Седимент

Седимент (лат. sedimentum = талог) је талог или нанос трошног материјала (шљунка, песка, глине и сл.) или талог раствора (кречњака, соли, гипса и сл.) у мору (морски или марински седименти), језеру (језерски седименти), реци (речни или флувијални седименти) или на копну (еолски седименти, тј. они који су наталожени ветром). Механичким распадањем настају механички седименти, а хемијским растварањем хемијски седименти. Таложењем материјала органског порекла настају органогени седименти.

Види још

Језеро Восток

Језеро Восток (рус. Восток - исток) је највеће од досад идентификованих 150 језера испод ледене капе Антарктика. Налази се на дубини од 3.700 до 4.100 m испод површине леда, испод руске поларне истраживачке станице Восток. Језеро Восток је слатководно. Температура воде у њему је -3 °C. Руски и британски научници открили су ово језеро 1994. Његово постојање је доказано 1996. комбинованим методама радарских мерења из авиона, радарских снимака из свемира и анализом сеизмичких таласа. The continued research by Russian and British scientists Због свог положаја дубоко у леду ово језеро се сматра најчистијим и недирнутим језером. Вода у њему је стара неколико милиона година. И поред просечне температуре воде од -3 °C вода у њему није залеђена, јер је под притиском од 30-40 мегапаскала испод леда..

Истраживачка станица Восток изграђена је 1957. Намена јој је да проучава историју климе. Године 1983, ту је измерена температура од -89,2 °C, што је најнижа икад измерена температура на Земљи. Руски, француски и амерички научници су 1990. овде почели бушење узорака леда. После се показало да је рупа коју су начинили управо изнад језера Восток. Бушење је настављено до 1999, када се стало на око 150 m изнад језера. Та одлука је донесена да се не би контаминирало језеро (при бушењу је коришћено гориво и фреон). Анализа језгра бушотине је показала да последњих 60 m бушења не чини поларни лед, већ залеђена морска вода. Старост леда се процењује на 420.000 година, а језеро је под ледом већ 500.000 до 1.000.000 година. Научници су стигли до језера 6. фебруара 2012. године.

Језеро се налази на глечеру који клизи малом брзином и наноси седимент у њега. Дно језера није равно. Разлика у нивоу између његових крајева је 400 m. Концентрација кисеоника у језеру је око 50 пута већа него у уобичајеној слаткој језерској води, што због високог притиска, што због присуства пукотина којим је кисеоник продро у лед. Фосили микроба стари 200.000 година указују да у језеру постоје (или су постојали) услови за живот. Године 2005. истраживачи су открили да се вода у језеру помера за 1-2 cm за време плиме и осеке, што је узроковано положајем Сунца и Месеца. Ова мала померања воде обезбеђују минималну циркулацију воде која је неопходан услов за опстанак микроорганизама.

Руски научници су 5. фебруара 2012. године објавили комплетирање најдужег узорка леда у историји (3.768 m). Том приликом пробијен је ледени омотач око језера и дошло се до његове површине. Узорци воде из језера требало је да буду прикупљени крајем 2012. када је отпочињало ново лето на Антарктику. Руски тим је такође планирао да пошаље робота да прикупи узорке воде и седимента са дна језера, јер постоји могућност да се открију нови облици живота у води језера, екосистем који је био одсечен од остатка света милионима година, условима сличним онима који можда владају на Јупитеровом месецу Европа. Прво језгро свеже замрзнутог леденог језера је добијено 10. јануара 2013. на дубини 3.406 m (11.175 ft). Међутим, чим је пробијен лед, вода из језера које се налази испод бушотине је шикнула кроз бушотину, мешавши је са фреоном и керозином који су кориштени за одржавање бушотине од смрзавања. Нова бушотина је направљена и наводно нетакнути узорак воде је добијен у јануару 2015. године. Руски тим планира да спусти сонду у језеро да би сакупио узорке воде и седименте са дна.

