Савез комуниста Југославије

Савез комуниста Југославије (СКЈ; мкд. Сојуз на комунистите на Југославија, словен. Zveza komunistov Jugoslavije), до 1952. године Комунистичка партија Југославије (КПЈ; мкд. Комунистичка партија на Југославија, словен. Komunistična partija Jugoslavije), је била комунистичка партија бољшевичког типа у Југославији. Партија је основана 1919. године у Београду под називом Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста) (СРПЈ(к); мкд. Социјалистичка работничка партија (комунисти), словен. Socialistična delavska partija (komunistov)). Након почетног успеха на изборима 1920, краљевска влада ју је је забранила и она је остала илегална револуционарна организација све до почетка Другог светског рата, 1941. године.

Током рата од 1941. до 1945. године, предводила је Народнооослободилачки партизански покрет, који је поразио силе Осовине и њихове марионетске савезнике, ослободио Југославију, и победио у грађанском рату.

Након ослобођења, партија је брзо учврстила своју моћ, променила из темеља државно уређење и увела једнопартијски систем у новој Југославији. Партија се распала на свом Четрнаестом конгресу, јануара 1990. године, а убрзо затим је дошло до грађанског рата и распада Југославије.

Партија, на чијем челу је од 1937. до 1980. године био Јосип Броз Тито, је била прва комунистичка партија на власти у историји комунистичког покрета која се отворено супротставила заједничкој политици коју је диктирао Совјетски Савез и била је избачена из Информбироа 1948. године, када је Стаљин оптужио Тита за национализам и скретање удесно. Након унутрашњих чистки, партија је променила име у Савез комуниста Југославије и усвојила политику радничког самоуправљања и независног комунизма, познату као титоизам.

Савез комуниста Југославије
Комунистичка партија Југославије
Emblem of the SKJ (Cyrillic)
Симбол Савеза комуниста Југославије
ОснивачПроф. Филип Филиповић
Генерални секретар ЦК СКЈ 1Јосип Броз Тито (1937—1980)
СлоганПролетери свих земаља, уједините се!
Основана20. априлa 1919.
Распуштена22. јануара 1990.
ПретходникСоцијалистичка радничка партија Југославије (комуниста)
Наследниквиди овде
СедиштеБеоград
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
раније:
Краљевина Југославија Краљевина Југославија (1929—1945)
Краљевина Југославија Краљевина СХС (1919—1929)
НовинеБорба
Млади огранакСавез социјалистичке омладине Југославије
Идеологијакомунизам
марксизам-лењинизам
титоизам
антифашизам
левичарски национализам
југословенство
Политичка позицијаЛевица ка крајњој левици
Међународно чланствоКоминтерна
ХимнаИнтернационала
Партијска застава
League of Communists of Yugoslavia Flag-cyr
1 Касније Председник председништва ЦК СКЈ
Zastava KPJ od 1920 do 1952 godine.
Застава Комунистичке партије Југославије од 1920. до 1952. године
Članska knjižica Komunističke partije Jugoslavije
Чланска књижица Комунистичке партије Југославије од 1920. до 1952. године
Filip Filipovic
Проф. Филип Филиповић, један од оснивача Kомунистичке партије Југославије и њен први секретар, изабран за градоначелника Београда 1920. године, коме није дозвољено да преузме функцију.

Формирање Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста)

Крајем XIX и почетком XX века у готово свим југословенским земљама оснивају се радничке партије. Први светски рат је ушао у раднички покрет као прихватање основних смерница Друге Интернационале о супростављању рату и ратним опасностима. Победа Октобарске револуције (1917) била је подстицај за дубља револуционарна кретања. Револуционарно буђење маса проширује се под утицајем повратника из Октобарске револуције из Русије и револуције у Мађарској 1919. године.

У време стварања Краљевине СХС, у децембру 1918. године, руководства социјалдемократских партија Србије и Босне и Херцеговине дала су иницијативу за уједињење радничких организација у новој држави. Конгрес уједињења социјалдемократских партија и организација, одржан у Београду од 20. до 23. априла 1919. године.

На Конгресу је био присутно 432 делегата која су заступали 130.000 организованих припадника класног радничког покрета из свих крајева земље. Конгрес је донео одлуку о стварању Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста) (СРПЈ(к)) — изјаснио се за револуцију и диктатуру пролетаријата и за приступање Комунистичкој интернационали. Усвојен је Статут партије, сличан статутима ранијих социјалдемократских партија. Изабрано је руководство партије, а за председника, односно секретара израбрани су Филип Филиповић и Живко Топаловић.[1]

У новоосновану Партију ушли су на том Конгресу у целини Српска социјалдемократска странка, Социјалдемократска партија Босне и Херцеговине, Социјалдемократска партија Далмације и велика већина чланства Социјалдемократске странке Хрватске и Словеније.

Тада је уз учествовање истих делегата одржан и Конгрес синдикалног уједињења, који се изјаснио за јединство синдикалног покрета и изабрао Централно радничко синдикално веће Југославије (ЦРСВЈ). Одржана је и Конференција жена социјалисткиња која је прихватила програм СРПЈ(к). У Загребу је 10. октобра 1919. године основан Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) који је такође усвојио програм СРПЈ(к).

КПЈ до завођења диктатуре

Kampanja KPJ 1920
Изборна кампања Комунистичке партије Југославије 1920. године.
Radničke novine 1920
Радничке новине од 24. августа 1920. године са вестима о тријумфу комунизма на изборима у Србији и Македонији. Исте године, Комунистичка партија Југославије је забрањена декретом.

На Другом конгресу КПЈ, одржаном од 20. до 25. јуна 1920. године у Вуковару, усвојен је први програм Партије, у којем су излажене идејно-политичке основе и циљеви револуционарне борбе и промењено је име партије у Комунистичка партија Југославије. За нове секретаре партије изабрани су проф. Филип Филиповић и др Сима Марковић.

На општинским изборима у марту и августу 1920. партија је освојила општине у многим градовима (Београд, Загреб, Осијек, Скопље, Ниш и др.), а на изборима за Уставотворну скупштину, новембра 1920, добила је 59 мандата, од укупно 419 посланичких мандата и заузела треће место по броју посланика у Скупштини. У лето 1920. године КПЈ је имала преко 65.000 чланова, а уједињени синдикати око 210.000.

