Септимије Север

Луције Септимије Север (рођен 11. априла 146. године, умро 4. фебруара 211. године) био је римски цар од 9. априла 193. године, па све до своје смрти. Север је постао цар након кратког периода превирања након убиства Комода 192. године. Након што је победио ривале и консолидовао своју власт, Север је водио успешну војну кампању против Парћана, као и против племена Каледона у дашашњој Шкотској.

Основао династију Севера. Иако је често његова владавина приказивана као аутократска и диктаторска, Север је успео да стабилизује Римско царство.

Луције Септимије Север
Septimius Severus Glyptothek Munich 357
Биста Септимија Севера, Глиптотека у Минхену.
Датум рођења11. април 146.
Место рођењаЛептис Магна
Римско царство
Датум смрти4. фебруар 211. (64. год)
Место смрти Еборакум,
(данашњи Јорк, Енглеска)
Римско царство
ДинастијаСевери
ОтацПублије Септимије Гета
МајкаФулвија Пија
СупружникЈулија Домна
ПотомствоКаракала, Гета
Римски цар
Период9. април 1934. фебруар 211. (17 год.)
ПретходникДидије Јулијан
НаследникКаракала и Гета

Биографија

Рана каријера

Септимије Север је рођен 11. априла 145. године у граду Лептис Магна, удаљеном 600 km од Картагине, на северној обали Африке. Његова породица припадала је витешком сталежу. Одрастао је у родном граду, те је течно говорио локални пунски језик, а иако се школовао на латинском и грчком, те језике је говорио са благим нагласком. Познато је да се Север обучавао у беседништву, те да је у својој 17. години одржао прву јавну беседу.

Негде после 162. године, Септимије Север је дошао у Рим, где је студирао код чувеног правника Квинта Цервидиа Сцеволе (Quintus Cervidius Scaevola). Са доласком у Рим, Север се постепено укључивао у јавни и политички живот римске државе. Један од првих положаја које је заузео био је нижи магистрат Vigintisexviri, у оквиру кога је био задужен за надзор над одржавањем римских градских путева. Потом је постепено растао његов углед и положај у римском друштву, те је заузимао све више цивилне и војне положаје. Пре уласка у ред римских сенатора био је и државни правобранилац (advocatus fisci).

Успон

172. године цар Марко Аурелије примио је Септимија Севера у сенаторски сталеж. Касније је био управник у Лугдунумској Галији. Ту се оженио Јулијом Домном, а 190. године је постао конзул. Нешто касније, 191. године, Комод му је доделио управу над провинцијом Горњом Панонијом. Септимије Север је са својом женом, Јулијом Домном и тек рођеним синовима, управљао овом провинцијом из Карнунтума.

Када су преторијанци убили Пертинакса, 193. године, Септимије Север се у Карунтуму прогласио за цара. Упутио се у Италију, коју је освојио практично без отпора. Али, легионари у Сирији прогласили су за цара Песценија Нигера, а у Британији Клодија Албина. Све до 197. Септимије Север је водио рат против ових претендената и на крају их је савладао. Током ових и других његових похода, пратила га је Јулија Домна.

Септимије Север као цар

Aureus-Septimius Severus-l8augusta-RIC 0011,Aureus
Златник Септимија Севера.

Војни успеси на Истоку

Severus210AD
Римско царство 210. године.

Као цар, Септимије Север је водио током 195, 197. и 198. године успешан рат против Парћана. Тада је северни део Месопотамије стављен под римску контролу. Септимије Север је чак 198. године освојио и парћанску престоницу Ктесифон, када је заробљено чак 100.000 људи. Ова победа на истоку приказана је на Славолуку Септимија Севера. У славу ове победе Септимије Север се почетком 198. године прогласио за Parthicus maximus ; тиме је Септимије Север желео да се наслони на успехе и титулу коју је још Трајан имао.

Аутократска власт

Цареви односи са сенатом никада нису били добри. Од самог почетка Север није био популаран међу сенаторима пошто је на власт дошао уз подршку војске. Север је наредио погубљења великог броја сенатора под оптужбама за ковање завере у корупцију, и мењао их својим фаворитима. Иако је његова владавина претворила Рим у војну диктатуру, био је веома популаран међу становништвом јер је стао на пут корупцији раширеној током Комодове владавине. Када се након победе на парћанима вратио у Рим, подигао је славолук који је добио име по њему (славолук Септимија Севера). Према Касију Диону, после 197. цар је потпуно пао под утицај преторијанског префекта Гаја Фулвија Плаутијана који је контролисао скоро све гране власти. Плаутијанова ћерка, Фулвија Плаутила, удата је за Северовог сина, Каракалу. Плаутијанова превелика моћ окончана је 204. када га је осудио царев умирући брат. Јануара 205. Каракала је оптужио Плаутијана да кује заверу за његово и Северово убиство, након чега је префект погубљен.

