Савезна Република Југославија

Савезна Република Југославија (скраћено СР Југославија или СРЈ) била је држава која је створена 27. априла, 1992, одлуком Скупштине СФРЈ, као заједничка држава Републике Србије и Републике Црне Горе. Војводина и Косово и Метохија имале су, услед мултиетничности, статус аутономних покрајина у оквиру Републике Србије, али са много мање надлежности, у односу на оне из времена СФРЈ.

Савезна Република Југославија је настала распадом СФРЈ, почетком деведесетих година 20. века. Постојала је до фебруара 2003. године, када је створена државна заједница са именом Србија и Црна Гора.[1][2]

Савезна Република Југославија
Југославија
Химна
Хеј, Словени
Савезна Република Југославија

СР Југославија на мапи Европе
Географија
Континент Европа
Регија Балкан и Панонска низија
Главни град Београд
Друштво
Службени језик српски
Религија православље, ислам, католицизам, протестантизам
Политика
Облик државе Савезна република
 — Председник Добрица Ћосић
Зоран Лилић
Слободан Милошевић
Војислав Коштуница
 — Премијер Милан Панић
Радоје Контић
Момир Булатовић
Зоран Жижић
Драгиша Пешић
Законодавна власт Савезна скупштина
Историја
Историјско доба савремено доба
 — Оснивање 1992.
 — Укидање 2003.
 — Статус Бивша држава
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 102.350 km²
Становништво 10.659.979 (2002)
Валута Југословенски динар[a]
Земље претходнице и наследнице
Савезне Републике Југославије
Претходнице: Наследнице:
Flag of Yugoslavia (1946-1992).svg СФР Југославија Србија и Црна Гора Flag of Yugoslavia (1992–2003); Flag of Serbia and Montenegro (2003–2006).svg

Формирање

Распад СФРЈ

Map of war in Yugoslavia, 1992
Југославија 1993. године

СФРЈ се распала у оружаним сукобима који су се нагло интезивирали и распламсали у лето и јесен 1991. године, а започели су проглашењем независности република Словеније и Хрватске 25.6.1991.[3][4] У Словенији је рат између ЈНА и републичке Територијалне одбране потрајао десетак дана са неколико десетина људи, а у Хрватској се сукоб претворио у вишегодишњи рат од 1991. до 1995. између Срба у Хрватској (које је подржала ЈНА до 1992) и оружаних снага Републике Хрватске.[5]

Хашка конференција

Од септембра 1991. краткотрајним састанком у Хагу, у Палати мира, почела је са радом Међународна конференција о Југославији под покровитељством Европске заједнице. То је била вишемесечна конференција са прекидима, а назива се Хашком или Хашко-бриселском конференцијом. У новембру 1991. године у Хагу тадашњи председавајући конференције, Питер Карингтон, предложио је да све југословенске републике добију независност и то без мењања граница. Председник Србије, Слободан Милошевић, одбио је да прихвати тај предлог, јер је Србима који су на великим подручјима Хрватске, Босне и Херцеговине били већина тиме одузимано право да наставе да живе у јединственој држави. Предност је дата праву република да се одвоје од СФРЈ, а не праву Срба и Југословена да остану у заједничкој државе.[6]

Права Словеније и Македоније, у којој је у септембру 1991. одржан референдум о одвајању од СФРЈ,[7] да се одвоје Милошевић није доводио у питање. Председник Црне Горе, Момир Булатовић, прво је прихватио Карингтонов предлог предлог, али је убрзо променио мишљење и стао на Милошевићеву страну.[8] Већ тада се могла предвиђати некаква федерација Србије и Црне Горе у будућности, с обзиром да је било само питање када ће се и БиХ одвојити од СФРЈ.

Процес формирања

После међународног признања Словеније и Хрватске у јануару 1992.[9] године постало је јасно да је СФРЈ престала да постоји. Милошевић је настојао да сачува државни континуитет стварањем мање југословенске државе, али је убрзо постало јасно да ће то бити федерација само Србије са Црном Гором. јер се на референдуму 29. фебруара и 1. марта 1992. и већина становника БиХ изјаснила за независност.[10] Још у јануару, формирана је још једна непризната република, и то на територији БиХ, названа Република Српска. Мада се већина становништва ове републике изјаснила на референдуму за останак у Југославији, Србија и Црна Гора су ово игнорисале, баш као и жељу народа у Републици Српској Крајини. Током марта и априла, на Жабљаку је једна посебна комисија писала нацрт првог Устава нове државе. Средином априла 1992., нацрт Устава нове државе је завршен и прослеђен републичким парламентима који су га усвојили. Међутим, важно је напоменути да је у Црној Гори одржан референдум 1. марта 1992. на коме се већина грађани изјаснили да Црна Гора уђе у федерацију са Србијом, а у Србији сличан референдум није одржан.[11]

Проглашење

Дана 27. априла 1992. године, у Београду су „остаци“ Скупштине СФРЈ, у којој су били посланици из Србије и Црне Горе, прогласили Устав Савезне Републике Југославије.[11] Застава нове државе остала је иста као и застава њене претходнице — само без петокраке звезде. Грб је постао двоглави орао у чијем су центру били историјски детаљи са грбова две републике. Химна је остала "Хеј, Словени". Наредног месеца, преостале трупе ЈНА су повучене са ратишта у Хрватској, али је људство рођено у РСК, као и локална Територијална Одбрана прерасла у Српску Војску Крајине. Део ЈНА је учествовао у почетку рата у БиХ, али је на исти начин он убрзо повучен, изузев, такође, људства рођеног у БиХ, које је са месном ТО, формирало Војску Републике Српске. У мају, остатак ЈНА је преименован у Војску Југославије.

