Светска банка

Светска банка (енгл. World Bank) је међународна организација, основана децембра 1945. године која је одговорна за обезбеђивање финансија[2] и давање савета земљама како би се повећао економски развој и смањило сиромаштво, али и очувале међународне инвестиције. Седиште се налази у Вашингтону, а локалне канцеларије постоје у 124 земље. Састоји се од две институције: Међународне банке за обнову и развој (IBRD), и Међународне асоцијације за развој (IDA). Светска банка је компонента Групе светске банке.

Званично објављени циљ Светске банке је смањење сиромаштва. Међутим, према њеним Члановима споразума, све њене одлуке морају бити усмерене на посвећеност промоцији страних улагања и међународне трговине, као и олакшавању капиталних инвестиција.[3][4]

Светска банка
The World Bank logo
World Bank building at Washington
Седиште Светске банке у Вашингтону
Датум оснивањајул 1945.
Типмеђународна монетарна и финансијска организација
Правни статусактиван
СедиштеВашингтон, САД
Чланови189 (IBRD)[1]
173 (IDA)[1]
Службени језициенглески
ПредседникDavid Malpass
 САД
Главни извршни директорКристалина Георгиева
 Бугарска
(од 1. фебруара 2019)
Матична организацијаWorld Bank Group
Веб-сајтwww.worldbank.org

Историја Светске банке

Светска банка основана је 1944. године. Од тада па до данас Светска банка се проширила из једне институције у блиско повезану групу од 5 развојних институција , као што су : Међународно удружење за развој, Међународна финансијска корпорација (ИФЦ), Мултилатерална агенција за гарантовање (МИГА), Међународни центар за решавање инвестиционих спорова (ИЦСИД) и Светска банка. У исто време настаје и Међународни монетарни фонд (ММФ). Светска банка и Међународни монетарни фонд су обе са седиштем у Вашингтону, и блиско сарађују једни са другима. Иако су многе земље представљене на конференцији у Бретон Вудсу, САД и Велика Британија су најмоћнији у присуству и доминирали су преговорима.[5]

1944–1974

Пре 1974, кредити за реконструкцију и развој које је обезбедила Светска банка су били релативно су мали. Особље банке било је свесно потребе успостављања поверења у банку. Фискални консервативизам је владао, и захтеви за кредит су морали да испуњавају строге критеријуме.[6]:56–60

Прва земља која је добила зајам Светске банке била је Француска. Председник банке у то време, Џон Маклој, изабарао је Француску уместо два друга подносиоца пријаве, Пољску и Чиле. Зајам је био за УС$250 милиона, половину тражене суме, и дошао је са строгим условима. Француска морала да се сложи да произведе уравнотежен буџет и да прида приоритет отплати дуга Светској банци над другим владама. Особље Светске банке је пажљиво пратило коришћење средстава како би се осигурало да француска влада испуњава услове. Поред тога, пре одобрења кредита, стејт департмент је наложио француској влади да њени чланови који су повезани са комунистичком партијом би прво требало да буду уклоњени. Француска влада се сложила и уклонила комунистичку каоалициону владу - такозвани трипартит. У року од неколико сати, одобрен је зајам за Француску.[7]:288, 290–291

Кад је Маршалов план ступио на слагу 1947. године, многе европске земље су почеле да примају помоћ из других извора. Суочена са овом компетицијом, Светска банка је померила свој фокус на неевропске земље. До 1968, њени зајмови су били намењени за извођење инфраструктурних радова, као што су луке, аутопутеви и електране, који би произвели довољно прихода да омогући земљи зајмопримаоца враћање кредита. Године 1960, Међународна асоцијација за развој је формирана (за разлику од УН фонда званог СУНФЕД), која је пружала меке зајмове (испод тржишне каматне стопе) земљама у развоју.

1974–1980

Од 1974 до 1980 банка се концентрисала на испуњавање основних потреба људи у земљама у развоју. Величина и број зајмова је знатно увећана будући да су циљеви задуживања проширени са инфраструктуре у социјалне услуге и друге секторе.[8]

Ове промене се могу приписати Роберту Макнамари, који је именован за председништво 1968. године одлуком Линдона Џонсона.[6]:60–63 Макнамара замолио банкарског ризничара Јуџина Ротберга да тражи нове изворе капитала изван северних банака које су биле примарни извори финансирања. Ротберг је користио глобално тржиште обвезница да повећа капитал који је доступан банци.[9] Једна последица периода ублажавања сиромаштва је био брз раст дуга Трећег света. Од 1976. до 1980. дуг земаља у развоју растао је просечном годишњом стопом од 20%.[10][11]

Године 1980. је успостављен Управни суд Светске банке да одлучује у споровима између Групе Светске банке и њеног особља у случајевима тврдњи о непоштовању уговора о запошљавању или услова именовања на функцију.[12]

1980–1989

Године 1980. Макнамара је уступио место Олдену Клаузену кога је номиновао амерички председник Џими Картер.[13][14] Клаузен је заменио многе чланове Макнамариног особља и направио је другачији акценат мисије. Његова одлука из 1982. да замени главног економисту банке, Халис Ченери, са Аном Кругер је пример тог новог фокуса. Кругер је била позната по њеном критицизму финансирања развоја и по описивању влада Трећег света као „земље које траже закуп”.