Julia Domna Glyptothek Munich 354
Јулија Домна, супруга Септимија Севера, мајка царева Каракале и Гете.

Свом сину Каракали дао је име Марко Аурелије Антонин како би своју власт повезао са спокојним временима владавине династије Антонина, нарочито са временом Марка Аурелија. Моћ војске Септимије Север је контролисао на тај начин што су војсковође имале команду над мањим бројем легија него дотада.

Luk Septymiusza Sewera
Тријумфални лук Септимија Севера.

Упркос Северовој строгости и чврстој војничкој управи коју је увео, по први пут још од доба Марка Аурелија, чинило се да Царство има опет једног јаког и способног цара. Након повратка са похода против Парта, подигао је један тријумфални лук који и данас постоји.

Прогон хришћана

Према наводима често веома непоузданих Царских повести (лат. Historia Augusta), за време Северове владавине десио се прогон хришћана. Историчар цркве, Евсевије Цезарејски, о Северу пише као прогонитељу хришћана, међутим, Тертулијан наводи да је Север био наклоњен хришћанима, да је његов лични лекар био хришћанин као и да је неколико пута лично интервенисао да би спасао хришћане племенитог порекла које је познавао.

Последње године и смрт

208. цар је отпутовао у Британију намеравајући да освоји Каледонију. Север је вероватно стигао у Британију на челу војске од 40.000 људи. Ојачао је Хадријанов зид, поново освојио јужне шкотске висоравни све до Антониновог зида који је такође појачан. Следећи стопе славног генерала Агриколе од пре једног века, Север је наставио продор на север и обновио римске тврђаве дуж шкотске обале. Према записима Касије Диона цар је био одлучан да освоји читаву Каледонију али се сусретао са великим потешкоћама крчећи шуме, премошћујући реке и водећи војску по незгодном терену. Северова даљи поход спречена је када се фатално разболео. Повукао се у Еборакум (данашњи Јорк). Каракала је накратко наставио поход али је убрзо склопио мир.

Римљани више никада нису обновили поход на Каледонију и недуго после Северове смрти трајно су се повукли према Хадријановом зиду.[1]

Северов савет синовима Каракали и Гети био је: "Будите сложни, плаћајте добро војску и не брините ни за шта друго." (Касије Дион 77,15).

Након смрти, Сенат га је прогласио за бога. Наследили су га несложни синови Гета и Каракала. Тешко изборена стабилност Царства је тако била изгубљена; Септимије Север је остао једна од најснажнијих личности на царском престолу.

Извори

Царске повести (Historia Augusta) Латински оригинал.

Референце

  1. ^ Хисторија Аугуста, Живот Септимија Севера. Латински оригинал и енглески превод.

Спољашње везе

Претходник:
Дидије Јулијан
Римски цар
Наследник:
Каракала и Гета
11. април

11. април (11.04) је 101. дан у години по грегоријанском календару (102. у преступној години). До краја године има још 264 дана.

197

197 је била проста година.

Јулија Домна

Јулија Домна (лат. Iulia Domna, рођена око 170, умрла 217. године) била је жена цара Септимија Севера и мајка царева Гете и Каракале. Била је веома утицајна током свог живота.

Као и њена сестра Јулија Меза, Јулија Домна била је кћи Јулија Басијана, свештеника бога сунца Хелиогабала, заштитника града Емесе у римској провинцији Сирији

Током позних 180тих година, Јулија Домна се удала за Септимија Севера. По причи, Север, тада управник Лугдунске Галије, посебно је тражио да му она буде жена, иако је није познавао, ни њу ни њену породицу. То је учино зато што се ослањао на хороскоп, који је Јулији Домни предвиђао да ће бити краљица. Из тога брака родили су се Каракала (188) и Гета (189).