Историја

Yugoslavia 1999 UN map
Карта Савезне Републике Југославије

1992—1996.

Чинило се да је останак назива „Југославија“, који се односио на претходне две државе- Краљевину Југославију и СФРЈ изабран препотентно, с обзиром да се и самим уставом, гарантовало да ће ову државу чинити само две последње пројугословенски расположене републике- Србија и Црна Гора. Становници тада непризнатих република: Републике Српске и Републике Српске Крајине сматрали су ово издајом, јер су до тада поштовали устав СФРЈ, а чак су желели и припајање Републици Србији, а и одреди ЈНА су са територије Црне Горе 1991. године интервенисали у Дубровнику, како би се Хрватска сачувала у саставу Југославије. Ипак САД и већина држава су прихватиле СРЈ, али је нису признале као наследника СФРЈ, често називајући ову државу називима као што су „простор Бивше Југославије“, „остатак Југославије“, неретко и њеним каснијим називом- „Србија и Црна Гора“, или пак само „Србија“. Већ 15. маја 1992. године, Савет безбедности Организације уједињених нација увео је потпуни ембарго на увоз овој држави, због ратова у БиХ и Хрватској, не признавши је, а самим тим је и не примивши у своје чланство. Тајно, ова држава је до почетка 1994. године подржавала материјално, паравојним формацијама, и на разне друге начине српску страну током распада Југославије. Ипак, по наређењу председника Србије, Слободана Милошевића, ова република је затворила границу према РС почетком горе наведене године, увевши на тај начин потпуни ембарго на увоз оружја и других сировина. То је довело до одлуке о делимичном суспендовању санкција, које су довеле до мањег смањења економске кризе и рекордне инфлације, којима је такође допринео и тада постављени нови гувернер Народне Банке- Драгослав Аврамовић. Такође, поред санкција према РС, поступно су прекидани сви контакти са РСК. То је ослабило положај Срба у овим државама, иако је неформалним каналима на ратиште, извесно, стигао одређен ратни материјал, пред ваздушну интервенцију НАТО пакта августа 1995. године. Иако позвана, СРЈ (по Милошевићевом наређењу) је у исто време одбила да интервенише како би спречила нестанак РСК, који се догодио након хрватске операције "Олуја“.250 хиљада Срба је прогнано из Хрватске и већином су долазили у Србију. Сви ови догађаји из касног лета те године довели су до преговора о миру, одржаних у Дејтону, у војној бази Рајт Петерсон, у новембру те године, на позив САД. Захтевало се присуство српског, црногорског (СРЈ још није била призната), муслиманског и хрватског руководства, представници Републике Српске нису били пожељни с обзиром да је против њих пред Хашким трибуналом била подигнута оптужница, па је Милошевић заступао њигове интересе. Након „Олује“, питање Крајине су све стране сматрали решеним. Након готово три недеље преговора, постигнут је договор, којим је БиХ подељена на два самостална ентитета, призната под истом заставом и са свега неколико заједничких институција: Републику Српску и Федерацију Босне и Херцеговине. Споразум је потписан 21. новембра 1995. године, а мир је званично склопљен у Паризу 14. децембра исте године. Уједињене нације су тада и укинуле санкције. Такође све суверене државе, изузев СРЈ и Хрватске (услед преостале српске територије у Западном Срему и околини Вуковара, која је била под контролом УН, до 1998. године, када је мирно интегрисана у Хрватску) тада су успоставиле међусобне дипломатске односе.

1996—1999.

Нато авијација срушила Мост слободе на Дунаву у Новом Саду.jpeg
Мост слободе у Новом Саду порушен током НАТО бомбардовања СРЈ