Јелашничка клисура

Јелашничка клисура је део речне долине Јелашничке реке настала интензивним вертикалним усецањем њеног воденог тока у кречњачку стенску масу, западних огранака Суве планине. Налази се у градској општини Нишка Бања на подручју града Ниша у Нишавском управниом округу, између насеља Јелашница (северно) и насеља Чукљеник (јужно). Удаљена је 14 km источно од Ниша и 3 km од Нишке Бање. Дуга је око 2 km, а широка свега 30 m. Она спаја Нишку котлину са насељима и туристичком дестинацијом Бојанине воде на северозападним обронцима Суве планине.

Јелашничка клисура од 1995. има статус „Парк природе I категорије заштите“, као природно добро Републике Србије од изузетног значаја, у циљу очувања природних вредности и ендемских и субендемских врста биљака, које су ту пронађене.

Азотемија

Азотемија (од грч. речи azoton = азот, и haima = крв ) или уремија један је од метаболичких поремећаја, који се карактерише накупљањем азотних једињења (урее) у крви, због брзог губљења бубрежне функције у неколико дана или недеља. Најчешће је последица тежих повреда, болести или хируршког захвата, а понекад и брзих прогресивних примарних нефропатија (гломерулонефритис, пијелонефритис, нефросклероза). Азотемија је један од редовних пратилац и карактеристика акутне и хроничне бубрежне инсуфицијенције, без обзира на узрок који је изазвао. За разлику од акутне, хронична бубрежна инсуфицијенција (ХБИ) је вишегодишњи процес у коме азотемија може дуго остати недијагностикована.До значајног накупљања азотних материја у крви, и појаве азотемије, долази тек у фази када је већ изгубљено око 60% бубрежне функције или у трећем степену хроничне бубрежне инсуфицијенције. Дијагноза се заснива на лабораторијским тестовима бубрежне функције, укључујући креатинин у серуму, индекс бубрежног застоја и седимент мокраће. Друге методе дијагностика потребн асу за утврђивање узрока азотемије. Како у току развоја азотемије постепено долази и до нарушавања нутритивног статуса, настаје један од облика малнутриције, која се може јавити код 44% болесника са азотемијом, пре одласка на дијализу.Лечење је усмерено на узрок, али укључује и хидроелектролитску контролу, корекцију исхране а неретко и дијализу.

Бачка лесна зараван

Бачка лесна зараван или Телечка лесна зараван је лесна зараван или лесни плато који се налази у северној Србији. Простире се у средишњем делу историјске жупаније Бач, односно северне Бачке у покрајини Војводини, између Суботице, Сомбора и Врбаса. Са запада, југа и истока је ограничена одсецима и падинама, док је на северу прекривена Суботичком пешчаром.

Белоградчишке стене

Белоградчишке стене (буг. Белоградчишки скали) су група везаних седиментних стена и конгломератских формација које се налазе на западним падинама Старе планине, у севернозападном делу Бугарске у близини града Белоградчика, по којем су ове стене и добиле име. Боје стена варирају од црвене до жуте, а неке достижу висину и до 200 м. Белоградчишке стене су необичног облика, повезане су са занимљивим легендама и у историји често именоване по људима или предметима на које их подсећају. За природну баштину проглашене су од стране бугарске Владе и представљају главну туристичку атракцију у Видинској области. На овим стенама расте угрожена и ендемска биљна врста у Бугарској, Hieracium belgradense.

Блато

Блато може бити:

Блато, ситнозрни седимент, топоним за доле наведена насељена места

Блато (Косовска Каменица), насељено место у општини Косовска Каменица

Блато (Подујево), насељено место у општини Подујево

Блато (Сјеница), насељено место у општини Сјеница

Блато (Пирот), насељено место у општини Пирот

Блато (Мљет), насељено место на острву Мљету Хрватска

Блато (Црна Трава), тресава и речица у Млачишту, општина Црна Трава

Блато (општина), општина у Дубровачко-неретванској жупанији, Хрватска

Блато на Цетини, насеље града Омиша, Хрватска

Вино

Вино је пољопривредно-прехрамбени производ, добијен потпуном или делимичном алкохолном ферментацијом свежег грожђа, кљука или шире од грожђа винских сорти винове лозе. Такође, вино се може правити од неких делова биљака и од разноврсног воћа. Природни баланс грожђа је такав да може да изазове врење без икаквог додавања шећера, киселина, ензима и других супстанци које изазивају ферментацију. Пића слична вину могу се поризводити ферментацијом другог воћа и цвећа: воћно вино, вино од јечма, од пиринча (саке), меда (медовина), па чак и од биља (кинеско вино). Комерцијална употреба речи вино је у многим земљама заштићена законом.

Вино поседује историју дугу око 8.000 година — верује се да су прва вина настала на простору данашње Грузије или Ирана.Наука која се бави проучавањем вина зове се енологија.Вино настаје тако што се гњечи грожђе, а сок који се добија гњечењем назива се шира.

У основи производње вина лежи хемијски процес ферментације, током којег, под утицајем квасаца у анаеробним условима, долази до разлагања различитих шећера до етанола, при чему долази до ослобађања угљеник-диоксида. Процес врења или ферметације обично траје неколико недеља, а после тога вино се пречишћава и претаче у буриће или бачве.Поред шећера, сок грожђа садржи киселине које су такође битне за укус вина. Кожа и семенке садрже танине, једињења опорог укуса (као незрела дуња) која су природни конзерванси, омогућавају старење вина и његово сазревање а не дозвољавају да се поквари. На површини зрна се налазе ћелије квасца, али тај квасац обично није довољан да се направи вино — у току производње квасац се додаје.

Вино је произвођено хиљадама година. Најранији познати трагови вина потичу из Кине (cca 7000 п. н. е), и Ирана (cca 5000 п. н. е.). Најранија позната винарија је 6.100 година стара Арени-1 винарија у Јерменији. Вино је досегло Балкан до 4500. п. н. е. и конзумирано је и слављено у античкој Грчкој, Тракији и Риму. Током историје, вино је конзумирано због својих опојних учинака.Вино је дуго имало важну улогу у религији. Црно вино су антички Египћани асоцирали са крвљу. Њега су користили Грци у култу Диониса и Римљани у својим Баханалијама; јудаизам је исто тако инкорпорирао црно вино у Кидуш, а хришћанство у причешће.

Геоморфологија

Геоморфологија (од антгрч. γῆ [gê] — „земља“, μορφή [morphḗ] — „облик“ и λόγος [lógos] — „сазнање“) је наука о постанку и развићу облика у рељефу Земљине површи, који су настали под утицајем ендогених и егзогених процеса. Самим тим, геоморфолошка проучавања не могу се спроводити без доброг познавања геологије.

Рељеф настаје, дакле, као резултат сукоба различитих природних процеса али и све више под утицајем човека. Геоморфологија се бави прикупљањем квалитативних и квантитативних параметара о терену, региструје појавне морфолошке облике и бави се утврђивањем разлога њиховог настанка, те даје квалитетне податке потребне за изучавање историје стварања терена. Посебна примена геоморфологије укључује утврђивање предиспозиције терена за настанак клизишта.

Ова дисциплина припада геонаукама а изучавају је геолози, геодети, географи, археолози, грађевинари и шумари.

Глина

Глина је пластични полувезан седимент настао дијагенезом (везивањем) муља, пелитског материјала транспортованог водом и исталоженог у воденој средини. Осим глина које постају транспортом и таложењем муљевитог материјала, постоје и оне које су постале и остале на месту распадања примарног материјала. То су такозване резидуалне или седиментарне глине.

Овај пелитски материјал може бити везан или исушивањем или истискивањем воде под притиском горњих слојева. Глина представља средњи стадијум у дијагенези муљевитог материјала. Под утицајем притисака, или врло интензивним исушивањем, овај материјал губи пластичност и прелази у чврсту слојевиту стену која се назива глинац.