Када је Септимије Север постао цар 193. године и када је кренуо у рат против Песценија Нигера и Клодија Албина, Јулија Домна је пратила свог мужа у рату на Истоку. Тада су се појавили новци са легендом mater castrorum (грубо преведено: „мајка војничких логора"), што се односило на Јулију Домну. Од раних дана Јулија Домна је носила титулу Августа.

Као царица, Јулија Домна је била често мета интрига и сама је у њима учествовала. Ипак, цар је и даље имао пуно поверење у своју жену и водио ју је са собом када је ратовао у Британији 208. године. Када је Септимије Север 211. године у Јорку, Јулија Домна је покушала да помири своје синове Каракалу и Гету. Они су постали заједно цареви, по одлуци оца у тестаменту. Али, они су нису волели и убрзо је Каракала убио Гету.

У време самосталне Каракалине владе, његови односи са Јулијом Домном су били компликовани. Највероватније због тога што је и сам цар био умешан у братоубиство. Ипак, Јулија Домна је пратила Каракалу у ратовима против Парћани 217. године. Током овог пута, Каракала је био убијен. На вест о томе, Јулија Домна је извршила самоубиство. Касније је била деификована.

Антонинов зид

Антонинов зид је систем утврда који је изградио римски цар Антонин Пије. Његова градња је започета 142. године а завршена је 144. године. Зид је био дугачак 60 km. И требало је да замени више од 2,5 пута дужи Хадријанов зид, који се налазио јужније. Ове планове није било могуће остварити и после 20 година Антонинов зид је био напуштен и Римљани су се повукли ка Хадријановом зиду. Цар Септимије Север је 208. освојио територије између два зида, али тај поновни покушај ширења Рима на територију данашње Шкотске није успео што је довело до коначног напуштања Антониновог зида.

Гладијатор

Гладијатори (лат. gladiatōrēs) су били борци у старом Риму који су се борили у арени против животиња и једни против других. Термин „гладијатор“ потиче од речи „гладиј“ (лат. gladius), кратког римског мача за бодење и сечење.Гладијаторске борбе су у Риму уведене у првој половини 3. века п. н. е. у склопу погребних свечаности, као обред жртвовања људских живота сенкама покојника. У првој забележеној борби 264. п. н. е. борила су се само три пара. Крајем 2. века гладијаторске борбе су постале веома популарне представе које су римски цареви поклањали свом народу. Првобитно су се изводиле у Форуму, а касније у амфитеатрима широм Римског царства. Најпознатији амфитеатар је свакако римски Колосеум.

Гладијатори су могли да буду робови или ратни заробљеници који су били обавезни да се боре, криминалци који су хтели да побегну од смртне казне, или слободни људи који су хтели на тај начин да зараде и да се извуку из сиромаштва. Мушкарци нису били једини који су се борили у арени. Бориле су се и жене, које су се обично прерушавале у легендарне Амазонке. Почетком 3. века, цар Септимије Север је забранио борбу жена.

Гладијаторске борбе су укинуте са јачањем хришћанства, на темељу закона цара Константина Великог из 325. године, али су се и даље спорадично одржавале до око 450. године. Последње гладијаторске борбе у самом граду Риму одржане су 1. јануара 404. године.

Гладијаторке

Гладијаторке (лат. gladiatrices; једнина: gladiatrix) су биле жене које су се бориле у арени у старом Риму. Иако су биле ретка појава, оне су заиста постојале, а за то има доказа како у археологији, тако и у књижевности. Све до 3. века жене су се бориле прерушене у легендарне Амазонке, када их је забранио Септимије Север.

Година пет царева

Година пет царева период је историје Римског царства од 193. до 197. године. Након смрти последњег цара Антонинске династије, Комода, наступио је четворогодишњи грађански рат током кога су чак пет личности проглашени за цара. Победу је однео Септимије Север оснивајући нову династију.

Дидије Јулијан

Марко Север Дидије Јулијан (рођен 133. године, погинуо 193. године) био је цар Римског царства од 28. марта до 1. јуна 193. године. Дошао је на престо тако што је победио на лицитацији коју су организовали преторијанци пошто су убили Пертинакса. То је довело до грађанског рата који је завршио победом Септимија Севера.

Јулијан је рођен 30. јануара 133. године у једном сенаторској фамилији из Милана. Дидија Јулијана је подизала Домиција Луцила, мајка Марка Аурелија. Дидије Јулијан је постао конзул 175. године, касније је управљао провинцијама Далмацијом, Доњом Германијом, Понтом и Битинијом и Африком.

