Савет Европе

Савет Европе (енгл. Council of Europe (CoE), франц. Conseil de l' Europe) је регионална међународна организација европских земаља, чије се седиште налази у Палати Европе (франц. Palais de l' Europe), у Стразбуру, на граници Француске и Немачке.

Сврха Савета Европе огледа се у остварењу основних личних и демократских права и слобода у Европи, а најважнији акти су доношење Европске конвенције о људским правима (1950.) (енгл. European Convention on Human Rights) и успостављање Европског суда за људска права (енгл. European Court of Human Rights) (1998), као сталног система правне заштите (Протокол бр. 11 Европске конвенције о људским правима). Савет Европе има 47 чланица, које су истовремено и потписнице Европске конвенције о људским правима.

Иако је организација наднационалног и европског карактера, Савет Европе не припада институцијама Европске уније, није Европски савет ни Савет Европске уније. Чланство у Савету Европе није условљено чланством у Европској унији, мада је свих 28 земаља Европске уније, учлањено у Савет Европе.

Поред чланица, Савет Европе и Европску унију повезује идеја о уједињеној Европи, а у Нацрту Европског устава је наглашено да права и слободе Европске конвенције о људским правима чине саставни део највишег европског правног акта (Европски устав, чл. 9).

Савет Европе
Council of Europe
Conseil de l' Europe
Flag of the Council of Europe
Лого Савета Европе
Flag of Europe
Застава Европске уније је и застава Савета Европе
Council of Europe (orthographic projection)
Чланице Савета Европе
СкраћеницаCoE
Датум оснивањаЛондон,
5. мај 1949.
Типмеђувладина организација
СедиштеСтразбур,
 Француска
Чланови47 држава
Генерални секретарThorbjørn Jagland,
 Норвешка
Службени језициенглески,
француски
Остали радни језицинемачки,
италијански,
руски,
турски
Буџет442 милиона евра (2016)
Веб-сајтwww.coe.int

Институције

У оквиру Савета Европе, надлежност је подељена између шест основних институција у које спадају:

  • Парламентарна скупштина
  • Конгрес локалних и регионалних власти
  • Комитет министара
  • Генерални секретар и Секретаријат
  • Комесар за људска права
  • Европски суд за људска права

Парламентарна скупштина и Конгрес су саветодавна тела која дају мишљења и препоруке необавезујућег карактера. Комитет министара одлучује о функционисању Савета и питањима од интереса свих чланица Савета, и састављен је од министара иностраних послова свих земаља чланица. Генерални секретар и Секретаријат се претежно старају о текућим административним и финансијским активностима. Комесар за људска права има право надзора над стањем људских права у државама Савета Европе, а Европски суд за људска права врши судску функцију.

Циљеви

Основни циљеви Савета Европе су:

Активности

Ради остварења основних циљева, под окриљем Савета Европе, је, од 1949. године, закључено више од 200 међународних уговора о људским и социјалним правима, медијима, слободи изражавања, образовању, култури, културном идентитету, културној различитости, спорту, локалној самоуправи, здравству, правној, регионалној и државној сарадњи[1].

Потписивањем Европске конвенције о људским правима и 13 пратећих протокола, утврђени су стандарди заштите и механизми практичне примене људских права широм европског континента. У случају да надлежни органи држава уговорница не поштују права гарантована Конвенцијом, предвиђена је могућност заштите пред Европским судом за људска права, а тужена страна је држава чији органи не поштују обавезе преузете ратификовањем Конвенције. Уједначавање правне и социјалне праксе посебно је значајно за демократизацију друштва и успостављање владавине права у посткомунистичким земљама источне и средње Европе.

У току Хладног рата, Савет Европе је имао важну улогу у превазилажењу константне кризе изазване заоштреним политичким односима Источног и Западног блока.

Оснивање и симболи

Оснивачки акт Савета Европе је Статут Савета Европе, потписан у Лондону, 5. маја 1949. године, од стране представника 10 европских држава: Белгије, Данске, Ирске, Италије, Француске, Луксембурга, Холандије, Шведске, Норвешке и Уједињеног Краљевства.[2]

Посредством Савета Европе настала су прва званична обележја уједињене Европе: застава, Дан Европе и европска химна.

