Сава

Сава је ријека у средњој и југоисточној Европи, десна притока Дунава. Тече кроз Словенију, Хрватску, дуж сјеверне границе Босне и Херцеговине и кроз Србију, уљевајући се у Дунав у Београду. Средњи дио тока је природна граница између Хрватске и Босне и Херцеговине. Сава чини сјеверну границу Балканског полуострва и јужни обод Панонске низије.

Сава је дуга 990 км, укључујући и 45 км дугу ријеку Саву Долинку, која извире у Зелници у Словенији. Највећа је притока Дунава по запремини воде и друга, послије Тисе, у смислу сливног подручја (97.712 км2) и дужине. Сава одводи значајан дио вода са подручја Динарских Алпа, кроз главне притоке Дрину, Босну, Купу, Уну, Врбас, Лоњу, Колубару, Босут и Крку. Сава је једна од најдужих ријека у Европи и једна од малобројних европских ријека те дужине које се не уливају непосредно у море.

Процјењује се да у басену Саве живи око 8.176.000 становника, а ријека спаја и три главна града — Љубљану, Загреб и Београд. Сава је пловна за веће бродове од ушћа Крупе у Сиску, што отприлике чини ​23 њене дужине пловним.

Сава
Sava river in Belgrade, view from Kalemegdan fortress
Сава у Београду
Savarivermap
Ток Саве
Опште информације
Дужина990 km
Басен97713.2 km2
Пр. проток1.564 ​m3s
СливЦрноморски
Пловностод Сиска до Београда
Водоток
Изворнастаје спајањем Саве Бохињке и Саве Долинке у Словенским Алпима, Словенија
В. извора~2800,2 m
УшћеДунав код Београда
Географске карактеристике
Држава/е Словенија
 Хрватска
 Босна и Херцеговина
 Србија
НасељаКрањ, Загреб, Сисак, Брчко,Градишка Сремска Митровица Шабац, Београд
ПритокеКупа, Уна, Врбас, Босна, Дрина

Извори

Ријека Сава настаје спајањем Саве Долинке и Саве Бохињке у сјевернозападној Словенији. Подручје на коме настаје ријека, обухвата неколико притока, укључујући 52 км дугу Сору, 27 км дугу Тржичко Бистрицу и 17 км дугу Радовну — које се уљевају у Саву у ушћу које се налази на истоку низводно код Медводе.

Сава Долинка извире у Зелници код Крањске горе у Словенији, у долини која раздваја Јулијанске Алпе од планинског вијенца Караванке. Извор се налази у близини словеначко-италијанске границе на 833 м надморске висине, у вододјелници између јадранског и дунавског басена. Извор Саве Долинке настаје од подземних вода које вјероватно настају бифуркацијом извора крашког издана у савски и сочански басен. Надижа, поток који понире у близини, извор је вода у Зелници. Сава Долинка се сматра почетком Саве и њен ток је дуг 45 км.

Сава Бохињка настаје у Рибчевом Лазу, на ушћу са краткким водотоком Језерницом, који излази из Бохињског језера и ријеке Мостнице. Према поједними изворима, Језерница се дефинише као дио Саве Бохињке, наводећи да Бохињка излази непосредно из језера, док према другим изворима укључује Савицу.

Ток

После састава код Радовљице река Сава тече ка југоистоку поред Крања и Љубљане, остављајући их на западу. Ту река прави велике Љубљанско поље, „жилу-куцавицу“ Словеније. Од Љубљане Сава мења правац тока ка истоку и протиче кроз низ клисура. Код Зиданог Моста, где се у њу улива Савиња, река мења ток ка југоистоку. Потом река протиче кроз Кршко и Брежице у оквиру питоме Долењске.

Од ушћа реке Сутле Сава улази у Хрватску и, убрзо, и до главног града Загреба (дели га стари и нови део града). После Загреба Сава постаје права низијска река, са спорим током, малим падом и много меандара (многи исправљени у скоријим временима). Протиче кроз веома ниску алувијалну раван, која је плавна и стога мочварна. Данас је овај део Посавине под заштитом, као Парк природе "Лоњско поље". Једино значајније градско насеље је Сисак.