После Петринаксовог убиства, на аукцији коју су организовали преторијанци, Дидије Јулијан је сваком преторијанцу понудио 25000 сестерција и тако победио градског префекта Тита Флавија Сулпицијана. Римски сенат, у страху од преторијанаца, прогласио га је царем. Његова жена је добила титулу Августе.

Међутим, ова аукција се показала непопуларном. Тројица војсковођа из различитих делова Царства су подигла устанке: Песценије Нигер у Сирији, Клодије Албин у Британији и Септимије Север у Панонији. Када је Септимије Север ушао у Рим, Дидија Јулијана је одмах збацио Сенат, а нови цар је наредио да се Дидију Јулијану одруби глава.

Заузеће Ктесифона (198)

До трећег по реду римског заузећа Ктесифона из 198. г. дошло је за време Римско-партског рата (197—98), када је Септимије Север уз помоћ јаких снага, претходно разбивши опсаду код Нисибиса (197), продро све до поменуте партске престонице на источној обали Тигра успевши да је заузме од непријатеља који није пружао већи отпор.

Град је опљачкан и спаљен. Према Диону, много живота је настрадало, а према процени истог 100.000 је пало у ропство. Херодијан наводи да је заплењена краљевска ризница са свим накитом и драгоценостима.

Дана 28. јануара 198. године. Септимије је прогласио победу над Парћанима узевши притом титулу Pontifex Maximus.

Каледонци

Каледонци (лат. Caledonii) или Каледонски савез је назив за племена, односно народе који су насељевали сјевер Британије, односно подручје данашње Шкотске од 1. до 3. вијека. Римљани су за подручја гдје су живјели Каледонци користили израз Каледонија (лат. Caledonia).

Дио историчара вјерује да назив Каледонци долази од бритске ријечи „груб“ или „чврст“, што је значило да су Каледонци сматрали „чврстим“ људима. Сами Римљани су испочетка вјеровали да Каледонци припадају Бритима, да би их тек касније почели третирати као засебни пиктски ентитет. Модерни хисторичари, пак, вјерују да су Каледонци у ствари били мјешавина пиктских домородаца са сјевера Британије као и бритских избјеглица који су дошли с југа бјежећи од средине 1. вијека пред римским освајачима.

У сваком случају, Каледонци су били познати по томе што су се дуго времена успјешно супротстављали римском продирању на сјевер, те неколико пута поразили римске легије. Од краја 2. вијека су успјевали пробити Хадријанов зид и пустошити подручја римске Британије. Почетком 3. вијека су Септимије Север и Каракала против њих подузели велике војне походе, који су, по свему судећи, завршили њиховим физичким уништењем, након чега нестаје било какав њихов спомен у римским изворима.

Каракала

Каракала (лат. Caracalla; рођен 4. априла 186. године, умро 8. априла 217. године) био је цар Римског царства од 211. до 217. године.

Каракала је био рођен у Лугдунуму у провинцији Галији. Био је син будућег цара Септимија Севера и Јулије Домне. Добио је име Марко Аурелије Антонин, али је касније добио надимак Каракала.

Септимије Север који је на власт дошао 193. године, умро је 211. док је био у посети Еборакуму и Каракала је био проглашен за цара заједно са својим братом Гетом. Каракала је убио Гету и наставио да прогони његове присталице.

Током своје владавине Каракала је подигао плату легионарима на 675 динара и војницима је додељивао друге бенефиције.

Највеће достигнуће његове владавине је едикт из 212. године Constitutio Antoniniana којим су се додељивала римска грађанска права слободним људима широм Римског царства, како би се повећала могућност опорезивања.

Каракала је подигао велике терме недалеко од Рима, чији остаци и данас постоје.

Каракала није имао популарност ни у једном слоју друштва изузев у војсци. Док је путовао из Едесе да би започео рат са Парћанима, био је убијен 8. априла 217. године. Наследио га је преторијански префект, Макрин.

Клодије Албин

Децим Клодије Албин (лат. Decimus Clodius Albinus; око 150. године, извршио самоубиство 19. фебруара 197. године) био је римски узурпатор, кога су војници из Шпаније и Британије извикали за цара након убиства Пертинакса. Име Албин значи „бели“, док је значење когномена његовог ривала Песценија Нигера било „црни“.

