Свети списи

Религијски текстови (познати и као света писма, свете књиге или свети списи) су текстови које различите верске традиције сматрају светим, или веома значајним за своју верску традицију.

Религијски текстови се односе на оно што верници сматрају светим, или што поштују. Многе религије и верски покрети верују да су њихови свети текстови божански инспирисани.

Неки од најпознатијих светих текстова су:

Спољашње везе

Јеванђеље по Матеју

Јеванђеље по Матеју (грч. Κατὰ Ματθαῖον εὐαγγέλιον Kata Matthaion euangelion) је једно од четири канонска јеванђеља и прва књига Новог завета. Скраћеница за ово јеванђеље је Мт.

Матејево јеванђеље је написано касније од Марковог јеванђеља, које користи као извор. Написано је на грчком, око 85-95. године и углавном обухвата тематику Марковог јеванђеља као и другу грађу. Тек једна четвртина Матијиног јеванђеља је јединствена по свом приказу и углавном се тиче односа између Исуса и других Јевреја. Хебрејска Библија се цитира с поштовањем, али су неки савремени учитељи негативно окарактерисани као „слепе вође“. Исус проповеда нови вид моралности (види Бјеседа на Гори) и оснивач је нове заједнице.Предање каже да је аутор апостол Матеј, што и неки научници подржавају. Међутим, већина данашњих научника верује да Јеванђеље по Матеју није саставио апостол Матеј нити било ко од очевидаца. Његов уредник (или уредници) су зависили од ранијих извора као што су Јеванђеље по Марку и претпостављени Q документ.

Библија

Библија или Свето писмо од Грчки језик грчке речи τὰ βιβλία [tà biblía] у значењу „књиге“, множина именице βιβλιον [biblion] — „књига“, која је деминутив од βίβλος [bíblos] — „књига“, именице која је изведена из речи βυβλος [byblos] са значењем „папирус“, од назива феничанског града Библос, познатог по производњи папируса) назив је за хебрејску Библију (хебр. תַּנַ"ךְ — Танах) и хришћанску коју чине Стари завет и Нови завет. Са процењеном укупном продајом од преко 5 милијарди примерака, сматра се да је ово најутицајнија и најпродаванија књига свих времена.Аутографи библијских књига не постоје, него многобројни њихови преписи, тзв. текстуални сведоци. Служећи се њима, библијска наука настоји приредити што поузданији библијски текст, тзв. критичко издање Библије.

Гениза

Гениза (хебр. geniza גניזה) складиште је у склопу јеврејске синагоге или гробља, у сврху привременог одлагања похабаних књига и хартија на хебрејском језику о верским темама пред њихово традиционално верско закопавање у земљу.

Давид

Давид (јеврејски דוד драги, љубљени) је по Светом писму био краљ Израела и Јудеје. По предању био је наследник првог краља Израела Саула и владао је од 1005. п. н. е. до 965. п. н. е. Ујединио је 12 израелских племена, а наследио га је син Соломон. Давиду такође приписује писање многих псалма.

Запамћен је као најправеднији од свих старих израелских краљева, као и велики војсковођа, музичар и песник. Према предању, Бог је изабрао Давида и дао му обећање да се његова лоза неће прекинути. Јевреји верују да ће Месија, што значи „помазаник“ (онај који је изабран за краља и помазањем посвећен за ту службу), бити директан потомак Давидов. Хришћански свети списи, посебно Нови завет, указују да је Исус директни Давидов потомак. Најстарији писани документ о Давиду, такозвани натпис Тел Дана, потиче из 9. века п. н. е. За јеврејску, хришћанску и исламску културу предање o Давиду има изузетну важност.

Енума Елиш

Енума Елиш је вавилонски мит о стварању света. Пронашао га је Хенри Лејард 1849. године (у деловима) у уништеној Асурбанипаловој библиотеци у Ниниви (данашњи Мосул у Ираку) а објавио га је Џорџ Смит 1876. Наслов „Енума Елиш“ потиче од првих речи са којима почиње спис, а што у преводу значи „Када је горе“.

Енума Елиш је исписан у око 1000 редова на старовавилонском језику, на 7 глинених плочица, са по 115 до 170 редова на свакој од плоча. Највећи део пете плоче никада није пронађен али, осим овог дела, текст је готово потпуно сачуван. Истоветна плоча попут те пете плоче је пронађена у Султантепеу, древног Хузирина, близу савременог града Шанлијурфаа у Турској.

Овај еп је један од најважнијих извора за разумевање погледа на свет Вавилонаца, који се заснивао на надмоћи Мардука и стварању људи у служби богова. Првобитни, суштински циљ овог епа није било теолошко или теогонијско излагање, већ уздизање Мардука, врховног бога Вавилона, изнад других богова Месопотамије.

Енума Елиш се појављује у разним примерцима у Вавилонији и Асирији. Верзија из Ашурбанипалове библиотеке се датира у 7. век п. н. е.. Сама прича вероватно потиче из 18. века п. н. е., у време када је бог Мардук изгледа стекао највиши статус, мада неки стручњаци причу датирају у нешто скорије време (између 14. и 12. века п. н. е.).