Сматрајући Комунистичку партију за претњу, краљ Александар је, оптужујући КПЈ да припрема преврат, искористио сукобе са жандармеријом и војском у штрајковима рудара Босне и Херцеговине и Словеније, те је објавио „Обзнану“, тј. наредио је да се до доношења Устава забрањује свака комунистичка активност.

Чим је усвојен нови устав, Скупштина је 2. августа 1921. године донела „Закон о заштити државе“, којим је комунистичка активност квалификована као злочиначка. У образложењу тог закона КПЈ је оптужена као кривац за неуспели атентат на регента Александра и атентат на министра Милорада Драшковића.

Централни комитет КПЈ одлучио је да се уз забрањену КПЈ оснује једна легална радничка партија преко које би комунисти водили борбу против буржоаске власти. У јануару 1923. одржана је у Београду земаљска конференција на којој је основана Независна радничка партија Југославије (НРПЈ). Партија је у то време имала 1.000 чланова и издавала је своје новине „Оковани радник“. Као одговор на појачану активност КПЈ 1924. године забрањен је рад НРПЈ.

У руководству Партије створене су две групе-фракције. Сукоб између фракција слабио је снагу Партије. У Бечу је од 17. маја до 22. маја 1926. одржан Трећи конгрес КПЈ. На Трећем партијском конгресу постигнуто је привидно измирење између леве и десне фракције, а за секретара је изабран Сима Марковић. Али размимоилажења су трајала и после конгреса.

25. и 26. фебруара 1928. године одржана је Осма загребачка партијска конференција која је значајна, јер је на њој победила такозвана загребачка линија. Припадници линије оштро су осудили и леву и десну фракцију у КПЈ. На конференцији је прихваћен предлог Георгијевића (Јосип Броз) да се пошаље писмо Коминтерни како би она својим ауторитетом подупрла иницијативу загребачке партијске организације у уклањању фракционаштва у КПЈ.

Четврти конгрес КПЈ одржан је у Дрездену, у Немачкој од 6. до 12. новембра 1928. године, истакао је да се Југославија налази пред револуционарним расплетима. Конгрес је осудио леву и десну фракцију. За политичког секретара изабран је Јован Малишић, а Ђуро Ђаковић за организационог секретара Партије. Уосталом на овом конгресу су донесене одлуке о стварању независних држава биле у саставу Краљевине Југославије.[2]

КПЈ за време Шестојануарске диктатуре

Sekretari Skoja
Полицијски снимак убијених секретара СКОЈЈанка Мишића и Мије Орешког који су пали у сукобу с полицијом 27. јула 1929. у Самобору.

Политичка криза која је настала након убиства у Скупштини, утицала је да краљ Александар 6. јануара 1929. године изврши државни удар, укине Устав из 1921, распусти Народну Скупштину и заведе диктатуру је значила обрачун са левичарским покретима и партијама.

На иницијативу Коминтерне, КПЈ је позвала народ да се оружано супротстави диктатури. Влада генерала Петра Живковића после овог позива је кренула свим средствима да уништи КПЈ. Прва жртва је био политички секретар КПЈ Ђура Ђаковић. У овим акцијама полиције и режима страдали су још и Никола Хећимовић, секретрар Црвене помоћи, као и чланови ЦК КПЈ Марко Машановић, Риста Самарџић, Божо Видас Вук, Брацан Брацановић и седморица секретара СКОЈ-а.

До средине 1932. године, само пред Државним судом за заштиту државе одржана су 83 судска процеса против комуниста. На робију од 15 година осуђени су између осталих: Јосип Краш, Ђуро Пуцар, Иван Милутиновић, Отокар Кершовани, Едвард Кардељ, Јован Веселинов, Александар Ранковић, Борис Кидрич и остали.

Од 1929. до 1932. неколико пута су смењивани челни људи Партије. У лето 1930. године, по одлуци Коминтерне, на челу новог руководства дошли су Филип Филиповић и Антун Маврак. Већ наредне године формирано је привремено руководство с Филипом Филиповићем на челу, а 1932. ту функцију преузима Милан Горкић.

КПЈ од 1931. до 1941. године

Године 1932. обновљено је више покрајинских организација КПЈ у Словенији, Босни и Херцеговини, Војводини и Црној Гори. Тај процес је убрзан током 1933. и 1934. године, када су пособно дошле до изражаја последице економске кризе. На развитак и активност КПЈ у овом раздобљу негативно је утицала чињеница да је њен Централни комитет био у иностранству, без чвршћих веза с организацијама и без пунијег увида у политичка кретања у земљи.

Стабилизација КПЈ уследила је на Четвртој земаљској конференцији одржаној 24. и 25. децембра 1934. године у Љубљани, када је Јосип Броз Тито изабран за члана ЦК КПЈ.

Пошто Центрани комитет, који се налазио у инострансву, није могао ефикасно да утиче на рад партијских организација, средином 1935. године образован је Земаљски биро ЦК као оперативни орган у земљи, који је допринео чвршћем повезивању и усмеравању активности партије. Крајем 1935. КПЈ је имала око 3.000 чланова.

Да би спречио ширење револуционарног покрета, режим је појачао прогоне против КПЈ. Крајем 1935. уследила је полицијска провала у којој је до марта 1936. ухапшено 950 чланова КПЈ, међу којима и највећи део руководства у земљи.

У складу са одлуком Коминтерне о преласку руководства КПЈ у земљу и о његовом формирању из редова људи који су израсли у самом покрету, одлучено је да Јосип Броз, члан Политбироа ЦК, оде на рад у земљу са задатком да припреми формирање новог руководства. Од децембра 1936, када је с посебним овлашћењима дошао у земљу, Јосип Броз Тито вршио је одлучујући утицај на развој и делатност КПЈ, да би у августу 1937, пошто је Коминтерна опозвала Милана Горкића, и формално преузео руковођење партијом.

Током 1937. године унутар КПЈ су формиране Комунистичка партија Хрватске и Комунистичка партија Словеније.

