утицај Сецесије почиње да слаби и полако излази моде. Биће замењена стилом који је доста наследио из ње, али са тендецијама које су биле више отворене према утицају индустрије и машина, а то је Арт Деко.[3]

AbbessesAlfons Mucha - F. Champenois Imprimeur-Éditeur
Louis comfort tiffany, lampada da tavolo pomb lily, 1900-10 ca.Louis Majorelle - Wall Cabinet - Walters 6587
Tassel House stairway
Париска метро станица (Ектор Гимар, 1900),
плакат (Алфонс Муха, 1897);
лампа (Луис Комфорт Тифани, 1900—1910),
зидни ормар (Луј Мажорел, крај 19. века);
унутрашњост Отел Тасела (Виктор Орта, 1894)

Главне карактеристике

Prag Prague Hauptbahnhof Eingang (2005)
Прочеље Главне железничке станице у Прагу

Уметнички правац се јавио у Европи и Америци половином 19. века и потпуно развио 1900. године. Настао је када се нагло развијала привреда и као реакција усмерена против привредне цивилизације; циљ је био повратак на занатску производњу као лек против привредног кича. Сецесија покреће индустријски дизајн.

За главне знакове сецесије сматра се орнаментика, а даје се предност површини и примењују необичне боје, те се естетски користе различити материјали. Сецесијски орнамент одражава посебан квалитет сецесијског осећања и тежи ка изравнаности у осећању. Сецесијска линија је валовито развијана кривуља која изазива осећање покрета у површини у којој је монотонија спречена употребом необичних боја. Она тражи необичне боје и слаже их по принципима хармоније и контраста. Сецесија се окреће равно ка природним формама у орнаменту као што су лист, цвет, људска и животињска тела.

Архитектура

Homburger Platz 1 Ilmenau
Стамбена зграда у Хомбургеру из 1905. године

Сецесија се развија у архитектури када нови начин конструкције од армираног бетона и челика; захтева и нове приступе у решавању објеката, у сликарству, скулптури и примењеној уметности (намештај и витражи) и у литератури. У архитектури код Антонија Гаудија откривамо архитектуру пуну изненађења и он се не залаже за било који облик функционалности, док се у Чикашкој школи у САД остварују нове структуре, те се одбацују сви некорисни украси и окреће се чистој функционалности; у Европи су у овом погледу највише одмакли у Белгији и Холандији код Хенрија ван де Велдеа и у супротности је са архитектуром Виктора Орте, који је у Бриселу употребио гвожђе и остварио свечане фасаде зграда.

Сликарство

Међу многим сликарима нарочито је наклоњен овом стилу Густав Климт и заборављен је излазком из моде ове декоративности. Прва дела Пабла Пикаса спадају такође у сецесионистичка дела, иако је овог уметника „открио” критичар и поборник авангардног сликарства Аполинер.

Књижевност

У књижевности, носиоци сецесије обележени су као симболизам и декаденција. Карактеристика за сецесију у књижевности је орнаментика у језичкој равни и с тим је у вези ритмизација реченице и строфе, понављање речи и гласовних група.

Сецесија је значајно утицала на начин живота у 19. веку и почетком 20. века и уписала се у лица многих градова у Европи, као што су Париз, Беч, Минхен, Берлин, Праг и други. У ово је доба створено много дела од велике уметничке вредности, али и предмета за свакодневну употребу. Сецесија је неодмисаони део не само европске него и светске културе.

У разним земљама

Tour eiffel at sunrise from the trocadero
Ајфелов торањ, познат симбол Париза

Овај покрет је релевантан у културним и уметничким збивањима у другим европским земљама где се јавља под различитим називима.[2] Заједнички ’програм’ свима био је прекид с традицијском, академском уметношћу 19. века и стварање нових облика уметничког израза.

У Француској, ар нуво је био уметнички и дизајнерски правац који је кулминирао почетком 20. века. Започео је 1880. и доживео врхунац 18921902. године. На градњу је утицао белгијски архитекта Хенри ван де Велде. Хектор Гимар је пројектовао париски метро у овом стилу. Париски уметници су желели орнаментима да изразе виталност у животу и предлагали су орнаменте у виду морских таласа. Назван је по продавници у Паризу, власника Самуела Бинга, са стварима дизајнираним у том стилу.

