Саобраћај у Србији

Република Србија се често назива „споном између Истока и Запада“. Овде се обично мисли на Моравску долину, јер је она најлакше проходан пут између Грчке и Мале Азије са једне стране и остатка Европе са друге.

Србија такође припада и многим већим европским подручјима (Балкан, Подунавље, Панонска низија, Динарска област). Овако повољан саобраћајни положај био је и главни чинилац њене тешке прошлости (погледати: Историја Србије).

Република Србија има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај. Због низа географских повољности развој саобраћаја у Србији ће у будућности бити још бржи и обимнији. Главно саобраћајно чвориште у земљи је главни град, Београд.

Кроз Србију пролазе два паневропска саобраћајна коридора: друмско-железнички Коридор 10, са својим краковима B и C и речни Коридор 7.

Serbia roadmap
Путна карта Србије

Железнички саобраћај

Sarganska osmica 1
"Шарганска осмица" - најпознатија туристичка железничка линија у Србији
JŽ 412 series train (01)
Типичан воз Железница Србије
New Railway Bridge, Belgrade, Serbia
Нови железнички мост у Београду

Укупна дужина железничке мреже у Србији је 3.808,7 km, од чега 3.533,2 km једноколосечних и 275,5 km двоколосечних пруга. Електрифицирано је 1.196,1 km отворених пруга са пролазним колосецима (2017. године)[1]. Ово се односи на пруге стандардне ширине колосека. Поред тога, постоје и пруге уског колосека, које су данас ван употребе или се оне користе у посебне сврхе (туристичка железница попут „Шарганске осмице“).

Двоколосечне су пруге Београд ЦентарСтара ПазоваШид граница са Хрватском, Београд – Ресник, Београд Центар – Распутница Г, Београд ЦентарПанчево главна, Велика ПланаСталаћ, као и ЂунисНиш. У плану је изградња другог колосека и на пругама Стара ПазоваНови СадСуботица, Београд ранжирна – СурчинБатајница и на недостајућим деоницама од Београда до Ниша. Такође, планирана је и изградња додатна два колосека на деоници од Батајнице до Старе Пазове, чиме ће ова деоница постати четвороколосечна са посебним колосецима за путнички и теретни саобраћај.[2][3]

Електрифициране су пруге БеоградСтара ПазоваНови СадСуботица – граница са Мађарском, БеоградСтара ПазоваШид – граница са Хрватском, БеоградРесникПожегаВрбница – граница са Црном Гором, ПожегаКраљево, БеоградРесникМладеновацЛаповоНишПрешево – граница са Македонијом, РаковицаЈајинциМала КрснаВелика Плана, Мала КрснаПожаревац, Мала КрснаСмедерево, Београд ЦентарПанчево Војловица, пруге од станице Београд Центар до Новог Београда и Раковице (Распутница Г), као пруге до ранжирних станица Београд, Нови Сад, Лапово и Ниш и теретне станице Суботица. У плану је електрификација пруге НишДимитровград – граница са Бугарском.

Пруге се категоришу на:

  • магистралне,
  • регионалне,
  • локалне и
  • манипулативне пруге.

Најважнији железнички правци (магистралне пруге) крећу од Београда ка:

У магистралне пруге спада и пруга СуботицаСомборБогојево – граница са Хрватском.

Највећи железнички чворови су Београд и Ниш са по 5 железничких линија, а мањи по значају су: Нови Сад, Суботица, Инђија, Пожега, Сталаћ, Краљево, Косово Поље.

Једини град са било којим видом железничког градског превоза је Београд са трамвајским превозом и приградском железницом "Беовоз". Такође, Београд је једини град за који се планира изградња лаког метроа (погледати: Саобраћај у Београду и Београдски лаки метро).