Током 1980-тих банка је наглашавала кредитирање сервисирања дуга Трећег света, и политике структуралног прилагођавања дизајниране да се рационализују економије земаља у развоју. УНИЦЕФ је известио током касних 1980-тих да су програми структуралног прилагођавања Светске банке били одговорни за „редуковане здравствене, нутриционе и образовне нивое десетине милиона деце у Азији, Латинској Америци и Африци”.[15]

1989–садашњост

Почевши од 1989, као одговор на оштре критике многих група, банка је почела са укључивањем група за заштиту животне средине и невладиних организација у зајмове ради ублажавање ранијих ефеката својих развојних политика које су изазвале критике.[6]:93–97 Такође је формирала имплементациону агенцију, у складу са Монтреалским протоколима, да би се зауставило оштећење озонског слоја Земљине атмосфере путем укидања употребе 95% хемикалија које оштећују озонски омотач, са циљним датумом 2015. године. Од тада, у складу са својих такозваних „Шест стратешких тема”, банка је успоставила различите додатне регулације ради заштите животне средине уз промовисање развоја. На пример, 1991. године банка је најавила да ради заштите од дефорестације, посебно у Амазону, неће финансирати никакве комерцијалне сече или инфраструктурне пројекте који штете околини.

У циљу промовисања глобалних јавних добара, Светска банка покушава да контролише заразне болести попут маларије, испоручујући вакцине у неколико делова света и придружујући се превентивним снагама. Године 2000. банка је објавила „рат против АИДС-а”, а 2011. банка се придружила партнерству за заустављање туберкулозе.[16]

Традиционално, на темељу прећутног разумевања између Сједињених Држава и Европе, председник Светске банке је увек био изабран међу кандидатима које су номиновале Сједињене Државе. Године 2012, по први пут, два кандидата који нису САД грађани су била номинована.

Дана 23. марта 2012, САД председник Барак Обама најавио је да ће Сједињене Државе номиновати Џим Јонг Кима као следећег председника банке.[17] Он је изабран 27. априла 2012.

Мисија Светске банке

Светска банка даје помоћ земљама света, како финансијску тако и у виду савета како да повећају свој економски развој, да избегну сиромаштво и очувају међународне инвестиције. Седиште Светске банке је у Вашингтону, а локалне канцеларије постоје у 124 земље.

У периоду након 2000. године активности које финансира Светска банка су биле у складу са Миленијумским циљевима развоја дефинисаним до 2015. године. За постављене циљеве било је дефинисано шест критеријума који морају бити испуњени: јачи и инклузивни раст у Африци и нестабилним државама, више напора у здравству и образовању, интегрисање развоја и заштите животне средине, више и боље помоћи, кретање на трговинским преговорима, и јачи и више фокусиран подршка од мултилатералних институција попут Светске банке.[18]

Листа директора Светске банке

  • Кристофер Виллоугхби, Сукцесивно Јединица шеф, начелник Одељење, а директор Одељење за операције евалуацију (1970—1976)Генерални директор
  • Мервин Л. Веинер, Прво, операције Евалуација (1975—1984)
  • Ив Ровани, генерални директор, операција Евалуација (1986—1992)
  • Роберт Пицциотто, генерални директор, операција Евалуација (1992—2002)
  • Грегори К. Инграм, генерални директор, операција Евалуација (2002—2005)
  • Томас Винод, генерални директор, Евалуација (2005—2011)
  • Каролина Хајдер, генерални директор, Евалуација (2011-данас)

Чланови

Међународна банка за обнову и развој (IBRD) има 189 земаља чланица, док Међународна асоцијација за развој (IDA) има 173 члана. Свака земља чланиаа IBRD треба исто тако да буде члан Међународног монетарног фонда (IMF) и само члановима IBRD је дозвољено да се придруже другим институцијама унутар банке (као што је IDA).[1]

Гласачка моћ

Године 2010. гласачке моћи Светске банке су биле ревидирана како би се повећали гласачки удели земаља у развоју, нарочито Кине. Земље са највише гласачке моћи сада су Сједињене Државе (15,85%), Јапан (6,84%), Кина (4,42%), Немачка (4,00%), Велика Британија (3,75%), Француска (3,75%), Индија (2,91%),[19] Русија (2,77%), Саудијска Арабија (2,77%) и Италија (2,64%). Према променама познатим као „Реформа гласа - фаза 2“, земље осим Кине које су забележиле значајне добитке обухватале су Јужну Кореју, Турску, Мексико, Сингапур, Грчку, Бразил, Индију и Шпанију. Гласачка моћ већине развијених земаља је смањена, заједно са неколико земаља у развоју, попут Нигерије. Гласачке моћи Сједињених Држава, Русије и Саудијске Арабије су непромењене.[20][21]

Промене су извршене с циљем да се гласање учини универзалнијим у погледу стандарда, засновано на правилима са објективним индикаторима и транспарентно, између осталог. Сада, земље у развоју имају већи утицај у гласачком моделу, што је посебно подржала Европа. Поред тога, гласачка моћ је заснована на економској величини као и доприносима Међународној асоцијацији за развој.[22]

Табела одобрења

Следећа табела наводи 15 највиших ДАЦ петоцифрених сектора[23] којима је Светска банка доделила средства, као што је наведено у њеним публикацијама Иницијативе за транспарентност међународне помоћи (ИАТИ). Светска банака наводи на вебсајту ИАТИ регистра да ће додељене суме „покрити 100% of ИБРД и ИДА развојних токова” али да други развојни токови неће бити покривени.[24]