Иса

Иса, син Мерјемин (арап. Isa ibn Maryam) је име под којим је Исус познат у исламу. У исламу, Исус (арапски: عيسى‎ — Иса) се сматра божјим послеником, односно пророком (арапски: رسول расул) који је, као и остали пророци пре и после њега говорио о једноме Богу (арапски: الله — Алах).

Муслимани такође сматрају да је Исус био месија (арапски: מָשִׁיחַ — машиах) којег је Бог послао деци Израела са новим светим писмом, јеванђељем (арапски: إنجيل — инџил). Куран такође тврди да је Исус чудотворно рођен од девице Марије (арапски: Мирјам) и да је вршио чуда по допуштењу Божјем.

Међутим, муслимани не деле хришћанско веровање у Исусову божанственост. Ислам негира да је Исус Бог или Божји син, тврдећи да је он био обичан човек који је, попут осталих пророка, био изабран да шири божју поруку. Исламски свети списи строго одбијају приписивање божанства икоме другом, наглашавајући јединство Бога (arapski: توحيد‎ — тевхид).

Попут свих пророка у Исламу, Исус се сматра муслиманом (арапски: مسلم‎ - онај који се покорава Богу); он је учио људе да прихвате исправан пут покоравања Божјој вољи. Иса се у исламу сматра претечом Мухамеда, и верује се да је предвидео његов долазак. Према исламским списима, Исус нити је убијен нити је распет, већ је жив узнесен на небо. Већина муслимана верује да ће се судњег дана Исус вратити на земљу да успостави правду и победи антихриста, Даџала (арапски: الدّجّال).

Према исламском веровању, Исус ће као праведни владар остати на Земљи четрдесет година, након чега ће умрети. Џеназу ће му клањати муслимани и сахранити га.

Исус

Исус Христос (арам. ישוע — Јешуа, антгрч. Ιησούς [Iesoús] — Исоус; 4. п. н. е. — 30/33. н. е.), познат и као Исус из Назарета или Исус Назарећанин, по хришћанском веровању је био јеврејски проповедник и рабин из Назаретa. Након мученичке смрти и библијског васкрсења постао је централна фигура хришћанства и важна фигура у неколико других религија. Муслимани га сматрају пророком (Иса), хиндуисти аватаром, а хришћани месијом и Сином Божијим (Исус Христос).Исус је своје учење износио у виду кратких алегоричних прича којима је примерима из свакодневног живота преносио духовне поуке. Већина проучавалаца се слаже да је Исус био Јеврејин из Галилеје, да су га сматрали учитељем и исцелитељем, да га је крстио Јован Крститељ и да је разапет у Јерусалиму по наређењу римског гувернера Понтија Пилата под оптужбом за заверу против Римског царства. Главни извори информација везаних за Исусов живот и учење су четири Јеванђеља Новог завета по Матеју, Марку, Луки и Јовану. Већина савремених проучавалаца Библије верује да су древни списи о Исусовом животу историјски тачни.

Хришћани верују да је Исус Месија (Исус Христос) чији је долазак најављен у Старом завету, што је основна тачка њиховог разилажења са јудаизмом. Хришћани претежно верују да је Исус инкарнација Бога, Син Божји који је дошао да донесе спасење и измирење с Богом, који је васкрсао након свог распећа. Монофизитски хришћани проповедају разне друге интерпретације везане за његову личност (види христологија). Остала хришћанска веровања укључују Исусово безгрешно зачеће, чуда, испуњење библијских пророчанстава, вазнесење у небо и други Христов долазак.

У исламу, Исус (арап. عيسى, уобичајено превођен као Иса) сматра се за једног од Божијих (Алахових) највољенијих и најважнијих пророка, доносиоца божанских светих књига, чудотворца и месију. Муслимани пак не деле хришћанско веровање у распеће и Исусову божанску природу. Муслимани верују да Исус није ни убијен ни разапет, већ се жив узнео на небо. Већина муслимана верује да ће се он вратити на земљу заједно са Махдијом када земља постане препуна греха и неправде у време доласка исламског антихриста као што је Даџал.

Кадмо

Кадмо (грч. Κάδμος, лат. Cadimus), син сидонског краља Агенора и његове жене Телефасе. Утемељитељ Тебе у Беотији. Митски херој, Феничанин, који је, према Херодоту (5, 58), пренео Грцима феничанску вештину писања.

Његове ћерке, Семела и Ина, погинуле су на његове очи али су, после смрти, примљене у скуп олимпијских богова.

Кадмов унук, син његове кћери Аутоноје, пао је као жртва Артемидиног гнева.

Ночь

Ночь (срп. Ноћ) је трећа песма са албума Без названия руског музичара Николаја Носкова.