Железничка веза са суседним земљама:

Посредна железничка веза са другим земљама (директни возови и вагони):

Путни саобраћај

The corridor E70 near Sremska Mitrovica
Ауто-пут А3 близу Сремске Митровице
Klisura
Државни пут првог Б реда 43 при проласку кроз Сићевачку клисуру

Путни или друмски саобраћај чини окосницу саобраћаја у Републици Србији. Најважније чвориште је главни град Београд, после кога следе Нови Сад и Ниш. Путну мрежу у републици чине јавни и некатегорисани путеви.

Мрежа јавних путева у Републици Србији има дужину од близу 41.000 km, од чега око 40% отпада на државне путеве У оквиру мреже путева првог реда 2150 km путева у Србији припада европској мрежи путева, тзв. Е путева.

Државни путеви су јавни путеви којима се повезује:[4]

  • простор државе са мрежом европских путева,
  • простор државе са мрежом најважнијих путева суседних земаља,
  • простор државе унутар себе, кроз повезивање значајних насеља (градова) и свих округа у оквиру републике.

Изградња, осавремењавање и одржавање државних путева потпада под надлежност републичког, односно покрајинског нивоа.

Државни путеви су категорисани у путеве првог и другог реда, са А и Б поткласама.[5]

у Србији је регистровано око 1,5 милиона возила[6]. У Србији постоји око 8.000 аутобуса, а од тога градских аутобуса има око 4.100[7]. Од градских аутобуса веома мали број користи компримовани природни гас, док до 2012. године није било аутобуса који користе биодизел као погонско гориво.

Водни саобраћај

Veliki Liman
Европска река - Дунав код Апатина

Србија је континентна земља и стога нема поморских лука. Од лука у околним земљама највећи значај за њену привреду имају луке Бар у Црној Гори и Солун у Грчкој. Са друге стране, речни саобраћај је развијен и међународног је значаја. Дужина речних водених путева у Србији је 587 km (2005. године). Сви пловни путеви у земљи налазе се у њеној северној половини и првенствено везују земљу за регион средње Европе.

Најважнији водени пут у Србији је река Дунав, важан паневропски пловни пут (Коридор 7) који повезује средњу Европу са облашћу Црног мора. Поред Дунава целом дужином тока у земљи пловне су и реке Сава и Тиса, док је река Велика Морава пловна при ушћу (20 km). Од вештачких водних токова (канала) плован и канал Дунав—Тиса—Дунав.

Belgrade iz balona
Београд - једина европска престоница на две велике реке и два важна пловна пута

Важне луке на Дунаву су:

Важне луке на Сави:

Важне луке на Тиси:

Гасоводи и нафтоводи

Нафтовод: Дужина токова је 393 km (2004. године) уз напомену да ће се нафтоводна мрежа веома брзо развијати.

Гасовод: Дужина токова је 3.177 km (2004. године) уз напомену да је тренутно у фази пројектовања и припремних радњи за изградњу магистралног гасовода "Јужни Ток", који кроз земљу пролази од Бугарске до Мађарске, са два одвојка ка Републици Српској и Хрватској . Овим потезима Србија постаје прометна гасоводна земља. Гасоводом је данас покривен северни и средњи део Србије, док је изградња у јужном делу у току.

Ваздушни саобраћај

У Србији постоји 39 званично уписаних аеродрома, али само је 6 од њих уврштено на листу аеродрома са IATA кодом:

асфалтирано неасфалтирано
укупна дужина 16 23
дужина преко 3.047 m 2 0
дужина 2.438-3.047 m 4 0
дужина 1.524-2.437 m 4 2
дужина 914-1.523 m 2 9
дужина испод 914 m 4 12

Највећи и најважнији аеродром у земљи је београдски аеродром „Никола Тесла“ у Сурчину, удаљен 15 km од центра града. Због изваредног положаја овај аеродром је некад био значајан и изван граница бивше Југославије, а очекује се да овај ниво буде поново досегнут у блиској будућности (као регионални саобраћајни чвор).

У Србији су званично уписана и 4 хелиодрома (2002. године).