Код Јасеновца река Сава добија значајну десну притоку, реку Уну и мења правац из југоисточног ка истоку, који мање-више задржава до ушћа у Дунав. Од Јасеновца река постаје и граница између Хрватске и Босне и Херцеговине (већим делом Републике Српске). У овом делу река постаје велика, захваљујући великим, десним притокама, са „босанске стране“ - Врбас, Босна и Дрина. Градови у овом делу су због постојеће вишевековне границе „двојни“: Градишка и Стара Градишка, Славонски Брод и Брод, Шамац и Славонски Шамац. Код Брчког река прави значајнију окуку ка југозападу.

15 km западно од ушћа Дрине река пролази тромеђу Хрватске, Босне и Херцеговине и Србије. Код Сремске Раче Сава прима воде Дрине, своје највеће и најзначајније притоке. Потом река протиче кроз Сремску Митровицу. После тога река прави поново значајну окуку ка југозападу, где се у темену окуке, на десној обали сместио град Шабац. После тога река тече источно, ка Обреновцу, после кога река скреће ка североистоку и Београду. У Београду, главном граду Србије, река Сава се улива у већи Дунав.

За речне бродове, Сава је пловна од Сиска до Београда.

The Bridge of St Ireney above the Sava river
Мост св. Иринеја изнад Саве

Притоке Саве

Леве притоке су:

Десне притоке су:

Градови на Сави

Значајни градови (по државама) на току Саве су:

Види још

Збирка слика

Kranj falls

Сава код Крања

Krško iz gradu

Сава у Кршком

Rijeka Sava, Zagreb

Сава у Загребу

Zone alluvial lonjsko polje

Потопљено Лоњско поље од Саве

Pogled na Kalemegdan sa Save, 1925-1926. godina.tiff

Поглед на Калемегдан са Саве

SavaRiver

Сава са моста између две Градишке

Aerial photo of Brčko Bridge in 1996

Мост преко Саве у Брчком

Reka Sava kod Shabca

Савско приобаље код Шапца

Savsko pristanište, 1925. godine

Савско пристаниште 1925. године

Beogradsko Savsko pristanište, sedamdesete godine 20. veka

Београдско Савско пристаниште, седамдесете године 20. века

Београд - Ада Циганлија

Некадашње савско острво - Ада Циганлија

Литература

  • Мала енциклопедија Просвета (3 изд.). Београд: Просвета. 1985. ISBN 978-86-07-00001-2. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Марковић, Јован Ђ. (1990). Енциклопедијски географски лексикон Југославије. Сарајево: Свјетлост. ISBN 978-86-01-02651-3.
13. јун

13. јун (13.6) је 164. дан године по грегоријанском календару (165. у преступној години). До краја године има још 201 дана.

28. август

28. август (28.08.) је 240. дан у години по грегоријанском календару (241. у преступној години). До краја године има још 125 дана.

Арад

Арад (рум, мађ, и нем. Arad) град је у западној Румунији, делом у румунском Банату, а делом у области Кришана, на десној обали Мориша. Главни је град истоименог округа Арад.

Балканско полуострво

Балканско полуострво, или једноставније Балкан, полуострво је и културна област који се налази у источној и југоисточној Европи. Полуострво је добило назив по Балканским планинама које се протежу од српско-бугарске границе до Црног мора.

Балканско полуострво је окружено Јадранским морем на југозападу, Јонским и Средоземним морем на југу, Егејско и Мраморно море су на југоистоку док је Црно море на истоку. Највиши врх полуострва је Мусала висок 2.925 m који се налази на планини Рила.

