Самуилово царство

Самуилово (понекад[1] Македонско, Западнобугарско или Бугарско) царство, је држава која је настала из устанка комитопула (синова комите/кнеза Николе) првог, у низу од три, словенска устанка против Византије у X и XI веку. Свој врхунац достигла је за време владавине цара Самуила. После пораза на Беласици и Самуилове смрти (1014), његов синовац Јован Владислав је убиствима уже Самуилове породице преузео власт. Византија је након тога успела да победи устанике и да након Владиславове смрти приликом одбране Драча (1018.) победнички уђе у Охрид и сруши Самуилово царство тј. угуши устанак Комитопула. Државне традиције Самуиловог царства су се још два пута дизале из пепела:

Спор око тога да ли је Самуило створио Македонско, Западнобугарско или Бугарско царство нема везе са историјом[1], јер пројектује модерне етничке заједнице у прошлост[1], због чега ће бити представљен на крају чланка.

Самуилово царство
Самуилово царство 996. године, према Д. Ризову (Die Bulgaren in ihren historischen, etnographishen und politischen Grenzen, Berlin (1917). стр. 14)

Географија
Континент Европа
Регија Балкан
Главни град Преспа, Охрид
Друштво
Службени језик старословенски
Религија православље
Политика
Облик државе царство
 — Цар Самуило
Историја
Историјско доба средњи век
 — Оснивање 976.
 — Укидање 1018.
Земље претходнице и наследнице
Претходнице: Наследнице:
Македонска Склавинија Византија Byzantine imperial flag, 14th century, square.svg

Устанак комитопула

Византинци су након освајања бугарског царства, 971. године, завели окрутну управу у Македонији због чега је 976. године букнуо устанак против Византије. На челу устанка нашла су се четири сина војводе-комите Николе комитопули: Давид, Арон, Мојсије и Самуило. Током побуне у борби су погинули Давид (убили су га македонски Власи на планинама између Преспе и Костура) и Мојсије (приликом напада на Сер), док су Арон и Самуило успели да протерају Византинце из Македоније. Међу браћом је дошло до неслагања око наставка деловања јер је Арон био за постизање споразума са царем Василијем II, док је Самуило био за независност државе, које се окончало Ароновом смрћу по Самуиловој наредби. Подизање побуне чији је циљ било стварање словенског царства позивајући се на традиције првог бугарског царства привукла је 979. године устанку некадашње бугарске принчеве Бориса и Романа који су живели у Цариграду. Током пута Борис је убијен, јер су га Бугари због грчке одеће заменили за Византинца, међутим Роман је стигао до Видина, али није наишао на одушевљење народа. Самуило му није предао власт иако је он на њу полагао право, тако да се Роман највероватније морао задовољити положајем намесника у Скопљу.

Самуилова освајања

Самуило је кренуо да проширује своје земље користећи се унутрашњим сукобима у Византији и њеном заузетошћу на другим странама, првенствено побунама у Малој Азији (побуна Варде Склира). Већ 979. године продире у Тесалију и неуспешно опседа Ларису, међутим град већ 983. године успева да заузме, преселивши тамошње Словене у Македонију. Ширење словенског устанка приморало је младог цара Василија II да 986. године крене на Софију, која је тада била најисточнији Самуилов посед. Међутим, Византинци нису отпочели опсаду града већ су задовољили блокадом коју су после три недеље морали да подигну због недостатка хране и повуку се ка Цариграду. Током повлачења словенска војска их је, предвођена самим Самуилом, сачекала у кланцима Тројанових врата (битка код Тројанових врата) и разбивши 17.08. 986. године у потпуности византијску војску. Последица овог пораза било је избијање грађанског рата у Византији који је паралисао сваки покушај да се устанак угуши. Василије је након три године сукоба уз помоћ Руса успео да поврати контролу над Царством, али је за то време Самуило је направио поход на запад заузевши скоро све српске земље (Дукљу, Травунију, Босну, Рашку), да би 989. године заузео Бер и Српчиште (Србицу). Приликом заузимања Дукље заробљава Јована Владимира, али га врло брзо враћа на дукљански престо као мужа своје ћерке Косаре и свог зета. Већ наредне године Самуило осваја Епир и драчку тему, припојивши својој држави и сам Драч, који му је највероватније предао његов таст и управник града Јован Хрисилије.