Наменско финансирање (УС$ милиона)
Сектор Пре 2007 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 Сума
Друмски транспорт 4,654.2 1,993.5 1,501.8 5,550.3 4,032.3 2,603.7 3,852.5 2,883.6 3,081.7 3,922.6 723.7 34,799.8
Друштвене/ социјалне услуге 613.1 208.1 185.5 2,878.4 1,477.4 1,493.2 1,498.5 2,592.6 2,745.4 1,537.7 73.6 15,303.5
Електрични пренос / дистрибуција 1,292.5 862.1 1,740.2 2,435.4 1,465.1 907.7 1,614.9 395.7 2,457.1 1,632.2 374.8 15,177.8
Управљање јавним финансијама 334.2 223.1 499.7 129.0 455.3 346.6 3,156.8 2,724.0 3,160.5 2,438.9 690.5 14,158.6
Железнички транспорт 279.3 284.4 1,289.0 912.2 892.5 1,487.4 841.8 740.6 1,964.9 1,172.2 −1.6 9,862.5
Рурални развој 335.4 237.5 382.8 616.7 2,317.4 972.0 944.0 177.8 380.9 1,090.3 −2.5 7,452.4
Урбани развој и управљање 261.2 375.9 733.3 739.6 542.1 1,308.1 914.3 258.9 747.3 1,122.1 212.2 7,214.9
Услуге и институције пословне подршке 113.3 20.8 721.7 181.4 363.3 514.0 310.0 760.1 1,281.9 1,996.0 491.3 6,753.7
Енергетска политика и административно управљање 102.5 243.0 324.9 234.2 762.0 654.9 902.1 480.5 1,594.2 1,001.8 347.9 6,648.0
Пољопривредни водни ресурси 733.2 749.5 84.6 251.8 780.6 819.5 618.3 1,040.3 1,214.8 824.0 −105.8 7,011.0
Децентрализација и подршка поднационалној влади 904.5 107.9 176.1 206.7 331.2 852.8 880.6 466.8 1,417.0 432.5 821.3 6,597.3
Спречавање несрећа и спремност 66.9 2.7 260.0 9.0 417.2 609.5 852.9 373.5 1,267.8 1,759.7 114.2 5,733.5
Санитаризација - велики системи 441.9 679.7 521.6 422.0 613.1 1,209.4 268.0 55.4 890.6 900.8 93.9 6,096.3
Снабдевање водом - велики системи 646.5 438.1 298.3 486.5 845.1 640.2 469.0 250.5 1,332.4 609.9 224.7 6,241.3
Здравствена политика и административно управљање 661.3 54.8 285.8 673.8 1,581.4 799.3 251.5 426.3 154.8 368.1 496.0 5,753.1
Друго 13,162.7 6,588.3 8,707.1 11,425.7 17,099.5 11,096.6 16,873.4 13,967.1 20,057.6 21,096.5 3,070.3 140,074.5
Укупно 24,602.6 13,069.4 17,712.6 27,152.6 33,975.6 26,314.8 34,248.6 27,593.9 43,748.8 41,905.2 7,624.5 297,948.5

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 /en/about/leadership/members Boards of Executive Directors – Member Countries] . Приступљено 5 June 2016.
  2. ^ „About Us”. World Bank. 14. 10. 2008. Приступљено 9. 11. 2008.
  3. ^ Articles of Agreement: as amended effective 16 February 1989.
  4. ^ „About Us”. World Bank. 29. 6. 2011. Приступљено 14. 8. 2011.
  5. ^ Голдман, Мајкл . Империал Природа: Светска банка и Борбе за социјалну правду у доба глобализације. Нев Хавен, ЦТ: Иале Университи Пресс. 2005. ISBN 978-0-300-11974-9.
  6. 6,0 6,1 6,2 Goldman, Michael (2005). Imperial Nature: The World Bank and Struggles for Social Justice in the Age of Globalization. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-11974-9.
  7. ^ Bird, Kai (1992). The Chairman: John J. McCloy, the Making of the American Establishment. New York, NY: Simon & Schumpeter. ISBN 978-0-671-45415-9.
  8. ^ Bank, World. „World Bank Historical Chronology: 1970–1979”. World Bank Group. Приступљено 31. 5. 2012.
  9. ^ Rotberg, Eugene (1994). „Financial Operations of the World Bank”. Bretton Woods: looking to the future: commission report, staff review, background papers. Washington, D.C.: Bretton Woods Commission. Архивирано из оригинала на датум 05. 07. 2016. Приступљено 30. 01. 2018.
  10. ^ Mosley, Paul; Harrigan, Jane; Toye, John (1995). Aid and Power: The World Bank and Policy Based Lending, 2nd Edition. 1. Abington, UK: Routledge. ISBN 978-0-415-13209-1.
  11. ^ Toussaint, Eric (1999). Your Money or Your Life!: The Tyranny of Global Finance. London, UK: Pluto Press. ISBN 978-0-7453-1412-9.
  12. ^ Bank, World. „World Bank Administrative Tribunal”. World Bank Group. Архивирано из оригинала на датум 29. 12. 2011. Приступљено 14. 8. 2011.
  13. ^ SCHWARTZ, NELSON D. (25. 1. 2013). „A.W. Clausen, Former Bank of America Chief, Dies at 89”. The New York Times. Приступљено 27. 10. 2016. »Mr. Clausen was chosen by President Jimmy Carter to lead the World Bank shortly before Mr. Carter was defeated by Ronald Reagan in 1980, but the new administration supported Mr. Clausen's nomination.«
  14. ^ „Tom Clausen, BofA, World Bank head, dies”. SFGate. 23. 1. 2013. Приступљено 27. 10. 2016. »That focus paid dividends when President Jimmy Carter nominated him in 1980 to succeed Robert McNamara as president of the World Bank.«
  15. ^ Cornia, Giovanni Andrea; Jolly, Richard; Stewart, Frances, ур. (1987). Adjustment with a Human Face: Protecting the Vulnerable and Promoting Growth. New York, NY: Oxford University Press USA. ISBN 978-0-19-828609-7.
  16. ^ Bank, World. „Results”. World Bank Group. Приступљено 31. 5. 2012.
  17. ^ Office of the Press Secretary (23. 3. 2012). „President Obama Announces U.S. Nomination of Dr. Jim Yong Kim to Lead World Bank”. The White House. Приступљено 23. 3. 2012.
  18. ^ Светска банка. "Миленијумски циљеви развоја". Група Светске банке.
  19. ^ „Developing nations get more say in World Bank affairs”. The Times of India. 26. 4. 2010. Приступљено 5. 4. 2014.
  20. ^ International Bank for Reconstruction and Development (2010). IBRD 2010 Voting Power Realignment (PDF) (Извештај). World Bank Group. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 29. 12. 2011. Приступљено 14. 8. 2011.
  21. ^ Veloo, Betsy May (26. 4. 2010). „China given more influence in World Bank”. RTHK. Приступљено 26. 4. 2010.
  22. ^ Stumm, Mario (март 2011). „World Bank: More responsibility for developing countries”. D+C. Приступљено 12. 8. 2011.
  23. ^ „DAC 5 Digit Sector”. The IATI Standard. Приступљено 4. 9. 2016.
  24. ^ „About - The World Bank - IATI Registry”. Приступљено 4. 9. 2016.

