Светска трговинска организација

Светска трговинска организација, скраћено: СТО, (енгл. World Trade Organization - WTO) међународна је мултилатерална организација која је смишљена с циљем да надгледа и либерализује међународну трговину. Организација је настала 1. јануара 1995. под Маракешким уговором, који су потписале 123 нације 15. априла 1994, и наследник је Општег споразума о тарифама и трговини (енгл. General Agreement on Tariffs and Trade, GATT), који се потписан 1947. и који је остао на снази скоро пет деценија као де факто међународна организација. Она је највећа међународна економска организација на свету.[5][6] СТО се бави регулацијом трговинских односа између земаља учесница тако што пружа оквир за преговарање трговинских споразума и процес решавања спорова с циљем појачаног учесничког придржавања СТО споразума, које су потписали представници влада земаља чланица[7]:fol.9–10 и ратификовали њихови парламенти.[8] Већина питања на које се СТО усредсређује проистичу из претходних трговинских преговора, посебно из Уругвајског круга (1986-1994).

СТО покушава да заврши преговоре о Доханске развојне рунде, која је покренута 2001. године са експлицитним фокусом на земљама у развоју. Према стању из јуна 2012, будућност Доханске рунде је остала неизвесна: програм рада наводи 21 субјекат чији је оригинални завршни рок (1. јануар 2005) прекорачен, и круг је и даље непотпун.[9] Конфликт између слободне трговине индустријским производима и услугама, али уз задржавање протекционизма над пољопривредним субвенцијама на домаћем пољопривредном сектору (који су тражиле развијене земље) и остваривање поштене трговине пољопривредним производима (коју захтевају земље у развоју) остају главне препреке. Овај застој је немогућио покретање нових СТО преговора изван оквира за развој у Дохи. Као резултат, дошло је до успостављања све већег броја билатералних споразума о слободној трговини између влада.[10] Јула 2012. су постојале разне преговарачке групе у СТО систему за тренутне пољопривредне трговинске преговоре који је у стању застоја.[11]

Седиште организације је у Женеви (Швајцарска),[12] а укупно броји 159 држава чланица. Генерални директор организације је Роберто Азеведо (од 2013. године),[13][14] који руководи особљем од преко 600 људи. Споразум о олакшавању трговине, део Балског пакета одлука, прихватиле су све земље чланице 7. децембра 2013. године, што је први свеобухватни споразум у историји организације.[15][16]

Светска трговинска организација
World Trade Organization  (енглески)
Organisation mondiale du commerce  (француски)
Organización Mundial del Comercio  (шпански)
World Trade Organization (logo and wordmark)
WTO members and observers
  Чланови
  Чланови, такође заступљени кроз ЕУ
  Посматрачи
  Остали

СкраћеницаWTO/СТО на српском језику
Датум оснивања1. јануар 1995.
СедиштеЖенева, Швајцарска Швајцарска
Чланови164 држава чланица[1]
Службени језициенглески, француски, шпански[2]
Генерални директорБразил Роберто Азеведо
Буџет196 милиона швајцарских франака (2011)[3]
Број запослених640[4]
Веб-сајтwww.wto.org

Развој

Једна од идеја Конференције у Бретон Вудсу био је покушај стварања Међународне трговачке организације (енгл. International Trade Organization, ITO) као специјализиране агенције УН, путем које би створила правила и начела међународне трговине. Представници држава на УН-овој Конференцији у Хавани о трговини и запошљавању 1948. године сложили су се око Повеље ИТО, али њезину ратификацију зауставио је Конгрес САД, што је довело до пропасти ИТО као институције. Иницијални нацрт повеље ИТО био је амбициозан, надилазио је правила светске трговачке дисциплине будући је предвиђао правила у подручјима запошљавања, међународних инвестиција, услуга, рестриктивне пословне праксе.

Неуспех ИТО-а резултирао је приступањем 23 (од иницијално 50 чија је намера била утемељење ИТО) државе Општем споразуму о царинама и трговини (ГАТТ) у Женеви. ГАТТ-ом је покренута поступна трговачка либерализација и уклањање протекционистичких мера у трговини робом које су представљале оставштину из 30-их година 20. века. Све до 1994. године, током 47 година и кроз четири рунде преговора (Дилонска рунда (1960—1961. године), Кенедијева рунда (1964—1967. године), Токијска рунда (1973—1979) и Уругвајска рунда (1986—1994. године)), ГАТТ-ом је стваран мултилатерални трговински систем, који је 1995. године прерастао у Светску трговинску организацију.