Самуилово царство

Његовој држави припојени су: Епир, Тесалија, Дукља, Рашка, Босна, Травунија, Срем, данашња Албанија и Подунавска Бугарска. Самуило се након тога прогласио за цара позивајући се на титулу Симеона Великог, уздигао је Охридску архиепископију на ранг патријаршије, а престоницу из Преспе преместио у Охрид.

Почетак пропасти

Самуило 996. године креће у нови поход потукавши Византинце под Солуном, после чега се још више оснажује и 997. године продире до Коринта и Пелопонеза. Међутим на повратку код Сперхија Византинци предвођени Нићифором Ураном у ноћном нападу наносе страховит пораз Словенима. У борбама је сам Самуило тешко рањен и једва је успео да се спасе са сином, док је у борби заробљено око 12 000 његових војника. Исте године Уран покреће прву успешну офанзиву на Самуилову државу и готово несметано пљачка и плени скоро три месеца.

Самуило 1001. године покреће офанзиву ка Хадријанопољу и Цариграду, али у тај сукоб окончава 1004. године његовим поразом, мада су његове трупе преко Филипоља стигле до Хадријанопоља. Последица тога је византијско заузимање скоро половине његове земље. Док је Самуило надирао ка Хадријанопољу, Василије је 1002. године заузео север данашње Грчке. Самуилов зет Добромир предаје Бер без борбе добивши заузврат титулу антипата. Војсковођа Димитрије Тихонас предаје Колиндрон, под условом да он и његове трупе добију слободан пролаз ка средишту Самуиловог царства. Следеће на удару било је Српчиште које јуначки бранио војвода Николица, али је град на крају ипак пао у Василијеве руке, а Николица у заробљеништво. Василије је тако овладао целом Тесалијом, а на повратку у Солун заузима Воден повративши тако контролу над целокупном Егејском Македонијом. Василије се потом окреће северу државе и, док Самуило на Велику Госпојину 1003. године упада и пљачка Хадријанопољ, заузима Видин и креће на Скопље. Самуило (који се после упада у Хадријанопољ брзо повукао ка Македонији) је покушао да на Вардару заустави Василијев продор, међутим византијски цар односи још једну велику победу. Након тога Василије улази у Скопље које му је предао намесник града и бугарски принц Роман. Цар је на повратку покушао да освоји и Перник на Струми, али му то не полази за руком, а Самуило 1004. године покреће своју последњу офанзиву и бива под Солуном поражен. Велики Василијеви успеси уверили су многе да је он сигурни победник, тако да су му 1005. године Драч предали Самуилов зет Ашот и таст Јован Хрисилије, исти онај који 15 година раније град предао Самуилу када је деловало да ће он бити победник у рату.

Последњи неуспеси у борбама довели су до промене у Самуиловој тактици. Уместо доташњих офанзива, он је почео да утврђују је средиште своје државе Пелагонијску равницу и прилазе њој, спремајући се за одсудну одбрану. У клисури Струмице коју творе Беласица и Огражден он је подигао јаку утврду онемогућивши на тај начин прилаз Пелагонији у шта се почетком 1014. године уверио и сам Василије II који је туда покушао да се пробије. Искусни Василије је тада наредио Нићифору Скифијасу, стратегу македонске теме, да покуша да преко Беласице заобиђе Самуилове положаје, што је овај и учинио. Тако су се Самуилове трупе нашле између чекића и наковња и 29.07. 1014. године византијска војска, под командом цара Василија II до ногу их је потукла у бици на Беласици. Самуило је успео да се спасе и склони у Прилеп, док је Василије неуспешно покушао да заузме Струмицу која је одолела његовој опсади. Заробљени на Беласици, њих око 15 000 (број је претјеран), је по царевој наредби ослепљено, док је сваком стотом или хиљадитом остављено по једно око да би могао да води остале. Због ове суровости цар Василије II је добио надимак Бугароубица. Када је Самуило видео своју оковану и ослепљену војску умро је на месту од срчане капи 6. октобра 1014. године.