Литература

  • Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
  • Salda, Anne C. M., ed. Historical dictionary of the World Bank (1997) online

Спољашње везе

1. април

1. април (01.04) је 91. дан у години по грегоријанском календару (92. у преступној години). До краја године има још 274 дана.

23. април

23. април (23.04) је 113. дан у години по грегоријанском календару (114. у преступној години). До краја године има још 252 дана.

Društveni kapital

Društveni kapital predstavlja društveno-ekonomski koncept sa brojnim definicijama koje su zasnovane na vrednostima društvenih mreža.

Društveni kapital jednog društva uključuje institucije, odnose, stavove i vrednosti koje upravljaju međuljudskim interakcijama i doprinose privrednom i društvenom razvoju.

U istraživanjima je retko definisan jasno i nedvosmisleno.

Povećanje kompleksnosti i nesigurnosti poslovnog okruženja dovelo je krajem devedesetih godina 20.veka do većeg interesovanja ekonomista, sociologa i psihologa za koncept poverenja.

Албанска ривијера

Албанска ривијера (алб. Riviera shqiptare/Bregu) обалско је подручје у Валонском округу уз Јонско море и планину Церанија у јужној Албанији. Албанску ривијеру не треба мешати са целом албанском обалом која укључује и ривијеру али и, углавном, равну обалу централне и северне Албаније. Традиционално, регија почиње јужно од Националног парка Логара, наставља се уз обалу код села Борш, Химара, Кепаро и Пикераси и завршава се у Лукову.

Регија је постала позната након реконструкције обалског аутопута SH8 2009. године, затим наступа Тијеста (једног од најпознатијих ди-џејева) у Дерми 2010. године, снимања једне од епизода серије Топ гир у којој аутомобили возе поменутим путем.

Ривијера је позната по ноћном животу, екотуризму и елитним одредиштима у Албанији. Има традиционална медитеранска села, старе дворце, православне цркве, осамљене плаже, тиркизно море, планинске пределе, морске увале, реке, подводну фауну, пећине, затим пољопривредне плодове као што су наранџе, лимуни и маслине.

Светска банка и друге институције финансирају локалне инфраструктурне пројекте, укључујући и обнову кровова и фасада традиционалних кућа с погледом на ривијеру, редизајнирање градских тргова, изградњу водоснабдевне и канализационе мреже. Целом обалом Албаније, преко 476 километара, управља Национална обалска агенција.На ривијери се одржава неколико међународних музичких фестивала као што су Soundwave Albania и Turtle Fest, а најпознатији клубови су Havana Beach Club и Folie Marine, клуб на отвореном.

Антиглобалистички покрет

Антиглобалистички покрет је термин који се најчешће користи да опише и уопшти друштвене групе које протестују против глобалних трговинских споразума, негативних ефеката слободне трговине на сиромашан свет, угрожавања животне средине и међународних војних интервенција, односно који страхују од негативних последица глобализације. Антиглобалистичке групе се боре за смањење моћи и утицаја међународних корпорација и организација као што су Светска банка, економске и политичке алијансе нација и трговачки уговори који утичу на нације, људе и природно окружење.

Бретонвудски споразум

Бретонвудски споразум/систем (енгл. Bretton Woods system) међународни је споразум постигнут на конференцији представника 44 земље одржаној средином 1944. у Бретон Вудсу (у америчкој држави Њу Хемпшир), о решавању послератних монетарних и финансијских проблема, па је као такав и до данас остао као темељ међудржавних односа у тој сфери. На конференцији су основани Међународни монетарни фонд и Међународна банка за обнову и развој.

