Секира

Секира је старо оруђе које се вековима користи за сечење и обраду дрвета, као оружје,[1] церемонијални и хералдички симбол.[2]

Прве секире су имале главу од камена и неку врсту дрвене дршке прикачену за главу. Секире од бакра, бронзе, гвожђа и челика су резултат развоја технологије и проналаска начина употребе одређених материјала.

Највећи број савремених секира има челичну оштрицу и дрвену дршку, мада су широко заступљене и дршке од пластике и других модерних материјала. Савремене секире имају посебну величину и облик у зависности од намене за коју се производе.

Секира је нашла и велику примену у војсци, јер се показала као доста ефикасно оружје. Поред обичних ратних секира постојале су и велике дворучне секире, као и секире којима се могао гађати непријатељ, такође су се правила посебна оружја комбиновањем секире и копља такозване хелебарда.

Axe of iron from Swedish Iron Age, found at Gotland, Sweden
Секира из гвозденог доба
Axe cutting wood
Секира у дрвету

Историја

Brescia Monte pietà romani1 by Stefano Bolognini
Римска секира у једном античком римском рељефу у Бреши, Италија

Иницијално су секире биле оруђа од камена звана ручни клинови, кориштена без ручки (држаља), и имале су окресане (отесане) оштрице од кременог или другог камена. Камене секире направљене са оштрицама за сечење земљишта су први пут биле направљене негде у касном плеистоцену у Аусталији, где фрагменти таквих секира са локација у Арнемове земље датирају од пре најмање 44.000 година.[3][4] Оне су касније независно изумљене у Јапану пре негде око 38.000 година, и њихови остаци су нађени на неколико локација из касног каменог доба на острвима Хоншу и Кјушу.[5] У Европи је до истоветног изума дошло знатно касније, током неолитског периода који је окончан између 4.000 и 2.000. п. н. е. Прве праве секире са држаљом су познате из мезолитског периода (око 6.000 п. н. е.). Из тог периода је пронађено неколико дрвених држаља, и изгледа да су држаља секира нормално учвршћивана клином.

Секира као предмет материјалне културе

Као предмети материјалне културе секире се могу сврстати и у оруђе и у оружје. По свом облику и начину израде конструисане су тако да се могу вишеструко примењивати, и према досадашњим сазнањима основна функција секире је обрада дрвета, мада је сасвим извесно да су оне коришћене и у друге сврхе.[6] Секире које су се састојале од сечице, ушица, затиљка и секиришта, односно држаља.[7] откривене су на више различитих локалитета — у гробу са осталим оружјем ратника, па се сматра да је он секиру користио као оружје,[8] док је на другим археолошким налазиштима секира откривена у насељима, и сматра се да је коришћене као оруђе.[9] Међутим, секире откривен у гробовима су такође могле послужити као оруђе, као што су и секире откривене у насељима могле бити коришћене као оружје. Такође, поједини аутори тврде да су секире са дугом дршком коришћене искључиво као оружје, али, будући да је дршка ретко очувана, њихову намену можемо само да претпоставимо.[6]

Секира као оружје

Секира као оружје у бојном смислу спада у нападно сечно и бодно оружје. Коришћена је нарочито за борбу прса у прса, а на већим растојањима коришћена је бацањем (пустимице).[6]

На подручју југословенских народа имамо бројна сведочанства о употреби бојне секире која је често приказивана и на зидном сликарству у Хрватској и Србији. У византијским изворима се спомиње средњовековна српска војска која има бојне секире у свом наоружању.[10] Међутим, после доласка Турака на Балкан све до 17. века у употреби је једносечна бојна секира, звана балта, чије је сечиво повијено и фиксирано на дршци, и у већини случајева украшено инкрустацијом другим металом.[1]

Секира као оруђе

Облик секире, као свакодневног оруђа у домаћинствима, у зависности од намене, варира као и њена величина и тежина. Већи и масивнији примерци, са конвексније изведеном оштрицом служили су првенствено за обарање дрвећа, док су лакши типови, са ужим сечивом, коришћени за сечење мањих балванова и цепаница.60 Међутим ако је према затиљку секира извучен у облику правоугаоника и равне је површине, те бисмо га могли дефинисати и као комбиновано оруђе. Док су се примерци са масивном, призматично завршеном ушицом могли послужити и као чекићи које су користиле дрвосече.[11]

Не треба искључити могућност да су секире коришћене као оруђе, могли бити у одређеним ситуација коришћене и као оружје (што је и данас то случај у насилним радњама). Међутим секира опредељена је као оружје, која је по облику и украсу који је изведен инкрустацијом сребра, недвосмислемно и искључиво користишћена као бојна секира, а никако као оруђе.

