Свети архијерејски синод Српске православне цркве

Свети архијерејски синод Српске православне цркве је највиша извршна (управна и надзорна) власт у Српској православној цркви. Првостепени је суд за несугласице и кривице архијереја.

Предсједник Светог архијерејског синода је патријарх српски.

Састав

Свети архијерејски синод састављају патријарх (као предсједник) и четири епархијска архијереја (као чланови).

Чланове Светог архијерејског синода бира Свети архијерејски сабор на двије године и то сваке године по двојицу. Синодске сједнице се одржавају у ужем саставу са два члана под предсједништвом патријарха и у ширем саставу са пуним бројем чланова.[1]

До 2005. Свети архијерејски синод је осим патријарха чинило четири члана и сваке године су бирана по два нова члана када старим истекне мандат. Од маја 2005. Синод је чинило шест владика и патријарх, а 2007. поново је враћено на четири члана и патријарха.

Свети архијерејски синод одлучује, под предсједништвом патријарха, о редовном и ванредном сазиву Светог архијерејског сабора. Свети архијерејски синод доноси своје одлуке једногласно или већином гласова. При једнакој подјели гласова одлучује глас предсједника.[2]

Дјелокруг

Свети архијерејски синод:[3]

  • одржава догматско и канонско јединство и сталну везу са осталим православним црквама;
  • чува и брани чистоту учења православне цркве о вјери и моралу, сузбија свако неправилно учење, вјерске и моралне предрасуде, празновјерице и штетне обичаје;
  • стара се о ширењу православне вјере и руководи пословима унутрашње и спољашње црквене мисије;
  • стара се о зближавању и уједињењу хришћанских цркава;
  • оцјењује, одобрава и према нахођењу награђује уџбенике вјеронауке и књиге вјерско-моралне садржине уопште;
  • бди над животом и радом богословских и монашких школа, установа и завода за спремање и васпитање кандидата за све црквене службе; бира наставничко и васпитачко особље и стара се за њихову спрему, поставља га и разрјешава од дужности;
  • стара се за унапређење црквене књижевности; бира стипендисте за изучавање појединих предмета и одређује награде за писце;
  • бира уредника и управља службеним листом Српске православне цркве и другим званичним издањима;
  • руководи пословима око превода и издавања Светог писма, дјела светих отаца и радова васељенских и помјесних црквених сабора;
  • бди да се свете тајне најтачније врше и одржава благољепије, правилност и једнообразност у вршењу црквеног богослужења;
  • оцјењује и издаје богослужбене књиге и њихове преводе;
  • оцјењује и одобрава израду икона за црквену и приватну употребу;
  • издаје упутства за градњу светих храмова и манастира;
  • даје упутства за израду црквених утвари, одежда и осталих црквених потреба;
  • стара се о једнобразности и усавршавању црквеног појања, оснива и надзире појачке школе;
  • стара се о чувању светих моштију светаца, о иконама и о другим свештеним предметима;
  • стара се о црквеној умјетности, црквеним умјетничким споменицима, старинама и црквеним музејима;
  • даје објашњење по прописима у спорним питањима о црквеном браку и штити светињу црквеног брака;
  • води бригу о црквеним добротворним и васпитним заводима и установама;
  • води надзор над радом архијереја;
  • води бригу о удовим епархијама и поставља администраторе епархија;
  • даје чин архимандрита и напрсни крст протојерејима, на писмени образложен предлог епархијског архијереја;
  • рукује црквеним фондовима и задужбинама (закладама) које су његовој управи повјерене;
  • стара се да се однос Цркве и државе и интерконфесионални односи у смислу закона тачно и без штете по Православну цркву одржавају;
  • припрема дневни ред и спрема предлоге за Свети архијерејски сабор и извршава његове одлуке;
  • образује одборе (секције) стручних лица ради припремања градива за рад свој и Светог архијерејског сабора;
  • бира у споразуму са патријархом чиновнике и канцеларијско особље своје и Великог црквеног суда;
  • предлаже на одобрење Светом архијерејском сабору свој пословник;
  • расправља све сукобе о надлежности црквенојерархијских власти уколико Уставом није друкчије наређено;
  • води врховни надзор над радом удружења свештенства мирског и монашког реда, као и свих других удружења која раде на корист вјере и Православне цркве;
  • проучава извјештај Великог црквеног суда и спроводи га Светом архијерејском сабору с мишљењем и предлогом;
  • подноси годишњи извјештај о своме раду Светом архијерејском сабору;
  • коначно рјешава о оснивању, спајању и раздруживању манастира;
  • врши и све друге послове по овом Уставу које му Свети архијерејски сабор нарочито повјери;
  • суди у првој инстанци:
    • међусобне несугласице архијереја;
    • канонске кривице архијереја;
    • дисциплинске службене кривице својих органа и пресуђује њихове размирице;
  • суди у последњој инстанци дисциплинске кривице наставног особља духовних школа.