Формално утемељење СТО произлази из Уругвајске рунде која је успешно окончана Министарском конференцијом у Маракешу (Мароко) 1994. године. Декларацијом из Маракеша од 15. априла 1994. године утемељена је СТО као међународна организација која је у своју структуру уградила дотадашњи Општи споразум о царинама и трговини, али је своју надлежност проширила на два друга нова подручја – трговину услугама (ГАТС) и интелектуално власништво (ТРИПС).

Хронологија

  • 1986—1994. - Уругвајска рунда преговора о ГАТТ- у резултирала је Маракешким споразумом о оснивању Светске трговинске организације.
  • 1. јануар 1995. - формално успостављена СТО
  • 1. март 1995. - Ренато Руђеро постао је први генерални директор, те започео свој четверогодишњи мандат.
  • 9. децембар13. децембар 1996. - прва министарска конференција у Сингапуру. Сингапурска министарска декларација потврђује опредељење чланица за даљњом либерализацијом трговине услугама, с посебним нагласком на потребе окончања преговора о трговини телекомуникацијским, финанцијским и услугама у поморском транспорту. Декларацијом је изражена подршка за уграђивањем подручја инвестиција и конкуренције у оквире СТО.
  • 18. мај20. мај 1998. - друга министарска конференција у Жененеви.
  • 1. септембар 1999. - Мајк Муре постао генерални директор.
  • 30. новембар3. децембар 1999. - трећа министарска конференција у Сијетлу (САД). Конференцију је попратила атмосфера демонстрација разних интересних група, што је резултирало стварањем антиглобализацијског покрета на светском нивоу. Изостала је очекивана одлука о покретању нове рунде преговора и по први пут није донесена министарска декларација.
  • 9. новембар13. новембар 2001. - Четврта конефернција министара у Дохи у Катару.
  • 11. децембар 2001. - Кина је постала чланицом СТО након петнаестогодишњег преговарања за чланство (најдуже у ГАТТ-овој историји).
  • 1. јануар 2002. - Тајван се прирдужио организиацији.
  • 1. септембар 2002. - Супачај Панитчпакди постао главни директор.
  • 10. септембар14. септембар 2003. - пета министарска конференција у Канкуну (Мексико)

Министарском конференцијом 2001. године у Дохи (Катар) покренута је нова рунда мултилатералних трговинских преговора (Доха рунда), чиме ће надлежност СТО бити додатно проширена подручјима улагања и заштите животне средине (тзв. Сингапурска подручја).

Циљ и начела СТО

Темељни циљ СТО је постизање одрживог раста и развитка привреде, опште добробити, либералног трговачког окружења, те допринос постизању боље сарадње у вођењу светске економске политике. Стога, деловање СТО фокусирано је на стварање: отвореног и равноправног система трговинских правила, прогресивне либерализације и елиминације царинских и нецаринских препрека трговини робама и услугама, уклањање свих облика протекционистичких мера и дискриминаторних третмана у међународним трговачким односима, интеграцију неразвијених и земаља у развоју, те транзицијских земаља у мултилатерални систем и постизање максимално могућег степена транспарентности трговачког мултилатералног система.

СТО споразуми садрже неколико основних начела којима је циљ стварање мултилатералног либералног трговинског система и обухваћају:

  • начело недискриминације
    • принцип Најповлаштеније-Нације - НПН (енгл. Most-Favored-Nation / MFN) и
    • принцип Националног Третмана - НТ (енгл. National Treatment / NT);
  • начело либерализације трговине, подстицања конкуренције и додатне помоћи неразвијеним земљама.

Организацијска структура

  • Министарска конференција највише је тело које одлучује о питањима СТО
  • Тело за решавање спорова (енгл. Dispute Settlement Body) заседа у облику, односно на нивоу Главног већа и садржи два помоћна тела:
    • Група стручњака за решавање спорова (енгл. Dispute Settlement Panels of experts) и
    • Жалбено тело (енгл. Appellate Body).
  • Већа су тела трећег нивоа организацијске структуре СТО, одговорна су Главном већу, састоје се од представника свих чланица, надлежна су за питања из припадајућих им споразума, садрже помоћна тела, одборе и радне групе, која су тела четвртог нивоа, такође састављена од представника свих чланица. Постоје три већа:
    • Веће за трговину робама (енгл. Goods Council),
    • Веће за трговину услугама (енгл. Services Council),
    • Веће за трговинска питања везана уз интелектуално власништво (енгл. TRIPS Council).
  • Одбори и радне групе унутар Већа тела су четвртог најнижег новоа организацијске структуре СТО.
  • Секретаријат СТО налази се у Женеви. Састоји се од уреда блавног директора и четири уреда заменика главног директора.