КПЈ и грађански рат у Шпанији

Након позива Коминтерне свим интернационалцима да се прикључе ослободилачком рату шпанског народа на Пиринеје, велики је био одзив припадника КПЈ. Главна база за регрутовање бораца била је у Паризу. На Пиринејским пољима се борило 1.700 југословенских добровољаца, од чега је 700 погинуло, а већина је пребегла у Француску после победе Франкове армије. Пред Мадридом је погинуо и Благоје Паровић, члан ЦК КПЈ и политички комесар 13. интернационалне бригаде.

КПЈ и Стаљинове чистке

Јосиф Стаљин је елиминисао потенцијалне конкуренте по свом нахођењу. Проглашавао је комунисте за Троцкисте, Бухариновце, Петоколонаше и наређивао њихову физичку ликвидацију. Служба НКВД одиграла је пресудну улогу у егзекуцијама. Већина оптуженика је била хапшена и одвођена у затвор Љубјанка у Москви и стрељана по кратком поступку.

У Стаљиновим чисткама су нестали и југословенски комунисти: Филип Филиповић, Ђуро Цвијић, Коста Новаковић, Сима Марковић, Владимир Чопић, Раде Вујовић, Камило Хорватин. Нарочито је био сликовит пример Милана Горкића. Он је из Париза позван у Москву на реферисање. Предочена му је оптужба на преко седамдесет страна која га оптужује да је ковао планове против ЦК КПЈ. Горкић је затворен и ликвидиран.

Пета земаљска конференција КПЈ

Од највећег значаја за припреме које је КПЈ предузимала у циљу оспособљавања за наредне историјске задатке који су се налазили, била је Пета земаљска конференција која је одржана од 19. до 23. октобра 1940. године у предграђу Загреба.

Основни закључци су били да је конференција разрадила политичку линију КПЈ у условима Другог светског рата. Партија није долазила у сукоб са Коминтерном али је слободније тумачила њену генералну линију, анализирајући националну стварност.

На крају је конференција изгласала нови Централни комитет од 29 чланова и 9 кандидата за чланове, а за генералног секретара је изабран Јосип Броз Тито. КПЈ је у то време имала 7.000, а СКОЈ 17.800 чланова.[3]

КПЈ у рату и револуцији

Првих дана маја 1941. године у Загребу је одржано партијско саветовање на коме је Централни комитет Комунистичке партије Југославије оценио је да су унутрашњи догађаји наметнули да се на ширем форуму партијског актива размотре мартовски и априлски догађаји и донесу одговарајуће одлуке за даљи развитак ослободилачке и револуционарне борбе радничке класе и народа Југославије.[4]

Након Немачког напада на СССР, 22. јуна 1941. године, Тито сазива хитну седницу Политбироа ЦК КПЈ у Београду на којој је Централни Комитет издао проглас народина Југославије у коме га позива на оружану борбу против Немаца.

На седници Политбиро ЦК КПЈ одржаној 4. јула 1941. године у вили Владислава Рибникара у Београду, одлучено је да се од саботажа и диверија пређе на општи устанак; да партизански рат буде основна форма развијања устанка. На састанку су присуствовали: Тито, Александар Ранковић, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић Темпо и Иво Лола Рибар. На том састанку оформљен је Главни штаб партизанских одреда Југославије првенствено од најужег руководства Политбироа. У Главни штаб за Србију су притом ушли: Сретен Жујовић, Бранко Крсмановић, Филип Кљајић Фића, Никола Груловић и Родољуб Чолаковић.

Уследили су седмојулски пуцњи у Белој Цркви код Ваљева и почетак устанка у Србији. Већ прве године рата, КПЈ имала значајне губитке међу својим члановима. Тако су у 1941. страдали: Ратко Митровић, Божидар Аџија, Марко Орешковић Крнтија, Милан Благојевић, Раде Кончар, Драгојло Дудић и многи други.

Након повлачења са слободне територије у Србији, Политбиро је одржао састанак у Дренови, близу Пријепоља, 7. децембра 1941. Тито је под утиском пораза у Србији понудио своју оставку, али она није била прихваћена. На састанку је олучено да се забрањује постојање паралелних војних формација на слободној територији и да се води оружана борба са четницима.

После састанка почело је заоштравање класне борбе. Почела су секташтва и левичарска скретања. Тако је дошло до крвавих одмазди над партизанским борцима и народом на Каменој Гори, близу Нове Вароши. Ова скретања су се наставила и у Црној Гори и Херцеговини. Долазило је до масовних стрељања без пресуда.

Под утисаком међународних дешавања, Партија је организовала Прво заседање АВНОЈ-а у ослобођеном Бихаћу. Тада је АВНОЈ донео сијасет важних одлука за будуће уређење Југославије.

У ослобођеној Фочи, донесени су „Фочански прописи“.

У прекретној години Другог светског рата (1943), Партија се налази пред великим искушењима. Проживљава велике немачке офанзиве у Босни и Црној Гори. У револуционарној 1943. Главни Штаб је изгубио још једног свог члана. На Гламочком пољу је погинуо Иво Лола Рибар, само неколико дана пре Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу.

На Другом заседању АВНОЈ-а, донесене су кључне одлуке ка проглашењу нове Југославије, забрањен је краљу повратак у земљу а Тито је проглашен за маршала.

У 1944. години Партија се труди да што више омасови народни покрет. Долазе и војне мисије, признавање нове Југославије и почетак ослобођења земље. И у овој години, Партија губи велики број својих чланова. Тако је страдао генерал Франц Розман Стане. По уласку у Србију погинуо је заменик команданта Друге пролетерске бригаде Миодраг Миловановић Луне.

У завршној години рата, Партија ради на организацији и раду земље после ослобођења. Сурово се обрачунава са петоколонашима и народним непријатељима. У том периоду губи још једног члана Политбироа. На прелазу у ослобођени Београд погинуо је члан Главног Штаба Народноослободилачке војске Иван Милутиновић. На крају године смртно је страдао генерал Петар Драпшин, а на Косову је убијен Секретар месног комитета КП Косова и Метохије Миладин Поповић.