Како се од 1996-1998. ширио Рат на Космету, санкције су поступно враћене, и то од стране САД и ЕУ. Још пре тога, крајем 1996. и током 1997. године, и у Србији, и Црној Гори и на савезном нивоу, одржани су избори. Дотадашњи режим, у нешто измењеном облику, задржао је републичку власт у Србији, док је демократска опозиција освојила већину општина и градова, након вишемесечних грађанских и студентских демонстрација. Уз подршку до тада владајућег црногорског СНП-а, СПС и ЈУЛ задржале су већину и на савезном нивоу, те формирале и савезну владу. Нови сазив скупштине изабрао је Слободана Милошевића за новог председника СРЈ, након што су му истекла оба мандата председника Србије. Након више понављања републичких председничких избора, због недовољне излазности, за новог председника Србије изабран је Милан Милутиновић из СПС-а. Што се Црне Горе тиче, нови председник је постао Мило Ђукановић из ДПС-а, а та странка је освојила и парламентарну већину, што је протумачено као почетак демократије у Црној Гори. Нови режим је био за сарадњу са западом, веће надлежности републике у односу на федерацију, а у крајњој линији и независност. Своје идеје убрзо је почео да материјализује- најпре увевши полицијску контролу на свим административним прелазима са Србијом, а две године касније усвојивши немачку марку за званичну валуту, уместо динара. Пред реконституисање, 2002. године, марка је замењена евром. У то време, све више је јачао сукоб југословенских снага безбедности са сепаратистичком организацијом косовских Албанаца- ОВК, која је на овај начин покушала да издејствује независност Косова, која је на разне начине тражена више пута у прошлости. Све опсежније интервенције полиције, специјалне полиције и ВЈ довела је до правих ратних дејстава на Косову до почетка 1998. године и САД и ЕУ су тражиле долазак међународне верификаторске мисије ОЕБС-а, али је 23. априла 1998. године, на територије Србије спроведен референдум о доласку међународних страна на територију Србије, којим је убедљивом већином одбачен овај захтев западних земаља. Југославији су ове земље вратиле санкције, које је две године пре тога укинуо УН. Због све већег аутономаштва Црне Горе, све важније активности СРЈ на међународном плану преузело је руководство Србије- преговори са међународном заједницом у вези Косова и Метохије, препуштени су Србији, али и председнику СРЈ. И поред референдумског одбијања, како је сукоб на Космету јачао (иако је режим тврдио да је то обична антитерористичка интервенција, у борбе су сад били укључени и артиљерија, оклопне јединице и Ратно ваздухопловство), НАТО је запретио бомбардовањем Југославије већ крајем августа 1998. године. Како је у октобру опасност постала реална, Милошевић је одобрио долазак верификаторске мисије ОЕБС-а. Ипак, чак и тада, рат се наставио појачаним интензитетом, за шта је била оптужена Србија и СРЈ. Након пропасти преговора у Рамбујеу између Србије и косовских Албанаца, где су Албанци прихватили предлог споразума, а Срби не, инцидента у Рачку, за који су југословенске снаге оптужене без размишљања о евентуалној провокацији, као и пропасти договора између америчког дипломате Ричарда Холбрука и Слободана Милошевића, отпочео је вероватно најзначајнији догађај у једанаестогодишњој историји СРЈ, тј. проширење Косовског рата на целу њену територију, услед НАТО ваздушне агресије 24. марта-10. јуна 1999. године, којом је привреда, према неким новијим проценама претрпела штету од око 30 милијарди долара, те је уназађена за око деценију. Југословенске РВ и ПВО пружале су импозантан отпор НАТО-у, највећи отпор далеко моћнијем противнику, у периоду након Заливског рата, али је након неколико недеља потпуне изолације и усамљеног отпора била онемогућена да ефикасно пружа отпор. Иако је савезна влада већ у касним ноћним сатима 24-25. марта прогласила ванредно и ратно, Црна Гора, је одбила да прихвати ту одлуку: разлог је био заиста симболично дејство НАТО-а на њеној територији, које је, штавише, у потпуности престало након непуних 20 дана, кад је престао и отпор на овој територији. Лидери НАТО земаља сматрали су републички режим у Црној Гори пријатељским. Почетком јуна, Милошевић је уз посредство Русије и финског председника Мартија Ахтисарија, прихватио до тада најнеповољније услове прекида рата, по којима се југословенске снаге безбедности и администрација морају повући са Космета, како би уступиле место трупама УН, предвођених НАТО-ом: КФОР, и цивилној мисији УН: УНМИК-у. Потписивањем војно-техничког споразума у Куманову, рат је окончан, Војска Југославије као и полицијске снаге су се повукле са Космета, уступајући своје место међународним снагама и администрацији. Након дозволе југословенских власти, 12. јуна су на Космет, долазећи из БиХ, најпре стигле руске трупе, више дана држећи разне значајне објекте у покрајини, али су се касније већином повукле.

1999—2000.

Период од јуна 1999. до септембра 2000. године, обелижило је јачање и све чешће уједињавање опозиције у Србији, као и слабљење Милошевића, његове партије СПС и партије његове супруге, Мирјане Марковић- ЈУЛ, до чега је дошло услед веома лошег животног стандарда, очајне економске ситуације, санкција и никад непосреднијег и свежег ратног искуства. Још за време рата, министар иностраних послова, Вук Драшковић, говорио је страним медијима како је и Милошевић добрим делом крив за избијање рата. Његова странка- СПО- искључена је из владе и прешла у опозицију. У то време, СРЈ је готово постала синоним за Србију услед све већег аутономаштва Црне Горе. И поред медијске блокаде, покушаја ометања сигнала опозиционих електронских медија, популарност ДОС-а, коалиције демократских странака, формираног 10. јануара 2000. године је јачала, о чему говоре и све посећенији митинзи широм Србије. Полицијска репресија против опозиције је расла, а Милошевићев режим је сматрао да би се позиција учврстила још једним мандатом од народа. У јулу 2000. године, изненада, Милошевић доноси одлуку о уставним амандманима, којима су парламентарни избори постали непосредни, а председник се такође бирао директно. Расписани су сви избори на савезном нивоу, за 24. септембар као и локални избори за територију Србије. Црногорски режим је позивао на бојкот савезних избора, али је црногорска опозиција била у коалицији са Милошевићем. СПО, сад једна од водећих странака у ДОС-у, одбила је да учествује на њима, али је искључена из коалиције, која је за свог кандидата изабрала др. Војислава Коштуницу. ДОС је освојио већину општина и градова у Србији, релативну већину у оба већа савезне скупштине, а Коштуница је освојио апсолутно већину већ у првом кругу. Милошевић и социјалисти су одбили да признају пораз, објавивши да ће бити другог круга председничких избора 8. октобра, као и да по уставу, нови председник ступа на дужност тек у јуну наредне године. ДОС успешно позива грађане на непослушност, општи штрајк и демонстрације. Земља у потпуности стаје, када почињу рестрикције електричне енергије услед штрајка радника угљенокопа „Колубара“. Највеће демонстрације заказане су за 5. октобар. Тада су позвани људи из целе Србије на демонстрације, а иако није објављено, знало се да огромна критична маса има моћ за насилни преврат. И поред отпора Милошевићеве полиције, као и његовог позива војсци да интервенише, све структуре безбедности прелазе на страну народа, који заузима и пали зграде Савезне скупштине и РТС-а, чиме режим губи факторе контроле. У том тренутку, на улицама је било око милион људи. Последњи покушај опстанка на власти, Милошевић је извео у току народне ноћи, када је преко својих официра наредио покрет оклопних јединица против народа. И поред почетног поласка, тенкови су се вратили у касарне. Наредног дана, у Београд је допутовао руски министар иностраних послова, Игор Иванов, који је посредовао у разговорима између Милошевића и Коштунице. Милошевић је и јавно признао пораз, иако је претходно покушао да убеди Коштуницу да је по уставу он председник до јуна наредне године. У савезној скупштини, владајућу већину су формирали ДОС и бивши Милошевићев партнер СНП. Ове промене, убрзо су довеле и до републичких избора у Србији, те промене власти.

