Сахарска Арапска Демократска Република

Сахарска Република, званично Сахарска Арапска Демократска Република (скраћено САДР; арап. الجمهورية العربية الصحراوية الديمقراطية [al-Jumhūrīyah al-‘Arabīyah aṣ-Ṣaḥrāwīyah ad-Dīmuqrāṭīyah], шп. República Árabe Saharaui Democrática), је делимично призната држава с владом у изгнанству коју је основао сахаравски побуњенички покрет Полисарио 27. фебруара 1976. године. Ова влада тренутно контролише око 20% тражене територије која одговара бившој шпанској колонији Западној Сахари. Остатком управља Краљевина Мароко под називом Јужне покрајине. Полисарио ове мароканске покрајине сматра окупираним подручјем, док подручје под властитом контролом, које се налази уз границу с Мауританијом, сматра слободном зоном. Мароко ово подручје под управом Полисарија сматра тампон подручјем.

Сахарска Арапска Демократска Република
الجمهورية العربية الصحراوية الديمقراطية
Застава
Застава
Грб Западне Сахаре
Грб
Положај Западне Сахаре
Главни градЕл Ајун
Службени језикарапски
Владавина
ПредседникБрахим Гали
Председник ВладеАбделкадер Талеб Оумар
Историја
Независност27. фебруара 1976. од Марока
Географија
Површина
 — укупно266.000 km2(-)
 — вода (%)занемарљиво
Становништво
 — 2009.513.000(-)
 — густина1,93 ст./km2
Економија
Валутамарокански дирхам
 — стоти део валутеMAD
Остале информације
Временска зонаUTC 0
Интернет домен.eh1
Позивни број+2122

1 Резервисан
2 Као и за Мароко

Назив

Будући да је ова држава непризната од великог броја земаља, није чланица УН-а, те тиме не постоји ни званични српски превод за ову државу. Тако је позната под више назива: Сахарска Арапска Демократска Република, Демократска Арапска Република Сахара, Арапска Демократска Република Сахара и сл. Званични назив којег ова држава користи као чланица Афричке уније је République arabe sahraouie démocratique,[1] где sahraouie означава народ Сахрави који живи на подручју Западне Сахаре.

Историја

Након одласка шпанских колонијалаца из Шпанске Сахаре, Шпанија, Мароко и Мауританија су потписали Мадридске споразуме који су водили прикључивању територија Мароку и Мауританији. Рат је уследио након што је независност почео да тражи Фронт Полисарио, који је тврдио да представља домородачко сахаравско становништво. Самопроглашење Сахарске Арапске Демократске Републике избило се у Бир Лелу 27. фебруара 1976. године. Бир Лелу је Полисарио држао све до прекида ватре 1991. године, а влада у изгнанству га и даље сматра главним градом. Мароко главним градом сматра Ел Ајун. Влада у изгнанству дејствује у избегличким логорима у вилајету Тиндуф у Алжиру.

Географија

Положај

Државе са којима се Сахарска Арапска Демократска Република граничи су: Мароко, Алжир и Мауританија. На западу излази на Атлантски океан. Површина државе износи 266.000 km².

Клима

Становништво

Mezquita en Dajla (Sahara Occidental)
Џамија у Дахли

Влада

Edmund WS
Мапа Западне Сахаре. Подручје под контролом САДР означено је жутом бојом.

На челу државе налази се председник који именује премијера. Власт САДР састоји се од већа министара (на челу с премијером), судске власти (судије именује председник) и парламента. Због деловања у егзилу, многе гране власти још увек не функционишу.

Влада САДР делује у избегличким камповима у западном Алжиру. Седиште је камп Рабуни који се налази јужно од града Тиндуфа. Неки званични догађаји одвијају се на простору Западне Сахаре у подручју које контролира САДР, већином у градовима Бир Лелу и Тифарити.

Међународни односи

Diplomatic SADR
Дипломатски односи САДР

Неке државе, већином афричке, признале су Западну Сахару као независну државу, с владом Сахарске Арапске Демократске Републике као једином законитом владом.

Након признавања независности Западне Сахаре, неке државе су повукле своје признање. Одређени део држава замрзнуо је признање у ишчекивању резултата референдума о независности или неких других разлога.

Према неким изворима [2], САДР има или је имала дипломатске односе с 82 државе света, од којих:

  • 45 признају САДР;
  • 12 од тих 45 имају амбасаде САДР;
  • 13 су замрзнуле односе;
  • 22 су прекинуле односе.

Западну Сахару као мароканску територију признаје Арапска лига и око 25 држава.

Сахарска Арапска Демократска Република није чланица УН-а, али је чланица Афричке уније. Због њеног чланства, Мароко је повукао своје чланство из уније те је једина афричка земља која није чланица. САДР такође није чланица ни Арапске лиге нити Уније арапског Магреба.