Чланови

Досадашњи чланови Светог архијерејског синода (осим патријараха) били су:[4]

20. век

Од 2001.

Од маја 2007. секретар Синода је протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић.

Види још

Извори

  1. ^ Члан 58. Устава Српске православне цркве (1957)
  2. ^ Чланови 59. и 60. Устава Српске православне цркве
  3. ^ Члан 70. Устава Српске православне цркве
  4. ^ Подаци до 2001. непотпуни су.
  5. ^ Епископ Максимилијан, Приступљено 24. 4. 2013.
  6. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 19. 12. 2006. Приступљено 06. 08. 2006.
  7. ^ Episkopi Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 15, 2008) (на језику: енглески), Приступљено 24. 4. 2013.
  8. ^ :::СРПСКИ МИТРОПОЛИТИ::: Српска Православна црква — Митрополија Дабробосанска Архивирано на сајту Wayback Machine (јун 22, 2006) (на језику: енглески), Приступљено 24. 4. 2013.
  9. ^ „Eparhija-branicevska.org[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 14. 02. 2004. Приступљено 6. 08. 2006. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  10. ^ Епископ Никанор, Приступљено 24. 4. 2013.
  11. ^ Епископ Стефан Б, Приступљено 24. 4. 2013.
  12. ^ :::СРПСКИ МИТРОПОЛИТИ::: Српска Православна црква — Митрополија Дабробосанска Архивирано на сајту Wayback Machine (јун 22, 2006) (на језику: енглески), Приступљено 24. 4. 2013.
  13. ^ „Eparhija-branicevska.org[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 12. 03. 2005. Приступљено 06. 08. 2006. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  14. ^ 'Optužbe izmislio albanski lobi', Приступљено 24. 4. 2013.
  15. ^ Саопштење Светог архијерејског сабора, мај 2005., Приступљено 24. 4. 2013.
  16. ^ Саопштење Светог архијерејског сабора, мај 2007., Приступљено 24. 4. 2013.
  17. 17,0 17,1 Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора (СПЦ, 24. мај 2014)
  18. ^ Саопштење Светог архијерејског сабора, мај 2009., Приступљено 24. 4. 2013.
  19. 19,0 19,1 Саопштење Светог Архијерејског Сабора (СПЦ, 30. мај 2015)
  20. 20,0 20,1 Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора (СПЦ, 26. мај 2016)
  21. ^ Саопштење Светог архијерејског сабора, мај 2011., Приступљено 24. 4. 2013.
  22. ^ Саопштење Светог архијерејског сабора, 4. јун 2013., Приступљено 4. јун 2013.
  23. 23,0 23,1 Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора (СПЦ, 26. мај 2017)
  24. 24,0 24,1 Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске (СПЦ, 10. мај 2018)
  25. 25,0 25,1 Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора (СПЦ, 18. мај 2019)

Спољашње везе

Ђурађ Јакшић

Ђурађ Јакшић је српски политичар и историчар рођен 22. јула 1977. године у Дрнишу (Хрватска).Основну школу "Ђорђе Натошевић", гимназију "Исидора Секулић" и факултет завршио је у Новом Саду. Дипломирао је 2003. године на Филозофском факултету у Новом Саду и стекао звање професора историје.