Током 1955. године, усвојено је решење јединствене европске заставе са 12 кружно распоређених жутих звездица на тамноплавој површини. Дан оснивања Савета Европе, 5. мај, постао је 1964. године, на прослави петнаестогодишњице постојања, Дан Европе, а 1972. године Ода радости из Девете симфоније Лудвига ван Бетовена послужила је као основ европске химне.

Европска унија је преузела идејно решење заставе, али је променила Дан Европе у 9. мај.

Савет Европе користи заставу у првобитној или модификованој форми допуњеној стилизованим словом "е" у звезданом кругу, чиме истовремено упућује на свој лого [3]

Државе чланице

Council of Europe map
Чланови Савета Европе
  оснивачи
  придружени
  посматрачи Парламентарне скупштине СЕ
  посматрачи у Комитету министара
  кандидати

Државе које су учествовале у оснивању:

Државе које су се придружиле:

* као правна наследница Србије и Црне Горе (примљена 3. априла 2003)

Државе кандидати

Белорусија је 1992. године добила статус специјалног госта Парламентарне скупштине, а захтев за стицање пуноправног чланства је поднела 12. марта 1993. године. Посебан статус јој је укинут у јануару 1997. године с обзиром на недемократски режим председника Лукашенка који је нарочито био усмерен против слободе медија, мишљења и изражавања.

Казахстан је 1999. године захтевао статус посматрача Парламентарне скупштине, али је захтев одбијен. У образложењу одлуке наведено је да Казахстан може да конкурише и за пуноправно чланство, јер се једним делом налази у Европи. Међутим, у наставку је наглашено да није могуће решавање о статусу ни о чланству без испуњења минималних стандарда у погледу демократије и људских права.

Државе посматрачи Парламентарне скупштине и Комитета министара

Ватикан никада није претендовао на чланство у Савету Европе, али од 1970. године има статус посматрача при Комитету министара.

За рад Савета Европе заинтересоване су и државе ван европског континента. Израел посматра заседања Парламентарне скупштине, Јапан и САД прате активности Комитета министара, а Канада и Мексико, присуствују раду Парламентарне скупштине и Комитета министара.

Референце

  1. ^ Liste complète
  2. ^ „ETS no. 001 - Statute of the Council of Europe”. Conventions.coe.int. 2. 8. 1951. Приступљено 16. 12. 2010.
  3. ^ LogoCoe.jpg (921x815 pixels)

Спољашње везе

  1. EU Constitution - Устав ЕУ
  2. CoE Liste Traites - Листа уговора Савета Европе
  3. CoE Statute of the CoE - Статут Савета Европе
  4. CoE - званични сајт Савета Европе
1948

1948. је била преступна година.

2. мај

2. мај (02.05) је 122. дан у години по грегоријанском календару (123. у преступној години). До краја године има још 243 дана.

3. април

3. април (03.04) је 93. дан у години по грегоријанском календару (94. у преступној години). До краја године има још 272 дана.

7. мај

7. мај (07.05) је 127. дан у години по грегоријанском календару (128. у преступној години). До краја године има још 238 дана.

Evropska integracija

Evropska integracija je proces industrijske, političke, pravne, ekonomske, društvene i kulturne integracije država u Evropi, potpunog ili delimičnog opsega. Evropska integracija se prevashodno ostvaruje putem Evropske unije i njenih regulacija.

Evropski federalizam

Evropski federalizam je političko stanovište koje se zalaže za intenzivniju integraciju Evrope u cilju formiranja jedinstvene federalističke države. Evropski federalizam može biti shvaćen i kao deo šire filozofije panevropeizma, međutim, on se oslanja na suverene nacionalne države kao na konstituivne delove buduće Evropske federacije, umesto na stvaranje jedne jedinstvene evropske nacije. većina današnjih evropskih federalista smatra da se ovo može postići preko Evropske unije, jačanjem njenih institucija, koje bi trebalo da preuzmu najveći mogući broj zaduženja od zemalja članica, kao i proširenjem Evropske unije na zemlje koje još nisu postale njene članice.

