Састанак у Такову

Састанак у Такову се одржао 23. априла (на хришћански празник Цвети, 11. априла по јулијанском календару) 1815. године испред таковске цркве и том приликом је подигнут Други српски устанак.

Било је договорено да се коначна одлука о дизању устанка донесе на Цвети, 11. априла, када се у селу Такову одржавао велики народни сабор, и тада је у село долазио народ из многих крајева. Припреме за устанак су биле држане у највишој тајности а агитација је у почетку била ограничена само на рудничку, крагујевачку и чачанску нахију.[1]

На Састанку су се окупили сви виђенији људи из рудничке нахије и околних села и том приликом је одлучено да се, и после неуспеха Првог српског устанка, поново дигне устанак, а за вођу устанка је изабран Милош Обреновић.

У недељу, 23. априла, на празник Цвети, после завршене службе у цркви у Такову, Милош Обреновић је изашао пред народ, попео се на један већи камен и почео говорити:

„Слушајте браћо. Чујте свеколики Срби. Чуј велико и мало, мушко и женско, који сте год дошли ево овде данас. А тко није данас овде, онај свакако од вас да чује и очује, и да свак добро разумије и упамти ово што ћу свима сада за вазда прозборити. Ако сте ради мене имати с вама и пред вама од сада за свагда у општем послу и руководца за народ и завичај и ако сте ради да сви наши труди буду напредни, а ви сад сви из једног овди грла пред овим божијим домом то изреците и пред светим олтаром завјет чините, да ви на ваше душе примате све оно што би од овог предузетог посла могло изаћи несреће и пострадања, пак и то да мени сад овди обећавате и одмах да ми дате пуну власт и слободну вољу да ја могу заповиједати сваком вам и да могу наказати (казнити) сваког који ме год не би што хтео послушати или који би што укварио.”

На то сви једногласно повичу „Све на нашу душу, и врат, и образ...". Затим су сви редом пољубили руку кнезу Милошу и пожелели му успех.[1]

SpomenikDrugiSrpskiUstanak
Споменик Другом српском устанку у Такову

Након тога, кнез Милош је у Црнући, где се окупило доста људи, ушао у свој вајат и обукао најсвечаније одело, узео заставу, изашао напоље и рекао:

„Ево мене, а ето вам рата с Турцима!”

Paja Jovanovic-Takovski ustanak
Слика Таковски устанак Паје Јовановића.

Позадина

Sastanak u Takovu 1865
Састанак у Такову 1865. године. Прослава 50-годишњице од устанка и реконструкција историјског догађаја. Фотографија Анастаса Јовановића за коју се сматра да је инспирисала Пају Јовановића да наслика чувену слику састанак у Такову 1898. Звоник који се види на фотографији није постојао у време устанка већ је изграђен око 1840.

За време везирства Сулејман-паше y Београдском пашалуку, које јe пропраћено крвавим и тешким персекуцијама српcкоr живља, већина народних старешина из првог устанка заједно са Карађорђем налазила сe ван Србије. Од старешина заосталих y Србији био јe најзнатнији Милош Обреновић, војвода руднички, који јe после предаје Сулејман-паши и објављене амнестије на захтев везиров пошао y народ да га умирује и враћа из збегова. На томе послу радиле су и друге старешине, но увек са зебњом, јер јe искуство казивало да турсмим амнестијама не треба много веровати. Уз све то, народ сe враћао кућама; Турци, y прво време, нису чинили насиља; они су тај посао остављали за доцније, када сe народ умири и кад сe y пашалук врате све знатније старешине које су учествовале y устанку, иако јe и њима дата амнестија изузевши Карађорђа и неколико најглавнијих лица првог устанка.