У Италији, стил Либерти је назван по лондонској продавници која је продавала модерну дизајнерску робу проистеклу из покрета Arts and Crafts. Једна од најважнијих карактеристика овог стила је динамична, валовита линија, пуна ритма. Облици изгледају као да ће оживети и „расту” у форме попут биљака.

У Енглеској се сецесија развија на челу са Вилијамом Морисом, који је био песник, књижевник и сликар; тежио је да обнови занате и створи индустријски дизајн. Он је пао је под историјске утицаје, од којих се ослободила тек нова генерација уметника која је прешла на орнаменталне облике геометријских форми.

У Белгији на челу овог покрета је архитекта Хенри ван де Велде, који је схватио значај примењене уметности и схватио да предмети морају бити јефтини, једноставни и функционални. Постао је заљубљеник у инжењерске зграде, а орнаменту је давао форму која се активно запажа, и давао је предност динамичким представама.[4]

У Немачкој се овај стил ширио под именом југендштил, у више група. Минхенска група имала је свој посебан програм и орнамент под називом стил флореал. Другу групу створила је колонија у Дармштату где су радили Јозеф Марија Олбрих и Петер Беренс. Значајна је била и комплексна школа архитектуре у Вајмару, коју је 1901. године основао Хенри ван де Велде. У Немачкој су се створиле следеће групе у градовима: Минхен, Дармштат, Бад Нојхајм, Берлин и Хаген.

У Аустрији је сецесија настала мало касније, око 1897. године; била је под енглеским утицајем и развијала се под именом бечка сецесија. Бечка сецесија је критиковала немачки југендштил и израдила сопствени орнамент са геометријским формама. Најзначајнији је био архитекта Ото Вагнер са својим ученицима.

Ни Србија није била имуна на оваква стремљења, поготово у архитектури. У већини српских градова су изграђена значајна здања која се одликују слободним приступом орнаментици, форми и боји.

Представници

Gustav Klimt 052
Г. Климт: Мадам Фриц Вадлер (Беч, Национална галерија)

Најважнији представници сецесије:

Градови

Референце

  1. ^ Fahr-Becker Sterner 1982, стр. 6
  2. 2,0 2,1 „Jugendstil, Art Nouveau en Modernismo”. rondom1900.nl. Приступљено 18. 9. 2016.
  3. ^ Michèle Lavallée, "Art Nouveau", Grove Dictionary of Art, Oxford University Press [accessed 11 April 2008.
  4. ^ Brussels Capital of Art Nouveau

Цитирана библиографија

Литература

  • Јансон (1982). Историја уметности. Београд.
  • Пискел, Ђина (1974). Општа историја уметности. Београд.
  • Duncan, Alastair (1994). Art Nouveau. World of Art. New York: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-20273-9.
  • Heller, Steven; Chwaste, Symour (2001). Graphic Style from Victorian to Digital. New York: Harry N. Abrams, Inc. стр. 53—57.
  • Lahor, Jean (2007) [1901]. L'Art Nouveau. Baseline Co. Ltd. ISBN 978-1-85995-667-0.
  • Renault, Christophe; Lazé, Christophe (2006). Les Styles de l'architecture et du mobliier. Editions Jean-Paul Gisserot. ISBN 978-2-87747-465-8.
  • Brumfield, William Craft (1991). The Origins of Modernism in Russian Architecture. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-06929-9.
  • Art Nouveau. Rochester, England. Grange Books.2007. ISBN 978-1-84013-790-3.

Спољашње везе

Јоже Плечник

Јоже Плечник (Љубљана, 23. јануар 1872 — Љубљана, 7. јануар 1957) био је словеначки архитекта. Радио је у Бечу, Београду, Прагу и Љубљани. Његов утицај на Љубљану је поређен са утицајем који је архитекта Антони Гауди имао на град Барселону.