Пропаст државе

Самуила наслеђује његов син Гаврило Радомир, али је држава коју је преузео већ стајала на стакленим ногама. У наставку офанзиве Василије је овладао Штипом и Прилепом, Мелник му се сам предао, док је Битољ (у коме се налазио Радомиров дворац) спалио, након чега се враћа да презими у Солуну. У априлу наредне године Василије поново осваја Воден, који се у међувремену одметнуо од његове власти. Након тога Радомир шаље посланика цару преко кога нуди закључење мира и своју лојалност, али Василије одбија његову понуду и покреће нову офанзиву ударивши на могленски крај. Жесток отпор који је у Моглену Константину Диогену и Нићифору Сфијакису пружио војвода Ивац приморао је самог Василија да дође под град и тек је тада након страховитих борби град заузет, а мало затим заузета је и Нотија. О жестини борби најбоље говоре чињенице да је тврђава након тога спаљена и разрушена, а месно становништво пресељено чак на други крај царства у Јерменију, у околину Васпуракана.

После ових пораза на долази до промене власти у некадашњој Самуиловој држави, вероватно током септембра 1015. године. Самуилов синовац Јован Владислав (син Арона који је по Самуиловој наредби убијен) у лову недалеко од језера Петриска убија свог брата и цара Гаврила Радомира и преузима власт. Да би обазбедио своју власт Владислав убија и његову жену, а њиховог сина ослепљује. Има индиција да је ово учињено уз подршку Византије, јер је Василије са новим владром закључио мир, међутим непријатељства су ускоро поново обновљена.

Василије овог пута продире до самог Охрида, али га напади војводе Ивца на његову позадину приморавају да се врати. Ивац се пред царем повукао у планине, након чега се он бацио на заузимање преосталих западних делова Самуиловог царства, заузевши тврђаве Термицу (недалеко од Бањског крај Струмице) и Бојану (поред данашње Софије).

Јован Владислав (творац чувеног Битољског натписа) је у циљу осигуравања своје власти, на превару довукао у Преспу српског кнеза и Самуиловог зета Јована Владимира, где је, према његовој хагиографији, убијен на црквеном прагу по његовој наредби 22.05. 1016. године. Крајем лета Василије је поново покушао да освоји Перник, али се после тромесечне (88 дана) опсаде повукао необављена посла, јер је храбра одбрана предвођена војводом Кракром пружила јуначку одбрану. Током пролећа 1017. године Василије заузима Вишеград, Бер, Острово и Молиск, а потом и Сетину. У борбама око Сетине, показало се колико су се тамошњи Словени плашили Василија, јер су на саму његову појаву побегли из скоро добијене битке против Византинаца предвођених Константином Диогеном.

Почетком 1018. године Јован Владислав се одлучује да крене у офанзиву и са својим трупама напада Драч, али је током борби око града погинуо. Василије је ово одмах искористио и у марту исте године креће на остатке некада моћне државе. Пред цара је у Серу изашао већи број великаша и војвода и предао му своје области изразивши покорност. Цар им је заузврат дозволио да задрже своје области, а некима је доделио и титуле патриција. Међу тим великашима били су и:

  • Војвода Кракра, који му је предао неосвојиви Перник и добио титулу патриција
  • Војвода Драгомуж, који му је предао Струмицу и добио титулу патриција
  • Војвода Богдан, који му је предао унутрашње градове

Василије после тога победнички улази у Охрид и од Владиславове удовице преузима власт од чиме је Самуилово царство и званично престало да постоји.

Иако је Василије II ушао у Охрид, иако му се већи део великаша и војвода предао део њих ипак није положио оружје и покушао је да настави борбу.(Види:Борбе Самуилових војвода након 1018. године.

Македонско или наставак првог бугарског царства

Списак царева

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. New York [u.a.]: Oxford Univ. Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
  2. ^ Срђан Пириватрић, "Самуилова држава. Обим и карактер", Византолошки Институт Српске Академије Наука и Уметности, Посебна Издања, Књига 21, Београд, 1997, 182-183.

Литература

Спољашње везе

6. октобар

6. октобар (6.10.) је 279. дан у години по грегоријанском календару (280. у преступној години). До краја године има још 86 дана.

Јован Владислав

Јован Владислав (буг. Иван Владислав) је носио титулу цара Бугарске од 1015. до 1018. године. Његова држава се у српској историји означава као Македонско царство, док историчари из Бугарске, чије су гледиште прихватили историчари у свету, сматрају да је та држава једноставно само бугарско царство померено на запад. Био је братанац цара Самуила (976—1014), а власт је преузео 1015. године када је убио у лову Самуиловог сина и наследника Гаврила Радомира (1014 — 1015), затим и његову супругу, док је њиховог сина ослепео. После тога је на превару довео и 22. 05. 1016. године наредио убиство српског кнеза Дукље Јована Владимира који је био Самуилов зет, сматрајући га претњом за своју владавину. Владислав је погинуо почетком 1018. године приликом опсаде Драча, после чега се целокупна држава практично предала без борбе, осим неколико војвода које су пробале да пруже герилски отпор Византинцима. Познат је по натпису који је по његовој наредби узидан у Битољску тврђаву који је познат као Битољски натпис.