Одлучивање

СТО описује себе као „организацију засновану на правилима, којом руководе чланови - све одлуке доносе владе чланова, а правила су исход преговора међу члановима”.[17] СТО споразум предвиђа гласачке исходе у којима се не може постићи консензус, али пракса консензуса доминира процесом доношења одлука.[18]

Ричард Харолд Стејнберг (2002) тврди да, иако модел консензусног управљања организације омогућава почетно преговарање засновано на закону, трговинске рунде се затварају кроз преговоре базиране на моћи и стога фаворизују Европу и Сједињене Државе, и можда не доводе до Паретовог побољшања.[19]

Решавање спорова

Систем за решавање спорова Светске трговинске организације „је резултат еволуције правила, процедура и праксе развијених током скоро пола века под ГАТТ оквиром из 1947”.[20] Године 1994, СТО земље чланице су се сложиле око разумевања правила и процедура које регулишу решавање спорова (ДСУ) приложених у „Завршном акту” потписаном у Маракешу 1994. године.[21] Решавање спорова СТО сматра централним стубом мултилатералног трговинског система и „јединственим доприносом стабилности глобалне економије”.[22] СТО чланови су се сложили да ће, ако сматрају да неки чланови крше трговинска правила, они користити мултилатерални систем решавања спорова уместо да предузимају унилатералне акције.[23]

Рад у процесу решавања спорова СТО обухвата панеле специфичне за појединачне случајеве[24] које именује тело за решавање спорова (енгл. Dispute Settlement Body - DSB),[25] апелационо тијело,[26] генерални директор и СТО секретаријат,[27] арбитри,[28] и саветодавни експерти.[29]

Приоритет је решавање спорова, преферентно путем међусобно усаглашеног решења, и предвиђено је да се процес проведе на ефикасан и благовремен начин, тако да „Ако се предмет рјешава, обично не треба више од једне године за доношење одлуке панела и не прође више од 16 месеци уколико је поднета жалба на одлуку ... Ако подносилац жалбе сматра да је случај хитан, разматрање случаја би требало да траје још мање времена.”[30] СTO земље чланице су дужне да прихвати процес као искључив и обавезан.[31]

Приступање и чланство

Процес постајања чланицом СТО је јединствен за сваку кандидатску земљу, а услови приступања зависе од фазе економског развоја земље и тренутног трговинског режима.[32] Процес траје око пет година, у просеку, мода може да траје дуже ако је земља непотпуно посвећена процесу или ако политичка питања компликују процес. Најкраћи приступни преговори су били они за Киргистан, док су најдужи били они за Русију, која је, након што је први пут пријавила за придруживање ГАТТ-у 1993. године, одобрена за чланство у децембру 2011. и 22. августа 2012. године постала чланица СТО.[33] Казахстан је исто тако имао дуг период приступа. Радна група за придруживање Казахстана основана је 1996. године, а чланство је одобрено 2015. године.[34] Други по дужини приступни период је био онај за Вануату, чија је радна група за придруживање основана 11. јула 1995. Након завршног састанка радне групе у октобру 2001, Вануату је тражио више времена да размотри своје услове за приступање. Током 2008. године они су изразили интерес да наставак процеса и закључивање придруживање СТО. Радна група за придруживање Вануатуа је неформално одржана 4. априла 2011. године како би се размотрило њихово будуће чланство у СТО. Радна група која је поново сазвана је завршила свој мандат 2. маја 2011. Генерални савет је формално одобрио Пакет приступања Вануату 26. октобра 2011. Дана 24. августа 2012. године, СТО је поздравила Вануату као 157. члана.[35] Понуда приступања се даје само када се постигне консензус између заинтересованих страна.[36]

Једна студија из 2017. године тврди да „политичке везе пре него функционалне добити одређују ко се придрује” и показује „како геополитичко поравнање обликује потражњу и понуду страна чланства”.[37] „Налази понидаштавају став да државе прво либерализују трговину како би се придружиле ГАТТ/СТО. Уместо тога, демократија и спољна политика сличности охрабрују државе да се придруже.”[37]

Процес приступања

WTO enlargement
Прогрес СTO приступа:[38]
  Нацрт извештаја радне групе или усвојен је чињенични резиме
  Поднета понуда роба и услуга
  Састанци радне групе
  Поднет меморандум о спољнотрговинском режиму
  Радна група је успостављена