Кад сe потпуно инсталирао y Београду, Сулејман-паша почео јe са насиљима. Видећи да јe амнестија која јe објављена само привидна мера, народне старешине почеле су поново да помишљају на организовање народнаг отпора. Поуздано сe зна да јe 8. августа 1814, y Топчидеру, одржан састанак народних кнезова и првака коме су присуствовали Милош Обреновић, Лазар Мутап, Арсеније Ломо, Милић Дринчић, Миливоје Тадић, Радован Грбовић, Аксентије Миладиновић, Василије Јовановић, Панта Илић, Василије Павловић и Георгије Лазаревић, на коме јe расправљано питање новаг устанка и решено да сe на ослобођењу Србије покуша радити прво мирним путем, па тек ако то не успе да сe диже устанак. Да би сe видело шта сe може учинити мирним путем, молбама и интервенцијама код страних дворова, овлаштен јe прота Матеја Ненадовић који сe налазио y избеглиштву y Срему да отпутује y Беч, да преко руског посланства и царске канцеларије дејствује y томе правцу. Њему су послане молбе и пуномоћ да народ заступа, a дата су му y једном писму и опширна упутства којих јe требало да сe придржава. Акција проте Матеје Ненадовића, који јe извршио овај налог и задржао сe y Бечу дуго времена, остала јe без успеха.

The Takovo Uprising, by Vinzenz Katzler, 1882
„Таковски устанак“ – слика Винсента Кацлера објављена 1882. године.

У то време почеле су и прве буне из времена владавине Сулејман-паше. Букнула јe Хаџи Проданова буна, која јe ликвидирана углавном настојањем Милоша Обреновића, који јe налазио да још увек није време устанку. Ta јe буна онеспокојила Турке, па јe Сулејман-паша одлучио да y Београд позове све народне старешине, a међу њима и Милоша Обреновића, где јe намеравао да их заплаши и, вероватно, побије, што јe већ учинио са некојим. Један део старешина није сe одазвао томе позиву, али јe Милош Обреновић дошао y Београд и изашао пред пашу. Видећи да су старешине прозреле његову намеру, Сулејман-паша примио јe лепо старешине који су дошли и вратио их кућама, али јe као таоца задржао Милоша Обреновића. Послуживши сe лукавством, Милош јe ипак успео да га паша пусти из Београда и он се, већ 9. марта 1815, налазио y Црнућу, код своје куће.

Долазак Милоша Обреновића y Црнућу привукао јe y тај крај народне старешине које су биле за дизање устанка. Заједно са Милошем су одржали неколико састанака, од којих јe један био y Манастиру Враћевшници код архимандрита Мелентија Павловића, други y Луњевици, код Милошева побратима Николе Милићевића-Луњевице, трећи y Драгаљу y кући војводе Арсенија Ломе, четврти y Рудовцима, y кући попа Ранка. Ови учестани састанци народних старешина били су ускоро пропраћени и првим инцидентима са Турцима. Један такав инцидент догодио сe 8. априла 1815, a други 10. априла, дакле само два дана доцније. Нарочито ови инциденти са Турцима убрзали су Милошеву дефинитивну одлуку о дизању устанка.[2]

Сабор у Такову

12. априла 1815, на Цвети, црква y селу Такову славила јe своју славу. Од давнина јe био обичај да сe на тај дан код цркве одржава народни сабор, па јe тако било и ове године, a на сабор сe искупио велики број народа из ближе и даље околине. Сабору јe присуствовало и доста народних старешина, који су сe непрестано налазили y околини Милоша Обреновића, настојећи да га приволе на устанак. После завршене службе божје Милош јe, окружен старешинама, изашао из цркве, стао на један камен и, према забелешци Симе Милутиновића Сарајлије, одржао сакупљеном народу говор којим га јe позвао да се изјасни да ли ће га слушати.

„ . . . Ако сте ради мене имати с вама, и пред вама, од сада за свагда y општем послу руковаоца за народ и завичај, и ако сте ради надати сe да сви наши труди бити узмогну напредни, a ви сад сви из једног грла овде пред овим божјим домом то изреците, и пред светим олтаром свети завет учините, да ви на ваше душе примате све оно, што би из овога предузећа могло изаћи несреће и страданија . . . и одма да ми дате пуну власт и слободну вољу да ја могу заповедати свакоме вам и да могу наказати свакога, који би што укварио . . ."

