Савет безбедности Организације уједињених нација

Савет безбедности Организације уједињених нација, СБ ОУН (енгл. United Nations Security Council, UNSC) је најважније тело Организације уједињених нација, задужено за одржавање мира и безбедности у свету.

Док остали органи Организације уједињених нација само дају препоруке чланицама ОУН, Савет безбедности има овлашћења да доноси одлуке које чланице морају да поштују, како стоји у Повељи Организације уједињених нација. Одлуке Савета се називају резолуцијама. Председавање Савету безбедности се ротира и траје један месец.

Савет безбедности Организације уједињених нација
مجلس الأمن التابع للأمم المتحدة (арапски)
联合国安全理事会 (кинески)
Conseil de sécurité des Nations unies  (француски)
Совет Безопасности Организации Объединённых Наций (руски)
Consejo de Seguridad de las Naciones Unidas  (шпански)
Emblem of the United Nations
UN-Sicherheitsrat - UN Security Council - New York City - 2014 01 06
Сала Савета безбедности у Њујорку
СкраћеницаUNSC
ТипГлавни орган
Правни статусАктиван
СедиштеЊујорк,
 САД
РуководилацПредседник:
Francisco Antonio Cortorreal,
 Доминиканска Република
(од 1. јануара 2019)
Матична организацијаОрганизација уједињених нација
Веб-сајтun.org/en/sc/
UNSC 2017
Чланице Савета безбедности Уједињених нација 2017.      Сталне чланице      Остале чланице

Чланице

Представници чланица Савета безбедности морају увек да буду присутни у седишту ОУН у Њујорку како би се састанци могли одржавати било када. Овај захтев је усвојен у Повељи Организације уједињених нација, јер је њен претходник, Лига народа, често била у немогућности да одржава састанке у кризним ситуацијама.

Улога председавајућег СБ укључује постављање дневног реда, председавање састанцима и надгледање кризних жаришта. Председавајућа земља се мења према редоследу по енглеском алфабету.

Постоје две категорије чланства у Савету безбедности ОУН. То су сталне чланице и изабране чланице.

Сталне чланице СБ

СБ ОУН има пет сталних чланица, сила победница у Другом светском рату:

Две првобитне чланице, Република Кина и СССР, касније су замењене земљама наследницама (Народна Република Кина, Руска Федерација), иако члан 23 Повеље Уједињених нација није измењен сходно томе.

Током 1971, Народна Република Кина је добила столицу у Уједињним нацијама према Резолуцији Генералне скупштине УН 2758, а Република Кина (која је изгубила копнени део Кине и ограничена на Тајван од 1949. године) ускоро је изгубила чланство у свим органима УН. Током 1991. године, Русија је добила столицу у УН на чијем се месту испрва налазио Совјетски Савез, а самим тим и стално чланство у Савету безбедности.

Пет тренутних сталних чланица Савета безбедности су једине земље којима је дозвољено поседовање нуклеарног наоружања према Споразуму о неширењу нуклеарног наоружања, који није правоснажан, пошто нису све нуклеране силе ратификовале овај споразум. Овакав статус није последица њиховог чланства у Савету безбедности, иако се понекад користи као савремено оправдање за њихово континуирано присуство у том телу. Ипак, и Индија, Пакистан, а вероватно Северна Кореја и Израел (иако Израел никада није признао поседовање нуклеарног наоружања) такође поседују нуклеарно оружје, што је ван оквира Споразума. Од 2004. године, четири од пет сталних чланица СБ су су четири највећа светска извозника оружја по вредности наоружања.

Све сталне чланице поседују право вета, које се може искористити да би се спречило изгласавање неке резолуције. Један глас вета сталне чланице надјачава сваку већину.

Изабране чланице

Осталих десет чланица бира Генерална скупштина на период од 2 године почевши од 1. јануара, са заменом пет чланица сваке године. Африка даје три члана; Јужна Америка, Азија, Западна Европа и остали дају по два члана, а источна Европа једног члана. Једна од чланица је и из арапских земаља, из Азије или Африке.[1]

Изабране чланице СБ УН су:

  1.  Украјина (источна Европа) - до 2017.
  2.  Венецуела (Јужна Америка) - до 2016.
  3.  Египат (Африка/Арабија) - до 2017.
  4.  Јапан (Азија) - до 2017.
  5.  Ангола (Африка) - до 2016.
  6.  Уругвај (Јужна Америка) - до 2017.
  7.  Малезија (Океанија) - до 2016.
  8.  Шпанија (Европа) - до 2016.
  9.  Нови Зеланд (западна Европа и остали) - до 2016.
  10.  Сенегал (Африка) - до 2017.

Право вета

За доношење одлука у петнаесточланом Савету безбедности о свим значајним питањима, нпр. одлука о спровођењу директних мера везаних за решавање сукоба, потребан је потврдан глас девет чланица. Негативан глас сталне чланице — вето — спречава усвајање предлога, иако има већину позитивних гласова. Уздржаност се не сматра за вето. Од оснивања Савета безбедности, Кина (Република Кина и НР Кина) је 6 пута користила вето; Француска — 18; Русија/СССР — 123; Уједињено Краљевство — 32; и Сједињене Државе — 82.