Земља која жели да приступи СТО подноси захтев генералном савету, и мора да опише све аспекте своје трговинске и економске политика који имају утицаја на споразуме СТО.[39] Захтев се подноси СТО у виду меморандума који разматра радна група отворена за све заинтересоване чланице СТО.[40]

Након што су прибављене све потребне основне информације, радна група се фокусира на питања неслагања између правила СТО и међународних и домаћих трговинских политика и закона подносиоца захтева. Радна група одређује одредбе и услове уласка у СТО за државу подносиоца пријаве, и може да размотри прелазне периоде како би се земљама омогућило да разреше одступања од СТО правила СТО.[32]

Финална фаза приступа обухвата билатералне преговоре између земље подносиоца захтева и других чланова радне групе у погледу концесија и обавеза о тарифним нивоима и приступу тржишту роба и услуга. Обавезе новог члана су подједнако примјењиве на све чланице СТО у складу с правилима о не-дискриминацији, иако су билатерално договорене.[39]

По завршетку билатералних разговора, радна група шаље генералном савету или министарскох конференцији пакет приступа, који садржи кратки преглед свих састанака радне групе, протокола о приступању (нацрт чланарине) и листе („распореди”) обавеза чланица. Када генерални савет или министарска конференција одобри услове приступања, парламент подносиоца захтева мора да ратификује протокол о приступању пре него што земља може да постане члан.[41] Неке земље су се могле суочити са строжијим и много дужим процесом придруживања због изазова током преговора са другим чланицама СТО-а, попут Вијетнама, чији су преговори трајали више од 11 година пре него што је постао званични члан у јануару 2007. године.[42]

Види још

Референце

  1. ^ See [1] at WTO official website
  2. ^ Languages, Documentation and Information Management Division at WTO official site
  3. ^ „WTO Secretariat budget for 2011”. WTO official site. Приступљено 25. 08. 2008.
  4. ^ Understanding the WTO: What We Stand For_ Fact File, Приступљено 24. 4. 2013.
  5. ^ http://www.nber.org/reporter/winter00/krueger.html
  6. ^ World Trade Organization – UNDERSTANDING THE WTO: BASICS
  7. ^ Understanding the WTO Handbook at WTO official website. (Note that the document's printed folio numbers do not match the pdf page numbers.)
  8. ^ Malanczuk, P. (1999). „International Organisations and Space Law: World Trade Organization”. Encyclopædia Britannica. 442. стр. 305. Bibcode:1999ESASP.442..305M.
  9. ^ Understanding the WTO: The Doha Agenda
  10. ^ The Challenges to the World Trade Organization: It’s All About Legitimacy THE BROOKINGS INSTITUTION, Policy Paper 2011-04
  11. ^ GROUPS IN THE WTO Updated 1 July 2013
  12. ^ „Overview of the WTO Secretariat”. WTO official website. Приступљено 02. 09. 2013.
  13. ^ Bourcier, Nicolas (21. 05. 2013). „Roberto Azevedo's WTO appointment gives Brazil a seat at the top table”. Guardian Weekly. Приступљено 02. 09. 2013.
  14. ^ „Roberto Azevêdo takes over”. WTO official website. 01. 09. 2013. Приступљено 02. 09. 2013.
  15. ^ Ninth WTO Ministerial Conference | WTO – MC9 Archived 2013-12-01 at the Wayback Machine
  16. ^ BBC News – WTO agrees global trade deal worth $1tn
  17. ^ Decision-making at WTO official site
  18. ^ Decision-Making in the World Trade Organization Abstract from Journal of International Economic Law at Oxford Journals
  19. ^ Steinberg, Richard H. "In the Shadow of Law or Power? Consensus-based Bargaining and Outcomes in the GATT/WTO." International Organization. Spring (2002). pp. 339–74.
  20. ^ „1.2 The Dispute Settlement Understanding”. WTO official website. 2005. Приступљено 07. 03. 2005.
  21. ^ Stewart-Dawyer, The WTO Dispute Settlement System, 7
  22. ^ S. Panitchpakdi, The WTO at ten, 8.
  23. ^ Settling Disputes:a Unique Contribution, WTO official site
  24. ^ „3.3 Panels”. WTO official website. 2005. Приступљено 07. 03. 2005.
  25. ^ „3.1 The Dispute Settlement Body (DSB)”. WTO official website. 2005. Приступљено 7 3. 2015.
  26. ^ „3.4 Appellate Body”. WTO official website. 2005. Приступљено 07. 03. 2005.
  27. ^ „3.2 The Director-General and the WTO Secretariat”. WTO official website. 2005. Приступљено 07. 03. 2005.
  28. ^ „3.5 arbitrators”. WTO official website. 2005. Приступљено 07. 03. 2005.
  29. ^ „3.6 Experts”. WTO official website. 2005. Приступљено 07. 03. 2005.
  30. ^ „"Mutually Agreed Solutions" as "Preferred Solution". WTO official website. 2005. Приступљено 07. 03. 2005.
  31. ^ „1.3 Functions, objectives and key features of the dispute settlement system”. WTO official website. 2005. Приступљено 07. 03. 2005.
  32. 32,0 32,1 Accessions Summary, Center for International Development
  33. ^ Ministerial Conference approves Russia's WTO membership WTO News Item, 16 December 2011
  34. ^ „Kazakhstan”. www.wto.org. Приступљено 23. 02. 2016.
  35. ^ Accession status: Vanuatu. WTO. Приступљено 12 July 2013.
  36. ^ C. Michalopoulos, WTO Accession, 64
  37. 37,0 37,1 Davis, Christina L.; Wilf, Meredith (10. 05. 2017). „Joining the Club: Accession to the GATT/WTO”. The Journal of Politics: 000—000. ISSN 0022-3816. doi:10.1086/691058.
  38. ^ „Summary Table of Ongoing Accessions”. World Trade Organization. април 2014. Приступљено 25. 10. 2014.
  39. 39,0 39,1 Membership, Alliances and Bureaucracy, WTO official site
  40. ^ C. Michalopoulos, WTO Accession, 62–63
  41. ^ How to Become a Member of the WTO, WTO official site
  42. ^ Napier & Vuong 2013, стр. 140.