Референце

  1. ^ (на језику: француски)(на језику: енглески)Земље чланице АУ Архивирано на сајту Wayback Machine (јануар 5, 2008) (на језику: енглески)
  2. ^ Признања Архивирано на сајту Wayback Machine (фебруар 21, 2006) (на језику: енглески), Приступљено 21. 4. 2013.

Спољашње везе

Званичне странице
  • (на језику: француски)(на језику: арапски)(на језику: енглески)(на језику: шпански)Sahara Press Service Званична новинска агенција САДР-а
  • (на језику: шпански) RASD TV Званични телевизијски канал
  • (на језику: арапски) SADR National Radio Званична радијска станица
  • SADR Oil & Gas 2005 Понуде за лиценце на нафту и плин
Остало
Афричка унија

Афричка унија (АУ) је међународна организација чије су чланице 55 афричке државе, односно све афричке државе. Основана је 9. јула 2002, и то као наследник Организације Афричког јединства (ОАЈ). Организација је формално основана годину дана пре, 26. маја 2001. Настала је сједињењем више афричких организација према узору на Европску унију, али њена структура највише подсећа на стуктуру међуратне Лигу народа. Циљеви су јој промовисање демократије, људских права и економског развоја широм Африке, нарочито путем повећања страних инвестиција кроз развојне програме као што су Ново партнерство за развој Африке. Први председавајући ове организације је био председник Јужне Африке Табо Мбеки. АУ чине све афричке земље сем непризнатог Сомалиланда. Мароко је на 33 године напустио организацију да би се 30. јануара 2017. вратио у чланство. Мароко је напустио организацију због противљења чланству Западне Сахаре под именом Сахарска Арапска Демократска Република и Мауританије. Најзначајније одлуке везане за АУ доноси Скупштина Афричке уније, састанак шефова држава и влада земаља чланица који се одржава два пута годишње. Такође, АУ има и своју комисију, чије се седиште налази у Адис Абеби, главном граду Етиопије.

Ел Ајун

Ел Ајун (арап. عيون‎ и франц. Laayoune) је највећи и главни град афричке несуверене земље Западна Сахара. Налази се на северу ове земље, на обали Атлантског океана. Од 1976. године налази се под окупацијом Марока. У граду живи око 200.000 становника.

Клима је океанско-пустињска са температурама до 28 °C за време лета и око 16 °C за време зиме. Падавине су веома оскудне, до 20 милиметара годишње. Питке воде нема, па се она до града допрема из унутрашњих оаза.

Ел Ајун су основали Шпанци 1928. године. На арапском језику име значи „извори“. Становништво чине Мароканци и Сахарци, који су староседеоци ових простора. Вероисповест је исламска око 100%.

Западна Сахара

Западна Сахара (арап. الصحراء الغربية‎ [aṣ-Ṣaḥrā’ al-Gharbīyah], берб. Taneẓroft Tutrimt, шпан. и франц. Sahara Occidental) је посебна несуверена територија на северозападу Африке. Територија је предмет спора између суверене државе Мароко и војно-политичке организације Полисарио, која је на подручју територије прогласила независну државу: Сахарска Арапска Демократска Република (САДР), а која ужива признање одређеног броја земаља.

Западна Сахара се простире на 266.800 км² и има око 567.000 становника. Територија се граничи са Мароком са сјеверу, Алжиром на сјевероистоку, Мауританијом на истоку и југу и Атлантским океаном на западу. Доминантан језик међу становништвом је арапски, а највећи град (и главни град самопроглашене државе) је Ел Ајун.

На подручју некадашње шпанске колоније Западна Сахара (Шпанска Сахара) током Западносахарског рата 1976. проглашена је Сахарска Арапска Демократска Република (САДР) као суверена држава. До сада су само неке државе, и то углавном афричке, признале САДР, а читавим подручјем управља готово искључиво Мароканска окупациона власт. Полисарио, Влада у избјеглиштву, има своје сједиште у Алжиру. Према међународном праву будућност тог подручја, које су Уједињене нације прогласиле не-независном територијом, зависи од референдума око чијег одржавања још није било могуће постићи сагласност.

ЛГБТ права по државама или територији

ЛГБТ права по државама или територији, односно права која се односе на лезбејке, геј, бисексуалне и трансродне (ЛГБТ) особе у великој мери варирају у зависности од државе или територије; све од законског признавања истополног брака до смртне казне за истополне сексуалне или романтичне активности или идентитете. Закони који се односе на ЛГБТ особе укључују, али нису ограничени, на:

законе који се односе на признавање истополних односа, укључујући истополне бракове, грађанске заједнице, домаћа партнерства, итд.

законе који се односе на ЛГБТ родитељство, укључујући усвајање деце од стране ЛГВТ особа

антидискриминационе законе у области запошљавања, становања, образовања, јавног смештаја, итд.