Од 2005. до 2016. године био је запослен у Заводу за заштиту споменика културе града Новог Сада, као стручни сарадник, са положеним стручним испитом и звањем историчара конзерватора. Члан је Друштва конзерватора Србије и ICOMOS Србија - Међународног савета за споменике и споменичке целине.

Члан је Српске радикалне странке од 2000. године. Од фебруара 2009. године обавља функцију председника Градског одбора Српске радикалне странке у Новом Саду. У периоду 2005—2009. године обављао функцију заменика председника Градске општине Нови Сад. Четири пута биран је за одборника у Скупштини Града Новог Сада (2004,2008,2012 и 2016). На локалним изборима 2012. и 2016. године био је кандидат Српске радикалне странке за градоначелника Новог Сада.

На покрајинским изборима 2016. године, изабран је за покрајинског посланика, као први на листи "Др Војислав Шешељ — Српска радикална странка". Председник је одборничке групе Српске радикалне странке у Скупштини Града Новог Сада и председник Посланичке групе "Др Војислав Шешељ - Српска радикална странка" у Скупштини АП Војводине.Потпредседник је Јужнобачког окружног одбора Српске радикалне странке, а обављао је и функцију потпредседника Извршног одбора Српске радикалне странке.

Дугогодишњи је члан највиших страначких органа — Централне отаџбинске управе и Председничког колегијума Српске радикалне странке.

На предлог Његовог Преосвештенства владике Бачког Иринеја Буловића, Свети архијерејски Синод Српске православне цркве, одликовао га је високим орденом Светог Симеона Мироточивог. Орден му је уручен на Ђурђиц, славу Града Новог Сада, 16. новембра 2018. године, у Саборној цркви Светог Ђорђа у Новом Саду.

Ожењен је Јеленом Јакшић (рођена Ђуровић) и отац је четворо деце — Анђелија (2010), Добрила (2012), Дане (2013) и Василија (2017).

Антоније Ђурђевић

Антоније Ђурђевић (Суводање, 14. јун 1917 — Троноша, 2. август 1997) је био православни монах, архимандрит, старешина манастира Троноше.

Буковица (област)

Буковица је кршевит крај у сјеверној Далмацији, у троуглу између Бенковца, Обровца и Книна, Република Хрватска.

Висарион Љубиша

Висарион Љубиша је био митрополит црногорско-приморски од 1882. до 1884. године.

Рођен је 1823. године у селу Свети Стефан у Паштровићи клана. Изгубио оца, који је био морнар, као и многи од његових сународника, када је имао само три године. Када је достигао школски узраст, мајка га је послала код његовог деде, игумана Саве Љубише, у манастир Прасквицу. Завршио је основну школу у Рисну а затим православну свештеничку школу у Шибенику, која је у 1841. уздигнута на ранг богословије.

Грб Крагујевца

Грб града Крагујевца, као и сви градски грбови по стандарду српске градске хералдике, има три нивоа: Мали, Средњи и Велики.

На нивоу основног — Малог грба — грба опште примене, који се као такав користи у свим приликама, хералдичким средствима су представљене основне историјско-географске референце града. То је штит са грбовном сликом чији блазон (хералдичка дефиниција грба) гласи: „На сребрном пољу црна отргнута глава вепра, златно оружана, црвеног језика, рањена у чело по косини црвеном стрелом; глава штита расцепљена, десно на црвеном сребрни крст између четири иста таква оцила бридовима окренутих ка стаблу крста, а лево на црвеном две унакрст постављене сребрне топовске цеви устима навише“.

Централно место заузима мотив црне вепрове главе рањене стрелом, један од најстаријих грбова приписаних Србији, који се још у Зборнику „Сабор у Констанци“ 1415. год. јавља као грб Српског царства и мотив на једном грбу деспота Стефана Лазаревића. Њиме Европа означава територију Србије, све до 1804. год. када постаје популаран међу устаницима (на Карађорђевом и печату Правитељствујушчег совјета и војводским заставама), али од тада као симбол не целе већ првенствено централне Србије - Шумадије. Као такав он је традиционално и морално власништво града Крагујевца и свих грађана који у њему живе, а они су његов прави наследник и Титулар.