Саобраћај по градовима Србије

Развијен саобраћај одликује велике градове у републици (Београд, Нови Сад, Ниш, Крагујевац, Суботица), где значајан удео унутарградског саобраћаја чини јавни градски превоз.

Јавни (унутар)градски превоз поседује већина српских градова који су седишта округа. Осим у случају Београда, он је искључиво заснован на аутобуском превозу. У Београду се јавни превоз врши аутобусом, тролејбусом, трамвајем, приградском железницом, а постоје планови за израдњу метроа. Ниш, Суботица и Нови Сад су некада имали трамвајски превоз.

Референце

  1. ^ Изјава о мрежи, Инфраструктура железнице Србије, 1. јун 2017.
  2. ^ Уговорена прва деоница пруге Београд–Будимпешта, Беобилд, 1. децембар 2016.
  3. ^ ПОЛИТИКА, 23. мај 2018. године: РАДОВИ НА ПРУГАМА ОБИМНИЈИ НЕГО ПРЕТХОДНИХ 25 ГОДИНА, Инфраструктура железнице Србије, 23. мај 2018.
  4. ^ Закон о јавним путевима, члан 5.
  5. ^ „Уредба о категоризацији државних путева” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 24. 09. 2015. Приступљено 17. 09. 2015.
  6. ^ РТС: „Пара нема, а сви возе“ (04.12.2011), Приступљено 24. 4. 2013.
  7. ^ „Студија о достигнућима и перспективама на путу ка зеленој економији и одрживом расту у Србији” (PDF). Национални извештај за Светску конференцију о одрживом развоју „Рио+20”, Рио де Жанеиро, 20–22. јун 2012. године. Министарство животне средине, рударства и просторног планирања. јун. стр. 18. Приступљено 22. 6. 2012. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date=, |year= / |date= mismatch (помоћ)

Спољашње везе

Panevropski koridor 10

Koridor 10 je jedan od panevropskih saobraćajnih koridora. Ide od Austrije do Grčke, a prolazi većim delom kroz bivše jugoslovenske republike (Slovenija, Hrvatska, Srbija i Severna Makedonija), a dodat je nakon okončanja ratova na prostoru Jugoslavije, na konferenciji u Helsinkiju, 1997. godine.

Obuhvata kako železnički (dužine 2528 km), tako i drumski koridor (2300 km).

Југословенске железнице

Југословенске железнице (хрв. Jugoslavenske željeznice, словен. Jugoslovanske železnice, мкд. Југословенски железници), (JЖ), је била државна железница СФР Југославије и чланица UIC. Основана је 1918. г. као Железнице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), 1929. г. преименована у Југословенске државне железнице (ЈДЖ) и коначно променила име 1952. г. у Југословенске железнице. Са распадом Југославије, новостворене државе су преузеле имовину железница на њиховим територијама и основале нова транспортна предузећа. У Србији, наследник ЈЖ је акционарско друштво Железнице Србије.

Битка за снабдевање

Битка за снабдевање је назив за диверзије и саботаже на немачке војне транспорте у Србији од стране Југословенске краљевске војске у Отаџбини, под командом начелника штаба Врховне команде и војног министра армијског генерала Драгољуба Михаиловића, током битке за Африку за време Другог светског рата. У пустињама Либије и Египта у другој половини 1942. и у првој половини 1943. године вођене су жестоке борбе између Савезника и немачког Афричког корпуса, под командом маршала Ромела. У Северној Африци створен је по значају и броју ангажованих армија, други фронт.

Најкраћи пут за снабдевање немачке војске у Африци ишао је преко Србије, пругама Београд - Ниш - Софија, Београд - Косово Поље - Скопље - Солун. Пут преко Србије био је два пута краћи од пута преко Италије, и зато је био од животне важности за исход операције на афричком фронту. Диверзије и саботаже српског покрета отпора вршене су током 1942 - 43. године, у циљу прекида снабдевања, моравско - вардарском комуникацијом, погонских материјалних средстава (нафта, бензин, машинска и моторна уља и масти), оружја и муниције, хране и друге опреме немачким снагама на афричком ратишту.