2000—2003.

Након Петооктобарских промена, дошло је до изласка земље из изолације, па су СР Југославији убрзо укинуте санкције ЕУ и САД. СРЈ је 1. новембра 2000. постала чланица Уједињених нација, а убрзо је примљена и у друге међународне организације: ОЕБС, Интерпол, ММФ и др. Црногорска власт је све више инсистирала на независности, или барем на потпуном преуређењу у „Савез две независне државе“. Главни проблеми нове власти, били су све жешћи терористички напади у такозваној „тампон зони" тј. копненој зони безбедности од пет демилитаризованих километара на подручју општина Прешево, Медвеђа и Бујановац, које је спроводила албанска терористичка организација ОВПБМ, током 2000. и у првој половини 2001. године, захтевајући припајање ове три општине Космету. Овај проблем је нешто касније решен, кад су избили сукоби са албанским терористима у Македонији, када је КФОР одобрио југословенским снагама безбедности повратак у копнену зону безбедности на територији те три општине. Истовремено, последња спорна територија између Хрватске и Црне Горе — Превлака, припојена је Хрватској, након преговора између Хрватске са једне и СРЈ и Црне Горе са друге стране. Фраза „Савез две независне државе“ све више је изговарана у Црној Гори, како су током 2001. године почињали преговори о преуређењу савезне државе између Србије и Црне Горе.

Дана 14. марта, 2002, званичници СР Југославије, Републике Србије и Републике Црне Горе, уз присуство Високог представника Европске уније, потписали су Полазне основе за преуређење односа Србије и Црне Горе, којима је предвиђено да СРЈ убудуће носи назив Србија и Црна Гора. 4. фебруара, 2003, формирана је државна заједница Србија и Црна Гора, заснована на равноправности двеју држава чланица, тј. државе Србије и државе Црне Горе, чиме су СРЈ и назив „Југославија“ престали да постоје.

Републике и аутономне покрајине

MapaSrbijeiCrneGore
Подела Савезне републике Југославије — републике и покрајине

СРЈ је била подељена на две републике,[12] а према уставу из 1990. у Републици Србији постојале су Аутономна покрајина Војводина и Аутономна покрајина Косово и Метохија.[13]

Име Главни град Застава Грб Локација
Република Србија (1990—2006)
АП Косово и Метохија
АП Војводина
Београд
Приштина
Нови Сад
Flag of Serbia (1992–2004) SR Serbia coa.png SerbiaMontenegro-Serbia
Република Црна Гора (1992—2006) Подгорица Flag of Montenegro (1994–2004)
Coat of arms of Montenegro (1992-2004).svg
SerbiaMontenegro-Montenegro2

Географија

Савезна Република Југославија је покривала површину од 102.350 km², са 199 km обале. Рељеф је био изразито разноврсан. Значајан део Србије је у равницама и нижим брдима (осим југа који је планински) а већи део Црне Горе покривају високе планине. Пошто Србија не излази на море, целокупна обала отпадала је на Црну Гору. На црногорској обали се налази једини фјорд у јужној Европи. Клима је била разноврсна на сличан начин. Север има континенталну климу (хладне зиме и врућа лета); централна област је комбинација континенталне и медитеранске климе; док на југу преовлађује јадранска клима дуж обале, а унутрашњост има врућа и сува лета и јесени, и релативно хладне зиме са много снега.[14]

Београд, са 1.717.863 становника по цензусу је био највећи град СРЈ. Остали значајни градови су били Ниш, Нови Сад, Крагујевац, Подгорица, Суботица, и Приштина, сваки са око 100.000 — 300.000 становника.