У глави (горњем делу) штита, у хералдички десном (за посматрача левом) пољу налази се сребрни крст између четири сребрна оцила на црвеном пољу - седам векова стар симбол Србије и српскога народа, а у овом случају директна алузија на Крагујевац као престоницу Кнежевине у првој половини XIX века. У хералдички левом (за посматрача десном) пољу на црвеном су две унакрст постављене сребрне топовске цеви као симбол крагујевачке тополивнице - зачетка српске модерне индустрије.

На нивоу службеног - Средњег грба - грба администрације тј. градских органа управе, поред штита са грбовном сликом јављају се и хералдичке параферналије (додаци, хералдички украси) који причу Основног грба допуњују додатним елементима. Златна бедемска круна са четири видљива мерлона (зуба) је територијална ознака која хералдички говори да се ради о граду са више од 100.000 становника, док златна драгуљима украшена дијадема хералдички означава да се ради о престоном или пак граду који је то некада био.

Коначно, на нивоу церемонијалног - Великог грба - грба највишег ранга, који репрезентује град у посебним и строго утврђеним случајевима и на за то одређеним местима, додатним хералдичким параферналијама заокружује се хералдичка прича о једном граду.

Као држачи штита појављују се са обе стране по један на узлет спреман хералдички крагуј (у хералдици - једноглави орао природне боје) као директна асоцијација на могући топоним града. Око врата на плавој траци обома им виси штит и то плав са отвореном сребрном књигом златног повеза - код хералдички десног, односно црн са три златна стуба и преко тога обрнути сребрни шеврон - код хералдички левог држача. Симболика књиге је више него очигледна и говори о знању, култури и образовању и Крагујевцу као универзитетском центру Србије, док је у другом случају комбинацијом боја и хералдичких фигура представљена велика трагедија (црна боја) у којој је страдала и младост овог града (златна и сребрна боја - симбол чистоте и невиности), као и директна алузија обрнутог шеврона (V) и три хералдичке греде (III) као ознака мученичког V-3 разреда Гимназије.

Ту су и стегови - хералдичке заставе, и то стег Републике Србије као надређене територијалне инстанце - хералдички десно, и стег Града Крагујевца - хералдички лево. Стег Града Крагујевца је квадратан, беле боје, са представом хералдичког крагуја спремног на узлет који стоји на одсеченој плодној грани храста - култног дрвета Словена, а посебно Срба, мотиву посебно дубоке духовне симболике. У горњем хералдички десном кантону је поновљен мотив сребрног крста са четири сребрна оцила са подсећањем на значај Крагујевца као центра Србије и некадашње српске престонице.

Свети архијерејски синод Српске православне цркве доделио је Скупштини општине Крагујевац Орден Светог Саве првог степена, који се налази у доњем делу грба. Овај орден је додељен у знак признања за све што је Скупштина учинила на отварању Богословије Светог Јована Златоуста у Крагујевцу.

Дионисије Угарковић

Дионисије Угарковић (умро 1716. године) је био српски православни епископ костајнички од 1713. до 1716. године, са архијерејском катедром у манастиру Комоговини.

Епархијска тела

Епархијска тела представљају део црквено-јерархијске и црквено-самоуправне власти према територијалној и административној подели.

Према Уставу Српске православне цркве, црквено уређење је изведено на црквено-јерархијским телима и црквено-самоуправној основи (чл. 7 ЦУ ). Црквено-јерархијска тела сачињавају само црквено-јерархијска лица: епископи, свештеници и свештеномонаси.

По прописима Устава (чл. 9) црквено-самуправних тела има више. Ако се узме у обзир територијална и административна подела власти сва црквено-јерархијска и црквено-самоуправна тела су концентрисана у три групе: централна патријаршијска, епархијска и црквено-општинска тела.