Европска конвенција о људским правима

Европска конвенција о људским правима (енгл. European Convention on Human Rights, франц. la Convention europeenne des Droits de l'Homme) је правни акт

Савета Европе (1949) о заштити слобода и права, донет у Риму у Италији, 4. новембра 1950. године. Оригинална верзија, састављена на енглеском и француском језику и објављена под називом Конвенција за заштиту људских права и основних слобода, ступила је на снагу 3. септембра 1953. године. Прве потписнице Конвенције биле су: Белгија, Велика Британија, Данска, Ирска, Исланд, Италија, Луксембург, Немачка, Норвешка, Турска, Француска и Холандија.

У периоду од 1950. до 2004. године, Конвенцију је потписало 46 земаља. Потписивање је означило прихватање обавезе поштовања права и слобода, као и признавање надлежности Европског суда за људска права. Текст је званично преведен и објављен на 30 језика [1],

а ратификација је извршена у свим државама Савета Европе, [2].

Европска химна

Европска химна, адаптирана тема из четвртог става Симфоније бр. 9 Лудвига ван Бетовена (Ода радости), усвојена је од стране Савета Европе 1972. године и користи се у Европској унији од 1986. Бетовенова музика је инспирисана песмом Фридриха Шилера, чији текст је такође део симфоније. Херберт фон Карајан, један од највећих диригената двадесетог века, написао је на молбу Савета Европе три инструментала за соло клавир, дувачки и симфонијски оркестар.

Шилерови стихови се често певају при извођењу химне, али због бројности европских језика немају службени статус.

Европски суд за људска права

Европски суд за људска права - ECHR (енгл. European Court of Human Rights, франц. Cour europeenne des Droits de l' Homme) је судска институција Савета Европе, основана 1959. године, за заштиту права и слобода гарантованих Европском конвенцијом о људским правима (1950).

Суд је постао стална институција заштите људских права у Европи 1. новембра 1998. године, када је ступио на снагу Протокол 11 Европске конвенције о људским правима. Пре увођења овог протокола, судску функцију је, поред Суда, обављала и Европска комисија за људска права (1954). Протокол је укинуо Комисију, али је она наставила са радом до 31. октобра 1999. године ради окончања текућих поступака. У прве три године самосталног постојања Европског суда за људска права, број спорова је увећан за око 130%. Током 1998. године било је евидентирано 5.979 предмета, а 2001. године 13.858.Питање реформе судског система отворено је 2000. године, па је Протокол 14 предложен као механизам растерећења Суда и унапређења његове ефикасности. Протокол предвиђа пренос надлежности са већа на судије појединце, смањење броја чланова већа, пооштравање услова покретања међународних спорова. За ступање на правну снагу, потребна је ратификација свих држава чланица Савета Европе. Критичари новог Протокола 14 тврде да ће оваква решења неповољно утицати на индивидуалну заштиту људских права.Седиште Суда налази се у Стразбуру у Француској. Зграду Суда је пројектовао Ричард Роџерс. Површина здања износи 280.000 m². Изградња је започета 1991, а довршена 1994. године.

Застава Европске уније

Застава Европе је застава и грб Европске уније (ЕУ) и Савета Европе (СЕ). Застава се састоји од круга са 12 златних звезда петокрака на плавој позадини. На плавој позадини која симболише небо и запад, дванаест златних звездица поређаних кружно, представљају јединство народа Европе. Број звездица је статичан, дванаест је симбол перфекције и јединства. Пошто Европска унија нема усвојен грб, застава служи истовремено и као грб и појављује се на свим местима где је потребно симболом приказати Европску унију.

Заставу су 1955. године дизајнирали Арсен Хајц и Пол Леви као симбол Савета Европе. Међутим, Савет Европе је предложио да и друге европске организације усвоје ову заставу. Године 1985, Европска унија, која се тада називала Европска економска заједница (ЕЕЗ), на иницијативу Европског парламента прихватила је заставу као званичну, а пре тога није имала никакво обележје у употреби.

Иако је обележје две одвојене организација, застава се чешће везује за Европску унију, него за Савет Европе. Такође, застава се често користи за представљање Европе на спортским такмичењима, те као продемократско обележје у земљама које нису чланице Европске уније. Застава је делимично испирисала стварање других обележја, попут оних од других европских организација, али и обележја држава у којима је Европска унија на неки начин присутна дуже време, као што су заставе Босне и Херцеговине и самопрокламоване Републике Косово.