Референце

  1. 1,0 1,1 Г. А. Шкриванић, Оружје у средњовековној Србији, Босни и Дубровнику, Београд 1957, 95-97.
  2. ^ М. Цуњак, Средњовековни предмети од гвожђа са територије Подунавског и Браничевског округа (од 12-17. века), Смедерево 2001, 27, кат. бр. 135, Т. 31/135.
  3. ^ Hiscock, P.; O'Connor, S.; Balme, J.; Maloney, T. (2016). „World's earliest ground-edge axe production coincides with human colonisation of Australia”. Australian Archaeology. 82 (1): 2—11. doi:10.1080/03122417.2016.1164379.
  4. ^ Geneste, J.-M.; David, B.; Plisson, H.; Clarkson, C.; Delannoy, J.-J.; Petchey, F.; Whear, R. (2010). „Earliest evidence for ground-edge axes: 35,400 ± 410 cal BP from Jawoyn Country, Arnhem Land”. Australian Archaeology. 71 (1): 66—69. doi:10.1080/03122417.2010.11689385. hdl:10289/5067.
  5. ^ Takashi, T. (2012). „MIS3 edge-ground axes and the arrival of the first Homo sapiens in the Japanese archipelago”. Quaternary International. 248: 70—78. doi:10.1016/j.quaint.2011.01.030.
  6. 6,0 6,1 6,2 М. Цуњак, Средњовековно оружје и опрема ратника са територије Подунавског и Браничевског округа, Смедерево 2005, 21.
  7. ^ М. Алексић, Оружје из средњовековне збирке Народног музеја у Београду, Гласник Српског археолошког друштва 17, 2001, 199
  8. ^ М. Гарашанин, Ј. Ковачевић, Преглед материјалне културе јужних Словена у раном средњем веку, Београд 1950, стр. 117-118.
  9. ^ М. Гарашанин, Ј. Ковачевић, Преглед материјалне културе јужних Словена у раном средњем веку, Београд 1950, стр. 118
  10. ^ Nicephori Gregorae, Byzantina Historia I-II, ed. L. Schopenus, Bonnae 1829-1830, 377-378.
  11. ^ И. Поповић, Античко оруђе од гвожђа у Србији, Београд 1988, 65-66, Т. IX/1-5, Т. X/1-2

Литература

Неолитске секире
  • W. Borkowski, Krzemionki mining complex (Warszawa 1995)
  • P. Pétrequin, La hache de pierre: carrières vosgiennes et échanges de lames polies pendant le néolithique (5400 – 2100 av. J.-C.) (exposition musées d'Auxerre Musée d'Art et d'Histoire) (Paris, Ed. Errance, 1995).
  • R. Bradley/M. Edmonds, Interpreting the axe trade: production and exchange in Neolithic Britain (1993).
  • P. Pétrequin/A.M. Pétrequin, Écologie d'un outil: la hache de pierre en Irian Jaya (Indonésie). CNRS Éditions, Mongr. du Centre Rech. Arch. 12 (Paris 1993).
Средњевековне секире
  • Schulze, André(Hrsg.): Mittelalterliche Kampfesweisen. Band 2: Kriegshammer, Schild und Kolben. Mainz am Rhein.: Zabern. 2007. ISBN 978-3-8053-3736-6.
Сујеверје
  • H. Bächtold-Stäubli, Handwörterbuch des deutschen Aberglaubens (Berlin, De Gruyter 1987).