Делхи

Делхи (хинд. दिल्ली), званично Национална престонична територија Делхи (енгл. National Capital Territory of Delhi - NCT), град је у Индији, који се налази у оквиру специјалне територије под управом централне владе Индије. Њу Делхи је седиште владе Индије, а налази се унутар метрополитенског подручја Делхија. Делхи је био главни град неколико царстава и има око 60.000 споменика. Делхи је имао стратешки положај у северној Индији и доминирао је старим трговачким путевима који су ишли од северозападне Индије до долине Ганга. Због тога је Делхи дуго био значајан културни, политички и интелектуални центар. Због великог досељавања Делхи је један од градова који најбрже расту. Светска банка је Делхи прогласила најзагађенијим на свету.

Делхи се граничи са Харајаном на три стране и са Утар Прадешом на истоку. Шира област града покрива територију од 1,484 km2 (0,573 sq mi). Према попису из 2011, сам град је имао 11 милиона становника, те је био други по величини у Индији након Мумбаја, док целокупна NCT популација има око 16,8 милиона. Делхијева урбана област се протеже изван NCT граница и процењује се да обухвата популацију од преко 26 милиона људи, што чини град другом највећом урбаном облашћу на свету. Године 2016. по недавним проценама метро економија његова урбана област је била рангирана као прва или друга најпродуктивнија метро област у Индија. Делхи је други најбогатији град Индије, након Мумбаја, са тоталним богатством од $450 милијарде и дом је за 18 милијардера и 23.000 милионера.Делхи је био континуирано насељен од 6. века п. н. е. Током највећег дела своје историје, Делхи је служио као престоница разним краљевствима и царствима. Он је био заузима, пљачкан и поново изграђиван неколико пута, посебно током средњовековног периода, и модерни Делхи је кластер бројних градова размештених широм метрополитанског региона. Територија уније, политичке администрације NCT данашњег Делхија блиско подсећа на државу Индије, са сопственим законодавством, високим судом и извршним вићем министара на чијем челу је Главни министар. Њу Делхи заједнички администрирају федерална влада Индије и локална влада Делхија, и он је престоница области Делхија. Делхи је био домаћин првих и деветих Азијских игара у 1951. и 1982. години, респективно, самита Покрета несврстаних 1983., и низа других манифестација.

Делхи је исто тако центар Националног престоничког региона), који је јединствена област 'интердржавног регионалног планирања' креирана Законом о планском одбору за националну престоницу из 1985.

Децентрализација

Децентрализација је расподела одговорности, планирања и имплементације промена са највишег организационог нивоа ближе проблему или области у којој се спроводе активности. Пример су федералне и савезне таксе које се деле са државним и општинским нивоима власти.

Економија Русије

Русија има мешовиту и транзициону економију са средњим приходима са државним власништвом у стратешким областима економије. Тржишне реформе деведесетих година приватизовале су већи део руске индустрије и пољопривреде, са значајним изузецима од ове приватизације која се одвијала у секторима енергетике и одбране.

Руско географско пространство је важна одредница њене економске активности, а неки извори процењују да Русија садржи преко 30 % светских природних ресурса. Светска банка процењује укупну вредност руских природних ресурса на 75 трилиона долара. Русија се ослања на приходе од енергије као највећег покретача свог раста. Русија поседује обиље нафте, природног гаса и племенитих метала, који чине велики део руског извоза. Од 2012. године сектор нафте и гаса чинио је 16% БДП-а, 52% прихода државног буџета и преко 70% укупног извоза. Од 2019. године извоз природних ресурса износио је 60% БДП-а земље. Русија се сматра "енергетском суперсилом". Има највеће доказане резерве природног гаса на свету и највећи је извозник природног гаса. Такође је други највећи извозник нафте.

Русија има велику и софистицирану индустрију наоружања, способну да пројектује и производи високотехнолошку војну опрему, укључујући ловце пете генерације, нуклеарне атомске подморнице, ватрено оружје и балистичке ракете дугог домета. Вредност руског извоза оружја у 2013. години износила је 15,7 милијарди долара, чиме се налази на другом месту, након САД-а. Главни војни извоз из Русије укључује борбене авионе, системе противваздушне одбране, бродове и подморнице.Економски развој земље је географски неуједначен, а регион Москве доприноси веома великом уделу БДП-а земље. Од 1990. године у Русији је дошло до значајног пораста неједнакости у богатству (далеко више него у Кини и другим источноевропским земљама). Једна студија процењује да је "богатство које богати Руси држе на обали око три пута веће од званичних нето девизних резерви и да је упоредиво по величини са укупним финансијским средствима домаћинстава која се држе у Русији."

Индонезија

Индонезија (инд. Indonesia), или званично Република Индонезија (инд. Republik Indonesia), држава је у југоисточној Азији. Обухвата архипелаг од 13.466 острва и највећа је острвска држава на свету и по броју становника и по површини, по површини је и 14. највећа земља на свету., међу којима се издвајају Борнео, Суматра, Јава, које је најнасељеније острво на свету са преко 140 милиона становника и у којем живи 50 % целокупног становништва, Мадура, Бали, Ломбок, Ниас, Сумбава, Сумба, Флорес, Тимор, Сулавеси, Халмахера, Амбон, Комодо, Кракатау, Алор, Белитунг, Бинтан, Ринка, Банка, Буру, Серам и западни део Нове Гвинеје и хиљаде малих и ненасељених острва. Према процени, Индонезија је 2016. имала више од 260 милиона становника, што ју је сврстало на четврто место у свету. Такође, Индонезија је земља са највише становника у којој су муслимани већина.По друштвеном уређењу је република са председником на челу државе. Подељена је на 34 провинције, од којих пет имају посебан административни статус. Главни град је Џакарта на острву Јава. Индонезија има копнену границу са Папуом Новом Гвинејом, Источним Тимором, и Малезијом. Поред њих суседне земље су и Сингапур, Филипини, Аустралија, Палау и територија Индије Андаманска и Никобарска острва.