Међународна еколошка мрежа „Емералд“

Емералд или „Смарагдна“ мрежа је регионална еколошка мрежа од међународног значаја, која се састоји од мреже Подручја од посебног интереса за заштиту природе (ASCI – енгл. Areas of Special Conservation Interest) на територији Европе, Азије и северне Африке. Основ за успостављање мреже је Конвенција о очувању европске дивље флоре и фауне и природних станишта, Бернска Конвенција. Потписнице ове конвенције дужне су да чувају и одржавају ASCI подручја која су са својих територија номиновале у еколошку мрежу.

Норвешка

Норвешка (норв. Norge или Noreg), званично Краљевина Норвешка (норв. Kongeriket Norge или Kongeriket Noreg), држава је Нордијске регије Северне Европе која обухвата западни део Скандинавског полуострва, као и острво Јан Мајен те арктичко острвље Свалбард. Ову земљу површине 385.207 квадратна километра настањује 5,2 милиона становника и једна је од најређе насељених држава на свету (најређе је насељена држава Европе). Главни град Норвешке је Осло. Највећи део земље граничи са Шведском на истоку, док најсевернија регија граничи с Финском на југу и Русијом на истоку. Дугачка разуђена норвешка обала дуж северног Атлантика и уз Баренцово море позната је по фјордовима, а сама територија државе има издужен облик. Крајњи југ од Данске раздваја мореуз Скагерак.

По завршетку Другог светског рата, Норвешка доживљава нагли привредни раст који је у прве две деценије отпочео индустријализацијом поморског саобраћаја и трговине, да би се од раних 1970-их наставио експлоатацијом великих налазишта нафте и природног гаса у Северном и Норвешком мору. Данас је Норвешка по БДП-у по глави становника шеста најбогатија држава, с највишим индексом хуманог развоја на свету. Пети је највећи извозник нафте, а нафтна индустрија отприлике заузима четвртину БДП-а. Током Велике рецесије (2007—2010), норвешка круна се показала једном од најстабилнијих светских валута.

Норвешка обилује нафтом, природним гасом, хидроенергијом, шумама и минералима, а 2006. је била други највећи извозник морских плодова (након Кине). Друге важне гране индустрије укључују транспорт, прераду хране, бродоградњу, металургију, хемијску индустрију, рударство те дрвну и папирну индустрију. Норвешка негује скандинавски друштвени модел с универзалном здравственом заштитом, субвенци­онисаним високим образовањем и опсежним системом друштвеног осигурања. Била је највише рангирана држава света по људском развојном индексу од 2001. до 2007. те поново од 2009. године до данас. Године 2007. је оцењена најмирољубивијом државом на свету према индексу глобалног мира.

По уређењу је уставна монархија и парламентарна демократија на челу с поглаваром краљем Харалдом V и премијерком Ерном Солберг. Унитарна је држава с административном поделом на два нивоа: окружном (fylker) и општинском (kommuner). Народ Сами ужива одређен степен самоуправе путем сопственог парламента над традиционално познатим територијима. Иако је норвешки народ двапут на референдумима одбио улазак своје државе у Европску унију, Норвешка уско сарађује са овом заједницом, земљама чланицама, као и са Сједињеним Државама. Такође је један од главних финансијских покровитеља ОУН (неретко учествује у мисијама, посебно у Авганистану, на Косову и у Судану) те земља-саоснивач ОУН, НАТО-а, Савета Европе и Нордијског савета, као и чланица ЕЕП, СТО и ОЕСР.

Односи Србије и Савета Европе

Односи Србије и Савета Европе су односи Републике Србије и Савета Европе.

Србија је један од 47 члана Савета Европе.

Србија и Црна Гора је постала чланица Савета Европе 3. априла 2003. године. Србија је, после одвајања Црне Горе, на основу одлуке Комитета министара СЕ од 14. јуна 2006. године, остварила континуитет чланства у Организацији и при конвенцијама СЕ.

Oсновни циљеви Савета Европе су заштита људских права, унапређење демократије и владавине права. Бројни реформски процеси у Србији одвијају се у сарадњи и уз помоћ СЕ, пре свега у домену правног и институционалног уређења државе, спровођењу реформи у правосуђу и другим областима у којима је СЕ, на основу свог мандата, активан.