законе против насиља ради заштите ЛГБТ деце у школи

законе о злочину из мржње који намећу појачане кривичне казне за насиље над ЛГБТ особама због осуђивања

"законе за купатила" који утичу на приступ трансродним особама објектима раздвојеним за полове

законе везане за сексуалну оријентацију и војну службу

законе који се тичу приступа помоћној репродуктивној технологији

законе о содомији који кажњавају истовремену истополну сексуалну активност и законе о старосним границама који могу да наметну већу старосну границу за истополне сексуалне активности

законе о донацији крви мушкараца који имају секс са мушкарцима

законе о приступу захватима за промену пола и терапији замене хормона

правно признање и прилагођавање особе промењеног пола.Од марта 2017. године, 23 државе признају истополне бракове, од којих је велика већина развијене демократије, а остатак у развоју демократије.

Од августа 2017. године, 73 државе као и 4 наднационалне јурисдикције имају законе о криминализацији хомосексуалности, при чему су већинм афричке и исламске земље. У 2006. години тај број је био 92. Од маја 2016. године, 16 држава имају неједнаку старосну границу за закон о сагласности за секс.Године 2011. Савет за људска права Уједињених нација је донео своју прву резолуцију којом се признају права ЛГБТ особа, праћено извештајем Комисије за људска права Уједињених нација који документује кршење права ЛГБТ особа, укључујући злочине из мржње, криминализацију хомосексуалности и дискриминацију. Због тога је Комисија за људска права Уједињених нација позвала све државе, које то још нису урадиле, да донесу законе о заштити ЛГБТ права.

Мапуто протокол

Протокол Афричке комисије за људска права и права народа о правима жена у Африци познатији као Мапуто протокол гарантује свеобухватна права жена укључујући право да учествују у политичким процесима, друштвену и политичку једнакост са мушкарцима и контролу над сопственим репродуктивним здрављем. Усвојен је од стране Афричке уније у оквиру Афричке комисије за људска права и права народа, 11. јула 2003 у Мапуту, држава Мозамбик.

Међународна признања независности Јужног Судана

На дан 9. јула 2011. године Јужни Судан прогласио је независност одвојивши се од северног Судана. Од 2005. до 2011. функционисао је као аутономни регион, а након референдума у јануару проглашена је независност, која је званично ступила на снагу у јулу месецу. Република Јужни Судан постала је 193. држава на свету и 54. у Африци.

Полисарио

Народни фронт за ослобођење Сагија ел Амре и Рио де Ороа (Фронт Полисарио) (шп. Frente Popular de Liberación de Saguía el Hamra y Río de Oro, Frente Polisario) је ослободилачки покрет који се бори за независност и међународно признање самопроглашене државе Сахарска Арапска Демократска Република на територији целе Западне Сахаре, а која је под делимичном контролом Марока. Од 1979, Уједињене нације признају Полисарио као представника народа Западне Сахаре.

Ратна окупација

Ратна окупација представља заузимање и контролу дела или целокупне територије једне земље од стране оружаних снага друге земље.

Списак држава у Африци

Ово је списак суверених држава и зависних територија у Африци. Она укључује међународно признате државе, државе са ограниченим признањем, као и територије које припадају другим афричким и неафричким државама. Листа садржи 54 суверене држава и 10 зависних територија.

Малта и делови Француске, Италије, Португала и Шпаније налазе се на Афричкој континенталној плочи. Неки од њих су знатно ближе Африци него континенталној Европи, али политички се сматрају делом Европе. Слично томе, острво Сокотра се такође налази на Афричком платоу и много је ближе Африци, али је политички део азијске државе Јемен. Египат, без обзира на део територије који прелази у Азију преко Синајског полуострва, је афричка држава.

Списак националних химни

Ово је листа националних химни. Имена држава које више не постоје или нису независне државе, али и поред тога имају званичне химне су написане курзивом.

Списак непризнатих и дјелимично признатих држава

Одређени број политичких субјеката прогласио је независност и тражио дипломатско признање међународне заједнице као дејуре суверена држава, али оне нису универзално признате као такве. Ови субјекти често имају дефакто контролу над својом територијом. Неколико тавких субјеката је постојало у прошлости.