Политика

Председници

Milosevic-Lopez cropped
Слободан Милошевић

До 24. септембра 2000. године, председник СРЈ се бирао у Савезној скупштини, коју су чинили Веће Грађана и веће Република. Први председник ове државе. био је књижевник Добрица Ћосић од средине јуна 1992.[15] Почетком 1993. године, чланови СРС су га оптужили за покушај војног удара против председника Републике Србије- Слободана Милошевића, који је и иначе био једна од најзначајнијих особа за оснивање државе, па је уз подршку СПС-а, Ћосић био смењен у јуну 1993.[16] За његовог наследника је изабран члан СПС-а Зоран Лилић, који је остао на власти до краја мандата.[17] У јулу 1997. године, након истека оба мандата председника Републике Србије, Милошевић је изабран за председника СРЈ у Савезној скупштини 15.7.1997.[18] Ова, до тада више симболична, функција је од тада постала исувише значајна и Милошевић је имао готово диктаторски положај. У јулу 2000. године, усвојени су уставни амандмани, којима се председник бирао директним гласањем, и којима је Милошевићу отворен пут за нове мандате.[19] Ипак, изборе од 24. септембра 2000. године је изгубио, а након демонстрација 5. октобра те године, признао је пораз и повукао се у опозицију, јер је СПС изгубила и већину у скупштини, а убрзо и на републичком нивоу. Последњи председник СРЈ, био је Војислав Коштуница, и на том месту је остао до реконституисања 2003.[20]

Премијери

Stevan Kragujevic, Mian Panic i Dobrica Cosic,Skupstina
Добрица Ћосић и Милан Панић

По уставу, премијер СРЈ морао је да буде из републике одакле није председник.[21] Тако су сви председници савезних влада изузев првог били из Црне Горе, јер су председници били из Србије. Први премијер био је, додуше, амерички држављанин — Милан Панић (1992—1993), други Радоје Контић (1993—1998). Следећи је био Момир Булатовић (1998—2000). Први премијер након петооктобарских промена постао је Зоран Жижић, а након његове оставке 2001. године, последњи савезни премијер постао је Драгиша Пешић.

Војска

Прво и за сада једино потврђено обарање авиона са стелт технологијом извела је Војска Југославије, 27. марта 1999. у току НАТО бомбардовања СРЈ, када је оборен амерички бомбардер F-117A од стране 3. дивизиона 250. ракетне ПВО бригаде ВЈ.[22]

Привреда и економија

500milijardi
Последица хиперинфлације у СР Југославији, новчаница од 500.000.000.000 (петсто милијарди) југословенских динара.

Санкције и ембарго које су СР Југославији уведене резолуцијом 757 Савета безбедности Организације уједињених нација 30. маја 1992. Период санкција трајао је од маја 1992. до новембра 1995.[23] Санкције су довеле до драстичног пада животног стандарда и несташици основних животних намирница, лекова и енергената. Оне су имале разоран ефекат на привреду и економију ове државе. Дошло је до велике економске кризе у земљи и до појаве хиперинфлације, која је забележила и издавање новчанице са највећим апоеном (од 500.000.000.000 динара) икада у свету. Све ово довело је до пораста криминала у земљи, нарочито шверца.

  • 21. јануар30. јануар 1993. — криза „Бихаћ“ приликом проласка српских бродова Дунавом из Украјине чијом приликом је у СРЈ ушло 53-55.000 тона нафтних деривата што је било грубо кршења санкција према СРЈ.

Спорт

Југословенски спорт представљао је, како су многи истицали, „понос нације“ у тешким годинама кризе. Изузев у појединачним дисциплинама, сви спортисти су били искључени из међународних такмичења током ембарга 1992—1995. године. У мају 1992. године, КК „Партизан“ постао је првак Европе у кошарци, иако је као домаћин играо по страним халама. Иако квалификована, фудбалска репрезентација СРЈ није могла да учествује на Европском Првенству у Шведској 1992. године, штавише, играчи су ту информацију добили тек на аеродрому у Стокхолму. Уместо Југославије, наступила је Данска, која је била иза СРЈ у квалификацијама, међутим касније је чак освојила титулу. Југословенским тимовима и репрезентацији омогућени су поједини мечеви 1994. године након делимичне суспензије санкција, а у потпуности су рехабилитовани наредне године. Прву титулу донели су кошаркаши на ЕП у Атини 1995. године, када су у финалу славили против Литваније, док су трећепласирани Хрвати напустили победничко постоље, како „не би слушали југословенску химну“. На ОИ у Атланти наредне године, кошаркаши су били други, а права сензација су били трећепласирани одбојкаши. Фудбалски клубови су постизали просечне и лоше резултате наредних неколико година. Репрезентација је била, штавише, солидна, чим јој је омогућено да игра званичне мечеве, пласирала се на Светско првенство у Француској 1998. године, где је стигла до осмине финала, одакле је елиминисана од Холандије. Након квалификација са два историјска меча против Хрватске у групи, фудбалери су се пласирали и на ЕП 2000. године у Холандији и Белгији, где су стигли до четвртфинала, одакле их је елиминисала поново Холандија. Кошаркаши су освајали злата на свим наредним такмичењима 1997—2002, изузев ЕП-а 1999, када су били бронзани и ОИ 2000. Одбојкаши су били сребрни 1998. на СП, а златни на ОИ 2000. и ЕП 2001. Наредне године су освојили четврто место. Ватерполисти су били златни на ЕП 2001, а сребрни исте године на СП. Од осталих спортиста треба поменути прво место Монике Селеш, тенисерке, која је била првопласирана на ВТА листи, те је наступала под заставом СРЈ до 1993. године, кад је узела америчко држављанство. Пред реконституисање државе, успон је направила још једна тенисерка, Јелена Докић, са неколико освојених турнира и 4. местом на ВТА листи.