Делегацију Р.Србије у Парламентарној скупштини Савета Европе чине седам чланова и седам заменика, који су посланици у Народној скупштини Републике Србије.

Сарадња са Саветом Европе се одвија и преко Канцеларије СЕ у Београду, која је отворена 16. марта 2001.

Односи Црне Горе и Савјета Европе

Односи Црне Горе и Савјета Европе су односи Црне Горе и Савјета Европе.

Савјет Европе је отварио Канцеларију у Подгорици 1. јула 2000.

Црна Гора је 11. маја 2007. године постала пуноправна чланица Савјета Европе.

У оквиру реорганизације СЕ, јануара 2011. године, затворена је Канцеларија СЕ у Подгорици.

Савет Европске уније

Савет Европске уније или Савет министара Европске уније је главни орган за доношење одлука у Европској унији. Оличење је земаља чланица, чије представнике окупља регуларно на министарском нивоу.

На основу дневног реда, Савет се састаје у различитом саставу: инострани послови, финансије, образовање, телекомуникације итд.

Савет има известан број обавеза:

Он је законодавни орган Уније; за широк домен питања, практикује ту законодавну моћ заједно са Европским парламентом;

Координира економским смеровима земаља чланица;

Закључује, у име ЕУ, међународне договоре са једном или више држава или међународних организација;

Заједно са Парламентом, руководи буџетом;

Доноси одлуке потребне за утврђивање и спровођење заједничке међународне и безбедносне политике, на основу општих регулација које је донео Савет Европе;

Координира активностима земаља чланица и усваја мерила у полицијској и правосудној сарадњи у питањима криминалаСедиште Савета је у Бриселу.

Савет Европске уније не треба мешати са Европским саветом, засебним органом Европске уније, нити са Саветом Европе, засебном пан-европском институцијом са седиштем у Стразбуру, независном од ЕУ.

Спорт

Спортом (из латинског deportare, одатле старофранцуски desporter, одатле староенглески disport, одатле данашњи спорт и значи разонођење, одмарање, уживање) се називају такмичења која су најчешће у сфери физичких активности, али постоје и спортови који нису везани за физичку активност, као на пример шах. Неки од разлога за бављењем спортом могу бити разонода, развијање тела, побољшање способности, такмичарски дух, као и финансијска добит. Обично је такмичење или игра између две стране, од којих свака покушава да премаши другу. Неки спортови дозвољавају нерешену игру; други обезбеђују методе за решавање нерешених исхода, како би осигурао један победник и један губитник. Већи број таквих такмичења са два исхода може бити организовано на турниру, чиме се производи шампион. Многе спортске лиге имају годишњег шампиона, који се одређује уређивањем игара у редовној спортској сезони, чему у неким случајевима следи финална игра. Постоје стотине спортова, почевши од оних између појединачних такмичара, до оних са стотинама истовремених учесника, било у тиму или који се такмиче као појединаци. У појединим спортовима као што су трке, велики број такмичара се може такмичити, сваки против свих других, са једним победником.

Спорт је генерално сматра системом активности који се заснива на физичком атлетизму или физичкој спретности. Велика спортска такмичењима као што су Олимпијске игре признају само спортске сусрете који задовољавају ову дефиницију. Низ других организација, као што је Савет Европе користе дефиниције којима се искључују активности без физичког елемента из класификације спорта. Међутим, бројне компетитивне али нефизичке активности захтевају признавање као душевни спортови. Међународни олимпијски комитет (кроз ARISF) признаје шах и бриџ као bona fide спортове, а SportAccord, међународна асоцијација спортских федерација, препознаје пет нефизичких спортова: бриџ, шах, даму, го и кинески шах, и ограничава број душевних игара које се могу признати као спорт.Спортови су обично се регулисани скупом правила или обичаја, који служе за осигурање поштене конкуренције и омогућавају конзистентно одлучивање о победнику. Победа може бити одређена физичким догађајима као што су бодовање голова или првим преласком линије. Такође може бити одређена помоћу судија који бодују елементе спортске перформансе, укључујући објективне или субјективне мере као што су технички учинак или уметнички утисак.