Почетком лета 1942. године, по наређењу генерала Михаиловића основан је Обавештајни штаб за праћење немачких композиција: на основу извештаја тог штаба савезници су могли да процене време почетка Ромелових офанзива. После овога, основан је Главни штаб за саботажу железница. Операција која је вођена против немачких војних транспорта имала је два дела: војни (препади, диверзије, саботаже) и цивилну (грађанска непослушност и интелегентне саботаже). Немци су хапсили Србе за таоце и објављивали наредбе да ће за порушен мост стрељати 1.000, за пругу 100, за убијеног чувара пруге 20, за убиство председника општине пет Срба.

После слома Ромелових снага, америчка јавност уврстила је армијског генерала Михалиовића међу три најславније савезничке војсковође, поред Дагласа Мекартура и Семјона Тимошенка.

У то време оперативци Управе за специјалне операције били су активни у Грчкој. У сарадњи са грчким герилцима, остварали су значајне успехе, од којих је највећи било рушење моста на Горгопотамосу, чиме је саобраћај на линији Солун-Атина био прекинут 6 недеља.

Почетком 1943. у Савезничким руководствима појавиле су се сумње у ефикасност и искреност четничког отпора Осовини. Значај ових комуникацијама знатно се повећао са искрцавањем у Италији 10. јула 1943. Савезници су уз помоћ својих 11 мисија у Србији покушали да појачају саботаже. Пошто нису наишли на сарадњу четника, коначно су ускратили своју помоћ и подршку четницима, и 1944. почели да помажу искључиво НОВЈ.

Ова сарадња се исплатила и крунисана је заједничком операцијом „Ратвик“ почетком септембра 1944. Успех ове операције створио је велике тешкоће немачкој Групи армија Е током њеног четворомесечног пробијања из Грчке до Паноније.

Железнице Србије

Железнице Србије је акционарско друштво коме је главна делатност обављање промета роба и путника на пругама, вуча возова и одржавање вучних јединица, одржавање пруге и технички надзор, у Србији.

На основу услова ММФ-а и Светске банке од 10. августа 2015. године регистрована су три привредна Друштва: Инфраструктура железнице Србије, Србија карго и Србија воз. Последњи генерални директор Железница Србије, који је поделио железницу на три дела, је Мирослав Стојчић, дипломирани инжењер саобраћаја.

Железничка локомотива серије 85-005 са тендером

Железничка локомотива серије 85-005 са тендером се налази као музејски експонат испред железничке станице у Чачку и представља непокретно културно добро као споменик културе.

Југословенска државна железница (ЈДЖ) је наручила од будипештанске фабрике "MAVAG" брзовозне локомотиве за пруге уског колосека (0,76 м), намењене за вучу брзих путничких возова али су се користили и за вучу теретних. У 1930. години из Будимпеште је испоручено 35 локомотива фабричке серије Ivc6 од броја 1501 до броја 1535, које су 1933. године пренумерисане у ЈДЖ 85-001 до 85-035. Творница локомотива, стројева и мостова у Славонском Броду је по мађарској лиценци 1940. године израдила још десет локомотива серије 85 (инвентарски бројеви од 036 до 045).

Локомотиве серије 85 имале су ложионице Сарајево, Мостар и Лајковац. До данас су сачуване две локомотиве са инвентарским бројевима 85-005 и 85-045.

Железнички саобраћај у Србији

Железнички саобраћај у Србији развија се од 1884. године, када је први воз кренуо из Београда ка Нишу.

Од тада па до средине 20. века, железница је имала највеће учешће у превозу путника и робе.

Током 60их година почео је развој савременог друмског саобраћаја, који је преузео водеће место у превозу путника, тако да данас железница учествује са мање од 8 % у путничком превозу.

Од 1964. године, доношењем плана о модернизацији железнице, из употребе су искључене пруге уског колосека, које се данас користе само у посебне сврхе, као што је случај са Шарганском осмицом.