Индонезија је оснивач Покрета несврстаних, Асоцијације нација Југоисточне Азије и члан је групе Г-20. По висини номиналног БДП-а налази се на 16. а по висини БДП-а мереног паритетом куповне моћи на осмом месту у свету.Индонежански архипелаг представља важно трговачко подручје од 7. века када су некадашње државе Сривиџаја и Маџапахит трговале са Кином и Индијом. Још од почетка нове ере тамошњи владари постепено прихватају стране културне, верске и политичке узоре, и долази до процвата хиндуистичких и будистичких краљевстава. Привучене природним богатствима, стране силе су у знатној мери обликовале индонежанску историју. Муслимански трговци донели су, сада преовлађујући, ислам, док су европске силе донеле хришћанство. Ове две стране су се сукобиле око монопола у трговини зачинима у подручју Молучких острва током Доба великих географских открића. Након Другог светског рата, Индонезија је успела да избори независност, чиме је окончана троиповековна првенствено холандска, а у нешто мањој мери британска, француска и португалска, колонијална владавина. Од тада њена историја је прилично бурна од владавина председника Сукарна и Сухарта, јер се сусреће са изазовима попут природних катастрофа, масовних погрома, корупције, сепаратизма, демократизације, и раздобљима брзих привредних промена.

Становници Индонезије су припадници стотина различитих етничких и лингвистичких група. Највећа, уједно и преовлађујућа, етничка група су Јаванци. Развијен је заједнички идентитет, дефинисан националним језиком, етничком шароликошћу, верским плурализмом унутар већински муслиманског становништва, и историјом колонијализма и отпора према њему. Национални мото Индонезије, Bhinneka Tunggal Ika (Јединство у различитости), наглашава различитост која обликује ову земљу. Без обзира што има велики број становника и густо насељене области, Индонезија има и огромне пределе богате флором и фауном, захваљујући чему је сврстана на друго место у свету по биолошкој разноврсности.

Канцеларија ОУН у Најробију

Канцеларија Организације уједињених нација у Најробију, УНОН (енгл. United Nations Office at Nairobi, UNON) је једна од четири главне локације канцеларија Организације уједињених нација на којима неколико различитих агенција ОУН имају заједничко присуство. Пословни комплекс се налази у Најробију у Кенији.

У новембру 2004, Савет безбедности Организације уједињених нација одржао је једну од ретких седница у Најробију како би размотрили ситуацију у јужном и западном Судану. Састанак је сазван на инсистирање тадашњег амбасадора Сједињених Држава Џона Данфорта.

Конференција ОУН о трговини и развоју

Конференција Уједињених нација о трговини и развоју, УНЦТАД (енгл. United Nations Conference on Trade and Development) је основан 1964, као стално међувладино тело. То је главни орган Генералне скупштине Уједињених нација који се бави трговином, инвестицијама и развојем. Циљеви организације су „повећавање обима трговине, инвестиција и могућности развоја земаља у развоју као и помоћ у њиховим напорима да се интегришу у светску економију на равноправној основи.“ Идеја за оснивањем конференције је заснована на проблемима земаља у развоју на међународном тржишту, међународној сарадњи, као и великом диспаритету између развијених земаља и земаља у развоју.

Тренутно, УНЦТАД има 193 државе чланице. Седиште организације је у Женеви. УНЦТАД има 400 запослених и стални годишњи буџет од око 50 милиона долара и око 25 милиона долара ванбуџетских средстава техничке помоћи.

Конференција Уједињених нација о трговини и развоју је основан 1964. године у циљу обезбеђивања форума на којем земље у развоју могу разговарати о проблемима који се односе на њихов економски развој. УНЦТАД је настао на становишту да постојеће институције као што су ГАТТ-а (сада СТО), ММФ и Светска банка нису на прави начин организоване како би биле усредсређене на проблеме земаља у развоју. Примарни циљ УНЦТАД-а је дефинисање правила која се односе на све аспекте развоја, укључујући трговину, помоћ, транспорт, финансије и технологију. Током 1970-их и 1980-их, УНЦТАД је значајно радио на идеји стварања новог међународног економског поретка.

Један од главних достигнућа УНЦТАД-а је осмишљавање и спровођење генерализованог систем преференцијала.

Корпоратократија

Корпоратократија (енгл. corporatocracy - моћ корпорација) је облик владавине, односно политичког система, у коме државом управљају моћне и богате корпорација, а врши се директно од њих или изабраних и именованих представника који наступају штитећи њихове интересе.

Неке веће корпорације и институце, које се често помињу као оне које утичу на рад влада су:

Светска трговинска организација

Бритиш петролеум

Светска банкаЏон Перкинс у својој књизи „Исповести економског убице“ корпоратократију дефинише као „људи, мушкараци и жене који управљају највећим корпорацијама. Они контролишу владу САД преко финансијских институција, а преко њих и већину влада на свету. Они контролишу медије, директно их поседују.. Ови људи су погон једне идеје - извлачење максимума профита .. "

Перкинс је такође говори да је корпоратократија одговорна за:

Рушење Мосадека у Ирану 1953. године

Сиромаштва у земљама трећег света

Рат у Ираку

финансијске кризе из 2008. и рецесије крајем 2000.