29. новембра 1945. године народно председништво проглашава, у Уставотворној скупштини, Федеративну Народну Републику Југославију и с том одлуком дефинитивно укида у Југославији монархију на челу са Петром II Карађорђевићем и целом династијом Карађорђевића.

Партија се окреће изградњи земље. Најважније питање које се пред њом постављало јесте било питање аграрне реформе.

КПЈ и сукоб са Информбироом

Почетак разлаза између КПЈ и СКП(б) започет је резолуцијом Информбироа 1948. у Букурешту. Још пре доношења резолуције, КПЈ је искљичила из Политбироа Сретена Жујовића Црног и Андрију Хебранга јер су се окренули против петогодишњег плана за изградњу земље и јер су се залагали да треба у свему следити Совјетске принципе.

Јединственост КПЈ према резолуцији Информбироа је показана на Петом конгресу у Београду. На овом Конгресу Југословенски ЦК се бранио од Информбировских клевета и исказао жељу да се са још већом снагом изгради социјализам у земљи.

У великој дворани Војнопешадијског училишта, исто оној у којој је 1946. одржано суђење Дражи Михаиловићу, окупило се 21. јула 1948. 2.344 делегата изабраних од 468.175 чланова КПЈ, колико их је било у јулу 1948. године.

Конгрес је заседао шест дана. Избор за нови ЦК је био последњег дана. Изборна комисија на челу са Милошем Минићем је прогласила резултате гласања око поноћи. За Тита је гласало 2.318 делегата, а само је 5 делегата је било против тј. прихватило Стаљинову линију. Тако је ново поверење добио стари ЦК, са Титом на челу.

Јануара 1949. одржан је III Пленум ЦК КПЈ на коме је дата пуна подршка КПЈ у даљем изграђивању социјализма у земљи.

Након друге резолуције Информбироа (ИБ)-а у Будимпешти 1949. КПЈ је још више клеветана у земљама источног Лагера.

Поједини њени чланови су проглашавани троцкистима, шпијунима, агентима и петоколонашима. Дошло је до великих кадровских промена у партији. У време борбе са Информбироом (1948—1956), евидентирано је 55.663 лица која су се изјаснила за Стаљинову линију. Сукоб са информбироом је доста коштао КПЈ. Долазило је до искључивања, одузимања ордена, споменица, заслуга, избацивања са посла и затварања.

Биланс сукоба КПЈ са ИБ-ом изгледа овако: За Резолуцију Информбироа су се изјаснила 2.616 политичка функционера, 3 члана Политбироа ЦК КПЈ (Жујовић, Хебранг, Нешковић), 8 чланова КПЈ, 16 чланова ЦК републичких КП, 50 чланова обласних комитета и 733 члана среских комитета. За Резолуцију Информбироа су се определила 28.880 учесника Народноослободилачког рата и 4.153 припадника Југословенске армије.

Укупно је у борби са ИБ-ом избачено из Партије 75% чланова Партије. Они су попуњавани врло брзо новим, млађим снагама, верним линији којом иде КПЈ. Ипак, сукоб са Информбироом није био нимало пријатан и ставио је Партију на највећа искушења до тада.

Савез комуниста Југославије

Savez komunista Jugoslavije članska knjižica
Чланска књижица Савеза комуниста Југославије од 1952. до 1990. године
Josip Broz Tito uniform portrait
Јосип Броз Тито, ратни вођа Комунистичке партије Југославије и доживотни председник Југославије.
Komunistički natpis u Pasaduru
Лого Савеза комуниста Југославије

У јеку борбе са Информбироом, у Загребу је од 2. до 7. новембра 1952. био одржан Шести конгрес КПЈ, на коме је дата оцена искуства борбе против Стаљина, а такође је изречена и критика стаљинизма као друштвеног система. На Конгресу је КПЈ утврдила основни правац друштвеног развоја на основама самоуправљања. У исто време започето је мењање револуционарне организације у складу са новим друштвеним условима и потреби при преласку на самоуправљање. Конгрес је усвојио извештај Тита и константовао да увођење раничког самоуправљања у предузећима има одлучујући значај за даљи развој и учвршћивање социјалистичке демократије у земљи.

Конгрес је предложио да Народни фронт прерасте у јединствену и активну масовну политичку организацију радног Социјалистички савез радног народа Југославије (ССРНЈ).

Конгрес је решио да Комунистичка партија Југославије промени назив у Савез комуниста Југославије, по Савезу између комунистичких Партија коју је некад предлагао Лењин.

После привремене стабилизације партије, долази нова бура. Због својих чланака у листу Нова мисао, Милован Ђилас је скренуо пажњу на себе. Овакви чланци су имали превише либералистички карактер и критику комунизма.

На III Пленум Савеза комуниста Југославије у Београду јануара 1954. Пленум је донео одлуку да је Милован Ђилас водио линију супротну политичкој линији читавог Савеза, да је унео забуну у јавности и нанео озбиљну штету комунистима и читавој земљи, да се лично изоловао из читавог савеза и својим радовима утирао пут ка разбијању идејног и организационог јединства Савеза комуниста Југославије, па је зато Милова Ђилас искључен из ЦК СКЈ, удаљен са свих функција и кажњен последњом опоменом. Касније је на састанку основне организације у београдском рејону у коме живи искључен и из Партије.

Након стабилизације односа са Совјетским Савезом и завршетка дуготрајне борбе са Информбироом, Савез комуниста Југославије наставља са учвршћивањем своје линије. Седми конгрес СКЈ одржан је у Љубљани априла 1958. године у присуству 1.795 делегата. Конгрес је истакао да је развијање друштвеног самоуправљања један од главних задатака комуниста. Седми конгрес је усвојио нови Програм Савеза комуниста, који је означио циљеве за које се боре комунисти Југославије у спољној и унутрашњој политици.[5]

Децембра 1964. године у Београду је одржан Осми конгрес СКЈ, који је дао свестрану анализу резултата и успеха, стабилности и тешкоћа у развитку југословенске земље. На њему су постављене идејне основе и створени предуслови за привредну и друштвену реформу.