Иларион II Рогановић

Иларион II (световно Илија Рогановић; Подгорица, 12. јул 1828 — Цетиње, 15. јануар 1882) био је митрополит црногорско-брдски од 1860. до 1882. године. Био је и први председник црногорског Црвеног крста.

Крбава

Крбава (лат: Corbavia) је крашки предио у Лици, Хрватска, између Пљешевице на истоку и Стазе и Троврха на западу, сјевероисточно од Личког поља.

Крчко-лички санџак

Крчко-лички санџак, односно Крчки санџак или Лички санџак је био санџак (управна јединица) Османског царства, са средиштем у Книну. Основн је око 1580. године, издвајањем западних области из састава Клишког санџака. Налазио се у саставу Босанског пашалука, а обухватао је турске области западно од реке Крке, укључујући Буковицу, Равне Котаре, Лику и Крбаву. Овај санџак је служио као турско војно упориште према Млетачкој Далмацији и Карловачком генералату. Постојао је све до краја 17. века, када је током Великог бечког рата (1683-1699) дошло до потпуног слома турске власти у тим областима. Млетачка војска је 1688. године освојила Книн, главно место Крчко-личког санџака, док је хабзбуршка војска у приближно исто време запосела подручја Лике и Крбаве. Склапањем Карловачког мира (1699), поменуте области су и званично припале Млетачкој републици и Хабзбуршкој монархији.На подручју Крчко-личког санџака је током 16. и 17. века живео знатан број Срба, који су били православни хришћани. Српске православне цркве и манастири на том подручју припадали су Дабробосанској митрополији, која се налазила у саставу Пећке патријаршије.

Милан Радуловић

Милан Радуловић (13. августа 1948, Мало Поље, Хан Пијесак - 29. октобар 2017, Београд) био је српски књижевник и писац, професор на Богословском факултету у Фочи и бивши министар вера Републике Србије (2004—2007).

Завршио је Филозофски факултет у Сарајеву 1972. године, а на Филолошком факултету у Београду 1998. године одбранио докторску дисертацију „Уметничка форма и историјски контекст романа Добрице Ћосића“. Од 1973. до 1977. године усавршаво се уз рад у Институту за књижевност и уметност (истраживач-приправник). Од 1979. до 1981. лектор-предавач на Државном универзитету „Тарас Шевченко“ у Кијеву. Од 1982. године стално запослен у Институту за књижевност и уметност. Свети архијерејски синод СПЦ поставио га 2000. године за ванредног професора у Духовној академији Светог Василија Острошког у Фочи, а за редовног професора Православног богословског факултета у Источном Сарајеву изабран 2009.

Добитник награде „Исидора Секулић“ за значајно достигнуће у књижевности. Од 2001. до 2004. године био је посланик у Народној скупштини Србије. Од 2004. до 2007. године министар вера у Влади Србије.

Објавио је 17 књига и преко 40 научних радова радова у тематским зборницима, те преко 90 научних и стручних радова у књижевним и научним часописима. Српска православна црква одликовала га је 5. октобра 2006. године Орденом Светог Саве првог степена.

У Грамати се наводи:

„На предлог Његове светости патријарха српског Павла, Свети архијерејски синод Српске православне цркве доделио је Милану Радуловићу високо одликовање Српске православне цркве, Орден светог Саве првог степена за делатну љубав према Светој мајци цркви и истрајно сведочење Христа васкрслог.”

Митрополија либертивилско-чикашка

Митрополија либертивилско-чикашка (енгл. Metropolitanate of Libertyville-Chicago) некадашња је епархија Српске православне цркве.

Мићо Мићић

Мићо Мићић (Бијељина, 6. јун 1956) српски је политичар, градоначелник града Бијељина, потпредсједник Савеза општина и градова Републике Српске и предсједник Мреже асоцијација локалних власти Југоисточне Европе НАЛАС. Бивши је министар у Влади Републике Српске.

Протојереј-ставрофор

Протојереј-ставрофор је највиши мирски презвитерски чин у Православној цркви.