Санскрт (језик)

Санскрт или санскрит (संस्कृतम [saṃskṛtam] — „састављен“, „справљен“; од речи sam — „са“ и kṛta — „прављен“) класични је језик Индије и Непала са документованом историјом од око 3.500 година. Он је литургијски језик у хиндуизму, будизму и џаинизму. Као резултат преношења хиндуистичке и будистичке културе у југоисточну Азију и делове централне Азије, он је исто тако био и језик високе културе у неким од ових региона у раном средњовековном добу. Овај језик је био у свакодневној употребу у периоду од 2. миленијума п. н. е. до 600. п. н. е. (Ведијски санскриt), након чега су из њега настали средње индо-аријски језици. Санскрит је класични језик индијске књижевности. У Азији има статус сличан латинском и грчком језику у Европи. Свети списи хиндуизма, као и махајана и вађрајана будизма састављени су на санскриту.Санскрит је прилично сличан палију, језику теравада будизма. У време Буде (5. век п. н. е.), санскритом се говорило само на дворовима и међу свештенством, док је пали био народни говор. Пали, језик теравада канона, био је један од оних дијалеката којим се говорило у Аванти провинцији, али не и језик на којем је Буда подучавао. Због тога се употреби пали терминологије не даје приоритет у односу на будистички санскрит, врсту санскрита која садржи много пракритских речи (пракрит, народни језик, за разлику од санскрита). У Индији санскрит данас представља један од службених језика. Иако га многи сматрају мртвим језиком, још увек се учи и користи као свакодневни говор у неким индијским заједницама.

Санскрит је стари индоаријски језик. Као један од најстријих документованих чланова индоевропске фамилије језика, санскрит има проминентну позицију у индоевропским студијама. Он је сродан са грчким и латинским, као и хетским, лувиским, старим авестанским и многим другим изумрлим језицима од историјског значаја у Европи, западној Азији и централној Азији. Његово лингвистичко порекло се може следити до прото-индоаријских, прото-индоиранских и прото-индоевропских језика.Санскрит је могуће пратити до 2. миленијума п. н. е. у форми познатој као ведски санскрит, са Ригведом као најранијим сачуваним текстом. Знатно више стандардизован облик (са извесним поједностављењима) који се назива класичним санскритом појавио се средином првог миленијума п. н. е. са Aṣṭādhyāyī трактатом Панинија. Санскрит, мада не нужно класични санскрит, је језички корен многих пракритских језика. Примери обухватају бројне модерне изведене северно-индијске потконтиненталне језике, као што су хинди, марати, бенгалски, панџаби и непалски.Тело санскритске литературе обухвата богату традицију филозофских и религиозних текстова, као и поезију, музику, драму, научне, техничке и друге текстове. У древној ери, Санскритске композиције су биле орално преношене методом меморисања изузетне сложености, ригорозности и верности. Најстарији познати натписи на санскрту су из првог века п. н. е, као што је неколико откривених у Ајодији и Хатибади Госанди. Санскритски текстови датирани на први миленијум ове ере су написани у Брахми писму, Нагари писму, историјским јужно индијским писмима и њиховмим деривативним писмима. Санскрит је један од 22 језика наведених у осмом распореду устава Индије. Он се и даље широко користи као церемонијални и ритуални језик у хиндуизму и делу будистичке праксе, као што су химне и мантре.

Слободно зидарство

Слободно зидарство, масонство или масонерија састоји се од братских организација које поријекло воде од мјесних братстава каменорезаца, која су од краја 14. вијека одређивала квалификације каменорезаца и њихову интеракцију са властима и муштеријама. Степени слободног зидарства су три оцјене средњовјековног занатског цеха, а то су ученички, помоћнички и мајсторски степени. Ово су степени које нуди Плава ложа Слободног зидарства. Чланови ове организације су познати као слободни зидари или масони. Постоје и додатни степени, који се разликују од подручја и надлежности и њима обично управљају тијела која се разликују од занатских степени.

Основна, мјесна организациона јединица слободног зидарства је ложа. Ложе обично надзиру и њима управљају на регионалном нивоу (обично везано за државну, покрајинску или националну границу) Велике ложе или Велики оријенти. Не постоји међународна, свјетска Велика ложа која надзире цјелокупно слободно зидарство; свака Велика ложа је независна и Велике ложе не морају нужно да се међусобно признају да би биле легитимне.

Савремено слободно зидарство се састоји од двије главне препознатљиве скупине. Регуларно слободно зидарство инсистира на томе да се у радној ложи читају свети списи, да сваки члан искрено вјерује у Врховно биће, да женама није дозвољено ступање у организацију и да су расправе о религији и политици забрањене. Континентално слободно зидарство је данас општи појам за „либералну” јурисдикцију која је уклонила нека, или сва, ограничења.

Списак појмова из хиндуизма

Списак појмова из хиндуизма, са њиховим значењем.

Српска аутохтонистичка школа

Српска аутохтонистичка школа представља став групе српских истраживача који на различите начине показују да је на европском континенту, а посебно на Балканском полуострву, у периоду од најмање два и по миленијума непрестано присутан словенски расни и етнички елемент. Тај елемент, по аутохтонистичкој школи је имао разне различите облике: сарматски, вендски, српски, словенски, православно - словенски, католичко - словенски итд, али је увек у основи био словенски. Став званичне науке је да је српска аутохтонистичка школа псеудоисторија.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.