Јула 1966. године одржан је Брионски пленум ЦК СКЈ који је искључио Александра Ранковића и Светислава Стефановића због злоупотреба Службе државне безбедности. У Београду је марта 1969. године одржан Девети конгрес СКЈ, на којем је главни реферат поднео Тито. На овом конгресу доминирала су питања у вези са спровођењем привредне и друштвене реформе у Југославији. У спољној политици СКЈ, ће се убудуће борити за учвршћивање независности, поштовања суверенитета и за равноправне односе међу народима и државама.

СКЈ се налази у озбиљној кризи 1970, 1971. и 1972. године. Појава МАСПОК-а у Хрватској и рађање либералистичких идеја у Србији су почели да из темеља љуљају читав СКЈ. Након првих појава националистичких схватања у Хрватској, дошло је до реакције у ЦК СКЈ ради сузбијања оваквих појава.

О овим променама у Хрватској говорила је Савка Дабчевић-Кучар. Она је поднела реферат у коме је подржавана таква линија од стране ЦК Савеза комуниста Хрватске. На 22 седници ЦК СКЈ Савка Дапчевић је потврдила да је масовни покрет у Хрватској део политике Савеза комуниста Хрватске. За консолидацију политичке ситуације у земљи значајна је 21. Седница Председништва СКЈ у Карађорђеву где је Тито осудио овакве промене у Хрватској. После овога своје оставке су поднели Савка Дабчевић, Милош Жанко, Мика Трипало, Пера Пиркер, Марко Копртл и Јанко Бобетко. Такође је одлучено да се са досадашњих функција смене досадашњи председник и потпредседник ЦК Загреба Срећко Бијелић и Драгутин Харамија, а за новог председника ЦК КПЈ изабрана је Милка Планинц.

Дијаментрално супротно од националистичких скретања у Хрватској у Србији су се појавиле либералистичке струје у најужем руководству ЦК Србије. Акцент је био на економији тј. либералнијем економском моделу, већим овлашћењима директора привредних субјеката. Наравно то је било у супротности са Радничким самоуправљањем које је све више постајало кочница даљем економском развоју. Главни представници били су: председник ЦК СКС Марко Никезић, Секретар СКС др Латинка Перовић, Председник Покрајинског комитета ЦК Војводине Мирко Чанадановић и секретар Милош Радојичић. Под великим притисцима, сви поменути су поднели оставке на своје функције и чланство у Савезу комуниста. После тога је уследила велика „чистка“ међу привредницима у Србији и велики број директора фирми, успешних привредника је смењен. То је имало озбиљне последице на економски развој Србије. Уместо Никезића и Перовићеве изабрани су др Тихомир Влашкалић и Никола Петровић.

Маја 1974. године у Београду је одржан Десети конгрес СКЈ на коме је главни реферат поднео Тито. Конгрес је усвојио реферат и дао једнодушну подршку даљем учвршћењу равноправности, братства и јединства народа и народности и још већу афирмацију спољне несврстане политике.

Једанаести конгрес СКЈ је одржан у Београду јуна 1978. године. Тито подноси реферат „Савез комуниста Југославије у борби за даљи развитак социјалистичке самоуправне и несврстане Југославије“. Конгрес је обавезао комунисте да морају бити свуда где се одвија политичка и самоуправна активност радних људи и грађана.

Криза и распад Савеза комуниста Југославије

После Титове смрти (1980), Савез комуниста Југославије, вербално, на све начине покушава да очува јединство. Сви се заклињу у Тита. Колективно руководство које је дошло на место Тита је разједињено и свако гледа пре свега интересе републике коју представља.

Деведесетих година долази до најтеже кризе Савеза и коначног краја. Последњи покушај очувања јединства покушан је на XIV ванредном конгресу СКЈ у Београду 1990. године. На конгресу се водила оштра полемика између представника делегата Србије и Словеније. Делегати из Србије су предлагали очување јединства СКЈ, док су делегати Словеније захтевали лабавији савез тј. стварање Савеза радничких савеза комуниста. Након два дана вербалног рата између Срба и Словенаца 22. јануара 1990. у 22,30 председник Савеза комуниста Словеније Милан Кучан, пружа руку и поздравља Милана Панчевског, председавајућег и креће према излазу из дворане, заједно са 106 словеначких делегата, а недуго потом, после краћег убеђивања и консултација, а као знак подршке словеначком руководству, уследио је и излазак делегата из Савеза комуниста Хрватске предвођених својим председником Ивицом Рачаном.

Око поноћи 22. јануара 1990. конгресна дворана је испражњена. Тако се Савез комуниста Југославије политички дезинтегрисао и формално престао да постоји. Кренуло је отцепљење република а ускоро крвави грађански рат у Словенији, Хрватској и Босни, што је означило крај Авнојске Југославије.

Вође Комунистичке партије Југославије / Савеза комуниста Југославије

Секретари Комунистичке партије Југославије

Име Трајање мандата Функција, белешке
Филип Филиповић
Живко Топаловић
април 1919 — јун 1920. политички секретари
Владимир Ћопић организациони секретар
Павле Павловић
Јакоб Ластрић
јун 1920 — август 1921. Председници Централног партијског већа
Филип Филиповић
Сима Марковић
политички секретари
Владимир Ћопић организациони секретар
Након забране легалног деловања 1921, вођство над Партијом преузело је, јуна 1921, Алтернативно централно партијско руководство:
Коста Новаковић
Триша Кацлеровић
Моша Пијаде
август 1921 — јул 1922. Алтернативно централно партијско руководство
Раскол у руководству одвео је до формирања Извршног комитета Комунуистичке партије у емиграцији, односно опозције руководству КПЈ:
Сима Марковић септембар 1921 — јул 1922. Извршни комитет Комунуистичке партије у емиграцији
фракције су уједињене на Првој земаљској конференцији КПЈ одржаној у Бечу јула 1922.
Сима Марковић јул 1922 — мај 1923. секретар
Триша Кацлеровић мај 1923 — мај 1926. секретар
Сима Марковић мај 1926 — април 1928. политички секретар
Радомир Вујовић организациони секретар
Коминтерна је априла 1928. сменила дотадашњи састав Централног комитета и именовала привремено руководство.
привремено руководство под
Ђуром Ђаковићем
април — новембар 1928.
Јован Малишић новембар 1928 — пре 1934. политички секретар
Ђуро Ђаковић новембар 1928 — април 1929 организациони секретар
Партијско руководство је од 1930. било у изгнанству у Бечу, без контакта са Југославијом до 1934.
Милан Горкић децембар 1934 — новембар 1936. политички секретар
новембар 1936 — 23. октобар 1937. генерални секретар; смакнут у Москви 1. новембра 1937.
Јосип Броз Тито новембар 1936 — мај 1938. организациони секретар; од децембра 1936. налазио се у Југославији
привремено руководство под
Јосипом Брозом Титом
мај 1938 — март 1939.
Јосип Броз Тито март 1939 — 4. мај 1980. генерални секретар; од 13. августа 1964. председник Председништва