Спољашње везе

Апотропејон

Апотропејон је предмет који, према народном веровању, може имати заштитну функцију од злих бића. Посебно распрострањени апотропејони су крст, круг, метални предмет, обредни хлеб, делови одеће, камен, секира, свећа, корито с водом, чешаљ...

Универзални апотропејон у српској и општој хришћанској традицији је крст, који се користи у циљу заштите од демона, болести, непогода и других негативних утицаја. Чува кућу и укућане, а када се појави демонско приказање, треба се прекрстити и оно ће нестати.

Посебна заштитна својства имао је и круг, којим се обележавају границе преко којих зле силе не могу да пређу.

Сматрало се да посебну моћ имају гвоздени предмети, превасходно они у вези са огњиштем (вериге) и гвоздени ватраљ који штити од порођајних демона.

Својства апотропејна приписују се и секири, која је по Чајкановићу, некада имала улогу једне врсте „фетиша“ код Срба (када пада град, износи се у двориште, њоме се пресеца пут вештици и вампиру, а користила се иу ритуалима у вези с рођењем).

Постоје и многобројне радње везане за апотропејон (нпр. у свадбеним церемонијама), ради заштите од злих утицаја различитих врста.

Баштован

Баштован (или вртлар) је занатлија или човек коме је занимање да уређује: баште, паркове, вртове. Овај посао подразумева: обрађивање земљишта, сејање, сађење и пресађивање биљака, заштиту биљака од штеточина, подрезивање, окопавање, заливање и друго.

Баштован користи разне алатке за рад као што су: мотика, ашов, грабуља, пијук, виноградарске маказе, маказе за подрезивање жбуња, тестера, секира, прскалице и друго. У новије време се користе и савремене машине као што су: сејалица, мото-култиватор, косачица, моторна тестера и друго.

Раније је то било занимање човека који код једног газде уређује и одржава врт или (башту) велике површине са много дрвећа, украсног жбуња, цвећа и других украсних биљака. Постојали су и баштовани који су уређивали неколико мањих вртова (паркова) али на више различитих места (код различитог газде). Од тог занимања је баштован живео и издржавао своју породицу.

Данас баштовани уређују махом јавне површине: паркове, травњаке, леје са цвећем или површине неких већих институција (фабрике, школе, универзитети, музеји, културно исторјиски споменици...).

За баштоване се данас каже да се баве хортикултуром.

За обављање овог посла потребно је познавати више вештина: обраду земљишта, заштиту биља... Поред знања о свакој биљци у башти, баштован треба да уложи много труда и љубави у уређивању баште.

Баштованство је својеврсна уметност и изискује прави осећај за лепо како би биљке што боље успевале а башта била лепо уређена и лепо изгледала.

Бојна секира

Бојна секира или ратна секира је секира која је направљена тако да се користи као оружје. Може бити једноручна или дворучна, једносекла или двосекла. Често је комбинована са шиљком и бојним чекићем, а понекад и куком која је служила за свлачење противника са коња. Постоје и мале секире намењене за бацање. Понекад се за борбу користила и обична секира.

Даљим развојем бојне секире настала је хелебарда.

Бубањ Салкуца Криводол комплекс

Бубањ Салкуца Криводол културни комплекс је група култура енеолитског периода које су се паралелно развијале и распростирале јужно од Тисаполгар Бодрогкерестур културе. Обухватале су области од Олтеније на северу до Пелагоније на југу, подручје око Мориша, у Трансилванији, у румунском и српском Подунављу, Софијску котлину. Западна граница биле су Хомољске планине, Морава и планински превој између Косова и Метохије.

Викиншко оружје и оклопи

Информације о оружјима и оклопима које се користило у доба Викинга су се заснивале на релативно ретким археолошким проналасцима, сликама из тог доба, и у одређеној мери на информацијама из нордијских сага и закона који су забележени у 13. веку.

Обичаји су налагали да сви слободни Нордијци поседују оружје које могу стално да носе са собом. Оружје је такође показивало социјални статус викинга. У доба викинга у Скандинавији, најпрестижнија активност је била ратовање, тако да су што лепше обликована и направљена оружја показивала богаство и статус Викинга. Богати Викинг би поседовао комплетну опрему, и то у виду металног шлема, дрвеног штита, прслука верижњаче, као и оружја и друге ратне опреме. Сељаци су углавном поседовали копље, штит и секиру или велики нож. Неки су у почецима битке користили лук који иначе користе за лов.