Доња Црнишава

Доња Црнишава је насеље у Србији у општини Трстеник у Расинском округу. Према попису из 2011. било је 360 становника (према попису из 1991. било је 498 становника).

Зглавкари

Зглавкари или артроподи (лат. Arthropoda, од грчког ἄρθρον arthron, „зглоб” и πούς pous, „нога”) су бескичмењачке животиње које имају егзоскелетон (спољашњи скелетон), сегментирано тело, и парне зглобне ексремитете. Зглавкари су добили назив по томе што имају ноге састављене од чланака (сегмента) који су међусобно зглавкасто (зглобно и покретно) повезане, и направљене од хитина, често минерализоване калцијум карбонатом. Основна одлика зглавкара је хетерономна сегментација тела. За разлику од сегментације анелида, код којих су сви сегменти међусобно једнаки, код зглавкара се сегменти јасно морфолошки разликују. Телесни сегменти се групишу у два или три телесна региона. Поред сегментације тела они имају сегментисане и екстремитете (ноге).

Артроподи формирају раздео Euarthropoda, који обухвата инсекте, арахниде, стоноге, и ракове. Првобитно је било предложено да се термин Arthropoda односи на предложену групу Euarthropoda и раздео Onychophora. Зглавкари су најобимнија и најразноврснија група животиња. Скоро три четвртине свих познатих врста припада овој групи животиња. Постоји више од милион описаних врста, што је око 80% свих описаних постојећих животињских врста, неке од којих су за разлику од већине других животиња веома успешно прилагођене сувим окружењима. Зглавкари насељавају сва животна станишта: морску, слатководна и копнена станишта и ваздух.

Артроподи покривају опсег телесних величина од микроскопских ракова Stygotantulus до јапанског пауколиког рака. Артроподна примарна унутрашња шупљина је хемокоел, у којој су смештени њихови унутрашњи органи, и кроз који њихова хемолимфа – течност аналогна крви – циркулише. Они имају отворене циркулаторне системе. Попут њихове спољашњости, унутрашњи органи артропода су генерално изграђени од понављајућих сегмената. Њихов нервни систем наликује на мердевине, са упареним трбушним нервним влакнима која пролазе кроз све сегменте и формирају упарене ганглије у сваком сегменту.

Њихове главе су формиране фузијом различитог броја сегмената, а њихови мозгови су формирани фузијом ганглија тих сегмената и окружени су једњаком. Респираторни и екскреторни системи артропода варирају, и зависе у истој мери од њиховог животног окружења, као и од потколена коме припадају.

Њихов вид се базира на разним комбинацијама фацетованих очију и пигментних јама, оцела: код већине врста оцеле једино могу да детектују смер из кога светло долази, а фосетиране очи су главни извор информација. Главне очи паука су оцеле које могу да формиају слике, и у неколико случајева се могу окретати да би се пратио плен. Артроподи исто тако имају широк опсег хемијских и механичких сензора, углавном базираних на модификацијама многих сета (чекиња) које пролазе кроз њихове кутикуле. Артроподни методи репродукције и развоја су разноврсни. Све копнене врсте користе унутрашњу оплодњу, али до тога често долази путем индиректног трансфера сперме путем једног телесног додатка или земљишта, пре неко путем директног убризгавања.

Водене врсте користе било унутрашљу или спољашњу оплодњу. Скоро сви артроподи легу јаја, док скорпије рађају живе младе, након што су се јаја излегла унутар мајке. Младунци артропода варирају од минијатурних одраслих, до ларви и гусеница којима недостају зглобасти удови и који коначно подлежу тоталној метаморфози да би попримили одраслу форму. Ниво материнске бриге за подмадак варира од непостојећег до дуготрајне бриге коју пружају шкорпије.

Еволуционо наслеђе артропода датира из камбријумског периода. Ова група се генерално сматра монофилетичком, и мноштво анализа подржава груписање артропода са Cycloneuralia (или њиховим конститутивним кладусима) у надраздео Ecdysozoa. Свеукупно гледано, међутим, базални односи Metazoa још увек нису у довољној мери разрешени. Слично томе, везе између разних артроподних група се још увек предмет активних дебата.