Народ и старешине пристали су на Милошев захтев, a он сe вратио y Црнуће, обукао свечано војводско одело, предао барјактару барјак да га пободе на месту где ће сe окупљати устаници, говорећи:

— Ево мене, a ето вам рата с Турцима![3]

Takovo, Kamen sa kog je objavljen početak Drugog srpskog ustanka, 01
Камен са кога је објављен Други српски устанак

Учесници скупштине

Милан Ђ. Милићевић у својој књизи наводи неке од људи који су били на тој скупштини: Милош Обреновић, Господар Јован (?), Лазар Мутап из Пислонице, Никола Луњевица из Луњевице, Милић Дринчић, Тодор Беља, Добрица Весковић из Теочина, Перица Н. Буљугбаша из Миоковаца, Дамњан Матовић-Крџа из Лочеваца, Марко и Никола, браћа Ракићи из Рудника, Милован Ломић из Драгоља, Васиљ Милојевић, Милић Брајовић и Лазар Васиљевић из Брезне, Радован Жижовић из Леушића, Тодор Јеремић и Благоје Н. из Прањана, Иван Шалавардић из Грабовице, Петар Грк из Невада, Јован Лазић из Сврачковаца, Танаско Михаиловић и Васо Поповић из Бершића, Прста Јанко Витомировић, Радојица Пауновић и Милован Топаловић из Такова, Јован Поњавић из Бруснице, Никола Терзија из Синошевића, Милисав Корушчић из Рујчића, Радован Бајић из Брајића, Марко Радосављевић из Клатичева, Сима Баралија из Шарана, Аксентије и Вићетније Чалуковићи из Љеваје, Павле Штуле и Петар Штуле из Озрема, Марко Драшкић из Полома, Мали Радојић из Мојсиња, Петар Мали и Иван Петровић из Станчића, Илија Прељинац из Прељине, Јова Томић из Метинца (окр. крагујевачког), Радован Никавица (из окр. ужичког) и Петар Томашевић из Лочеваца.[4] На састанку није био војвода Ломо.

Последице

Устанак јe затим букнуо y границама Београдског пашалука, на велико изненађење Порте која јe сматрала да су инструкције о истребљењу Срба, дате Сулејман-паши, онемогућиле Србима сваку мисао на нови отпор. Порта јe и ради своје унутрашње и ради своје спољне ситуације налазила за потребно да сe устанак на миран начин што пре ликвидира, па јe такве налоге издала командантима војним који су на граници Босне и на Морави чекали упутства и намеравали да војску пребаце y Београдски пашалук. После неколико успешних битака са војском београдског везира Сулејман-паше и Срби су налазили за потребно да сe мире, па су прихватили понуду Марашли Али-паше с којим јe Милош Обреновић направио један усмени споразум, a Порта јe из пашалука одмах уклонила Сулејман-пашу, тако да јe устанак био стварно ликвидиран.[5]

Таковски крст

По Другом српском устанку и Такову, у којем је подигнут, добило је назив и одликовање које носи назив Орден Таковског крста. Таковски крст, као симбол, се сада налази и на униформама Војске Србије.

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 Сабор у Такови и почетак устанка Архивирано на сајту Wayback Machine (фебруар 17, 2010) (на језику: енглески), Приступљено 23. 4. 2013.
  2. ^ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И САБОРИ (ст. 19 — 20)
  3. ^ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И САБОРИ (ст. 20 — 21)
  4. ^ Према једном писму Милана Ђ. Милићевића од 7. маја 1865, које је он објавио у својој књизи Кнежевина Србија. У њему описује сећање чича Васа Петровића из Такова на Састанак у Такову, pp. 344-347.
  5. ^ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И САБОРИ (ст. 21)