Викинзи су осим што су производили оружје, често користили оружје заплењено у освајачким походима, или оно добијено у виду поклона од других народа. Осим тога, извоз оружја и оклопа у земље северне Европе током 9. и 10. века је био учестао. Истраживања су показала да су у том периоду Викинзи користили франачка оружја, или оружја настала на њиховој основи, и то највише мачеве.

Грб Гамбије

Грб Гамбије је званични хералдички симбол афричке државе Републике Гамбија. Грб се користи од 18. новембра 1964. године.

Грб Норвешке

Грб Норвешке је званични хералдички симбол Краљевине Норвешке. Грб је представљен шпанским (овалним) штитом са златним, крунисаним, пропетим лавом са секиром на црвеном пољу. Грб је крунисан и круном на штиту. Ова круна означава да је Норвешка монархија, лавља круна је историјски симбол средњовековне Норвешке, док је секира историјски повезана са викинзима и израдом дрвених бродова.

Грб Норвешке је један од најстаријих у Европи и према неким подацима датира из 13. века. Сам изглед је временом трпео одређене измене (нпр. дужина секире), али је генерална композиција остајала иста. Мотив лава са секиром је главни мотив и грба норвешке краљевске породице, уз још неке додатне елементе.

Енеолит

Енеолит, бакарно доба или халколит (грчки: khalkos + lithos = 'бакар камен') у старијој литератури називано и „камено бакарно доба“, због упоредне употребе бронзе и камена. Бакрено доба је прелазно раздобље између неолита и бронзаног доба (4. и 3. миленијум п. н. е.; 3500. - 2000. п. н. е.). Овај период обележило је откриће бакра, метала који почиње да се користи у изради примитивног оруђа и оружја. Мешањем бакра и калаја добијена је тврда легура - бронза, која потискује у потпуности камен као материјал за израду предмета. Управо по бронзи следеће доба, које смењује енеолит, добија име - бронзано доба.

У европској историји и археологији повезује се с почетком формирања индоевропских племенских заједница на подручјима која обухватају Прицрноморје (Црно море), Балкан и Блиски исток. Карактеришу га превладавање сточарства над пољодељством, ловом и риболовом, снажније повезане племенске групе, развој бакрене металургије, патријархат и продирање индоевропских група с истока. У стручној литератури најчешће се користи појам енеолитик, будући да је њиме боље одређен прелазни карактер овог раздобља.

Ерик Крвава Секира

Ерик Харалдсон Крвава секира, био је скандинавски владар из 10. века. Сматра се да је накратко владао у Норвешкој. Био је последњи независни владар Краљевине Нортамбрије.

Култура линеарне керамике

Култура линеарне керамике (нем. Schnurkeramik; франц. ceramique cordée; хол. snoerbekercultuur; енгл. Corded Ware Culture) такође позната и као култура бојних секира (због карактеристичних камених секира из тог периода) постојала је у Европи у периоду између 2900–2350 п. н. е. и представља распрострањени археолошки слој који премошћује Енеолит (камено доба) и рано бронзано доба, док свој највећи процват доживљава у међупериоду — у жељезно доба.

Лавиринт

Лавиринт је грађевина у Кнососу, на острву Криту. По легенди то је био дворац краља Миноса. Име потиче од грчке речи λαβύρινθος (чита се „лабиринтос“) од λάβρυς = „двосекла секира“, јер су по зидовима дворца биле на многим местима уклесане секире као својеврсни религијски амблеми. Отуд би лавиринт био „Палата секира“. Пошто дворац карактерише замршена унутрашња структура, са мноштвом заплетених одаја, пролаза и ходника, реч лавиринт се постепено поистовећивала са компликованом грађевином у којој се може залутати. По легенди у лавиринту је био затворен Минотаур. Лавиринт је био срушен око 1700. године п. н. е. Око 1900. године археолог Артур Еванс је очистио рушевине и пронашао остатке дворца. Површине је 16.000 m². Сматра се да се простирао на 2, а неки научници сматрају на 3, спрата. Центар је било двориште. У приземљу се налазила складишта хране. Свечане просторије биле су на спратовима, а до њих се долазило широким степеништем из омање сале у приземљу. На спратовима су се налазиле и стамбене собе. У дворцу су постојале посебне просторије за купање, а постојао је и канализациони систем.