и намерно гурање у стечај земља дужника, да би их ставила у вечни однос повериоца.

Линија сиромаштва

Линија сиромаштва или граница сиромаштва је најнижи ниво прихода са којим особа може да преживи у својој држави. Наравно, ова линија варира од државе до државе, тако да је у високоразвијеним земљама попут Немачке, Француске, и Велике Британије далеко виша од оне у Судану, Индији и сл. Светска банка одредила је 2008. године као међународну границу сиромаштва $1,00 дневно, односно $1,25 по паритету куповне моћи.

Граница сиромаштва обично узима у обзир потрошачку корпу. Тиме се одреди апсолутни минимум производа (углавном хране) који су неопходни да би особа преживела. С обзиром да потрошачке корпе варирају од државе до државе, тако свака држава има своју одређену границу сиромаштва. Међутим, појам потрошачке корпе је подложан статистичкој манипулацији тако да се све мање користи у развијеном свету. На пример, САД су често критиковане пошто САД и данас користе исту потрошачку корпу које су користиле и 1950. године. И поред тога, број становника испод границе сиромаштва у САД је висок у поређењу са остатком развијеног света.

Граница сиромаштва не може најбоље приказати економско стање једне земље баш због горенаведених варијација у одређивању исте. Економисти користе ову статистику првенствено зато што показује трендове у здравој економији.

У Србији, приходи испод 8.000 динара месечно се дефинишу као приходи испод границе сиромаштва. 7,9% људи у Србији живи испод границе сиромаштва. Ове породице или појединци углавном се налазе у руралним деловима Србије. У већини развијених земаља, особе које живе испод границе сиромаштва имају приступ разним државним услугама. У Србији, то су нпр. Народна кухиња и Материјално обезбеђење породице.

Међународна банка за обнову и развој

Међународна банка за обнову и развој, ИБРД; (енгл. International Bank for Reconstruction and Development) је једна од пет институција које чине групацију Светске банке. Основана је 27. децембра 1945, после ратификације међународних споразума постигнутих на Монетарној и финансијској конференцији Уједињених нација од 1. до 22. јула 1944 у Бретон Вудсу, Њу Хемпширу. ИБРД је међународна организација чија је оригинална мисија била је да финансира обнову нација разорених за време Другог светског рата. Тренутно, своју мисију је проширила на борбу против сиромаштва финансијском помоћи државама. Њен рад се одржава кроз плаћања како је то регулисано од стране држава чланица.

ИБРД даје зајмове владама, и јавним предузећима, увек под државном (или „суверена“) гаранцијом отплате под општим условима. Средства за ове позајмице долазе првенствено од издавања обвезница Светске банке на светском тржишту капитала - обично 12-15 милијарди долара годишње. Ове обвезнице се оцењују рејтингом ААА (највиши могући). Због кредитног рејтинга ИБРД-а, у могућности је да позајмљује уз релативно ниске каматне стопе. Пошто већина земаља у развоју има значајно ниже кредитне рејтинге, ИБРД може кредитирати земље са каматним стопама које су обично прилично атрактивне за њих, чак и након додавања мале марже (око 1%) за покривање административних трошкова.

Нигерија

Нигерија (енгл. Nigeria), или званично Савезна Република Нигерија (енгл. Federal Republic of Nigeria), је држава у западној Африци. На југу излази на Гвинејски залив, део Атлантског океана. Дужина обале је 853 km, а копнене границе 4047 km. На западу граничи Бенином (773 km), северу Нигером (1497 km), североистоку Чадом (87 km), истоку Камеруном (1690 km). Главни град је 1991. године из Лагоса премештен у Абуџу, нови град изграђен од 1976. до 1991. године на месту изабраном због централног положаја и здраве климе 480 km западно од Лагоса. Нигерија је најмногољуднија земља Африке , са око 186 милиона становника и међу 10 најмногољуднијих земаља света је на седмом месту . Састоји се из 36 држава и територије главног града Абуџе.Данашња Нигерија је била локација бројних краљевстава и племенских држава током миленијума. Модерна држава настала је од британске колонијалне владавине која је почела у 19. веку, и спајањем Јужног нигеријског протектората и Северног нигеријског протектората 1914. године. Британци су успоставили административне и правне структуре док су практиковали индиректну владавину кроз традиционалне племенске савезе. Нигерија је постала формално независна федерација 1960. године, а утонула је у грађански рат од 1967. до 1970. године. Од тада се прелазила између демократски изабраних цивилних влада и војних диктатура, док није постигла стабилну демократију 1999. године, а председнички избори из 2011. године се сматрају првим релативно слободним и поштеним изборима.Нигерија се често назива „Афричким гигантом“, због своје велике популације и економије. Са апроксимативно 188 милиона становника, Нигерија је најнасељенија земља у Африци и седма најнасељенија земља на свету. Нигерија је једна од највећих младих популација на свету. Она је вишенационална држава, пошто је настањена са преко 500 етничких група, међу којима су три највеће Хауса, Игбо и Јоруба; ове етничке групе говоре преко 500 различитих језика, и идентификоване су са широким спектром култура. Званични језик је енглески. Нигерија је подељена у приближно две половине између хришћана, који углавном живе у јужном делу земље, и муслимана у северном делу. Мањи део популације практикује урођеничке религије Нигерије, као што су изворне религије Игбо и Јоруба етничких група.