Референце

  1. ^ Баковић 2006.
  2. ^ СРЈ. Савезна скупштина 2003, стр. члан 1.
  3. ^ Југославија. Председништво 2012, стр. 85-87.
  4. ^ Шпирић и други 2004, стр. 32-33.
  5. ^ Шпирић и други 2004, стр. 49-50.
  6. ^ Логос 2016, стр. 819-820.
  7. ^ Чепреганов и други 2008, стр. 330-331.
  8. ^ Булатовић 2006, стр. XI-XII.
  9. ^ Сабор РХ.
  10. ^ Логос 2016, стр. 824.
  11. 11,0 11,1 Логос 2016, стр. 829.
  12. ^ Устав Савезне Републике Југославије 1992 & члан 2.
  13. ^ Устав Републике Србије 1990 & члан 6. У Уставу СРЈ нису споменуте АП Војводин и Косово јер нису биле делови СРЈ, него делови Републике Србије.
  14. ^ Јовичић, Живадин. Савезна Република Југославија : географски погледи и перспективе. Београд : Институт економских наука : Српско географско друштво, 1994.
  15. ^ Радоњић, 2015 & 75.
  16. ^ Радоњић, 2015 & 102-103, 112-113.
  17. ^ Радоњић, 2015 & 113, 177.
  18. ^ Радоњић, 2015 & 177-178.
  19. ^ Радоњић & 2015 207.
  20. ^ Радоњић, 2015 & 226-227, 230-233.
  21. ^ Устав Савезне Републике Југославије 1992 & члан 97.
  22. ^ Ђорђевић 2016.
  23. ^ Станивуковић, 1996 & 1(27).

Литература

Напомене

  1. ^ Новембра 1999. на Косову и Метохији и у Црној Гори уведена је немачка марка као званична валута, а 2002. је замењена евром.

Види још

Спољашње везе

1. новембар

1. новембар (1.11.) је 305. дан године по грегоријанском календару (306. у преступној години). До краја године има још 60 дана.

27. април

27. април (27.04) је 117. дан у години по грегоријанском календару (118. у преступној години). До краја године има још 248 дана.

4. фебруар

4. фебруар је тридесет пети дан у години у Грегоријанском календару. 330 дана (331 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

Југославија

Југославија је била назив за три сукцесивне државе у југоисточној Европи, које су носиле тај назив од 1929. до 2003. године. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је основана 1918. године, а 1929. званично преименована у Краљевину Југославију (понегде позната и као прва Југославија). Земља је током Другог светског рата била окупирана од стране сила Осовине. Током 1945. године, накратко је постојала Демократска Федеративна Југославија, формално монархија, али већ са доминантним републиканским уређењем, да би 29. новембра исте године била проглашена Федеративна Народна Република Југославија - федерација са 6 република и 2 аутономне покрајине (позната и као друга Југославија). 1963. године, донет је нови устав, којим је земља преименована у Социјалистичку Федеративну Републику Југославију. Почетком 1990-их година, СФРЈ се распала у грађанском рату, али су две бивше републике, Србија и Црна Гора, одлучиле да наставе југословенску идеју, па је 27. априла 1992. године проглашена Савезна Република Југославија (трећа Југославија). 3. фебруара 2003. године, донета је уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора, којим су ове две републике наставиле постојање заједничке државе још три године (до проглашења независности Црне Горе у мају 2006. године), али је назив „Југославија“ формално укинут.

Југославија на избору за Песму Евровизије

Југославија је учествовала на Песми Евровизије 27 пута (једном као СР Југославија). Дебитовала је 1961. и такмичила се сваке године до 1992, осим 1977, 1978, 1979, 1980. и 1985. Југославија је била једина комунистичка држава у Евровизији и природно једина земља из источног блока која је учествовала.

Југославију су током година представљали извођачи из пет од шест република које су чиниле Југославију. Извођачи су били из Босне и Херцеговине (4), Хрватске (11+1), Црне Горе (1), Србије (6+1) и Словеније (4), а једино Македонија није имала представника. Извођачи из Хрватске су били најуспешнији пошто су победили на 11 (плус један дует са српском певачицом) од 27 Југовизија.

Југославија је победила на Песми Евровизије 1989. Према правилима такмичења, Песма Евровизије 1990. се одржала у Загребу (сада Хрватска).

Од распада СФРЈ, иако је Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора) за разлику од бивших југословенских република била једина држава која је учествовала 1992. године, то ће јој остати једино појављивање до реорганизације државе и промене имена у Србија и Црна Гора. Под тим именом први пут ће учествовати 2004. (други пут од распада СФРЈ) и освојити 2. место. Резултати нових република су различити: Хрватска је имала некаквог успеха средином 90их, а Србија и Црна Гора и Босна и Херцеговина су имале успеха недавних година, док Македонија није никада ушла међу првих 10.

Југославија на олимпијским играма

Југославија је први пут на Летњим олимпијским играма учествовала 1920. године под заставом и именом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. На својим првим Олимпијским играма Југославија је имала укупно седамнаест представника . који су се такмичили у једином спорту у којем је узела учешће, фудбалу. На свом првом учешћу Југославија није освојила ниједну медаљу. Фудбалери су на олимпијском фудбалском турниру заузели четрнаесто место са два пораза из две утакмице.

Пре овог првог учешћа, спортисти из Хрватске, Словеније и са територије Војводине су учествовали на олимпијадама такмичећи се за Аустрију или Мађарску јер су пре Првог светског рата

ове територије припадале Аустроугарској, а међу овим спортистима били су и освајачи олимпијских медаља Момчило Тапавица, Милан Нералић и Рудолф Цветко. Краљевина Србија је као самостална држава имала своја два представника још на Олимпијади 1912. године.