Литература

  • Napier, Nancy K.; Vuong, Quan Hoang (2013). What we see, why we worry, why we hope: Vietnam going forward. Boise, ID: Boise State University CCI Press. стр. 140. ISBN 978-0985530587.

Спољашње везе

1. јануар

1. јануар је први дан календарске године у јулијанском и у Грегоријанском календару. Овде се календарска година односи на редослед којим су месеци приказани, од јануара до децембра. Први дан средњовековне јулијанске године је био обично неки други дан, а не 1. јануар. Овај дан је усвојен као први дан јулијанске године од стране свих западноевропских земаља изузев Енглеске између 1450. и 1600. године. Грегоријански календар објављен 1582. године није одређивао да 1. јануар буде Новогодишњи дан, нити први дан своје бројане године. Иако је Енглеска почињала своју бројану годину 25. марта (Дан даме или Дан објављивања), између 13. века и 1752, 1. јануар се називао Новогодишњи дан, и био је, са Божићем и повремено Дванаестом ноћи, празник када су се размењивали поклони. Остаје још 364 дана у години (365 у преступним).

26. март

26. март (26.03) је 85. дан у години по грегоријанском календару (86. у преступној години). До краја године има још 280 дана.

Trgovinski sporazum

Trgovinski sporazum (poznat i kao trgovinski pakt) predstavlja širok raspon dogovora koji uključuju poreze, carine i međunarodnu razmenu, a često i investicione garancije. Najčešći trgovinski sporazumi su trgovinske olakšice i slobodna trgovina, koji se uspostavljaju u cilju smanjivanja (ili ukidanja) carina, uvoznih kvota i ostalih trgovinskih ograničenja kojima podležu predmeti međunarodne razmene.

Јужна Кореја

Јужна Кореја, званично Република Кореја, држава је смештена на јужној половини Корејског полуострва, на истоку Азије. На корејском језику то име гласи Деханмингук (кореј. 대한민국, 大韓民國). Са северне стране граничи са Северном Корејом са којом је чинила јединствену државу до 1948. године. Ово је њена једина копнена граница и дуга је 243 km. На западу је ограничена Жутим, на југу Источнокинеским, а на истоку Јапанским морем. Главни град је Сеул. У целој држави преовлађује планинска клима. Археолошка истраживања везана за ову територију су повезана са периодом касног палеолита. Држава је подељена на 16 округа. Проглашена је за четврту најразвијенију азијску економију. Чланица је следећих организација: Уједињене нације, Светска трговинска организација, Организација за економску сарадњу и развој, Г20 индустријски развијених земаља (тренутно председавајућа). Такође је и једна од оснивача Азијско-пацифичке економске организације и Источноазијског самита.