У 2015. години, Нигерија је била 20. по величини светска економија, вредна више од 500 милијарди и 1 билиона америчких долара у погледу бруто домаћег производа и паритета куповне моћи респективно. Она је превазишла Јужну Африку и постала највећа економија Африке 2014. године. Године 2013. дуг-ГДП однос је био 11 %. Светска банка сматра Нигерију тржиштем у развоју; и она је идентификована као регионална сила на Афричком континенту, сила средње јачине у међународним питањима, и као глобална сила у развоју. Нигерија је члан MINT групе земаља, које се сматрају следећим сетом економија попут „BRIC“ групе. Нигерија се исто тако наводи међу „следећих једанаест“ економија које ће постати највеће на свету. Нигерија је оснивачки члан Афричке уније, и члан многих других мећународних организација, укључујући Уједињене нације, Комонвелт нација и OPEC.

Руда

Руда је тип стене која садржи минерале са важним елементима, укључујући метале. Руде се издвајају путем рударства, након чега се прерађују у вредне (корисне) елементе. Квалитет (концентрација) рудног минерала или метала, као и његов случајан облик, утицаће на трошкове ископавања руде. Цена ископавања мора бити усклађена са вредношћу метала који се налазе у стени, и то ће утицати на то која руда ће бити даље обрађивана а која је лошијег квалитета да би била вредна ископавања. Металне руде су обично оксиди, сулфиди, силикати, „природни“ метали (као што је бакар) које нису концентрисане у Земљиној кори или „племенити“

метали (који не формирају једињења) као што је злато. Рудна тела се формирају од стране различитих геолошких процеса. Процес формирања руде се назива рудна генеза.

Сиромаштво

Сиромаштво је мањак материјалних добара потребних за задовољење најважнијих потреба сваког појединца, породице или веће друштвене групе. Према дефиницији ОУН, сиромашни су сви они чији је начин живота, комфор и достојанство испод стандарда који се сматрају нормалним у друштву у којем живе. Сиромаштво се мери променљивим нормама одређеног друштва и његових делова. По тим критеријумима сиромаштво се дели на беду или апсолутно сиромаштво, релативно сиромаштво, пауперизам и ново сиромаштво.

Апсолутно сиромаштво, екстремно сиромаштво, или деституција односи се на потпун недостатак средстава неопходних за задовољавање основних личних потреба као што су храна, одећа и склониште. Праг којим се дефинише апсолутно сиромаштво се сматра приближно истим, независно од трајне локације или ере особе. С друге стране, релативно сиромаштво се јавља кад особа која живи у датој земљи не ужива одређени минимални ниво „животног стандарда” у поређењу са остатком становништва те земље. Стога, праг којим се дефинише релативно сиромаштво се дефинише варира од једне земље до друге, или од једног друштва до другог.Сиромаштво може бити и нематеријално (духовно) и дефинише се као мањак нематеријалних добара благотворних за човека. Духовно сиромаштво може бити генетски условљено (интелигенција, урођена физичка конституција, таленти..), као и последица деловања социјалне средине (писменост, говор, култура, морал, амбиције, образовање, информисаност...). Духовно сиромаштво не мора бити у корелацији са материјалним, па тако духовно сиромашни људи могу бити доброг материјалног статуса и обратно.

Материјална оскудица, која с времена на време погађа већину особа или друштвених група, није сиромаштво, али само уколико је у оквирима који не угрожавају опстанак и/или квалитет живота појединца или друштвене групе. С друге стране, било каква оскудица која угрожава психофизички интегритет појединца или друштвене групе, сматра се сиромаштвом и, изузев случајева добровољног одрицања (као подвижништво монаха или својевољно одрицање од непотребног и сувишног), сматра се проблемом појединца, породице и државе.Духовно сиромаштво може угрозити опстанак на сличан начин као и материјално, поготово у оним заједницама које немају увид у духовне капацитете и потребе својих чланова или, због материјалног сиромаштва, нису у стању да им обезбеде духовну надградњу. Због тога су многе такве заједнице пропадала и нестајале, без обзира на њихову првобитну материјалну моћ.

Редукција сиромаштва је још увек главно питање (или објектив) многих међународних организација као што су Уједињене нације и Светска банка.

Уругвај

Уругвај (шп. Uruguay), званично Источна Република Уругвај (шп. República Oriental del Uruguay), (или Република Источно од реке Уругвај) држава је у Јужној Америци. Према северу и истоку граничи се Бразилом, према југоистоку има излаз на Атлантски океан док се према западу граничи са Аргентином. Простире се на површини нешто већој од 176.000 km² и друга је најмања држава Јужне Америке, после Суринама. Главни и највећи град је Монтевидео. Европљани су почели да се настањују на подручје данашњег Уругваја тек крајем 17. века када су Португалци основали колонију Сакраменто. Шпанци су почетком 18. века основали Монтевидео, као војно упориште које им је било потребно због територијалних аспирација. Уругвај се за независност изборио у раздобљу између 1811. и 1828, након борби са Шпанијом, Португалијом, Аргентином и Бразилом. Остао је предмет страног утицаја и интервенција током 19. века, са великом улогом војске на домаћој политичкој сцени све до краја 20. века. Данашњи Уругвај је демократска држава на челу са председником који је и шеф државе и премијер. Уругвај се често сврстава међу најразвијеније и најпросперитетније државе у Латинској Америци.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.