Постоје двије традиционалне доктрине које пружају индикације о томе како настају дејуре суверене државе. Декларативна теорија дефинише државу као страну у међународном праву уколико испуњава сљедеће услове, тј. да има:

Дефинисану теорију,

Стално становништво,

Владу и

Способност да ступи у односе са другим државама.Према декларативној теорији, државност субјекта је независна од признања од стране друге државе. Насупрот томе, конститутивна теорија дефинише државу као страну у међународном праву само ако је као такву признају друге државе које су већ чланице међународне заједнице.Квази државе се често позивају на једну или обје теорије како би легитимизовале своје тврдње о државности. На примјер, постоје субјекти који испуњавају декларативну теорију (са дефакто дјелимичном или потпуном контролом над претендованом територијом, владом и сталним становништвом), али њихову државност није признала ниједна друга држава. Непризнавање је често посљедица сукоба са другим држама које сматрају да су ти субјекти саставни дио њихове територије. У том случају, двије или више дјелимично признате државе могу имати претензије на исту област, док свака од њих дефакто контролише дио територије (случајеви Републике Кине и Народне Републике Кине, као и Републике Кореје и Демократске Републике Кореје). Субјекти које признају само мање државе обично се позивају на декларативну теорију како би легитимисали своје тврдње.

У многим ситуацијама, међународно непризнање настало је усљед присуства страних војних снага на територији спорној субјекта, чинећи тиме дефакто статус државе проблематичним. Међународна заједница може сматрати ово војном присуство превише наметљивим, сводећи субјекат на марионетску државу у којој ефективни суверенитет има страна сила. Историјски примјери су Манџукуо под патронатом Јапана и Словачка и Хрватска под патронатом Њемачке прије и током Другог свјетског рата. У слаучају Лоизидоу против Турске из 1996. године, Европски суд за људска права осудио је Турску због вршћења власти на територији Сјеверног Кипра.

Постојали су и субјекти који нису имали контролу над било којом територијом или нису јасно испуњавали услове декралативне теорије за државност, али их је најмање једна држава признала као дејуре суверени субјекат. Историјски то се дешавало у случајевима са Светом столицом (1870—1929), Естонијом, Литванијом и Летонијом (током постојања СССР) или у примјеру Државе Палестине у вријеме проглашења 1988. године. Малтешки витешки ред се тренутно налази у том положају. Погледајте списак влада у изгнанству за непризнате владе без контроле над територијом над којом полажу претензије.

Т-34

T-34 је био совјетски средњи тенк, често означаван као најбољи и најутицајнији тенк Другог светског рата, иако су каснији тенкови из тог периода имали бољи оклоп и наоружање. Први такав тенк произведен је 1940. у Харкову, а произвођен је до 1958. године. Тенк Т-34 је био основа совјетских оклопних снага током Другог светског рата, а касније је извожен у друге земље. Био је највише произвођен тенк у Другом светском рату и други свих времена након серије Т-54/Т-55. Публикација објављена 1996. је показала да се Т-34 још увек користио у 27 држава.

Т-34 је развијен из БТ серије брзих тенкова и дизајниран је да замени пешадијске тенкове БТ-5 и БТ-7. Када је ушао у серијску производњу 1940. по општим карактеристикама само је совјетски КВ-1 био бољи, али је Т-34 представљао идеално избалансирану комбинацију оклопне заштите, покретљивости и снажног наоружања. На овом тенку је примењен нови, револуционарни концепт оклопне заштите. Захваљујући оклопним плочама постављеним под углом, значајно је повећана ефикасност постојећег оклопа као и могућност рикошета гранате у случају поготка. Дизел-мотор је смањио могућност пожара у случају да тенк буде погођен, а широке гусенице омогућиле су му лако кретање по блату и снегу. У Т-34 је био уграђен топ дуге цеви калибра 76,2 mm који је без проблема могао да избаци из строја било који немачки тенк тог времена. Борбена ефикасност је у почетку патила због незадовољавајуће ергономије у одељку за посаду, недостатка радија и лоше тактичке употребе. Распоред са два човека на топу је захтевао да заповедник буде такође и нишанџија, што је било типично за већину совјетских тенкова из тог времена; ово се показало слабијим од немачког распореда са тројицом људи (заповедник, нишанџија и пунилац). У тренутку немачког напада на СССР било је произведено укупно 1.225 тенкова овог типа.

Дизајн и конструкција тенка су били константно унапређивани током рата да би се побољшала ефикасност и смањили трошкови, што је омогућило производњу већег броја тенкова. Почетком 1944. уведен је Т-34-85 са моћнијим топом од 85 mm који су опслуживала тројица. До краја рата, разноврсни и јефтини тенкови Т-34 су заменили многе лаке и тешке тенкове у служби и бројали су већину произведених совјетских тенкова у рату. Његов еволуциони развој је водио директно до Т-54/Т-55 серије тенкова, који су се производили до 1981. и који се још увек користе.

Химна Сахарске Арапске Демократске Републике

Државна химна Сахарске Арапске Демократске Републике носи назив „Синови Сахаре” (арап. يا بني الصحراء‎).

Државе и територије у Африци
Суверене државе
Зависне територије
Непризнате државе
Чланице ОУН
Посматрачи ОУН
Нису чланице ОУН

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.