Ликтор

Ликтор је имао задатак да чува и иде уз највише магистрате Римске републике, који су имали империјум. Ликтори су били једна врста гарде, а доприносили су и достојанству функције. Носили су свежањ прућа, у који је била забијена секира. Конзула је пратило 12 ликтора, претора 6, а курулне едиле 2 ликтора.

Операција Бојна секира

Операција Бојна секира (енгл. Operation Battleaxe) била је операција британске војске током Другог светског рата у јуну 1941. године, како би се источна Киренајка ослободила немачких и италијанских снага и подигла опсада Тобрука. Први пут се за време рата значајна немачка сила борила у одбрани, али операција није успела јер су британске снаге напале јаке одбрамбене позиције које је створио немачки генерал Ервин Ромел. Британци су изгубили више од пола својих тенкова првог дана, а успео је само један од три напада.

Британци су другог дана постигли мешовите резултате, потиснули на западном боку и одбивши велики немачки контранапад у центру. Трећег дана, Британци су једва избегли катастрофу брзим повлачењем испред немачког обухватног покрета. Неуспех Бојне секире је довео до смене британског генерала Сер Арчибалда Вејвела, заповедника за Средњи Исток, генералом Клодом Окинлеком; Вејвел је преузео Окинлеков положај као врховни командант Индије.

Операција Бревити

Операција Бревити (15–16. маја 1941.) била је ограничена офанзива, са циљем да се ослабе снаге Осовине и обезбеде положаји за општи напад према Тобруку; након два дана борбе британске снаге су се повукле са знатним губицима.

Списак оружја у средњем веку

Следи списак средњовековног оружја, као и оруђа и средстава коришћених у средњовековним биткама.

Томахавк (секира)

Томахавк је хладно оружје америчких Индијанаца, изворно Алгонкина, од којих су га преузела остала племена. Реч „томахавк“ дошла је можда из похатанског Tamahaac, од „tamaham“ - „он сече“, реч је слична и у осталим алгонкинским језицима, што и доказује његово алгонкинско порекло. Индијанци су га звали Tamoihecan.

Најранији томахавци имали су камену главу учвршћену кожним узицама или тетивама за дрвену ручку а касније се почиње користити метално сечиво. У другим варијантама може се јавити са додатком главе за лулу, такозвани 'Tomahawk-pipe' или 'томахавк-лула', и тада би служио као обредна лула мира.

Индијанци су лулу мира звали 'kinnikinnick' а у комбинацији са томахавком су један примјерак тог оружја закопавали у земљу, што значи да је склопљено примирје. Вучји Индијанци, племе Павхе, и данас на својој племенској застави имају постављен томахавк.

Харалд II Сива Кожа

Харалд II Сива Кожа (норв. Harald Gråfell) (умро 970) био је краљ Норвешке. Харалд је био син Ерика Крвава Секира и унук Харалда Лепокосог. Његова мајка била је Гунилда, сестра краља Харалда Плавозубог.

Након смрти његовог оца 954. године, Харалд и његова браћа су се повезали са својим ујаком, краљем Харалом Плавозубим, против краља Хокона I Доброг. Водили су неколико битака против краља Хакона, укључујући битку код острва Фреј 955. године и битке код Фитјара 961. године.

Након смрти краља Хаакона у Фитјару, Харалд и његова браћа су постали краљеви Норвешке, али су имали мало овлашћења изван западне Норвешке. Харалд, најстарији, био је најмоћнији од браће. 961. њихов ујак Харалд Плавозуби из Данске је дошао у Норвешку и прогласио Харалд за његовог вазалног краља у Норвешкој.