Статус нечланица

Чланица ОУН, која није у СБ, може учествовати у одлукама Савета безбедности за које се Савет сложи да делимично могу утицати на интересе те земље. У последње време, СБ се слободније односио према овом праву, омогућујући многим земљама да узму учешће у њеном раду.

Реформа чланства

G4 Nations
Државе Г4 (Индија, Немачка, Јапан и Бразил) међусобно се подржавају у настојањима да постану чланице СБ УН.

Јављале су се дискусије о увећању броја сталних чланица. Земље које су најгласније у захтевима за стално чланство су Јапан, Немачка, Бразил и Индија. Јапан и Немачка су на другом и трећем месту по финансирању буџета ОУН-а, док Бразил и Индија дају највећи број припадника војних трупа за мировне мисије ОУН.

Бивши генерални секретар УН Кофи Анан затражио је од тима саветника да сачине препоруке о реформи Уједињених нација до краја 2004. Предложено је да се повећа број сталних чланица. Француска и Уједињено Краљевство су ово подржале, али двотрећинска већина Генералне скупштине УН није.

Јапан

Јапан је други највећи доприносилац редовном буџету ОУН-а. Уплате Јапана чак надмашују уплате Уједињеног Краљевства, Француске, Кине и Русије.

Нестрпљивост Јапана да постане стални члан Савета безбедности суочава се са јаким противљењем многих источноазијских земаља, нарочито НР Кине, Јужне Кореје и Северне Кореје. Монголија је, подржала јапанску кандидатуру. Одржавани су бројни протести на копненом делу Кине и у Јужној Кореји после одобрења јапанске владе да се штампају школски уџбеници у којима се умањују јапански злочини пре и за време Другог светског рата.

Неки Јапанци сматрају да ове земље, нарочито Кина, мотивишу други проблеми као што је неслагање око поделе територија. Крајем априла 2005, избили су масовни антијапански протести широм Кине. Разлози за протест су различити, укључујући јапанску ревизионистичку читанку из историје коју је подржала влада, посета премијера Коизумија Јасукуни светилишту у коме се налазе 14 ратних злочинаца, и територијалне размирице око острва које захтевају и Кина и Тајван. иако протесте није званично санкционисала НР Кина, неки аналитичари сматрају да је влада НР Кине дозволила протесте како би пољуљала јапанску кандидатуру за Савет безбедности. Други сматрају да кинеска влада није хтела да се бес демонстраната усмери на њих, јер би спречавање ових демонстрација било сматрано као подршка Јапану. Међутим, влада НР Кине је забранила даље протесте када је постала забринута да би такве демонстрације могла да се посвете и домаћим проблемима.

Неке азијске нације су изразиле јаку подршку јапанској кандидатури, међу њима Камбоџа, Индија, Индонезија, Малезија, Сингапур, Филипини, и Вијетнам - све већи примаоци јапанске економске помоћи или страних инвестиција. Друге земље као што је Аустралија, Бразил, Француска, Немачка, и Уједињено Краљевство су такође подржале јапанску кандидатуру.

Иако Сједињене Државе снажно подржавају јапанску кандидатуру за чланство у Савету безбедности, и даље одбијају Г4+један понуду за чланство у целини, која је Јапану потребна да би задржала велику подршку. Док је Русија заинтересована да створи противтежу Кини, такође је свесна јаких веза Јапана са САД-ом.

Немачка

Немачка је трећи највећи доприносилац редовном буџету УН.

Француска је изричито захтевала стално место у Савету безбедности за Немачку: „немачко ангажовање, њен положај велике силе, њен међународни утицај — Француска би волела да јој се ода признање сталним местом у Савету безбедности“, рекао је француски председник Жак Ширак на говору у Берлину 2000. године. Бивши немачки канцелар, Герхард Шредер је такође означио Русију, међу осталим земљама, као земљу која подржава немачку кандидатуру. Италија и Холандија са друге стране, предлажу заједничко место ЕУ у Савету уместо да Немачка постане трећа европска чланица поред Француске и Уједињеног Краљевства. Бивши немачки министар спољних послова Јошка Фишер, изјавио је да би Немачка прихватила и заједничко европско чланство, али све док постоје мале назнаке да би се Француска и УК одрекле својих места, Немачка, много већа земља, би такође требало да добије стално чланство. Постојали су и предлози да би Еу требало да „дели“ постојећа два места која већ има, без стицања трећег - предложено је[2] да Францска требало да дели своје место са Немачком у складу са франко-немачком интеграционистичком традицијом, а да би УК требало да представља мање интеграционистичке ставове ЕУ. Стога је немачка кампања за сталним чланством интензивирана током 2004. Бивши канцелар Герхард Шредер јасно је назначио своје ставове у августу 2004: „Немачка има право на стално чланство“. Њену кандидатуру су подржали Јапан, Индија, Бразил, Француска, Уједињено Краљевство и Русија, између осталих. Тренутни немачки канцелар, Ангела Меркел се још није изјаснила по овом питању.