Југославија је била представљана од стране спортиста под четири различита имена држава:

Краљевина Југославија (званично Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца до 1929) од 1920–1936

Федеративна Народна Република Југославија од 1948. до 1963.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија од 1963. до 1992. ЗОИ

Савезна Република Југославија, формирана од заједнице две државе Србије и Црне Горе у периоду од 1996–2002Две од Југославије отцепљене државе, Хрватска и Словенија, су своја такмичења на олимпијадама као независни тимови почели од ЗОИ 1992.. На Летњим олимпијским играма 1992. у Барселони су као независни такмичари учествовали спортисти из СР Југославије и Македоније зато што су Уједињене нације увеле међународне санкције Југославији, а Олимпијски комитет Македоније још није био оформљен. Од ЛОИ 2008. свих шест бивших република Југославије се независно такмиче на Олимпијским играма.

Југославија је била домаћин Зимских олимпијских игара 1984. у Сарајеву, а Београд је био кандидат за домаћина Летњих олимпијских игара 1992.

Југословенски шаховски шампионати

Турнир са великом традицијом. Изузетно јак састав турнира, нарочито у периоду од 1945-1991. када су учествовали шахисти из шест република, данас независних држава.

Од 1992. више нису учествовали шахисти из отцепљених република Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније, а од 2003. године организован је шампионатСрбије и Црне Горе. Пошто се Црна Гора од 2007. издвојила као независна држава организује се шаппионатСрбије, наследнице бивше Југославије. 2003. и 2004. није организован шампионат.

Грбови Србије кроз историју

Грбови Србије су се кроз векове мењали, добијали или губили неке елементе грба, али су увек задржавали основне симболе државности и државотворности Србије: сребрног двоглавог орла и четири оцила (мада их многи мешају са словом С).

Садашњи српски грб чини сребрни двоглави орао (у полету) оружан златно на црвеном штиту. Орао на грудима има црвени штит који сребрни грчки крст дели на четири дела са по једним оцилом у сваком делу.

У нашим домаћим зборницима и код Витезовића-Жефаровића јавља се као грб Србије сребрни крст на црвеном пољу са по једним сребрним оцилом између кракова крста. Орбини доноси исти грб са оцилима, окренутим према спољашњости, и једноглавим орлом са круном у средини крста као грб краља Вукашина. Званично се употребљавао овај грб у трећој деценији 18. века као део грба спојене карловачко-београдске и касније, по ослобођењу Србије, београдске митрополије. Грб карловачке митрополије потврдила је царица Марија Терезија 17. маја 1777, а крст са оцилима проширио се као саставни део различитих грбова и орнаментике дубоко у српски народ. Још данас чини крст са оцилима део грба патријаршије. И у штиту грба српске Војводине од 1848. до 1861. има сребрни крст на црвеном пољу са по једним, према спољашњости окренутим, оцилом између кракова крста.

Историја Србије

Историја Србије у политичко-историјском смислу обухвата период од досељавања Срба на Балкан у 7. веку до данас, а у географско-историјском смислу и целокупну историју територије данашње Србије пре досељавања Срба.

Република Црна Гора (1991—2006)

Република Црна Гора (1991-2006) је била федерална јединица Социјалистичке Федеративне Републике Југославије од 1991. до 1992. године, а затим Савезне Републике Југославије од 1992. до 2003. године, и потом Државне заједнице Србије и Црне Горе од 2003. до 2006. године. Главни град је била Подгорица, а за престоницу је проглашено Цетиње. Државни назив Република Црна Гора озваничен је уставним амандманом LXXXIV од 2. августа 1991. године, чиме извршена је промјена дотадашњег државног назива, који је гласио: Социјалистичка Република Црна Гора.

САО Книнска Крајина

САО Книнска Крајина (Српска аутономна област Книнска Крајина) је била самопроглашена српска аутономна област у СР Хрватској. Створена је 1990. и касније је названа само САО Крајина. САО Крајина је по проглашењу независности Хрватске, заједно са СО Славонија, Барања и Западни Срем, формирала Републику Српску Крајину

САО Романија

САО Романија-Бирач (Српска аутономна област Романија-Бирач) је била аутономна област у СР БиХ. Постојала је од 1991. до 1992., када је постала део Републике Српске Администрација САО Романије, касније САО Романије-Бирач се налазила на Палама.

САО Сјеверна Босна

САО Сјеверна Босна (Српска аутономна област Сјеверна Босна) је била српска аутономна област у СР БиХ. Постојала је од 1991. до 1992, када се ујединила са осталим српским областима БиХ и оформила Републику Српску. Главни град је био Добој.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија

Социјалистичка Федеративна Република Југославија (скраћено СФР Југославија или СФРЈ), бивша је југословенска држава која је постојала од краја Другог светског рата, до рата почетком деведесетих година двадесетог века. Она је била социјалистичка држава која је обухватала територије данашњих независних држава Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Северне Македоније, Словеније и Црне Горе.

Формирана је 1945. године као наследница Краљевине Југославије под именом Демократска Федеративна Југославија. 29. новембра 1945. године мења име у Федеративна Народна Република Југославија, док је 1963. године коначно променила име у Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Главни град СФРЈ био је Београд. СФРЈ се граничила са Италијом на северозападу, Аустријом и Мађарском на северу, Румунијом на североистоку, Бугарском на истоку и Грчком и Албанијом на југу. Западни део републике је излазио на Јадранско море.