Бечка сецесија

Бечка сецесија (нем. Wiener Secession, позната и као "Синдикат аустријских уметника" или Vereinigung Bildender Künstler Österreichs) био је покрет који је 1897. године формирала група аустријских уметника који су дали оставку из "Удружења аустријских уметника" (Gesellschaft bildender Künstler Österreichs), смештеног у бечком Кунстлерхаусу (Künstlerhaus Wien). У овај покрет укључени су сликари, вајари и архитекти. Њихов званични магазин назван је Ver Sacrum (Свето пролеће) у којем су представљени високо декоративни радови из тог периода. Бечка сецесија је локална варијација покрета деветнаестог века међународно званог галицизмом ар нуво (локалне варијације имају своја имена), а у Србији познатог под именом сецесија за шта је заслужна управо Бечка сецесија. Једна од главних карактеристика стила бечке сецесије и сецесије уопште је идеја тоталне уметности (Gesamtkunstwerk).

Градска кућа у Суботици

Градска кућа у Суботици је највећа а по многима и најлепша грађевина Суботице. Подигнута је за две године, од 1908. до 1910, али су врхунски мајстори оног времена још пуне две године украшавали њене ентеријере. Зграда има статус споменика културе од изузетног значаја. Подигнута је по пројекту Марцела Комора (1868—1944) и Дежеа Јакаба (1864—1932), будимпештанских архитеката, у тада врло модерном стилу — мађарској варијанти сецесије.

Густав Климт

Густав Климт (нем. Gustav Klimt; Баумгартен, 14. јул 1862 — Беч, 6. фебруар 1918) је био аустријски симболистички сликар и један од оснивача Бечке сецесије.

Његови радови обухватају слике, мурале, цртеже и друге уметничке дисциплине, нарочито примењене уметности. Данас су већим делом изложени у Бечкој сецесионој галерији и у оквиру дворца Белведере (Беч), који је претворен у музеј. Климтов примарни субјект било је женско тело и његови радови су прожети еротицизмом. Велики број његових цртежа су у приватним колекцијама бечких колекционара који их чувају као највеће благо.

Едвард Мунк

Едвард Мунк (норв. Edvard Munch, IPA изговор: /ˈɛdvɑɖ muŋk/; Лотен, 12. децембар 1863 — Екели, 23. јануар 1944) био је норвешки уметник, типичан представник експресионизма у сликарству.

Мунк се служи линијама које се издужују и повијају, као и тоновима боја које делују меланхолично. Такву атмосферу створио је на сликама „Крик“, „Тескоба“, „На мосту“. Прославио се у Немачкој у 20. веку, те на тамошње сликаре експресионисте извршио знатан утицај.

Приликом сликања слике „Крик“ био је инспирисан црвеним небом од ерупције вулкана Кракатау у Индонезији 1883. на другом крају света.

Средином децембра 2006. године стручна комисија је званично објавила да је Мунково најпознатије дело „Крик“, неповратно оштећено док се налазило у поседу крадљиваца који су га предуго изложили штетном дејству влаге.

Еден Лехнер

Еден Лехнер (мађ. Ödön Lechner (Пешта, 27. август 1845 — Будимпешта, 10. јун 1914), чувени је мађарски архитекта. Познат је и као мађарски Гауди. Један је од најзначајнијих представника ар нуво покрета у Мађарској архитектури. Био је први председник Удружења мађарских архитеката 1902. и члан Удружења финих уметности 1907.

Иван Мештровић

Иван Мештровић (Врпоље, 15. август 1883 — Саут Бенд, САД, 16. јануар 1962) је био хрватски и југословенски вајар и архитекта. Дипломирао је ликовну академију у Бечу, а затим је био професор на ликовним академијама у Загребу, Сиракузи (1947) и Саут Бенду (1955).

Историја уметности

Историја уметности је истраживање историјског контекста дела у односу на ствараоце и периоде у визуелним уметностима. Схватање уметности, кроз историјску класификацију у визуелним уметностима, као што су сликарство, вајарство, архитектура и примењене уметности (декоративне и у новије време дизајн и фотографија), је главни задатак историје уметности.