Индија

Индија, једна од нуклеарних сила, представља отприлике шестину светске популације и једну од највећих држава. Такође представља и четврту светску економију у смислу једнакости увоза и извоза и трећа је на свету по броју оружаних снага. Индија је један од највећих доприносиоца оружаним снагама УН за мировне мисије. Њену кандидатуру су недвосмислено подржале сталне чланице, Француска, Уједињено Краљевство и Русија.

Г. Шаши Тарур, Генерални подсекретар Уједињених нација за односе са јавношћу у својој књизи „Нехру - Настанак Индије“, пише да је Џавахарлал Нехру „одбио понуду Сједињених Држава“ да Индија „заузме стално место у Савету безбедности Уједињених нација“ око 1953. Нехру је одбио ту понуду отприлике у исто време када је „са подсмехом“ одбио подршку Џон Форестера Дулиса за индијску Монро доктрину. Нехру је предложио уместо тога да се место у Савету безбедности које је држао Тајван понуди Пекингу.

Иако је у почетку постојало противљење Народне Републике Кине због геополитичких разлога (Кина је била савезник са Пакистаном, старим Индијским супарником, а такође је размишљала о вођењу рата са Индијом током 1962), у скорије време кинеска став према индијској кандидатури се променио од негативног преко неутралног до позитивног. Дана 11. априла 2005. године, Кина је објавила да ће подржати индијску кандидатуру за сталним чланством, али без вета. Право вета, међутим, је најзначајнија карактеристика сталне чланице и у очима Г4 нација, забрана давања права вета је само начин да 5 тренутних сталних чланица задржи своју надмоћност. Иако САД званично не подржава индијску кандидатуру - из више разлога, неке од њих остају крајње нејасни - незванично жели да ради са Индијом и да је подржи (али без вето права). Узимајући у обзир њену огромну популацију и растућу економију и политички систем, Индија представља јакод такмичара за стално место. Други фактор који подупире индијску кандидатуру је чињеница да је она једна од оснивача Савета безбедности као и да је учествовала у више наврата у њеним активностима, укључујући операције УН-а у ДР Конго, Кипру, Камбоџи, Јемену, Сомалији, Руанди и Намибији, између осталих.

Чак до дана данашњег, говор који је Кришна Менон, индијски представник у СБ ОУН, одржао је најдужи икада представљен у Савету безбедности. дана 23. јануара 1957. године, одржао је говор без преседана од 8 часова бранећи индијска права на Кашмир [3].

Бразил

За кандидатуру Бразила за стално чланство у Савету безбедности има неколико јаких разлога:

  • Бразил је слао трупе у борби против Сила Осовине током Другог светског рата и требало је да добије стално место у Савету безбедности при оснивању Уједињених нација.
  • Сваки континент би добио по 2 стална члана (иако би Америка добила само једног а Европа и Азија по 2).
  • Бразил је највећа земља у Јужној Америци по броју становника, економији и површини.
  • САД подржавају кандидатуру Бразила, али без права вета. Бразил је добио подршку и других земаља као што је Русија.
  • Члан је алијансе Г4 нације (коју чине још Немачка, Индија и Јапан). Свака Г4 земља подржава кандидатуру остале три за сталним чланством.
  • Има традицију учешћа у мировним мисијама УН.
  • Бразил представља значајног политичког лидера међу земљама у развоју, нарочито у преговорима у Светској трговинској организацији.

Исламско чланство

Од распада Османског царства доминантни Блиски исток је био подручје сталних конфликата, и ти сукоби су били тема многих дебата и резолуција Савета безбедности. Зато је увођење сталног Исламског члана у СБ веома осетљиво питање, нарочито ако би му се дало право вета.

Немуслиманске земље и ондашњи коментатори, углавном из Сједињених Држава, забринути су да би Исламски члан са правом вета могао ограничити способност УН да делује присилно на Блиском истоку или у границама Исламског света (нпр. Кашмир и Чеченија), предочавајући неспособност УН у тим регионима. Недостатак демократије у блискоисточним државама је други разлог ког користе западни коментатори.

Африка

Ниједна земља из Африке нема стално место у Савету безбедности па је ово један од већих разлога за покретање реформи. Постоји неколико значајних разлога зашто Африка има добре шансе за стицање сталног члана у Савету безбедности:

  • Африка је други по величини и други по насељености континент, одмах иза Азије.
  • Африка има више чланова у Уједињеним нацијама него било који други континент.
  • Африка није претња међународном миру и безбедности.
  • Тренутно има подршку већег дела Јужне Америке и Индије (Алијанса Југ-Југ) и Јапана од Г4 нација.

Јужна Африка и Нигерија су главни кадидати за чланство.