Битка код Битоља

Битка код Битоља вођена је на лето 1015. године између војске Византијског царства са једне и војске Првог бугарског царства са друге стране. Део је Византијско-бугарских ратова, а завршена је победом Бугарске.

Битка код Драча (1018)

Битка код Драча вођена је фебруара 1018. године код данашњег Драча између византијске војске са једне и бугарске војске под Јованом Владиславом са друге стране. Део је византијско-бугарских ратова, а завршена је победом Византинаца. Представља последњу битку вишедеценијског рата Византије и Првог бугарског царства. У бици је погинуо бугарски цар Јован Владислав након чега Прво бугарско царство губи независност.

Битка код Крете

Битка код Крете вођена је 1009. године између снага Византијског царства под Василијем II Бугароубицом са једне и снага Бугарског царства под Самуилом са друге стране. Завршена је победом Византинаца.

Битка код Солуна (1014)

Битка код Солуна (бугарски: Битка при Солун) одиграла се у лето 1014. године између византијске и бугарске војске. Битка је део Византијско-бугарских ратова, а завршена је победом Византије.

Девол

Девол (грч. Δεάβολις, лат. Deabolis, Diabolis) је некадашња тврђава и епископско седиште у јужној Македонији (јужно од Охрида, недалеко од Костура) на путном правцу Via Egnatia, чија тачна локација данас није утврђена, а јавља се у средњовековним изворима.

Теофилакт Охридски, који је живео у XII веку, помиње Девол као седиште Климента Охридског и образовно средиште, али у другим изворима нема потврде ове вести.

Први пут се помиње у изворима 1018. године, када је Василије II (976—1025) уништио Самуилово царство и заузео Девол. Идуће године, се град помиње, у Василијевој повељи којом се потврђује самосталност словенске Охридске архиепископије, као утврђење подређено Костурском епископу, а касније се помиње као друга по рангу епископија на тлу ондашње Бугарске. Током словенске побуне која је избила у Поморављу 1072. године, устаници предвођени војводом Петрилом су у свом походу ка југу заузели Девол, пре напада на Костур, код кога су поражени, што је довело до слома устанка.

Град је био значајно место током Норманске инвазије на Балкан, коју је одбио Алексије I Комнин (1081—1118). Он је 1108. године приморао Боемунда (1088—1111) да у Деволу потпише мировни споразум којим признаје византијског цара, као свог суверена.

Положај, стратешки значајног утврђења, Девол је задржао и током XIII и XIV века.

Демократска Федеративна Југославија

Демократска Федеративна Југославија (скраћено ДФ Југославија или ДФЈ) је држава која је истовремено представљала последњи период Краљевине Југославије и први период социјалистичке Југославије (касније познате као Федеративна Народна Република Југославија и Социјалистичка Федеративна Република Југославија). Њоме је владала Привремена влада Демократске Федеративне Југославије, са трочланим намесништвом.

Држава Дејановића

Држава Дејановића је била средњовековна српска држава, која је постојала од 1371. до 1395. године у југоисточним српским областима источно од реке Вардара и око горњег и средњег тока реке Струме. Настала је непосредно након Маричке битке (1371) и смрти српског цара Стефана Уроша V (1355-1371), када су цареви најближи рођаци из властеоског рода Дејановића преузели пуну власт у југоисточним областима дотадашњег Српског царства, створивши тиме посебну државну област која је опстала све до турског освајања 1395. године.Браћа Дејановићи, деспот Јован Драгаш и господин Константин, били су синови тада већ покојног српског севастократора, а потом и деспота Дејана и његове жене Теодоре Немањић, која је била рођена сестра српског цара Стефана Душана и тетка цара Стефана Уроша. Као најближи сродници владајуће српске династије Немањића, стекли су простране поседе на ширем простору између Вардара и Струме, што им је омогућило да на том подручју након нестанка царске власти (1371) створе посебну државну област, која је обухватала градове Велбужд, Велес, Мелник, Перник, Петрич, Струмица и Штип.