Историја српских железница

Српске железнице настале су 3. јула 1881, када је Кнез Милан Обреновић сребрним будаком ударио темељ Српским државним железницама. 23. августа 1884. (4. септембра по новом календару) свечано је отворена линија Београд - Ниш на дужини 243 километара.

Канал Дунав—Тиса—Дунав

Хидросистем Дунав—Тиса—Дунав (ДТД) је јединствена каналска мрежа која повезује токове река Дунава и Тисе кроз Војводину и представља хидротехнички систем за одводњавање унутрашњих вода, наводњавање, одбрану од поплава, снабдевање водом, одвођење употребљених вода, пловидбу, туризам, рибарство и узгој шуме.

Хидросистем ДТД са природним и делимично реконструисаним водотоцима има 960 km, од чега је пловно 600 km. Својом мрежом повезује 80 војвођанских насеља, а у оквиру система постоје 23 уставе, пет сигурносних устава, затим 15 бродских преводница и још пет које нису више у функцији, пет великих црпних станица и 86 мостова (64 друмска, 21 железнички и један пешачки).

Паневропски коридор 7

Коридор 7 или Дунавски коридор је један од најважнијих европских путева, а заједно са Рајном и Мајном то је најважнији водени пут на континенту. То је, заправо, река Дунав у дужини од 2300 km.

Најважније луке на овом коридору су: Улм, Регензбург, Пасау, Линц, Беч, Братислава, Будимпешта, Апатин, Нови Сад, Београд, Смедерево,Видин, Русе, Ђурђу, Браила, Галац, Измаил.

Плави воз

Плави воз је музејско-туристички воз „Железница Србије“ који је представљао специјалан воз луксузног типа коришћеног за потребе некадашњег председникa СФР Југославије Јoсипа Броза Тита, током његове владавине. Воз је чинио целину којом му је омогућен рад и боравак и све протоколарне обавезе током путовања како у земљи тако и у иностранству, а имао је посебну безбедносну заштиту дуж трасе пруге којом је саобраћао од стране армијских и милицијских снага. Ентеријер је урађен у стилу арт декоа и после више од пола века изглед је остао непромењен. Био је у употреби од 1946. до 1980. године. Последњи пут је саобраћао као специјалан воз 5. маја 1980. године приликом преноса Титових ковчега из Љубљане у Београд. Од 2004. године овај воз је први пут отворен за ширу јавност, односно за домаће и стране туристе. Од тада плави воз има 30 до 40 тура годишње. Воз је могуће изнајмити, а ово углавном користе домаће и стране фирме.

Путна мрежа у Србији

Путни или друмски саобраћај чини окосницу саобраћаја у Републици Србији. Најважније чвориште је главни град Београд, после кога следе Нови Сад и Ниш. Путну мрежу у републици чине јавни и некатегорисани путеви.

Регистарске ознаке у Србији

Регистарске ознаке у Србији се састоје од двословне ознаке града (или општине) па три или четри цифре и два насумична латинична слова. Таблице су беле боје, оивичена црном линијом и на њој је са леве стране, на плавој подлози, белим словима исписана међународна ознака Србије СРБ, црним словима исписана је ознака регистарског подручја, а црним цифрама и словима, између којих је утиснут знак „-“, исписан је регистарски број возила. Између ознака регистарског подручја и регистарског броја возила утиснут је црвени штит на коме је бели крст између четири оцила бридовима окренутих ка вертикалној греди крста. Ознака регистарског подручја на регистарској таблици исписује се и на ћириличком писму испод утиснутог црвеног штита. Актуелни формат таблица почео је да се примењује од 1. јануара 2011. године. До 2011. био је у употреби формат из доба СФРЈ.

Регистарски број возила састоји се од комбинације цифара „0 до 9“ на три или четири позиције и комбинације слова на две позиције.