У популарној култури

Преводилац је филм из 2005. године чија радња говори о измишљеном Афричком државнику, по свему судећи заснована на зимбабвеанском председнику Роберту Мугабеу, који настоји да избегне оптужницу од стране Савета безбедности Уједињених нација за суђење пред Међународним кривичним судом (МКС) под оптужбом за злочине против човечности. Аустралија, Нови Зеланд и међународне организације за људска права су подржале позив за подизање оптужнице против Мугабеа. Пошто Зимбабве није потписница статута МКС, за суђење је потребно или оптужба од стране Савета безбедности, или да Зимбабве прихвати надлежност Међународног кривичног суда.

Види још

Референце

  1. ^ The Green Papers Worldwide - The United Nations Security Council, Приступљено 24. 4. 2013.
  2. ^ BBC News | Scoreboards at Close of Play | Monday, 14 June 1999 : South Africa v Australia
  3. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 11. 04. 2006. Приступљено 01. 06. 2006.

Спољашње везе

Авганистан

Авганистан (перс. فغانستان), службени назив Исламска Република Авганистан, је држава у југозападној Азији. Земља нема излаз на море, а дужина копнене границе износи 5.529 km. На западу се граничи са Ираном (936 km), на северу са Туркменистаном (744 km), Узбекистаном (137 km) и Таџикистаном (1.206 km), на североистоку са Кином (76 km), а на истоку и југу са Пакистаном (2.430 km). Авганистан је једна од најсиромашнијих земаља у Азији. Чланица је Уједињених нација од 1946.Авганистан је древно жариште Пута свиле и људских миграција. Археолози су на подручју данашњег Авганистана пронашли доказе људског присуства који датирају из средњег палеолитског периода. Верује се да се урбана цивилизација на овој територији појавила између 3000. и 2000. п. н. е. С обзиром да се налази на веома важној локацији која повезује културу Блиског истока са средњом Азијом и Индијским потконтинентом, током векова је био дом разних народа., и сведок је разних војних кампања, међу којима су највише вредне помена кампање Александра Великог, Џингис-кана, и западних сила у модерно доба. Ова земља такође представља и извор из којег су Грчко-бактријско краљевство, Кушанско краљевство, Бели Хуни (Хефталити), Сафариди, Газнавиди, Гориди, Хилџији, Тимуриди, Могули и Дурани издигли и саградили веома снажне империје.Политичка историја модерног Авганистана почиње 1709. године, када је успостављена Хотаки династија у Кандахару, након чега долази до успона Дурани империје 1747. године. Крајем 19. века, Авганистан постаје тампон држава током „Велике игре“ између Британске Индије и Руске Империје. Након Трећег англо-авганистанског рата 1919. године, краљ Аманулах је започео европску модернизацију своје земље, али је спречен од стране ултра-конзервативаца. Током Хладног рата, након повлачења Британаца из Индије 1947. године, САД и Совјетски Савез почињу да шире свој утицај у Авганистану, што је довело до крвавог рата између муџахедина („свети ратници“) које је подржавала Америка и власти коју је подржавао Совјетски Савез, у којем је животе изгубило више од милион Авганистанаца. Након овога уследио је авганистански грађански рат 90-их година, успон и пад екстремистичке талибанске власти и рат у Авганистану, који траје од 2001. године па све до данас. У децембру 2001. године, Савет безбедности Организације уједињених нација одобрио је стварање Међународних снага за безбедносну помоћ ради одржавања безбедности у Авганистану, као вид припомоћи влади Хамида Карзаја.

Три деценије ратовања су учиниле Авганистан једном од најопаснијих земаља на свету, као и највећи „извозник избеглица и азиланата“. Док међународна заједница покушава да обнови ову ратом разорену земљу, терористичке групе, као што су Хакани и Хезб-е-Ислами Гулбудин, активно су укључени у светске побуне Талибана, које се састоје из стотина атентата и напада бомбаша-самоубица. Према Уједињеним нацијама, ове побуне су криве за 80 % цивилних жртава у рату који траје од 2001. године у периоду између 2011. и 2012. године.Око 42 % становништва Авганистана живи испод линије апсолутног сиромаштва, што значи да њихов приход чини мање од 1,25 америчких долара америчких долара дневно, а нешто мало више изнад 70 % становништва је писмено.

Анголски рат за независност

Анголски рат за независност је био оружани сукоб домородачког становништва против португалске колонијалне власти у Анголи, а трајао је од 1961. до 1974. године. У рату против португалског режима борила су се три ослободилачка покрета - Народни покрет за ослобођење Анголе, Национални ослободилачки фронт Анголе и Национална унија за потпуну независност Анголе. Рат је завршио априла 1974. након војног удара лево оријентисаних официра у Лисабону, којим је срушена Кајетанова диктатура.

Генерални секретар Организације уједињених нација

Генерални секретар Организације уједињених нација је челна личност Секретаријата, једног од главних органа Организације уједињених нација.

Према Повељи Организације уједињених нација, генерални секретар се именује на заседању у Генералној скупштини, уз препоруку Савета безбедности. Опште је мишљење да је ово најутуцајнија функција у Организацији уједињених нација.