Председници Председништва Савеза комуниста Југославије

Почетак мандата Крај мандата Име Националност Република (Покрајина) рођења
13. август 1964. (1937) 4. мај 1980. Јосип Броз Тито Југословен СР Хрватска
19. октобар 1978. 23. октобар 1979. Бранко Микулић Хрват СР Босна и Херцеговина
23. октобар 1979. 20. октобар 1980. Стеван Дороњски Србин СР Србија (Војводина)
20. октобар 1980. 20. октобар 1981. Лазар Мојсов Македонац СР Македонија
20. октобар 1981. 29. јун 1982. Душан Драгосавац Србин СР Хрватска
29. јун 1982. 30. јун 1983. Митја Рибичич Словенац СР Словенија
30. јун 1983. 26. јун 1984. Драгослав Марковић Србин СР Србија
26. јун 1984. 25. јун 1985. Али Шукрија Албанац СР Србија (САП Косово)
25. јун 1985. 28. јун 1986. Видоје Жарковић Црногорац СР Црна Гора
28. јун 1986. 30. јун 1987. Миланко Реновица Србин СР Босна и Херцеговина
30. јун 1987. 30. јун 1988. Бошко Крунић Србин СР Србија (САП Војводина)
30. јун 1988. 17. мај 1989. Стипе Шувар Хрват СР Хрватска
17. мај 1989. 17. мај 1990. Милан Панчевски Македонац СР Македонија

Види још

Референце

  1. ^ Историја СКЈ, 62-64. стр.
  2. ^ Историја СКЈ, 104-107. стр.
  3. ^ Историја СКЈ, 165. стр.
  4. ^ Историја СКЈ, 178-180. стр.
  5. ^ Историја СКЈ, 404-410. стр.

Литература

Спољашње везе

Борба (новине)

Новине "Борба", независан политички и друштвени лист који је 1922. године покренула Комунистичка партија Југославије.

Први број је изашао 19. фебруара 1922. године у Загребу. Лист је забрањен 13. јануара 1929. године, после увођења Шестојануарске диктатуре.

Поново је излазио током Другог светског рата у ослобођеном Ужицу, од 19. октобра до 27. новембра 1941. године и у Босанској крајини од 1. октобра 1942. до 27. фебруара 1943. године. Штампала се у селу Дринићу.

После ослобођења Београда, 15. новембра 1944. године почео је поново да излази као дневни лист, а од 22. октобра 1948. године у Загребу, као орган КПЈ (СКЈ).

У Борби су између осталих као уредници, односно главни уредници или директори учествовали: Златко Шнајдер, Владимир Чопић, Иван Крндељ, Огњен Прица, Јосип Краш, Веселин Маслеша, Маријан Стилиновић, Пуниша Перовић, Вељко Влаховић, Влајко Беговић, Лазар Мојсов, Мома Марковић, Владимир Дедијер, Здравко Чолић и Димитрије Бајалица.

Од 9. јуна 1954. Борба је орган ССРНЈ (Социјалистичког савеза радног народа Југославије).

Лист је одликован Орденом заслуге за народ са златном звездом и Орденом братства и јединства са златним венцем.

Борба је приватизована крајем 2008. године и први редизајнирани број изашао је 15. јануара 2009. године.

Под новим руководством, на чијем је челу био нови власник и главни уредник Иван Радовановић, Борба је излазила неколико месеци и током 2009. године, после 87 година постојања, лист је угашен.

Друга земаљска конференција КПЈ

Друга земаљска конференција Комунистичке партије Југославије одржана је од 9. до 12. маја 1923. године у Бечу.

Мајско саветовање ЦК КПЈ

Мајско саветовање Централног комитета Комунистичке партије Југославије одржано је 4. маја 1941. године у Загребу, с циљем да се КП Југославије организационо прилагоди новим условима и да се утврде задаци КПЈ у условима фашистичке окупације. Саветовању су присуствовали сви из националних и покрајинских руководстава КПЈ, осим из Македоније.

Обзнана

Обзнана је назив за одлуку државног врха Краљевине СХС да 29. децембра 1920. године забрани рад Комунистичке партије Југославије.

Политбиро

Политбиро (политички биро) је извршни, оперативни део одређеног обично вишег руководећег органа политичке партије или друге политичке или друштвене организације и има одређене надлежности и обично статутом предвиђене обавезе да спроводи његове одлуке и ставове и обавља текуће послове између две седнице органа, а у пракси многих партија уздиже се у носиоца политичке иницијативе и усмеривача целе организације.

Политбиро Централног комитета Савеза комуниста Југославије је сачињавао одређени број чланова Централног комитета. Централни комитет је бирао Политбиро ради обављања послова између његових седница. Политбиро ЦК Савеза комуниста Југославије је у одређеним условима и самостално доносио одлуке, директиве, прогласе и остало. Према статуту усвојеном на Шестом конгресу КПЈ не предвиђа се стварање Политбироа, већ Извршни комитет ЦК КПЈ обавља послове између заседања Централног комитета СКЈ, припремање и сазивање седница комитета, коме одговара за свој рад.

Седницама је председавао и водио их Генерални секретар.

У СФР Југославији је свака републичка партијска организација имала властити Извршни комитет СК. Извршни комитет је 1982. године преименован у Председништво.

Председници Социјалистичке Федеративне Републике Југославије

Ово је списак шефова државе некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (Демократска Федеративна Југославија 1945—1946, Федеративна Народна Република Југославија до 1963).