Албин је потицао из аристократске фамилије из северне Африке и држао је управу над Британијом од 192. године.

Када је Пертинакс био убијен, преторијанска гарда на челу са преторијанским префектом ставила је на продају престо римских царева. Престо је купио богати сенатор Дидије Јулијан, али су побуне у провинцијама значиле да ће следећи цар бити стварно изабран далеко од Рима.

У Грађанском рату који је избио, Албин је у почетку био у савезу са Семтимијем Севером, који је освојио Рим. Албин је чак прихватио титулу цезара коју му је Септимије Север уручио. Тако је Албин у стварности контролисао већи део западног дела Царства, уз помоћ 3 британске легије и једне шпанске. Но, када је Север поразио Песценија Нигера, односи између њега и Албина су се погоршали. Север је чак послао убице да се реши Албина.

У јесен 196. године, Албин се прогласио за цара, тј. августа, и прешао из Британије у Галију, повевши са собом већи део својих британских трупа. Поразио је једног Северовог легата, и тиме је у ствари успоставио контролу над Галијом.

Фебруара 197. године, Албин и Север су повели директну битку код Лугдунума. Била је то велика битка у којој је учествовало 150.000 људи са сваке стране. Албин је био поражен и извршио је самоубиство.

Олимпијан (византијски епископ)

Олимпијан је био епископ града Византа у периоду од 187. до 198. године.

Његова служба се одвијала у време сукоба у Римском царству између Септимија Севера, Дидија Јулијана и Песценија Нигера. 196. године, након три године опсаде остатака трупа Песцинија Нигера у Византији, град су заузеле трупе Септимија Севера. Септимије Север је наредио уништење свих градских утврђења и укидање свих политичких и трговаčких привилегија града, укључујући и право на метрополију, подредивши је Хераклеји Трачанској. Византија је остала епархија у саставу Хераклеје Тракијске више од једног века.

Палатин (римски брежуљак)

Палатин (лат. mons Palatinus) је један од седам брежуљака на којима је био изграђен антички Рим.

Ту су се налазили најстарије насеље у Риму (Roma quadrata) и најстарија римска светилишта:луперкал где је по традицији вучица дојила Ромула и Рема, Ромулова кућа, светилиште богиње Палес, курија Салијаца, хрем Велике Мајке, Виктороје и Јупитера Статора. У доба републике Палатин је био отмена четврт с кућама истакнутих грађана и политичара. Релативно добро је сачувана кућа Ливије (мајке цара Тиберија), богато украшена фрескама.

На Палатину су градили своје палате и цареви Август, Домицијан, Тиберије, Септимије Север. Међу храмовима се истицао храм Аполона Палтинског, грађен за владавине Августа, богато скулптурално украшен. Између њега и Августове палате налазиле су се грчка и латинска библиотека.

Опљачкан од Вандала 455. Палатин је иако и даље настањен, постепено пропадао. Око 1000. године потнуно је пуст и у рушевинама. У XI-XIII веку римски Франгипани имају на Палатину свој каштел. У XVI веку кардинал Фарнесе је на Палатину уредио чувени врт. Године 1920. почињу прва археолошка ископавања.

Пертинакс

Публије Хелвије Пертинакс (рођен 1. августа 126. године, убијен 28. марта, 193. године) проглашен је за римског цара одмах после убисвта Комода, 31. децембра 192. године.

О Пертинаксовој каријери пре него што је постао цар, говори његова биографија у спису Historia Augusta, као и низ натписа на камену. Рођен је у италијанском граду Алби. Био је син ослобођеника Хелвија Сукцеса. Пертинакс је у почетку подучавао граматику, али је убрзо започео војну каријеру. Био је војни трибун у Шестој Победничкој Легији у Британији, а касније је био на дунавском лимесу и као прокуратор у Дакији. Први пут је постао суфектни конзул 175. године, а затим је десетак година био управник провинција Горње и Доње Мезије, Дакије, Сирије и Британије.

Од почетка претпоследње деценије другог века, Пертинакс је учествовао у раду Сената, али му је преторијански префект Переније забранио да учествује у јавном животу. После три године, послат је у Британију да спречи побуну војске. Дошло је до сукоба и на крају је Пертинакс оштро казнио побуњенике. 187. године напустио је Британију, са репутацијом строгог заповедника.