Ирачко-ирански рат

Ирачко-ирански рат, познат и као Први рат у Персијском заливу и Први заливски рат, био је оружани сукоб између Ирачке Републике и Исламске Републике Иран који је вођен од 22. септембра 1980. до 20. августа 1988. године. Рату је претходио низ територијалних спорова између Ирана и Ирака, мотивисаних ирачком тежњом да заузме нафтом богату покрајину Хузестан (Арабистан) са арапским становништвом и источну обалу ријеке Шат ел Араб, као и спор о лидерству међу земљама у Персијском заливу. Иранско-ирачки рат био посљедњи велики сукоб у оквиру Хладног рата и један од најдужих оружаних сукоба 20. вијека.У Ирану се 1979. године одвила Исламска револуција под водством ајатолаха Рухолаха Хомеинија, Страхујући од ширења револуције и на Ирак, гдје је већина становништва, као и Ирану, била шиитски муслимани, ирачки предсједник Садам Хусеин отпочео је припреме за рат. У то вријеме Ирак је имао подржу САД, СССР и већине арапских држава, док се Иран налазио у међународној изолацији.

Без објаве рата, Ирак је 22. септембра 1980. године напао Иран. Ирачка војска није успјела остварити значајне успијехе и до јуна 1982. била је протјерана са свих иранских територија које је претходно заузела. Усљедјела иранска инвазија на Ирак није била успјешна. Од 1982. до 1988. рат је имао углавном позициони карактер. Године 1988. Ирак је током низа операција Тавакална ала Алах ослободио тероторије које је окупирао Иран и успјешни развио офанзиву дубоко у територију Ирана. Под пријетњом војне катастрофе, Хомеини је исте године пристао на примирје које је предложио Ирак, чиме је окончан сукоб.

Током рата, обје стране су користиле хемијско оружје, у рату су учествовала дјеца-војници, а Иран је практиковао тактику „живих таласа”. Током „рата градова” Иран и Ирак су вршили ракетне нападе, што је изазвало више од 20 хиљада цивилних жртава. Ирачко-ирански рат изазвао је значајну економску штету објема државама и одредио је свјетски поредак на Блиском истоку.

Историја Јужноафричке Републике

Историја Јужноафричке Републике дуга је преко 100 хиљада година. Верује се да су тада први људи населили територију Јужноафричке Републике. Историјски запис ове етнички разнолике земље генерално је подељен на пет различитих периода: преколонијално доба, колонијално доба, постоколонијално доба, доба апартхејда и доба после апартхејда. Већину ове историје, посебно колонијално и постколонијално доба, карактеришу сукоби култура, насилни територијални спорови између европских досељеника и староседелаца, расељавања и репресије и друге политичке и расне тензије.

Открића дијаманата и злата у деветнаестом веку имала су велики утицај на богатство регије, постављајући је на светску позорницу, док се економија променила од искључиво пољопривредне на индустријализацију и развој урбане инфраструктуре. Открића су такође довела до нових сукоба који су кулминирали у отвореном рату између Бури становника и Британске империје, борећи се, у суштини, за контролу над новонасталом рударском индустријом у Јужној Африци.

Након пораза од Бурија у Англо-бруском рату односно Другом бурском рату (1899–1902), Јужноафричка унија је настала као доминација Британске империје под условима Јужноафричког акта из 1909. године, који је спојио четири претходно одвојене британске колоније: Рт добре наде (Колонија Кејп), Натал, Трансвал и реку Орање. Земља је постала самоуправна национална држава у оквиру Британске империје, 1934. године, након усвајања Закона о статусу уније. Влада је завршила 31. маја 1961. године као последица референдума из 1960. године, који је легетимизовао да земља постане суверена држава под именом Република Јужна Африка или Јужноафричка Република. Усвојен је републички устав.

Од 1948. до 1994. године, у политици Јужноафричке Републике доминирао је Африканерски национализам. Расна сегрегација и бела мањинска владавина, званично познато као апартхејд, африканерска реч која значи „одвојеност”, настала је 1948. године (под британском владавином) и постала званични закон сегрегације када је Јужна Африка постала република. То је био продужетак сегрегационистичког законодавства донетог 1960. године. Након деценија оружане борбе и међународне опозиције апартхејда, током којег је војну и политичку подршку обезбедио Совјетски Савез за нерасни Афрички национални конгрес (АНК), 27. априла 1994. године АНК је однео победу на првим демократским изборима у земљи у којој би све расе могле гласати. Од тада, Афрички национални конгрес доминирао је политиком у Јужноафричкој Републици, у несигурном савезу са Јужноафричком комунистичком партијом и Конгресом јужноафричких синдиката.

Канцеларија ОУН у Најробију

Канцеларија Организације уједињених нација у Најробију, УНОН (енгл. United Nations Office at Nairobi, UNON) је једна од четири главне локације канцеларија Организације уједињених нација на којима неколико различитих агенција ОУН имају заједничко присуство. Пословни комплекс се налази у Најробију у Кенији.