Литература

Спољашње везе

Слике

TakovskiGrmStari

Стари Таковски грм којег је погодио гром

Natpis Takovo

Натпис на споменику

TakovskiGrmMladi

Млади Таковски грм, засађен поред старог грма, и спомен-плоча поред њега

TakovoSpomenik

Споменик у Такову

SpomenikDrugiSrpskiUstanak2

Споменик Другом српском устанку

Претходник:
Скупштина у Крагујевцу (1813)
Народне скупштине Србије

1815

Наследник:
Скупштина у Црнућу
Историја Срба

Историја Срба обухвата период од раног средњег века до садашњости. Срби су се населили на Балканском полуострву и у јужној Панонској низији. Срби данас чине већину или значајну мањину у Србији, Босни и Херцеговини (то јест Републици Српској) и Црној Гори. Мањи број Срба до данас је остао у Хрватској, Румунији, Мађарској, Републици Северној Македонији, Бугарској и Албанији. Значајан број Срба раселио се у многе државе Европе и света и они чине дијаспори. Изван ове историје Срба је историја заједнице Срба староседелаца источне Немачке. Они имају исто порекло као Срби на Балканском полуострву, али дуга раздвојеност, довела је до необичне појаве да се обликују два различита словенска народа са истим именом Срби.

Кнежевина Србија

Кнежевина Србија (име за време постојања Књажество Србија) је постојала у периоду од 1815. до 1882. године. Настала је после Другог српског устанка и постојала све док 1882. године није проглашена у Краљевину Србију.

У овом периоду су се око власти надметале и смениле две династије, чији су родоначелници били Ђорђе Петровић — Карађорђе, вођа Првог српског устанка и кнез Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка и оснивач Кнежевине Србије. Даљи развој Србије је био обележен општим напретком у економији, култури и уметности, чему је пре свега допринела мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нови дух и нови систем вредности. Један од спољних израза трансформације кроз коју је сада пролазила некадашња османска провинција било је и проглашење краљевине Србије 1882. године.

Милош Обреновић

Милош Теодоровић Обреновић (18. март 1780. или 1783 — 26. септембар 1860), био је кнез Србије од 1817. а пре тога други врховни вожд од 1815. године. Године 1830. добио је достојанство наследног Кнеза. Владао је Србијом од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године. Учествовао је у Првом српском устанку као борац да би због заслуга догурао до звања војводе, истакавши се у борбама код Ужица. Након слома устанка, 1813, био је један од малобројних војвода који су остали у земљи чиме је задобио поверење значајног дела народа, у то тешко доба.

Након краћег времена и појачаног терора османлија стао је на чело као изабрани вођа Другог српског устанка, који је подигао у Такову, 1815. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Склопио је усмени договор са Марашли Али-пашом о мешовитој српско-турској управи. За време његове прве владавине, упорном дипломатијом, Србија је постала аутономна кнежевина у оквиру Османског царства и укинут је феудализам након чега је настао нови друштвени слој слободно сељаштво. Кнез Милош је владао аутократски, стално одбијајући да ограничи и дели власт, због чега је против његове власти било подизано неколико буна. Најзначајнија је била Милетина буна која је за последицу имала доношење краткотрајног либералног Сретењског устава који је поставио темеље правног поретка у земљи. Током своје прве владавине, кнез Милош је био најбогатији човек у Србији и један од имућнијих на Балкану, а током изгнанства пословно су га претекли други велетрговци. Иако је био неписмен током његове прве владавине основане су 82 школе, 2 полугимназије, 1 гимназија и Лицеум Књажества сербског, који представља темељ високог образовања.

19 година је провео у изгнанству, од 1839. до 1859. године, прво у Бечу а потом на својим имањима у Влашкој, одакле је давао политичку подршку својим присталицама у Србији. Враћен је на власт после Светоандрејске скупштине 1858. Током краткотрајне друге владавине наложио је да се прогоне политички противници за које је сматрао да су одговорни за његово вишегодишње изгнанство али је и усвојен Закон о скупштини чиме се у земљи утемељио парламентарни систем.

Митрополит београдски Мелентије

Мелентије (Павловић; 1776—1833) је био београдски митрополит од 1831. до 1833, први Србин митрополит у Београду.Султановим хатишерифом из 1830. Срби су добили право слободе вероисповести и да могу бирати свог митрополита Србина уместо до тада Грка, како је у писму и кнез Милош захтевао, „синове нашег Отечества можемо имати за епископе“. Тако је 1831. Мелентије постао први Србин на трону београдских митрополита после дуго времена, јер до тада су од 1801. на том положају били искључиво Грци (Леонтије, Агатангел и Антим). Тада је у Србији било три епархије: Београдска, Ужичка и Шабачка, којима је од 1833. придодата и Тимочка. Цариградски патријарх Константин I је својим писмом од јануара 1832. дао Српској цркви аутономију. Од тада носи титулу архиепископ београдски и митрополит српски.