Артроподи доприносе људском снабдевању храном директно као храна, и што је важније индиректно као опрашивачи усева. Познато је да неке врсте преносе озбиљне болести код људи, стоке, и усева.

Земљотрес

Земљотрес или потрес (трус) настаје услед померања тектонских плоча, кретања Земљине коре или појаве удара, а последица је подрхтавање Земљине коре због ослобађања велике енергије. Тектонске плоче се годишње помере 2 до 3 cm али насупрот томе земљотреси се дешавају врло често. Насупрот распрострањеном уверењу да су то ретке појаве, они се дешавају врло често, али њихов највећи број је слабог интензитета и јавља се на релативно малим површинама копнених простора или океанског дна.

На земљиној површини, земљотреси се могу манифестовати као дрмање или дислоцирање тла. Понекада, могу изазивати појаву цунамија, разорног морског таласа. До земљотреса долази услед заглављивања тектонских плоча при чему долази до напрезања стенске масе и оног тренутка када напрезање постане толико да га стене не могу издржати долази до ломљења и клизања дуж раседа.

Земљотреси могу настати природно или као резултат људске активности. Мањи земљотреси могу такође бити изазвани вулканском активношћу, клизањем тла, експлозијама и нуклеарним тестовима. У најширем значењу реч земљотрес се користи да опише било који сеизмични догађај - било да је у питању природни феномен или догађај изазван од стране људи — а који генерише сеизмичке таласе.

Земљотреси улазе у ред најстрашнијих природних катастрофа које се дешавају на Земљи, због чега су још од искона привлачили пажњу људског рода. Због тога податке о земљотресима налазимо у записима старим више хиљада година. Ипак, значајнија проучавања земљотреса одвијала су се тек од 19. века.

Леукоцитурија

Леукоцитурија (лат. leukocyturia) појава је белих крвних зрнаца или леукоцита у мокраћи (урину), односно у седименту мокраће. Сматра се као нормално стање, да у седименту мокраће здраве особе може бити од 1 до 4 леукоцита у видном пољу микроскопа (ако се посматрање врши на повећању од 100 пута), што приближно одговара бројчаној вредности концентрације до 4 леукоцита по микролитру урина. Више од 4 леукоцита у видном пољу сматра се леукоцитуријом, односно патолошком налазом, или ако се у једној минути излучи мокраћом више од 1.000 леукоцита.

Муљ

Муљ или блато је ситнозрни седимент, засићен водом, на дну водених басена — река, мора, језера и океана. Представља почетни стадијум у формирању многих седиментних стена. Кад је навлажен у течном је стању, када се осуши прелази у чврсто стање. Према настанку може се издвојити неколико типова: биогени муљ, хемогени муљ, теригени муљ и вулканогени муљ. Са друге стране у морским басенима представља седименте који садрже 30-50% ситиних честица, чији је пречник мањи од 0,01 милиметра.

Пешчар

Пешчар (ијек. пјешчар) или пешчењак (ијек. пјешчењак) (енгл. Sandstone, франц. Grès, нем. Sandstein, рус. Песчаник), је везана седиментна стена (везани седимент) изграђена претежно од кластичних зрна величине 2–0,05 mm. Према крупноћи везаних зрна (гранула) спада у псамите.

У погледу минералног састава пешчари су обично изграђени доминантно од зрна кварца, љуспица мусковита и фелдспата, а потом и циркона, апатита, магнетита, граната, турмалина. Везиво може бити калцијумкарбонатно (вапновито), лапоровито, глиновито, доломитско, силицијско, гвожђевито(лимонит), битуминозно (органског порекла) и др.