У новембру 2004, Савет безбедности Организације уједињених нација одржао је једну од ретких седница у Најробију како би размотрили ситуацију у јужном и западном Судану. Састанак је сазван на инсистирање тадашњег амбасадора Сједињених Држава Џона Данфорта.

Масакр у Сребреници

Масакр у Сребреници је ратни злочин који су између 11. јула и августа 1995. године, током рата у БиХ, починили припадници српских војних и паравојних јединица, лишивши живота неколико хиљада муслиманских мушкараца на ширем подручју Сребренице, Братунца и Зворника. Један део мушкараца је страдао током пробоја колоне муслиманских снага и цивила од Сребренице до Тузле. Многи други су заробљени и затим одведени на места на којима су стрељани, а њихова тела су затим закопана у масовне гробнице.

У пресуди Здравку Толимиру, Хашки трибунал је установио да одговорност за страдање, најмање 4.970 Муслимана који нису погинули у борби, сносе снаге Војске Републике Српске под командом њених генерала, потпомогнуте паравојном групом Шкорпиони.Овај догађај се, поред других злочина у бившој Југославији, сматра једним од највећих у Европи након Другог светског рата, али и догађајем који је пропраћен бројним контроверзама, почев од броја страдалих (800 — 8.372), начину њиховог страдања, начину њиховог идентификовања, додатним сахрањивањима најчешће оних који су умрли или страдали изван ових догађаја и овог простора, квалификовању овог злочина као „геноцид”, те потпуном игнорисању бројних бошњачких злочина над локалним Србима, који су претходили овом злочину.

Међународна признања независности Јужног Судана

На дан 9. јула 2011. године Јужни Судан прогласио је независност одвојивши се од северног Судана. Од 2005. до 2011. функционисао је као аутономни регион, а након референдума у јануару проглашена је независност, која је званично ступила на снагу у јулу месецу. Република Јужни Судан постала је 193. држава на свету и 54. у Африци.

НАТО бомбардовање СРЈ

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (кодно име Операција Савезничка сила (енгл. Operation Allied Force) или у САД Операција Племенити наковањ (енгл. Operation Noble Anvil)), у Србији познато и као НАТО агресија или погрешно Милосрдни анђео, била је завршна фаза рата на Косову и Метохији, која је трајала је од 24. марта до 10. јуна 1999. године. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања Републике Српске у операцији Намерна сила 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.

Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише Споразум из Рамбујеа.

НАТО је 24. марта 1999. године у 19:45 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ, да би се касније ваздушни удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди америчких долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а српске процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 6.000 рањених. Током рата са Косова и Метохије је избегло неколико стотина хиљада Албанаца. Напади су суспендовани 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. Истог дана у Савету безбедности је усвојена Резолуција 1244. по којој СР Југославија (Србија) задржава суверенитет над Косовом и Метохијом, али оно постаје међународни протекторат под управом УНМИК-а и КФОР-а. Са војском и полицијом у централну Србију је избегло више од 200.000 косметских Срба и других неалбанаца. Након овог и других ратова током распада Југославије, Србија је постала земља са највећим бројем избеглица и интерно расељених лица у Европи. Косовски Албанци су 17. фебруара 2008. у Скупштини Косова једнострано прогласили независност Косова и Метохије од Србије, што Србија не признаје.

Процене о губицима НАТО пакта веома варирају. Извори из алијансе, са којима се касније сагласила и југословенска страна, званично наводе да су током бомбардовања оборена свега два НАТО авиона (F-117 и F-16), 47 беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета и 4 велика пројектила, док је велики број летелица оштећен или се након дејстава срушио. Незваничне процене наводе знатно већи број (до око 100 летелица различитих типова).

Односи Србије и Мексика

Односи Србије и Мексика су инострани односи Републике Србије и Сједињених Мексичких Држава.

Операција Криваја

Операција Криваја или Операција Криваја 95 је шифровани назив војне операције коју је Војска Републике Српске реализовала током рата у Босни и Херцеговини у периоду од 6. до 25. јула 1995. године.

Пад Сребренице је најпознатији и идеологизовани догађај у грађанском рату у Хрватској и БиХ 1991 — 1995. године. Иако је Савет безбедности Организације уједињених нација 18. априла 1993. године, резолуцијом 819, место Сребреница прогласио за демилитаризовану зону под заштитом УН; ипак ВРС је 11. јула 1995. заузела Сребреницу.