Алтерглобализам

Алтерглобализам или алтерглобализација (такође алтернативни глобализам или алтернативна глобализација) је назив друштвеног покрета чији заговорници подржавају глобалну сарадњу и интеракцију, али се противе ономе што означавају негативним ефектима економске неолибералне глобализације, сматрајући да често она ради на штету, или да неадекватно промовише људске вредности као што су заштита животне средине и климе, економска правда, заштита радних права, поштовање културне разноликости, мир и људска права и слободе.

Име је вероватно изведено из популарног слогана покрета „Другачији свет је могућ”, који је произашао из Светског социјалног форума. Алтерглобалистички покрет је покрет сарадње, осмишљен да „протестује против правца и уочених негативних економских, политичких, социјалних, културних и еколошких последица неолибералне глобализације”. Многи алтерглобалисти настоје избећи „нарушавање локалних економија и катастрофалне хуманитарне последице”.

Већина чланова овог покрета избегава ознаку антиглобализам (антиглобализација) као пежоративну и нетачну, јер активно подржавају људску активност на глобалном нивоу и не противе се економској глобализацији као таквој.

Уместо тога, они виде свој покрет као алтернативу ономе што називају економском неолибералном глобализацијом у којој се међународне институције (Светска трговинска организација, Светска банка, Међународни монетарни фонд и слично) и велике корпорације усмеравају обогаћивању развијеног света, посвећујући малу или никакву пажњу на оно што критичари означавају штетним ефектима њихових поступака на људе и животну средину мање развијених земаља, земаља чије су владе често преслабе или превише корумпиране да би се одупрле или регулисале те штетне ефекте.

Глобални систем трговинских преференцијала међу земљама у развоју

Глобални систем трговинских преференцијала међу земљама у развоју је преференцијални трговински споразум потписан је 13. априла 1988, са циљем повећања трговине између земаља у развоју у оквиру Конференције Уједињених нација о трговини и развоју. Споразум је ступио на снагу 19. априла 1989, а Светска трговинска организација је обавештена 25. септембра 1989. године.

Група 15

Г15 (Група 15) неформални је форум намењен подстицању сарадње и пружању сугестија другим међународним групама, као што су Светска трговинска организација и Група Осам. Основан је на Деветој конференцији несврстаних у Београду, Југославија, у септембру 1989, а састоји се од земаља Латинске Америке, Африке и Азије, са заједничким циљем побољшаног раста и просперитета. Г-15 се фокусира на сарадњу међу земљама у развоју у области инвестиција, трговине и технологије. Чланство је од тада проширирено на 18 земаља, али име је остало непромењено. Чиле, Иран и Кенија су се придружили групи 15, док Југославија више није део групе; Перу, један од оснивача-држава, одлучила да напусти Г-15 2011.

Драго Дивљак

Драго Дивљак (Добриња, 1962), редовни професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду

Европска комисија

Европска комисија је извршни орган Европске уније, својеврсна Влада Европске уније. Уз Европски парламент и Савет Европске уније представља један од три главне институције које управљају Унијом. Председник и чланови Комисије се бирају од стране земаља чланица пошто су претходно одобрени од стране Европског парламента.

Комисија је извршни орган институционалног система Уније:

Има право да даје нацрте закона и потом их представи Парламенту и Савету;

Као Унијино извршно тело, одговорно је за имплементирање Европског законодавства (директиве, регулације, одлуке), буџет и програме усвојене од стране Парламента и Савета;

Понаша се као чувар Поступака и, заједно са Судом правде, уверава се да се закон Заједнице правилно примењује;

Представља Унију на међународној сцени и преговара око међународних договора, углавном на пољу размене и сарадње.

Индонезија

Индонезија (инд. Indonesia), или званично Република Индонезија (инд. Republik Indonesia), држава је у југоисточној Азији. Обухвата архипелаг од 13.466 острва и највећа је острвска држава на свету и по броју становника и по површини, по површини је и 14. највећа земља на свету., међу којима се издвајају Борнео, Суматра, Јава, које је најнасељеније острво на свету са преко 140 милиона становника и у којем живи 50 % целокупног становништва, Мадура, Бали, Ломбок, Ниас, Сумбава, Сумба, Флорес, Тимор, Сулавеси, Халмахера, Амбон, Комодо, Кракатау, Алор, Белитунг, Бинтан, Ринка, Банка, Буру, Серам и западни део Нове Гвинеје и хиљаде малих и ненасељених острва. Према процени, Индонезија је 2016. имала више од 260 милиона становника, што ју је сврстало на четврто место у свету. Такође, Индонезија је земља са највише становника у којој су муслимани већина.По друштвеном уређењу је република са председником на челу државе. Подељена је на 34 провинције, од којих пет имају посебан административни статус. Главни град је Џакарта на острву Јава. Индонезија има копнену границу са Папуом Новом Гвинејом, Источним Тимором, и Малезијом. Поред њих суседне земље су и Сингапур, Филипини, Аустралија, Палау и територија Индије Андаманска и Никобарска острва.