Био је проконзул у провинцији Африци 188. и 189. године. Други конзулат је служио заједно са царем. Касније је постао преторијански префект када је Комод био убијен у свом домаћинству.

Петринаксова кратка владавина (мање од три месеца) није била стабилна. Од почетка је имао невоља са преторијанском гардом. Да би испунио њихова очекивања у плаћању, Пертинакс је морао да распрода Комодову имовину. Пертинакс је успео да преживи једну заверу, али су га преторијанци убрзо убили, 28. марта 193. године. Сенатор Дидије Јулијан проглашен је за цара, што је изазвало кратак грађански рат.

Када је Септимије Север победио у том грађанском рату, он је одмах признао Пертинакса као легитимног цара, наредио да се убију војници који су сковали заверу против цара.

Песценије Нигер

Песценије Нигер (рођен око 140, погинуо 194. године) био је римски узурпатор. Своје упориште имао је на истоку Царства од 193. до 194. године. Когномен Нигер, што значи црни, контрастирао је когномену његовог ривала Албина, што значи бели. Албин је такође, као и Нигер, током 193. и 194. године, покушавао да дође на престо цара, што је на крају успело Септимију Северу.

Нигер је био управник провинције Сирије. Након убиства Пертинакса и када је Дидије Јулијан практично купио царски положај, Нигера су за цара су извикале његове трупе. Нигер је успоставио контролу над Египтом, као и подршку провинције Азије. Иако су ове земље доносиле велике приходе, један други одметнути војсковођа, Септимије Север је на крају успео да постане цар, освојивши први Рим. Коначно, Нигер је претпео пораз од Септимија Севера у бици код Кизика и бици код Никеје 193. године. Коначни пораз Песценије Нигер је доживео у бици код Иса наредне, 194. године. После овог пораза Нигер је покушао да се повуче у Антиохију, али је био убијен док је спремао бекство код Парћана.

Преторијанска гарда

Преторијанска гарда или преторијанци (лат. praetoriani) су представљали одред телесне гарде царева Римског царства. Преторијанци су били наследници гардиста које су у ратно време штитиле римске војсковође у време Римске републике почев од чланова породице Сципиона од око 275. п. н. е. Преторијанску гарду је основао први римски цар Август 27. п. н. е., а распустио ју је Константин Велики 312. године.

Севери (династија)

Севери су династија римских царева чији је оснивач био Септимије Север по ком је иста и добила своје име. Њој су припадала петорица царева. Династија је владала — са једногодишњим прекидом (април 217—јуни 218) — од 193. до 235. Изумрла је 235. године, када је последњи Север убијен. Иако је Септимије Север на власт дошао уз помоћ војне силе, Севери су се представљали као легитимни наследници адоптивних царева из 2. века и наглашавали континуитет.

Строго узевши само су тројица владара који су владали до 217. – Септимије Север (193—211) и обојица његових синова Каракала (211—217) и Гета (211) - били Севери. Након Каракалине смрти 217. није било више мушког потомства оснивача династије. Обојица последњих представника династије, Елагабал (218—222) и Александар Север (222—235) нису били у крвом сродству са Септимијем Севером, већ су били унуци његове сиријске свастике Јулије Мезе. Стога се говори и о „сиријским царевима“. Сиријски цареви издавали су се, међутим, за унуке оснивача династије и оправдавали овим измишљеним пореклом право на власт. Пошто су обојица када су уздигнути за цареве били младалачке доби и без живих очева, њиховим мајкама и њиховој баки Јулији Меси припала је кључна улога. Споља видљиво држање власти од стране северских жена, који су фактички владале царством крајем периода Севера, за римске прилике био је преседан. Ово стање војска није примила за стално, што је довело до пропасти династије.

Хадријанов зид

Хадријанов зид је назив за 117 km дуг зид који су Римљани подигли почетком 2. века наше ере и који се простире правцем исток—запад и дели британско острво на два дела. Штитио је римску Британију тј данашњу Енглеску од напада варвара са севера из Албе (старо галско име за Шкотску). Грађен се десет година за владавине цара Хадријана (117—138). Обновио га је цар Септимије Север (193—211), а Римљани су га напустили почетком 5. века (око 410) када су евакуисали читаву провинцију Британију.

Остаци Хадријановог зида, који је 1987. увршћен на УНЕСКО листу светске баштине, увек постоји и поред њега се налази тзв. Хадријанов пут који служи посетиоцима за обилазак зидина.

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.