Обично се чувају записи о перформансама, а за популарне спортове, ове информације могу бити на широко објављиване или описане у спортским вестима. Спорт је такође значајан извор забаве за неучеснике, при чему гледатељски спорт привлачи велике гомиле на спортске стадионе и дворане, а шира публика се досеже путем емитовања спортских догађаја. Спортско клађење је у неким случајевима строго регулисано, и у појединим случајевима је од централног значаја за спорт.Према А.Т. Кернију, консултантској кући, глобална спортска индустрија је вредела 620 милијарди долара од 2013. године. Најдоступнији и највише практиковани спорт на свету је трчање, док је фудбал најпопуларнији навијачки спорт.

Турска

Турска, званично Турска Република (тур. Türkiye Cumhuriyeti), држава је у југозападној Азији. Ово је трансконтинентална земља и већи део њене територије лежи у Азији, а само један мањи део у југоисточној Европи (југоисточни део Балканског полуострва). До 1922. године данашња Турска је била седиште Османског царства. Главни град Турске је Анкара, а највећи је Истанбул.

Турска се налази на обалама Црног, Мраморног, Егејског и Средоземног мора, што је чини занимљивим туристичким одредиштем.

Граничи на западу са Грчком и Бугарском, на истоку са Грузијом, Јерменијом, Азербејџаном и Ираном, а на југу са Ираком и Сиријом.

Први председник Турске Републике и њен оснивач био је Мустафа Кемал Ататурк.

Званични језик у Турској је турски, којим говори око 80% становништва, док су у употреби још курдски (16—17%), арапски (2%), зазачки (1—2%), као и различити језици мањина.

Фонд за хуманитарно право

Фонд за хуманитарно право, скраћено ФХП, је регионална невладина организација за људска права и међународно хуманитарно право. Основан је 1992. године у Београду ради расветљавања истине о ратним злочинима током оружаних сукоба у бившој Југославији током 90-их година XX века. Оснивач и извршна директорка Фонда је Наташа Кандић.

Активности Фонда финансијски су подржали: Национална задужбина за демократију (NED) САД, Институт за отворено друштво чији је оснивач Џорџ Сорош затим Савет Европе, Шведска међународна агенција за развој и сарадњу (SIDA), Шведски хелсиншки комитет за људска права (SHC), итд.

Преко 70 правника, адвоката, истраживача, аналитичара и других професионалаца је стално запослено у фонду или су сарадници фонда.

ЦЕМАТ

ЦЕМАТ је тело Савета Европе основано 1970. године са циљем сарадње европских држава у области просторног планирања. Назив ЦЕМАТ је скраћеница на француском језику за Европску конференцију министара просторног планирања (CEMAT - Conference européenne des ministres d'aménagement du territoire). Сваке две до четири године одржавају се тематске конференције:

1970. у Бону - „Основе европске политике регионалног планирања”

1973. у Гранд Мот - „Циљеви европске политике регионалног планирања”

1976. у Барију - „Урбанизација и регионално планирање”

1978. у Бечу - „Планирање руралних области у Европи”

1980. у Лондону - „Достигнућа и перспективе за регионално планирање у Европи”

1983. у Торемолиносу - „Перспективе развоја и просторног планирања приморских региона”

1985. у Хагу - „Еволуција процеса одлучивања у регионалном просторном планирању”

1988. у Лозани - „Рационално коришћење земљишта: основа за ограничавајући фактор нашег развоја”

1991. у Анкари - „Инструменти за постизање рационалне намене земљишта”

1994. у Ослу - „Стратегија одрживог регионалног / просторног развоја у Европи након 2000. године”

1997. у Лимасолу - „Одрживо регионално / просторно планирање у Европи и заштита водних ресурса”

2000. у Хановеру - „Водећи принципи за одрживи развој европског континента”

2003. у Љубљани - „Територијална димензија одрживог развоја”

2006. у Лисабону - „Умрежавање за одрживи просторни развој европског континента: мостови преко Европе”

2010. у Москви - „Изазови за будућност: одрживи просторни развој европског континента у свету који се мења”

2014. у Нафплиону - „Улога учешћа јавности у процесу одрживог просторног развоја европског континента”

2017. у Букурешту - „Концепт функционалних подручја”Следећа конференција треба да се одржи 2020. године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.