Према првој верзији, 28. дивизија АРБиХ није пружао отпор Србима,све док нису у ноћи између 11. и 12. јула војно способни муслимански мушкарци, од 12.000 — 15.000 људи, напустили енклаве да би извршили пробој према Тузли. Жртава на муслиманској страни је било између 1.800 и 2.000. У Поточарима су мушкарци одвојени од 25.000 жена и дјеце које су аутобусима одведене у правцу Кладња - територије под контролом Армије БиХ. Више од 50 Бошњака мушкараца су пали као жртва линчовања и крвне освете од стране припаднике ВРС. 500 — 700 мушкараца, укључујући и Ибрана Мустафића, су били заробљени да отпуштени из затвора током пролећа 1996. године. Поред тога, осам припадника 10. диверзантског одреда ВРС су учествовали у стрељању 153 Муслимана из Сребренице 16. јула 1995. године на пољопривредном добру Брањево код Пилице.Према другој верзији, геноцид у Сребреници подразумијева масовна планска убиства 8.000 бошњачких мушкараца и дјечака између 13 и 77 година. Бивши помагач фашистичког окупатора и припадник дивизија СС-а Ханџар Алија Изетбеговић окарактерисао је масакр у Сребреници као ”највећи геноцид у Европи после Другог светског рата”. Међународни суд правде (МСП) у Хагу је 26. фебруара 2007. у пресуди по тужби БиХ против СРЈ, овај злочин није описао као геноцид. 11. јул је у Европском парламенту 15. јануара 2009. године проглашен „Даном сећања на сребренички геноцид“.

Пад Жепе (заштићене зоне од 6. маја 1993. године) је мало познати и прећутан догађај. Срби су напали муслиманску енклаву у Жепи 13. јула, да би освојили село тек 25. јула 1995. године. Резултат тог јуриша је био 70 погинулих Жепљака, 10.000 и 150 — 200 евакуисаних цивила и рањених према Кладњу и Сарајеву, 1.500 ратних заробљеника. Једина жртва пада Жепе је био пуковник Авдо Палић, који је нестао 27. јула 1995. године током преговора са представницима српске војске о евакуацији цивилног становништва Жепе.

Одмах након пада Сребренице и Жепе, НАТО је изразио спремност да авиони НАТО бомбардују српске положаје у источној Босни, да би спречили пад треће „заштићене зоне“ - Горажде. Тврђења да је након пада Сребренице „нестало“ 7-10 хиљада Бошњака, „сателитски снимци“ „масовних губилишта“ око Сребренице и монтирана експлозија на Маркалама 28. августа 1995. године, били су повод за НАТО интервенцији. НАТО бомбардовање је пружило подршку Хрватима и Бошњацима, што је довело до Дејтонског мировног споразума и краја рата у Босни и Херцеговини.

Побуне у Либији после грађанског рата

Побуне после грађанског рата су почеле након пада режима Муамера Гадафија и осмомесечног грађанског рата у ком су убијени Муамер ел Гадафи, Мутасим и поједини чланови владе.

Рат у Либији (2011)

Рат у Либији је почео након што су се антивладини протести претворили у оружану побуну, а затим и у грађански рат између државних и побуњеничких снага. Након вишенедељних сукоба, Савет безбедности Организације уједињених нација је 17. марта 2011. одобрио успостављање зоне забране лета изнад Либије, што је довело до вишемесечних ваздушних удара у овој земљи, најпре под вођством неколико западних земаља, а потом и НАТО-а. Упркос релативно неутралном тону резолуције, удари су били усмерени искључиво против снага под командом Гадафија.Протести су почели 15. фебруара с циљем смене владе, а после неколико дана су се претворили у оружану побуну. У првим данима сукоба побуњеници су имали више успеха, те су под своју контролу ставили неколико стратешки важних градова. Контраофанзива коју су покренуле либијске оружане снаге резултовала је падом већине побуњеничких упоришта и када је запретила опасност да заузму и главно побуњеничко упориште, град Бенгази, Савет безбедности Организације уједињених нација је донео резолуцију о успостављању зоне забране лета и о заштити цивилног становништва. Војну интервенцију у Либији је спроводила коалиција земаља коју су чиниле Француска, Уједињено Краљевство, САД и Канада, док је касније НАТО преузео иницијативу. Од тада, одвијају се напади ваздушних снага НАТО-а по циљевима у Либији и воде се међусобне борбе између либијских оружаних снага и побуњеника. Неколико месеци, зараћене стране су контролисале различите делове земље- Либијска Џамахирија, са Моамером Гадафијем имала је седиште у званичној престоници, Триполију, те су њене трупе држале западни део земље; док су побуњеничке трупе, под вођством Прелазног националног савета имале седиште у Бенгазију и контролисале источни део земље.Дана 20. августа, побуњеници покрећу офанзиву, која се окончава освајањем Триполија. У наредна два месеца, Гадафијеве снаге пружају отпор из свега неколико енклава, са седиштем у Сирту. Дана 20. октобра, уследила је нова офанзива, која је довела до пада града, те хапшења и смрти вишедеценијског либијског вође, његовог сина Мутасима, као и неколико људи из његовог круга. Организација уједињених нација је званично затражила истрагу о Гадафијевој смрти, јер би она могла да буде ратни злочин.

Савезна Република Југославија

Савезна Република Југославија (скраћено СР Југославија или СРЈ) била је држава која је створена 27. априла, 1992, одлуком Скупштине СФРЈ, као заједничка држава Републике Србије и Републике Црне Горе. Војводина и Косово и Метохија имале су, услед мултиетничности, статус аутономних покрајина у оквиру Републике Србије, али са много мање надлежности, у односу на оне из времена СФРЈ.