Харалд је појачао своју власт тако што је убио локалне владаре, укључујући Сигурда Хаконсон, а Триггва Олафссона и Гудрøда Бјорнсона. Харалд је тако преузео власт над читавоом Норвешком укључујући и Халогаланд. Харалд је успоставио контролу над трговачком рутом дуж норвешке обале. Такође је покренуо Викиншку експедицију у Бјармаланду, данас на подручју Архангељска у северном делу Русије. Харалд је убрзо постао мање зависан од подршке Харалд Плавозубог. 970. био је преварен да дође у Данску и убије у Халсу у Лимфјорду у завери коју је планирао син Сигурда Хааконсон Хакон Сигурдсон, који је у међувремену постао савезник Харолда Плавозубог. Након Харалдове смрти, краљ Харалд Плавозуби освојио је власт над Норвешком и подржао Хакона Сигурдсона за свог вазалног краља.

Хладно оружје

Хладно оружје је свако оружје које не користи ватру или експлозију за деловање. У њих спадају: мач, сабља, нож, копље, лук и стрела, секира, буздован.

Дели се на блиско хладно оружје и на хладно оружје за даљине. Блиско хладно оружје је оно које се користи за борбу прса у прса, а коме је сврха непријатеља уништити помоћу сече или убода. (мач, сабља, секира). Хладно оружје за даљине је оно које непријатеља уништава на даљину помоћу пројектила. Примјери тог оружја су лук и стрела, односно самострел.

Тзв. бацачке справе не улазе у хладно оружје.

Штит

Штит је оруђе за одбрану, намењен је да се препречи ударцу. Штит се обично носи у руци.

Први штитови су служили да блокирају ударац неког оружја као што су мач, секира, буздован, копље, стреле... Величине и облици штита су варирали од места и времена где и када су настајали. Штитови су били прављени од метала, дрвета, животињске коже а користили су се чак и штитови од корњаче.

Величина и тежина су веома често варирали. Лако оклопљени ратници коју се се ослањали на брзину и изненађење су носили лаке штитове, који су били или мали или танки. Док су тешко оклопљене јединице биле опремљене великим и тешким штитовима који су могли да штите цело тело. Многи штитови имали су куку помоћу које се штит могао окачити о леђа или о коња када није био у употреби.

Тешко оклопњени римски легионари су користили велике правоугаоне штитове (scuta, који су нудили велику заштиту али малу окретност. Позната формација помоћу штита коју су римљани користили звана корњача (testudo), где је цела група војника затворена у оклопну кутију. Многе древне тактике су организоване тако да војници који стоје један до другог направе зид од својих штитова.

Почетком средњег века у европи су постали популарни штитови који су били правоугаони али је доњи део штита био полукруг. Они су давали већу покретљивост ногу и лакшу употребу на коњу. Такозвани тврђава штитови су били распрострањени међу трупама у првој лини фронта, они су били висине колико и човек а најчешће шири од тела, ови штитови су пружали сјајну заштиту од стрела.

Како су се оклопи усавршавали тако су штитови постајали све мањи. Кроз време доста витезова се одрекло штита у замену за већу покретљивост и могућности коришћењу дроруких оружја. Док су остали витезови и ратници направили посебан такозвани “Buckler” штит. То је био мали округао штит направљен од метала, није пружао добру заштиту од стрела али је био добар заштитник од ударца мачем или буздованом. Овај штит се није држао већ је био завезан за руку помоћу два каиша, што је омогућавало да обе руке буду слободне. А главна особина овог штита је била та што се њиме лако могло и ударити.

Штитови су наставили да се употребљавају чак и када их је појава барута начинила готово бескорисним. У 18-ом веку у Шкотској се користио мали али тешки округли штит звани “targe” који се показао као добра заштита од куршума.

У 19-ом веку неразвијене земље су и даље користиле штит. Зулу ратници су носили велике али лаке штитове који су били направљени од бивоље коже на дрвеној потпори, ови штитови су се звали “Ishlangu” користили су се у комбинацији са копљем или буздованом.

Многе полиције у свету у данашње време користе штит као заштиту.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.