Индонезија је оснивач Покрета несврстаних, Асоцијације нација Југоисточне Азије и члан је групе Г-20. По висини номиналног БДП-а налази се на 16. а по висини БДП-а мереног паритетом куповне моћи на осмом месту у свету.Индонежански архипелаг представља важно трговачко подручје од 7. века када су некадашње државе Сривиџаја и Маџапахит трговале са Кином и Индијом. Још од почетка нове ере тамошњи владари постепено прихватају стране културне, верске и политичке узоре, и долази до процвата хиндуистичких и будистичких краљевстава. Привучене природним богатствима, стране силе су у знатној мери обликовале индонежанску историју. Муслимански трговци донели су, сада преовлађујући, ислам, док су европске силе донеле хришћанство. Ове две стране су се сукобиле око монопола у трговини зачинима у подручју Молучких острва током Доба великих географских открића. Након Другог светског рата, Индонезија је успела да избори независност, чиме је окончана троиповековна првенствено холандска, а у нешто мањој мери британска, француска и португалска, колонијална владавина. Од тада њена историја је прилично бурна од владавина председника Сукарна и Сухарта, јер се сусреће са изазовима попут природних катастрофа, масовних погрома, корупције, сепаратизма, демократизације, и раздобљима брзих привредних промена.

Становници Индонезије су припадници стотина различитих етничких и лингвистичких група. Највећа, уједно и преовлађујућа, етничка група су Јаванци. Развијен је заједнички идентитет, дефинисан националним језиком, етничком шароликошћу, верским плурализмом унутар већински муслиманског становништва, и историјом колонијализма и отпора према њему. Национални мото Индонезије, Bhinneka Tunggal Ika (Јединство у различитости), наглашава различитост која обликује ову земљу. Без обзира што има велики број становника и густо насељене области, Индонезија има и огромне пределе богате флором и фауном, захваљујући чему је сврстана на друго место у свету по биолошкој разноврсности.

Корпоратократија

Корпоратократија (енгл. corporatocracy - моћ корпорација) је облик владавине, односно политичког система, у коме државом управљају моћне и богате корпорација, а врши се директно од њих или изабраних и именованих представника који наступају штитећи њихове интересе.

Неке веће корпорације и институце, које се често помињу као оне које утичу на рад влада су:

Светска трговинска организација

Бритиш петролеум

Светска банкаЏон Перкинс у својој књизи „Исповести економског убице“ корпоратократију дефинише као „људи, мушкараци и жене који управљају највећим корпорацијама. Они контролишу владу САД преко финансијских институција, а преко њих и већину влада на свету. Они контролишу медије, директно их поседују.. Ови људи су погон једне идеје - извлачење максимума профита .. "

Перкинс је такође говори да је корпоратократија одговорна за:

Рушење Мосадека у Ирану 1953. године

Сиромаштва у земљама трећег света

Рат у Ираку

финансијске кризе из 2008. и рецесије крајем 2000.

и намерно гурање у стечај земља дужника, да би их ставила у вечни однос повериоца.

Међународна организација

Међународна организација (или међудржавна) је организација чији досег и област дејства обухвата више држава.

Разликују се две основне врсте ових организација, а то су:

међународне међудржавне организације, чије чланице су суверене државе, и

међународне невладине организације, које су формално приватне организације.Појам међународна организација пре свега се односи на међудржавне организације.

Односи Србије и Светске трговинске организације

Република Србија има положај посматрача у Светској трговинској организацији (СТО).

Србија дужи низ година истрајава у намери да постане пуноправна чланица Светске трговинске организације. Чланство у Светској трговинској организацији је и de facto услов за приступање Европској унији. Земље које још нису постале чланице СТО представљају незнатну мањину у укупној светској трговини, а Србија је једна од њих.

Србија није члан СТО због закона о забрани ГМО, јер не жели да омогући несметан промет таквих производа.

Систем Организације уједињених нација

Систем Организације уједињених нација представља читаву мрежу међународних организација (за разлику од Организације уједињених нација које су само једна од многих организација у систему), споразума и конвенција створених од стране Организације уједињених нација.