Савезна Република Југославија је настала распадом СФРЈ, почетком деведесетих година 20. века. Постојала је до фебруара 2003. године, када је створена државна заједница са именом Србија и Црна Гора.

Систем Организације уједињених нација

Систем Организације уједињених нација представља читаву мрежу међународних организација (за разлику од Организације уједињених нација које су само једна од многих организација у систему), споразума и конвенција створених од стране Организације уједињених нација.

Систем је заснован на пет основних организација (раније шест, Старатељски савет Организације уједињених нација је престао са радом 1994):

Генерална скупштина Организације уједињених нација

Савет безбедности Организације уједињених нација

Економски и социјални савет Организације уједињених нација

Секретаријат Организације уједињених нација

Међународни суд правдеУ допуну овим постоје и одвојене организације, често потчињене главним органима, створене за решавање специјализованих проблема.

Једна од изузетних особина ОУН система је дуплирање одговорности. На пример, фрустриране због своје неспособности да контролишу ЕКОСОЦ већински део земаља трећег света у Генералној скупштини је формирао УНКТР (Конференција Уједињених нација о трговини и развоју) како би се посветио посебним питањима којим ЕКОСОЦ није.

Такође, али само као пример, УНКНК (Канцеларија Уједињених нација за борбу против наркотика и криминала) подноси извештај Секретаријату, ЕКОСОЦ има функционалну комисију за борбу против криминала и посебну за наркотике, а Скупштина надгледа рад UNICRI (Међурегионални правни и кривични истраживачки институт Уједињених нација).

Хладни рат

Хладним ратом назива се период развоја међународних односа после Другог светског рата, који је означио крајњу заоштреност у односима између великих сила. У његовој основи стајали су супротстављени односи између САД и Совјетског Савеза, као и успостављање социјалистичког поретка у источној Европи. Стално је постојала опасност од избијања новог рата светских размера.

У ствари, Хладни рат је спровођење политике са „позиције силе“ од стране великих држава, ради остваривања политичких циљева, а да ипак не дође до општег ратног сукоба. Хладни рат су обележили обострано неповерење, сумњичавост и неспоразуми. САД је оптуживао СССР због ширења комунизма широм света, а СССР оптуживао САД због империјализма и контрареволуције. Корејски, Вијетнамски и Совјетско-авганистански рат представљали су неке од оружаних сукоба две идеологије, мада се САД и СССР нису у њима лично сукобиле већ кроз наоружање других земаља. Хладни рат је био на свом врхунцу током 1948-1953. године када је дошло до блокаде Берлина, формирања НАТО-а, победе комуниста у Кинеском грађанском рату и Корејског рата. Друга ситуација непријатељства осетила се током 1958-1962. године због Кубанске ракетне кризе.

Како зарад престижа, тако и ради стицања војне предности, Хладни рат је допринео развоју науке и освајању свемира кроз трку за свемир.

Хронологија Рата у Либији (2011)

Рат у Либији је почео након што су антивладине демонстрације од 17. фебруара прерасле у грађански рат између државних и побуњеничких снага.

Након вишенедељних сукоба, Савет безбедности Организације уједињених нација је 17. марта 2011. одобрио успостављање зоне забране лета изнад Либије. Војну интервенцију у Либији су спроводиле Француска, Уједињено Краљевство, САД и Канада, док је касније НАТО преузео команду. Интервенција је била усмерена искључиво на либијске оружане снаге под командом Муамера ел Гадафија.

Од марта до средине августа, либијска влада је контролисала западни део Либије са седиштем у главном граду Триполију, а побуњеници источни део са седиштем у Бенгазију. Окршаји и борбе водиле су се како на источном, тако и на западном фронту, а градови су често наизменично заузимани. Дана 20. августа, побуњеници покрећу офанзиву, која се окончава освајањем Триполија, а они добијају међународно признање ОУН као либијска прелазна влада. У наредна два месеца, Гадафијеве снаге пружају отпор из свега неколико енклава, са седиштем у Сирту. Дана 20. октобра, уследила је нова офанзива, која је довела до пада града, те хапшења и смрти вишедеценијског либијског вође, његовог сина Мутасима, као и неколико људи из његовог круга. Организација уједињених нација је званично затражила истрагу о Гадафијевој смрти, јер би она могла да буде ратни злочин. Дана 27. октобра 2011. године, Савет безбедности Организације уједињених нација једногласно је усвојио резолуцију којом је окончана војна мисија НАТО-а у Либији, упркос претходном захтеву либијских прелазних власти да се продужи до краја године. Резолуцијом је предвиђено да се зона забране летења оконча 31. октобра у поноћ.

Шарпвилски масакр

Шарпвилски масакр десио се 21. марта 1960. године у јужноафричком градићу Шарпвилу, када је полиција отворила ватру на учеснике једнодневног протеста за права црнаца. Полиција је у пуцњави убила 69 људи.

Систем
Чланице /
Посматрачи
Историја
Резолуције
Избори
Повезано
Остало

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.