Савез комуниста Босне и Херцеговине

Савез комуниста Босне и Херцеговине (СК БиХ) је био политичка партија, која је као републичка организација Савеза комуниста Југославије, деловао на територији Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине.

Настао је 1948. године под називом Комунистичка партија Босне и Херцеговине (КП БиХ) од дотадашњег Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину. Године 1952. после Шестог конгреса КПЈ, на коме је Комунистичка партија Југославије (КПЈ) променила назив у Савез комуниста Југославије (СКЈ) и Комунистичка партија Босне и Херцеговине је променила назив у Савез комуниста Босне и Херцеговине.

Године 1981. Савез комуниста Босне и Херцеговине имао је 391.244 чланова.

Почетком 1990. године Савеза комуниста БиХ је променио назив у Савез комуниста Босне и Херцеговине — Странка демократских промјена (СК БиХ — СДП), а потом у Социјалдемократска партија Босне и Херцеговине (СДП БиХ) која данас представља његовог правног наследника. На првим вишестраначким изборима у Босни и Херцеговини, који су одржани новембра 1990. године, СК БиХ — СДП освојила је 6% или 12 посланичких места.

Савез комуниста Косова

Савез комуниста Косова био је покрајинска организација Савеза комуниста Југославије, која је од 1944. до 1990. године деловала на САП Косову.

Као и друге републичке и покрајинске организације, и СК Косова је захваљујући процесима децентрализације од средине 1960-их година стекао аутономију у односу на водство Партије у Београду. Тада су Савезом комуниста Косова почели доминирати локални кадрови албанске националности који су се залагали за што већу аутономију Косова у оквиру Југославије. Ти су захтеви испуњени Уставом из 1974. године којим је Косово де факто стекло статус федералне јединице, иако формално у саставу СР Србије. Савез комуниста Косова је тада у СКЈ уживао сличан ономе какав је уживала покрајина у Федерацији.

Крајем 1980-их година је Савез комуниста Србије под Слободаном Милошевићем покренуо кампању, с циљем да се ограничи аутономија Косова, а чему се руководство СК Ковова оштро супротстављало. То је довело до сукоба који је завршен када су почетком 1989. године под претњом војске и милиције челници СК Косова присиљени на оставку, а руководства су преузеле присталице Слободана Милошевића.

Године 1990. се Савез комуниста Косова, се заједно са СК Војводине, утопио у нову Социјалистичку партију Србије.

Савез комуниста Македоније

Савез комуниста Македоније (мкд. Сојузот на комунистите на Македонија) је био политичка партија, која је као републичка организација Савеза комуниста Југославије, деловао на територији Социјалистичке Републике Македоније.

Основан је у току Народноослободилачког рата, 19. марта 1943. године у Тетову под називом Комунистичка партија Македоније (мкд. Комунистичка партија на Македонија) од од дотадашњег Покрајинског комитета КПЈ за Македонију. Први састав Централног комитета су чинили: Лазар Колишевски (политички секретар), Мара Нацева (организациони секретар), Цветко Узуновски, Кузман Јосифовски, Страхил Гигов и Бане Андреев.

Године 1952. после Шестог конгреса КПЈ, на коме је Комунистичка партија Југославије (КПЈ) променила назив у Савез комуниста Југославије (СКЈ) и Комунистичка партија Македоније мења назив у Савез комуниста Македоније.

Године 1981. Савез комуниста Македоније имао је 149.620 чланова.

Пре првих вишестраначких избора, одржаних новембра 1990. године, партија је променила назив у Савез комуниста Македоније — Партија за демократски преображај (мкд. Сојузот на комунистите на Македонија — Партија за демократска преобразба). Истовремено је дошло и до промене идеологије из комунизма у социјалдемократију.

На први вишестраначки изборима у Македонији, који су одржани 11. и 25. новембра 1990. године, Савез комуниста Македоније-Партија за демократски преображај освојо је друго место и 31 мандат у Собрању.

На конгресу, одржаном априла 1991. године, партија је добила нови назив, под којим и данас делује, Социјалдемократски савез Македоније (мкд. Социјалдемократски сојуз на Македонија).

Савез комуниста Словеније

Савез комуниста Словеније (СКС; словен. Zveza komunistov Slovenije, ZKS) је била партија основана 1919. године под именом Комунистичка партија Словеније (КПС; словен. Komunistična partija Slovenije, KPS). Касније исте године се ујединила са СРПЈ(к) и постала део те организације. Године 1937. обновљен је рад Комунистичке партије Словеније као дела Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Савез комуниста Србије

Савез комуниста Србије (СКС) је била политичка партија, која је као републичка организација Савеза комуниста Југославије, деловала на територији Социјалистичке Републике Србије.

Настала је маја 1945. године под називом Комунистичка партија Србије (КПС) од дотадашњег Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Године 1952. после Шестог конгреса КПЈ, на коме је Комунистичка партија Југославије (КПЈ) променила назив у Савез комуниста Југославије (СКЈ) и Комунистичка партија Србије је променила назив у Савез комуниста Србије.

Током седамдесетих година, у оквиру Савеза комуниста Србије као засебни ентитети аутономију су стекли Савез комуниста Војводине и Савез комуниста Косова. Године 1981. Савез комуниста Србије имао је 907.672 чланова (од тога 203.350 СК Војводине и 91.381 СК Косова).

Уједињем Савеза комуниста Србије и Социјалистичког савеза радног народа Србије, 16. јула 1990. године настала је Социјалистичка партија Србије која је и правни наследник СК Србије.

Савез комуниста Хрватске

Савез комуниста Хрватске је основана 1937. године под именом Комунистичка партија Хрватске као део Комунистичке партије Југославије.

Са повратком Јосипа Броза Тита из емиграције, започиње рад на стварању Комунистичке партије Хрватске. У свом извештају о стању у КПЈ, Тито, 14. априла 1937. године, даје приказ стања у Хрватској. У њему он посебно истиче да је загребачку партијску организацију нашао у врло лошем стању, због бројних провала и хапшења чланова.