Кућа Батљо

Кућа Батљо (кат. Casa Batlló) је кућа у Барселони коју је пројектовао Антони Гауди и која је изграђена између 1905. и 1907. године. Налази се у улици Пасеђ де Грасија (Passeig de Gràcia) бр. 43.

Становништво Барселоне је назива Casa dels ossos (кућа од костију) пошто њена спољашња структура подсећа на структуру коштаног скелета. Била је пројектована као породична кућа средњег сталежа.

Кућа је типичан пример Гаудијеве архитектуре. Неправилни облици доминирају архитектуром овог здања. Велики део фасаде је прекривен мозаицима направљеним од поломљених керамичких плочица, који се зове тренкадис, техника која је веома типична за скоро сва Гаудијева дела. Кров је лучан и подсећа на леђа змаја (змај је један од типичних симбола Гаудијеве архитектуре).

Кућа Мила

Кућа Мила (кат. Casa Milà), популарно названа Ла Педрера (кат. La Pedrera, „каменолом“) дело је каталонског архитекте, Антонија Гаудија. Изграђена је између 1906. и 1912. године у стилу каталонског модернизма. Налази се у улици Пасеђ де Грасија (кат. Passeig de Gràcia) у самом центру Барселоне. Кућа је изграђена по наруџби брачног пара Мила.

Кућа је изграђена у типичном Гаудијевом стилу, са веома мало правих линија и површина, и са веома много облина и кривина. Одаје утисак морских таласа. Цела фасада је урађена у природном камену, осим крова који је покривен белим керамичким плочицама. На крову се налазе степенишни излази и димњаци који, прекривени стаклом разбијених флаша, личе на главе ратника под шлемовима.

По лепоти се посебно истиче ковано гвожђе на балконима које има облик морских алги. Кућа има пет спратова, таван који је цео украшен сломљеним луковима и већ поменути раван кров, као и два велика унутрашња дворишта и неколико мањих.

Данас је ова кућа власништво једне банке која је у више наврата предузела радове конзервације и рестаурације. У њој се одржавају културне манифестације, повремене изложбе и конференције у аудиторијуму који је конструисан у простору који је раније био паркинг. На последњем спрату се налази Гаудијев простор где је представљена једна интерпретација Гаудијевог укупног дела, историјски и културни контекст у ком је архитекта радио и техничке иновације његове архитектуре, све представљено на један педагошки начин. Кућа је отворена за јавност и могу се посетити станови на четвртом спрату, таван и тераса на крову. У приземљу се одржавају темпоралне изложбе домаћих и светских уметника. На осталим спратовима се налазе канцеларије или у њима још увек живе старе каталонске породице. Године 1984. УНЕСКО је Педреру прогласио светском баштином.

Нова уметност

Нова уметност, француска сецесија "Art Nuoveau" (франц. нова уметност), је уметнички правац настао у Француској у другој половини 19. века и трајао је све до почетка 20. века. У другим земљама, овај правац се назива и сецесија. Сам појам „Арт Нуво“ долази од истоимене париске продавнице коју је водио један немачки емигрант. Сецесија је био први слог који није имао своју подлогу у светској историји односно није надовезивао на историјске стилове и због тога није био прихваћен од многих архитеката. У Француској су главни центри ове уметности били Нант и Париз.

Парк Гвељ

Парк Гвељ (кат. Park Güell) је парк са архитектонским елементима који се налази на брду Ел Кармел у Барселони. Пројектовао га је каталонски архитекта Антони Гауди од 1900. до 1914. Под заштитом је УНЕСКА као Светска баштина.

Парк је првобитно био део комерцијално неуспешне стамбене зоне – идеја грофа Еусебија де Гвеља. Инспирисан је британским парковима и због тога је добио енглеско име парк. Касније је претворен у градски врт. До њега се долази из подножја, иако су станице на извесној удаљености, редовним аутобусима или туристичким аутобусима. Док је улаз у парк слободан, улаз у Гаудијеву кућу, у којој се налази намештај који је он дизајнирао, се плаћа.