Слова регистарског броја су била сва слова латиничног писма која се користе у српском језику сем диграфа, а такође су била додата латинична слова: „X“, „Y“ и „W“. Oд 1.7.2017. на таблицама су укинута слова са кукицама, као и „Y“ и „W“, док се „X“ још увек користи.

Регистарске ознаке у за таксисте имају словну ознаку „TX“.

Регистарске таблице за моторна и прикључна возила која не испуњавају прописане услове у погледу димензија (дужине, ширине и висине), односно чија је највећа дозвољена маса већа од 40 тона, израђују се у јарко црвеној боји и на њима је белим словима исписана ознака регистарског подручја, а белим бројевима - регистарски број возила.

Ако је на моторном возилу, осим на мотоциклу, израђена површина на задњем делу возила на коју се не може поставити стандардна регистарска таблица, на захтев власника возила може се израдити посебна задња регистарска таблица правоугаоног облика.

Димензије стандардних регистарских таблица за моторна возила су 520,5x112,9 милиметара.

Саобраћај у Београду

Београд поседује развијену мрежу саобраћајница са више видова јавног и приватног превоза. Јавни превоз је посебно значајан вид превоза - „кичма“ целог саобраћајног склопа.

Данас је Београд познат по саобраћајним гужвама, јер нема развијену саобраћајну мрежу спрам потреба. Београд je највећи град у Европи без метро система.

Саобраћај у Нишу

Ниш, са 272.818 становника је највећи град у југоисточној Србији и има релативно добро развијен саобраћај и јавни превоз, градски и приградски.

Србија воз

Србија воз је привредно Друштво за железнички превоз путника и главни носилац свих активности, у организационом и путничко-комерцијалном смислу за потребе како у унутрашњем тако и међународном саобраћају. Парк путничких кола броји 797 кола.

Вучна возила чине електричне и дизел локомотиве и моторни возови. Већина активних локомотива су електричне локомотиве серија 441 и 461. Од дизел локомотива у експлоатацији су локомотиве серије 661 и 666, као и маневарка 621.

Србија карго

Србија карго је привредно Друштво за железнички превоз робе и главни носилац свих активности, у организационом и транспортно-комерцијалном смислу. Друштво за превоз робе је задужено да пронађе најбрже право решење за транспортне потребе корисника ових услуга.

Парк теретних кола броји 3717 кола. Вучна возила чине електричне и дизел локомотиве. Већина активних локомотива су електричне локомотиве серија 193, 441, 444 и 461. Од дизел локомотива најмасовније су локомотиве серије 661, као и маневарке 621 и 641.

Трамвај

Трамвај је електрично возило које се, углавном, користи за градски превоз путника и које се креће по шинама. Напајање погонског електромотора трамваја се врши преко електричног вода изнад шина и троле или, ретко, директно преко шина.

Једна од предности трамваја над превозним средствима са мотором са унутрашњим сагоревањем је у томе што не производи штетна испарења, што је важно у густо насељеним градским подручјима. Друга предност је у томе што је рад трамвајског мотора тиши. Затим, у случају саобраћајног шпица, капацитет трамваја се може повећати додавањем још једног вагона. Следеће, у већини земаља саобраћајни прописи су постављени тако да се трамвајима омогући право првенства пролаза. Коначно, трамвај се креће по шинама, па је „труцкање“ мање него код возила са пнеуматицима.

Главни недостаци трамваја леже у великим трошковима постављања инфраструктуре (због чега се за трамваје ретко одлучују мали градови), као и у прилагођавању режима на саобраћајницама које ће трамваји користити.

Трамваји могу ићи по шинама уског или нормалног колосека, чији се прагови углавном налазе испод подлоге. Подлога може бити бетонска, асфалтна, од тврде гуме или затрављена.

У последње време постоји тенденција увођења нископодних трамваја, како би се олакшао приступ старим и инвалидним особама.

Саобраћај европских земаља
Суверене државе
Делимично
признате државе
Зависне и
друге територије

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.