После тога Тито формира групу која преузима рад око оснивања Комунистичке партије Хрватске. Оснивачки конгрес је одржан у ноћи између 1. и 2. августа 1937. године у Аниндолу, код Самобора. Било је присутно 16 делегата, који су представљали партијске организације из ширег подручја Осијека, Сплита, Сиска, Сушака, Вараждина и Загреба. Рад оснивачког конгреса ограничио се на анализу тадашње ситуације партијских организација у Хрватској и на смернице будућег рада на узградњи КПХ.

На конгресу је изабран и Централни комитет, у који је ушло 12 чланова: Ђуро Шпољарић, Павле Грегорић, Андрија Жаја, Јосип Краш, Божидар Аџија, Анка Буторац, Иван Дујмић, Марко Орешковић, Драго Петровић, Владо Јанић Цапо, Вицко Јеласка и Ловро Курир.

Први значајнији потез КПХ било је оснивање Народног фронта, који је требало да представља широки народни покрет. Убрзо је дошло и до сукоба унутар вођства КПХ и то посебно око односа према ХСС-у. Поред тога направљено је више озбиљнијих пропуста у реаговању на важне политичке догађаје у земљи, попут не изласка на изборе 1938. године. У јесен 1939. године започиње реорганизација КПХ, а утицај комуниста почиње да расте у Хрватској, због чега бан Бановине Хрватске, уз подршку ХСС-а, забрањује рад свим организацијама које је контролисала КПХ.

У августу 1940. године одржана је Прва земаљска конференција КПХ, на којој је Раде Кончар изабран за организационог секретара КПХ.

Савез социјалистичке омладине Југославије

Савез социјалистичке омладине Југославије (ССОЈ; словен. Zveza socialistične mladine Jugoslavije, мкд. Сојуз на социјалистичката младина на Југославија) је био омладински огранак Савеза комуниста Југославије од 1974. до 1990. године. Он је настао уједињењем Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ) у организацију југословенске омладине - Народна омладина Југославије (НОЈ) (УСАОЈ је још 1946. променио назив у Народна омладина, али је уједињењм са СКОЈ-ем организационо измењен) децембра 1948. године. Године 1963. ова организација је променила назив у Савез омладине Југославије (СОЈ; словен. Zveza mladine Jugoslavije, мкд. Сојузот младина на Југославија), а 1974. године у Савез социјалистичке омладине Југославије. Ова организација постојала је све до 1990. године, када се распала заједно са Савезом комуниста Југославије. У оквиру ССОЈ-а је деловао и Савез пионира Југославије.

Социјалистички савез радног народа Југославије

Социјалистички савез радног народа Југославије (ССРНЈ; словен. Socialistična zveza delovnega ljudstva Jugoslavije, мкд. Социјалистички сојуз на работниот народ на Југославија) је био најмасовнија друштвено-политичка организација која је деловала у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији.

Настао је у августу 1945. године под називом Народни фронт Југославије (НОФ), односно на темељима Јединственог народноослободилачког фронта (ЈНОФ), организације која је за време Народноослободилачке борбе окупљала све појединце и организације који су помагали Народноослободилачки покрет.

Као и све остале организације у СФР Југославији, ССРНЈ је био под пуном контролом и доминацијом Савеза комуниста Југославије. Био је састављен из шест републичких и две покрајинске организације. На челу организације налазила се Савезна конференција ССРН.

С радом је престао 1990. након распада Савеза комуниста и увођења вишепартијског система. Неке њене републичке организације су се трансформисале у политичке странке социјалистичке оријентације, од којих је најпознатија Социјалистичка партија Србије (настала уједињењем СК Србије и ССРН Србије).

Трећа земаљска конференција КПЈ

Трећа земаљска конференција Комунистичке партије Југославије одржана је од 1. до 4. јануара 1924. године у Београду, уз учествовање 35 делегата. Конфернеција се бавила свим основним питањима стратегије КПЈ и њене организационе изградње. Ставови о тим питањима били су формулисани у посебним резолуцијама.

Централни комитет

Централни комитет (ЦК) је био орган у свакој комунистичкој партији. Састојао се од стотинак или чак више стотина чланова, у зависности од бројности партије. Чланове Централног комитета бирало је чланство на Конгресу партије, а предлагали су их ниже организационе јединице — окружне и општинске организације.

Заседања Централног комитета су обично најављивала неку битну промену политике партије или обрачун са неком групом. Састајао се неколико пута годишње и мање више акламацијом потврђивао правац политике који је предлагао Политбиро или Извршни комитет.

Централни комитет Савеза комуниста Југославије

Централни комитет Савеза комуниста Југославије (ЦК СКЈ) је био највиши руководећи орган у Савезу комуниста Југославије (СКЈ) између два конгреса.

Од априла 1919. до јуна 1920. године називао се Централно партијско веће СРПЈ(к), од јуна 1920. до фебруара 1925. године Централно партијско веће КПЈ и од фебруара 1925. до Шестог конгреса КПЈ, новембра 1952. године, Централни комитет КПЈ.

ЦК СКЈ је био највиши партијски орган у Југославији, у којем су били заступљени представници Партије из свих југословенских република и покрајина.

Централни комитет је нестао са политичке сцене јануара 1990. године, распадом Савеза комуниста Југославије.

Црвена помоћ

Црвена помоћ је била хуманитарна организација радничке класе у периоду од 1921. до 1941. године која се бавила пружањем заштите политичким затвореницима, жртвама белог терора и њиховим породицама указивањем правне, новчане, здравствене и друге помоћи.

Основана 1921. у СССР кад је Лењин упутио апел за помоћ гладнима у Русији, 1922. оријентише се на помоћ радницима капиталистичких земаља и 1924. прераста у Међународну црвену помоћ. Организације Црвене помоћи једне земље пружале су помоћ организацији оне земље у којој се због повећања репресија или притиска против бораца за радничка права указала потреба за већом или хитнијом помоћи. У Југославији је деловала од 1922. године.

Савез комуниста Југославије
Конгреси и
конференције
Важније седнице
Историја
Органи
Лидери Комунистичке партије Југославије / Савеза комуниста Југославије
Секретари
1920—1937
Генерални секретар
1937—1969
Председници Председништва
1969—1990

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.