Пројекат парка израдио је архитекта Гауди у свом препознатљивом стилу. Таласасти облици, слични лави, на местима сличним дрвећу или у облику дорских стубова или сталактита, понекад су издашно украшени мозаицима од поломљених керамичких плочица, посебна техника коришћена превасходно у каталонском модернизму, тренкадис. Предео парка је у сагласју са природним тереном; стрме падине и гребени су остали, с кривудаим путељцима, усецима и пећинама које су додате природном амбијенту.

Иако звучи необично, парк је вешто пројектован да би омогућио мир и спокој који се од парка очекује. Зграде, иако врло оригиналне и упечатљиве, релативно су неупадљиве, када се узму у обзир друге грађевине које је Гауди пројектовао. Имају кровове фантастичних облика с необичним врховима. Кључно место у парку је главна тераса, окружена дугом клупом у облику морске змије. Гауди је употребио нагог човека, који седи у глини, да би пројектовао клупу. Кривине стварају већи број енклава, које стварају атмосферу дружења.

Велики пролаз на највишој тачки парка нуди најбољи поглед на Барселону. С њега се пружа панорама града, са Саграда фамилијом и брдом Монжуик у даљини.

Рат у Словенији

Рат у Словенији или Десетодневни рат (словен. Slovenska osamosvojitvena vojna — „Словеначки рат за независност“ или словен. Desetdnevna vojna — „Десетодневни рат“) био је рат окарактерисан понекад као кратак конфликт на територији данашње државе Словеније, тадашње федералне јединице СФРЈ, између Словеначке територијалне одбране и Југословенске народне армије (ЈНА) после једностраног проглашења Словеније као независне државе 1991. године.25. јуна 1991. године, словеначки и хрватски парламенти донели су одлуку о проглашењу независности чиме је формално почео распад Југославије. Два дана касније јединице ЈНА напустиле су касарне и кренуле на граничне прелазе тадашње СФРЈ који су се налазили између осталог и у Словенији. Намера им је била да не дозволе измене натписа државе. Настао је рат између припадника ЈНА и словеначких територијалаца, које су предводили Јанез Јанша и Игор Бавчар. Рат је трајао десетак дана. Наиме, почетком јула Председништво СФРЈ доноси одлуку о повлачењу припадника армије из Словеније. Део армије се повукао у Хрватску. Приликом опсада војних база ЈНА у Словенији, долази до крвавих напада словеначких територијалаца на војнике тада још увек регуларне војске у тим базама. Исход оваких напада је био већи број погинулих војника, који су били на одслужењу редовног војног рока, а који су имали од 18-23 године.

Рига

Рига (лет. Rīga, ливон. Rīgõ) је главни град и највеће градско насеље Летоније. Град се налази се на близу ушћа реке Даугаве у Балтичко море. Град Рига чини и засебну општину у Летонији.

Рига је највећи град у Балтичким земљама и служи као главно културно, образовно, политичко, финансијско, комерцијално и индустријско средиште овог дела Балтика. Стари град Риге налази се на Унесковој листи светске баштине, јер има највећу „збирку“ грађевина у стилу сецесије („југендстила“) у Европи.

Рига је 2014. године европска престоница културе.

Савезне државе САД

Савезне државе САД су административне јединице САД. Има их 50 и оне деле суверенитет са федералном владом. Због овакве поделе суверенитета, један Американац је грађанин и целе државе и савезне државе из које потиче. Држављанство савезне државе је флексибилно и није потребно одобрење владе да се мења боравиште између држава (са изузетком осуђеника на условној слободи).

Устав САД распоређуње власт између ова два нивоа управе. Усвајањем устава грађани савезних држава су пренели нека ограничена права са својих савезних држава на федералну владу. По 10. амандману на Устав САД, савезне државе или њени грађани су задржали сва овлашћења која нису прослеђена влади САД нити ограничена савезним државама. Ресори јавне сигурности (у смислу борбе против криминала), образовање, здравство, саобраћај и инфраструктура се првенствено сматрају одговорностима савезних држава, мада данас федералне институције утичу кроз финансирање и регулацију. Устав САД се током свог постојања мењао, као и тумачења и примена његових чланова. Општа тенденција је према централизацији, чиме федерална влада игра много значајнију улогу него некада.