Овај чин одговара највишем монашком презвитерском чину архимандрита. У Православној српској цркви, овим највишим црквеним одликовањем у презвитерском чину свештенства мирског реда одликују се угледни старији свештеници, обично при крају своје пастирске службе, који су се својим животом и радом посебно истакли и себе и цио свој живот уградили у Цркву.

Овај чин даје Свети архијерејски синод Српске православне цркве на предлог епархијског архијереја, а свечано се уручује одликованом на светој архијерејској литургији уз пригодан говор и честитку. Ово одликовање значи право ношења крста на грудима. Отуда и назив протојереј-ставрофор — протојереј који носи крст.

Равни Котари

Равни Котари су географска целина северне Далмације у републици Хрватској (некада у саставу Републике Српске Крајине) и представљају најплоднији део далматинског приморја.

Свети синод (вишезначна одредница)

Свети синод (грч. Ιερά Σύνοδος), црквени је законодавни или извршни орган.

Свети синод се може односити на:

Свети синод Цариградске патријаршије

Свети синод Александријске патријаршије

Свети синод Антиохијске патријаршије

Свети синод Јерусалимске патријаршије

Свети синод Руске православне цркве (до 1917. — Свети правитељствујушчи синод)

Архијерејски синод Руске православне заграничне цркве

Свети синод Белоруске православне цркве

Свети синод Украјинске православне цркве

Свети синод Православне цркве Молдавије

Синод Естонске православне цркве

Синод Летонске православне цркве

Синод Казахстанског митрополијског округа

Синод Средњоазијског митрополијског округа

Свети синод Грузијске православне цркве

Свети синод Бугарске православне цркве

Свети синод Румунске православне цркве

Свети синод Кипарске православне цркве

Свети архијерејски синод Српске православне цркве

Свети архијерејски синод Православне охридске архиепископије

Свети синод Грчке православне цркве

Свети синод Албанске православне цркве

Свети синод Пољске православне цркве

Свети синод Православне цркве чешких земаља и Словачке

Свети синод Православне цркве у Америци

Синод

Синод је реч која у хршћанским црквама означава скуп, односно састанак њених поглавара и највиших представника, најчешће ради решавања неког доктринарног или административног питања. Представља синоним речи савет, а потиче из грчке речи σύνοδο („скупштина” или „састанак”).Такође може да означава и стално управно тело неких православних цркава као што је нпр. Свети архијерејски синод Српске православне цркве.

Српска православна црква у Сјеверној и Јужној Америци

Српска православна црква у Сјеверној и Јужној Америци (енгл. Serbian Orthodox Church in North and South America) органски је дио Српске православне цркве. Обухвата све епархије СПЦ које се налазе на подручју Сјеверне и Јужне Америке: Буеносајреску, Западноамеричку, Источноамеричку, Канадску и Новограчаничко-средњозападноамеричку. Заједнички и аутономни послови ових епархија уређени су посебним Уставом Српске православне цркве у Сјеверној и Јужној Америци, који је донесен 2007. године, а потом и потврђен од Светог архијерејског сабора Српске православне цркве.Средином 2019. године, учињен је покушај промјене дотадашњег црквеног уређења, путем доношења посебног Устава Српских православних епархија у Сједињеним Америчким Државама, са редефинисаним дјелокругом, који се односио на епархије: Источноамеричку, Западноамеричку и Новограчаничко-средњозападноамеричку. Међутим, поменута промјена се испоставила као противправна, усљед чега је Свети архијерејски синод Српске православне цркве на свом засједању које је одржано 25. септембра 2019. године у Београду, донио одлуку о поништењу спорних промјена и враћању црквеног поретка у пређашње стање.

Теолошки погледи

Теолошки погледи са поднасловома версконаучни часопис, који је покренуо Свети архијерејски синод Српске православне цркве 1968. године.

Први уредник часописа Теолошки погледи био је Владан Д. Поповић, професор Београдске богословије „Свети Сава“.

Тијела и органи
Установе
Епархије
Охридска
архиепископија
Органски дијелови
Раније црквено
уређење

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.