За разлику од осталих европских социјалистичких земаља, СФРЈ никада није била чланица Варшавског уговора, и одржавала је блиске везе са западним владама. СФРЈ је била оснивач и један од најважнијих чланова Покрета несврстаних. СФРЈ је била земља

самоуправног социјализма, са једнопартијским делегатским системом представљања, планском привредом и специфичним системом радничког самоуправљања.

Списак народних хероја

Орден народног хероја је био одликовање које је Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ), те потоња Савезна Република Југославија (СРЈ) додељивала, углавном појединцима, за које је сматрано да су се посебно истакли у борби против непријатеља. Најчешће је додељиван за херојске заслуге у току Другог светског рата, а поред појединаца Орден је додељиван и војним јединицама, градовима и организацијама. Орден се најчешће додељиван постхумно (носилац ордена није био међу живима).

Орденом народног хероја, у периоду од 1943. до 1999. године одликовано је:

1.323 бораца и руководилаца НОВ и ПОЈ,

22 страних држављана,

33 војних јединица и установа НОВ и ПОЈ,

8 градова у СФР Југославији

4 друштвено-политичке организације

1 припадник Југословенске народне армије

6 јединица Војске Југославије

1 јединица МУП-а Србије

Списак председника влада Југославије

На овој страни се налази списак свих председника влада Југославије од њеног оснивања 1. децембра 1918. под именом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца па све до њеног потпуног престанка постојања у тој величини 1992. и касније до 2003. када је Савезна Република Југославија постала Државна заједница Србија и Црна Гора. СЦГ није имала институцију председника владе, него је њен председник био истовремено и председавајући Савета министара, 3. јуна 2006. СЦГ је формално раздвојена на Републику Србију и Републику Црну Гору.

Председник владе понекад се називао и „премијер“ односно „савезни премијер“.

Спољни односи Србије

Спољну политику Србије води Министарство спољних послова Републике Србије. Од 2014. године, министар спољних послова Србије је Ивица Дачић. Србија има дипломатска и конзуларна представништва у 64 државеСрбија је постала независна и суверена држава након референдума о независности Црне Горе, чији су се грађани изјаснили за иступање из Државне Заједнице Србија и Црна Гора, 21. маја 2006. године. Заједница Србије и Црне Горе је прекинута мирно, за разлику од претходних догађаја током распада Југославије.

Србија као свој спољнополитички циљ декларише улазак у Европску унију, а статус званичног кандидата за улазак у ЕУ добила је 1. марта 2012. године.Став Србије значајно разликује од става многих западних земаља, међу којима су можда најзначајније Сједињене Државе, Француска и Уједињено Краљевство, које су међу првима признале независност Косова. Србија је фебруара 2008. повукла на консултације своје амбасадоре из земаља које су признале независност КиМ, али их је на јесен исте године вратила. Генерална скупштина УН је, на предлог Србије, затражила саветодавно мишљење од Међународног суда правде у Хагу о томе да ли је декларација о проглашењу независности Косова и Метохије била у складу са међународним правом.

Савезна Република Југославија, чија је Република Србија правна наследница, је (уз противљење друге републике чланице, Црне Горе) пред Међународним судом правде у Хагу подигла тужбу против земаља НАТО пакта које су учествовале у НАТО бомбардовању СРЈ 1999. године. Суд се прогласио ненадлежним по овој тужби. Босна и Херцеговина је (уз противљење Републике Српске) пред Међународним судом правде у Хагу против Србије и Црне Горе подигла тужбу за геноцид. МСП је нашао да Србија није починила нити саучествовала у геноциду у БиХ, али да није учинила све да га спречи. Пред МСП се од 1999. води и поступак по тужби Хрватске против Србије за геноцид над Хрватима. Србија је 2010. МСП-у поднела контратужбу против Хрватске за геноцид над Србима.

Са Републиком Српском Србија има потписан споразум о специјалним и паралелним везама. Република Србија је у одличним односима са Русијом, Кином, Грчком и другим државама.

Са пасошем Србије може се без визе путовати у 104 земље.

Србија и Црна Гора на олимпијским играма

Бивша државна заједница Србије и Црне Горе је учествовала је у шест наврата и једном као независни учесници на олимпијским играма између 1992. и 2006. године, када је заједница распуштена и када су и Србија и Црна Гора декларисали своју пуну независност.

На Олимпијским играма 1992. држави је забрањено учешће, али су наступали само спортисти у појединачним спортовима, док је 1994. потпуно забрањено учешће спортистима из ове земље. Од 1996. до 2002. спортисти су се такмичили под именом Савезна Република Југославија, а од 2003. до 2006. када је држава променила име као Србија и Црна Гора.

Овај чланак односи се на учешће спортиста у оквиру граница државе СРЈ, односно СЦГ иако Међународни олимпијски комитет води другачију статистику. Медаље 1992. збрајају се са свим освојеним медаљама независних учесника на било којим играма и без обзира из које државе долазе, медаље СРЈ се воде као заједничке медаље свих наступа под именом Југославија, пре и после распада земље, а медаље СЦГ засебно.

Српске земље у 20. и 21. веку
До 1918.
1918—1941.
1941—1945.
1945—1990.
1990—2006.
од 2006.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.