Неки пешчари су отпорни на утицај атмосферилија. Овакве стене су обично погодне као геолошки грађевински материјал – нпр. црква Светог Марка у Београду изграђена је од пешчара који у себи садржи љуспице мусковита. Због велике тврдоће (висок садржај кварца) појединачних зрна и подношења високих температура погодни су за оштрење сечива.

Други народни назив за пешчар је тоциљњак, што означава камен од кога се праве тоцила.

Пиво

Пиво је једно од најстаријих и најчешће конзумираних алкохолких пића на свијету и треће најпопуларније пиће послије воде и чаја. Пиво настаје врењем житарица, најчешће од јечменог слада, али и од пшенице, кукуруза и пиринча. Кроз поступака варења, ферментацијом скробних шећера у непреврелом алкохолу настаје етанол и карбонизација што даје пиво. Убраја се у слабија алкохолна пића, са 3 — 13 % алкохола. Једно од најстаријих пића које се користило још у старом Египту. Данас је веома заступљено у целом свету.Код већине пива укус долази од хмеља, који даје горчину и делује као природни конзерванс. Понекад се додају и друге ароме као што је биље или воће. Процес ферментације узрокује природни карбонациони ефекат, мада тај угљен-диоксид обично бива уклоњен током обраде, и замењује се присилном карбонизацијом. Неки од првих познатих списа човечанства односе се на производњу и дистрибуцију пива: Хамурабијев законик садржи законе којима се регулише пиво и пивски салони, и „Химна Нинкасију“, молитва месопотамској богињи пива, је служила као молитва и као метод памћења рецепта за пиво у култури са мало писмених људи.Пиво се продаје у боцама и лименкама; оно исто тако може да буде доступно као точено пиво, посебно у кафанама и баровима. Индустрија пива је глобални бизнис, у коме послује неколико доминантних мултинационалних компанија и хиљаде мањих произвођача у распону од микропивара до регионалних пивара. Јачина пива је обично око 4% до 6% алкохола по запремини, мада може да варира између 0,5% и 20%, при чему неке пиваре праве врсте са 40% и више. Пиво је део националне културе многих народа и везује се за друштвене традиције као што су пивски фестивали, као и богата пабска култура.

Терминологија

Терминологија је лингвистичка дисциплина која се бави терминима и њиховом употребом. Спада под област лексикологије. Скуп свих посебних (специфичних) лексема једне струке назива се терминологијом дотичне струке, а речник у коме се наводе и тумаче такве речи – терминолошки речник дате струке. Термини су речи којима је у одређеном контексту дато одређено значење. Терминологија као дисцпилина проучава, између осталог, развој тих термина и њихов однос у оквиру одређеног стручног подручја. Терминологија се разликује од лексикологије, јер у своје истраживање укључује и проучавање концепта, концептуалне системе и њихове ознаке (термине), док лексикологија проучава речи и њихова значења.Терминологија се може ограничити на један или више језика (на пример, вишејезична и двојезична терминологија), или може да има интердисциплинарни фокус на употребу истих термина у оквиру различитих поља.

Творцем модерне терминологије као науче дисциплине се сматра Ојген Вустер, аустријски инжењер електротехнике.

Флиш

Флиш је наталожени седимент настао од крупнозрнатих и ситнозрнатих стена различите величине и састава у којем се лапорац или глинени шкриљци смењују са слојевима пешчара, конгломерата и кречњака таложених у плитком мору или пространом слатководном базену. Флиш је настао у време еоцена од еродираних слојева копна.

Фосил

Фосил (лат. fossus, у буквалном преводу „онај који је закопан“) је очувани остатак организма, његовог дела или трагова живота. Фосили дају податке о развоју органског света у прошлости, како се животна средина мењала кроз геолошку прошлост, о еволуцији и биогеографији живих бића. Фосили су много разноврснији него стене у којима се налазе и пружају више могућности за одређивање редоследа и старости догађаја у Земљиној кори. Фосили се најчешће сачувају у седиментним стенама, док се у метаморфним стенама јављају веома ретко.

Фосиле и историју живота проучава наука палеонтологија кроз своје дисциплине.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.