Мелентије је био сарадник кнеза Милоша Обреновића. Први црквени устав Београдске митрополије је дао 1833. године. Прикупљао је старе србуље, старе повеље и друге рукописе и припремао их за штампу. Рођен је у селу Врбава (Горња Гружа), био је у блиском сродству са Томом Вучићем Перишићем. Био је игуман манастира Враћевшница, а уз манастир је направио основну школу, пету по реду у Србији. Разболео се и преминуо у манастиру Враћевшници 11. јуна 1833. године, где је и сахрањен.

Скупштина у Крагујевцу (1813)

Скупштина у Крагујевцу је одржана 1—2. јануара 1813.

Скупштина у Црнућу

Скупштина у Црнућу је одржана 19. децембра 1815.

Српска револуција

Термин Српска револуција се односи на период историје Србије од 1804. до 1835. године, а први га је употребио Леополд фон Ранке у својој књизи Die Serbische Revolution. Од њега га је касније прихватио и Вук Стефановић Караџић.

Период на који се термин односи обухвата:

Први српски устанак (од 1804. до 1813. године), предвођен Карађорђем,

Хаџи Проданову буну (1814. године),

Други српски устанак (1815. године), предвођен Милошем Обреновићем

период владавине Милоша Обреновића до доношења Сретењског устава 1835. године.Као последице ових догађаја сматрају се се ослобођење Србије од турске власти, и препород у српском друштву који је донео Сретењски устав, мада је он убрзо по доношењу био укинут.

Таковски устанак (слика)

Таковски устанак је назив двије приближно идентичке уљане слике које је насликао српски реалиста Паја Јовановић. Слике приказују вођу устаника Милоша Обреновића како подстиче своје сународнике на борбу против Османског царства и започиње Други српски устанак.

Прва верзија, димензија 160×256 cm, насликана је у Паризу 1894. године, а први пут је изложена у Београду сљедеће године. Друга верзија, димензија 125,5×190 cm, насликана је посебно за краља Александра, који је наручио и прву верзију. Као дио својих припрема, Јовановић је проучавао аутентичке костиме и наоружање из тог времено, посјетио је Таково и скицирао је цркву и велико дрво под којим је Милош подигао устанак. Јовановић је проучавао црте лица мјесног становништва и скицирао их, тако да се нека од њихових лица налазе на слици.

Литографска репродукција слике је убрзо постала широко доступна, а министрарство просвјете и црквених дјелаа је репродукције дистрибуирало гимназијама, учитељским школама и богословијама, што је допринијело каснијој популарности слике. Прва верзија се налази у сталној поставци Музеја рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу, док је друга у власништву Народног музеја у Београду. Историчар умјетности Лилијен Филиповић-Робинсон Таковски устанак сматра једним од најфинијих Јановићевих радова.

Храст

Храстови (лат. Quercus) су род листопадног и зимзеленог дрвећа, ређе жбуња, из породице букви (Fagaceae). У роду је описано око 300 врста.Храстове шуме су најбројније и најраспрострањеније шумске заједнице зонобиома листопадне вегетације. Храстови граде чисте састојине (претежно заступљене истим родовима) или мешовите, где расту у заједници са грабом, буквом и другим дрвенастим врстама.

Црква брвнара у Такову

Црква Светог Ђорђа је једна од најстаријих цркви брвнара у Србији, а уједно и једна од најпознатијих. Налази се у селу Такову код Горњег Милановца. Историја ове цркве везана је за подизање Другог српског устанка. У овој цркви су се, на Цвети 1815. године, након што је Милош Обреновић подигао устанак, причестили окупљени устаници и заклели на верност Милошу Обреновићу. Споменик је културе. Припада Епархији жичкој Српске православне цркве.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.