Услед турске најезде, браћа Дејановићи су морали да прихвате да прихвати вазалске обавезе према султану Мурату I (1359-1389). Након неколико година, деспот Дејан се повукао у манастир, препустивши пуну власт брату Константину. Положај државе Дејановића је временом постајао све тежи, пошто су Турци ширили своју власт напредујући уз долину Вардара, а почетком 1392. године у њихове руке је пало и Скопље, чиме се област Константина Дејановића нашла у турском окружењу и са западне стране. Иако је настојао да испуњава своје вазалске обавезе према турском султану, Константинов положај је постајао све неповољнији. Држава дејановића постојала је све до Константинове погибије у боју на Ровинама у пролеће 1395. године, након чега су читаву његову област освојили Турци.

Зетска бановина

Зетска бановина је била бановина (покрајина, регија) у Краљевини Југославији од 1929. до 1941. године.

Косовски вилајет

Косовски вилајет (тур. Kosova Vilayeti) је била провинција Османског царства, чија територија се само донекле поклапала са територијом садашњег Косова и Метохије.

Име је добио по Косовској бици која се ту одиграла 1389. и где је живот изгубио и тадашњи султан Мурат.

САО Романија

САО Романија-Бирач (Српска аутономна област Романија-Бирач) је била аутономна област у СР БиХ. Постојала је од 1991. до 1992., када је постала део Републике Српске Администрација САО Романије, касније САО Романије-Бирач се налазила на Палама.

САО Семберија

САО Семберија (Српска аутономна област Семберија) или САО Североисточна Босна је била српска аутономна област у СР БиХ. Постојала је од 1991-1992, када се ујединила са осталим српским областима БиХ и оформила Републику Српску. Главни град ове области била је Бијељина. САО Семберија је била позната и под називом САО Семберија и Мајевица, или САО североисточна Босна

САО Сјеверна Босна

САО Сјеверна Босна (Српска аутономна област Сјеверна Босна) је била српска аутономна област у СР БиХ. Постојала је од 1991. до 1992, када се ујединила са осталим српским областима БиХ и оформила Републику Српску. Главни град је био Добој.

САО Херцеговина

САО Херцеговина (Српска аутономна област Херцеговина) је била српска аутономна област настала у СР БиХ, СФРЈ. 1991. године Проглашена је одлуком Скупштине Заједница општина Источне Херцеговине. Касније је укључена у Републику Српску. САО Херцеговина се налазила у области Херцеговине, тачније у њеном источном делу. Такође се називала и САО Источна Херцеговина, или САО Стара Херцеговина.[1]

На челу САО Источне Херцеговине и идејни вођа је био козачки атаман Божидар Вучуревић, градоначелник Требиња.

САО Херцеговина је формирана од заједница општина познатије као Заједница општина Источне Херцеговине, која је формирана 27. маја, 1991. САО Херцеговина је проглашена одлуком Скупштине Заједница општина Источне Херцеговине 12. септембра 1991. године. Обухватала је предео Херцеговине, односно Источне Херцеговине са већинским српским становништвом. Главни град је био Требиње.

Сермон

Сермон је био владар Срема у 11. веку, вазал бугарског цара Самуила.

Скопско крајиште

Скопско крајиште (или Босанско крајиште, Скопско—босанско крајиште) је била привремена админстративна јединица Османског царства.

Солунски вилајет

Солунски вилајет је био административна јединица Османског царства формирана 1867. године. Вилајет је захватао територију од 33,500 km2. Ова велика административна јединиица граничила се на истоку Кнежевином Бугарском и Источном Румелијом (до 1885. када је ова област припојена Бугарској) и Једренским вилајетом. На северу и северозападу Косовским и Битољским вилајетом, док се на југу граничио са Јањинским вилајетом и био ограничен Егејским морем. Вилајет је престао да постоји 1912. јер је његова територија након Балканских ратова 1912-1913. подељена између Краљевине Србије, Краљевине Грчке и Краљевине Бугарске.

Старчевачка култура

Старчевачка култура (међународним називом Starčevo-Körös-Criş комплекс) је средњонеолитска култура која се распростирала на централном Балкану током 4. и 5. миленијума п. н. е. Име је добила по локалитету Старчево, мешовитом насељу града Панчева.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.