Конгрес САД може прихватити нове савезне државе на једнкој основи са постојећима. То је последњи пут урађено 1959. године. Устав САД не говори да ли савезне државе имају право да једнострано отцепе од САД, али је Врховни суд САД пресудио да је сецесија неуставна, што је делимично последица Америчког грађанског рата.

Сецесија плебејаца

Сецесија плебејаца (лат. secessio plebis) представљала је у раној историји античког Рима једно од најмоћнијих оружја плебејаца у њиховој борби против патриција. Сецесија је подразумевала масовно исељавање плебејаца из града Рима, што је била ефикасна стратегија јер је због бројчане надмоћи плебејаца остављала патриције у граду готово без икакве заштите од спољних непријатеља. Према аналистичкој традицији, било је три сецесије плебејаца:

Године 494. п. н. е., због злоупотребе власти од стране Апија Клаудија Инрегилског Сабинског, плебејци су се иселили из Рима и отишли на неко, данас неидентификовано, „Свето брдо“ (Mons sacer). Патрицији су одговорили ослобађањем плебејаца од њихових дугова и допуштењем да плебејци бирају своје нарочите заступнике, назване "народни трибуни" (трибуни плебис). То је била прва магистратура доступна плебејцима.

Године 449. п. н. е. плебејци су се поново иселили из града да би приморали патриције да се кодификује важеће законодавство. Патрицији су се жестоко опирали кодификацији, али су на крају попустили и именовали комисију од десет чланова (децемвири) која је објавила тзв. Законе дванаест таблица.

Године 287. п. н. е. плебејци су трећи и последњи пут масовно напустили град. Побуна је завршена доношењем „Хортензијевог закона“ (Lex Hortensia, названог тако јер га је предложио диктатор Квинт Хортензије), који је изједначио правну снагу одлука донетих у сенату и на седницама трибутских скупштина. Такође, плебејцима је допуштено да се кандидују за све државне положаје, да буду бирани у већину свештеничких колегија, те да склапају бракове с припадницима патрицијског сталежа. Укинуто је и дужничко ропство.

За модерну критику аналистичке традиције о сукобу сталежа у старом Риму, в. чланак Борба патриција и плебејаца.

Сомалија

Сомалија (сомал. Soomaaliya; арап. الصومال‎), или званично Савезна Република Сомалија (сомал. Jamhuuriyadda Federaalka Soomaaliya; арап. جمهورية الصومال الفدرالية‎), држава је на истоку Африке, у региону познатом као Рог Африке. Граничи се са Џибутијем, Етиопијом и Кенијом.

Хотел Москва

Хотел Москва, некадашња Палата Росија је хотел и некадашња зграда осигуравајућег друштва Росија у Београду. Налази ce на углу Теразија и Балканске улице. Зграду пројектовали архитекта Јован Илкић и група архитеката из Санкт Петербурга. Градња палате је отпочела у пролеће 1905. године, а свечано је отворена 14. јануара 1908. године. Била је највећа приватна зграда у Краљевини Србији, налазила се на стотинак метара од краљевског двора, на Теразијама. Грађевина је на својим зидовима имала натпис Палата Росија.

Хотел „Бристол“

Хотел „Бристол“ се налази у Београду, у Карађорђевој улици 50. Због значајног доприноса грађевинском, архитектонском и урбанистичком развоју Београда представља непокретно културно добро као споменик културе.

Хотел „Бристол“ подигнут је као зграда Осигуравајућег и кредитног друштва Београдске задруге између 1910. и 1912. године по пројекту Николе Несторовића, једног од тада водећих српских архитеката. Зграда представља један од првих великих модерних београдских хотела и антологијски је примерак савремене српске архитектуре. Стилска обрада зграде, изведена са сецесијским елементима и мотивима, представља зрелу фазу београдске сецесије.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.