Систем је заснован на пет основних организација (раније шест, Старатељски савет Организације уједињених нација је престао са радом 1994):

Генерална скупштина Организације уједињених нација

Савет безбедности Организације уједињених нација

Економски и социјални савет Организације уједињених нација

Секретаријат Организације уједињених нација

Међународни суд правдеУ допуну овим постоје и одвојене организације, често потчињене главним органима, створене за решавање специјализованих проблема.

Једна од изузетних особина ОУН система је дуплирање одговорности. На пример, фрустриране због своје неспособности да контролишу ЕКОСОЦ већински део земаља трећег света у Генералној скупштини је формирао УНКТР (Конференција Уједињених нација о трговини и развоју) како би се посветио посебним питањима којим ЕКОСОЦ није.

Такође, али само као пример, УНКНК (Канцеларија Уједињених нација за борбу против наркотика и криминала) подноси извештај Секретаријату, ЕКОСОЦ има функционалну комисију за борбу против криминала и посебну за наркотике, а Скупштина надгледа рад UNICRI (Међурегионални правни и кривични истраживачки институт Уједињених нација).

Слободна трговина

Слободна трговина подразумева међународну трговину без интервенција власти.

Прецизније, слободна трговина значи неометан проток добара и услуга између држава, користимо је да бисмо одредили економску политику партија и интересних група које се залажу за повећање оваквог вида трговине.

Релативни трошкови, корист и уживаоци користи слободне трговине предмет су академске рапсраве, расправе економиста, влада и интересних група.

Сто

Сто може бити:

Сто (број), број који се арапским цифрама записује као 100

Сто (намештај), предмет различитог облика, различите намене и од разног материјала као део намештаја

Светска трговинска организација, скраћеницу за Светску трговинску организацију

Трговина

Трговина је процес размене робе и/или услуга. Назив потиче од словенске речи трг, по некима од грчке речи тргос што би у преводу значило превара.

Трговина није једини носилац робног промета, којим се такође баве и сами произвођачи, а донекле и сами потрошачи (потрошачко задругарство).

Трговина, као посебна привредна делатност, има задатак да својим посредовањем у промету организује редовну размену између производње и потрошње. Својом активношћу она треба да обезбеди понуду робе и услуга у количинама и асортиману које тржиште тражи, у време када се тражи и по ценама и другим условима које су купци спремни да прихвате.

Крајем 19. и почетком 20. века у литератури су егзистирала два појма трговине. Први појам се везује за енглеске и француске економисте који су полазили од социјално-економских функција трговине, а други за немачку комерцијално-правну школу коју су привлачили правни односно приватно-економски елементи (куповина и продаја робе у циљу постизања добити).

Француска

Француска (франц. La France), званично Француска Република (франц. République française), држава је у западној Европи. Француској припадају и прекоморске територије, од којих Гваделуп, Мартиник, Француска Гвајана и Реинион, Мајот (у Индијском океану) представљају пуноправни део француске републике. Површина Француске (рачунајући и њене прекоморске поседе) је 640.679 km², а њеног европског дела око 547.030 km². По површини је 42. држава у свету, а трећа у Европи после Русије и Украјине и највећа у Европској унији. Граничи се са Белгијом, Луксембургом, Немачком, Швајцарском, Италијом, Монаком, Шпанијом и Андором и има излаз на Атлантски океан и Средоземно море. Преко ових ван-европских територија, Француска се граничи и са Бразилом, Суринамом и Холандским Антилима. По процени из 2009. Француска је имала 65.073.482 становника. Главни и највећи град Француске је Париз, а остали већи градови су: Марсељ, Лион, Тулуза, Ница, Нант, Стразбур, Бордо, Лил и Тулон.

Територија савремене Француске је скоро иста као и територија античке Галије, коју је насељавало келтско племе Гали. Галију је покорио Рим у 1. веку п. н. е. У 4. веку, германска племена, од којих су најзначајнији Франци, су се населили на територију Галије. Франачка држава је свој врхунац имала крајем 8. и почетком 9. века. Уговором из Вердена (843), Франачко царство је подељено на три дела, а из њеног западног дела развила се данашња Француска. Француска је била једна од највећих светских сила од краја 17. века. Она је у 18. и 19. веку, створила велику колонијалну империју широм Северне Америке, западне Африке и југоисточне Азије.

Француска је један од оснивача Уједињених нација, НАТО-а, групе Г8 и Европске економске заједнице, данашње Европске уније. Такође је једна од пет сталних чланица Савета безбедности и нуклеарна сила.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.