Манастир Хиландар

Хиландар (грч. Χιλανδαρίου) или Хилендар, такође и Хеландар, српски је православни мушки манастир државе православних монаха која постоји више од хиљаду година. Манастир је саграђен на иницијативу Светог Саве, који је постао монах на планини Атос 1191. године. Налази се у северном делу Свете горе (грч. Άγιο Όρος), на полуострву Халкидики односно трећем краку полуострва Халкидики — Атосу (грч. Аτоς), у северној Грчкој. Манастир је удаљен 2,5 km од Егејског мора.Хиландар је у хијерархији Свете горе на 4. месту по значају. Посматран споља, манастир има изглед средњовековног утврђења, с обзиром да је утврђен бедемима који су високи и до 30 m. Спољни зидови су у просеку дугачки 140 m и окружују површину која је широка око 75 m. Манастир је овако утврђен пошто је у прошлости, као и остала утврђена монашка насеља на Светој гори, морао да се брани од гусара. Неки сматрају Хиландар једним од првих универзитета, у претходничкој форми, а конкретно првим српским универзитетом. Садашњи игуман манастира Хиландар је Методије Марковић.

Манастир Хиландар је изградио грчки монах-светогорац, Георгије Хиландарио. Обновили су га Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године, а у манастиру је 1199. године умро Стефан Немања. Краљ Стефан Урош I je 1262. године значајно утврдио манастир. Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на месту старе подигао нову Цркву Ваведења Богородице. У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали руски цареви и молдавски кнежеви у 16. веку, а српски патријарси из Пећи у 17. веку. Почетком 19. века створена је прва нововековна српска држава, па је настављена богата традиција хиландарско-српских односа. У новијој историји манастир је значајно страдао 2004. године у катастрофалном пожару, после чега је уследила обнова оштећених грађевина.

Хиландар представља једно од најзначајнијих средишта српске културе и духовности. Кроз векове, релативно заштићен од напада и пљачкања, у сигурности Свете горе Атонске и њене аутономије, био је поштеђен судбине која је задесила скоро све друге српске манастире. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона и фресака, тако да он у данашње време представља најзначајнију ризницу српске средњовековне културе уопште. Манастир се од 1988. године, заједно са осталих 19 светогорских манастира, налази на Унесковој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином планине Атос.Ради успостављања сталног лекарског надзора манастирске породице као и поклоника, крајем 2015. године основано је Хиландарско лекарско друштво.

Сава (Клуж)

Сава (рум. Sava) је насеље је у Румунији у округу Клуж у општини Палатка. Oпштина се налази на надморској висини од 348 m.

Сава Вуковић

Сава (световно Светозар Вуковић; Сента, 13. април 1930 — Београд, 16. јун 2001) је био епископ шумадијски и дописни члан САНУ.

Сава Вујановић Жућа

Сава Вујановић Жућа (Горња Лепеница, код Прњавора, 27. јануар 1923 — Црнча, код Љубовије, 10. новембар 1941), био је фотограф, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Сава Ковачевић

Сава Ковачевић (Нудо, код Никшића, 25. јануар 1905 — Врбница, код Фоче, 13. јун 1943), револуционар, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Одрастао је у родном селу, где се бавио пољопривредом, а као младић је најпре радио као шумар, а потом краће време у руднику Трепча и у штампарији у Београду. Веома рано је преко старијег брата револуционара Николе Ковачевића приступио револуционарном комунистичком покрету и 1925. године постао члан илегалне Комунистичке партије. Од 1928. је био члан Месног комитета КПЈ за Грахово, а од 1934. године и члан Окружног комитета КПЈ за Никшић. Исте године је био изабран за секретара МК КПЈ за Грахово, а 1937. за члана Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак и Косово и Метохију. У току 1937. и 1938. године је био један од руководилаца Радничко-сељачке странке у Црној Гори.

Због револуционарног рада је више пута био хапшен и прогањан од полиције, а два пута је извођен пред Државни суд за заштиту државе. Скривајући се од полиције, око годину дана је провео у илегалности. Пред почетак Другог светског рата у Југославији, био је ангажован на стварању партијских организација, међу припадницима Југословенске војске у Требињу и Билећи.

Јула 1941. године је био један од организатора устанка у никшићком крају, а од јесени исте године и командант Никшићког партизанског одреда, с којим је дејствовао на подручју Црне Горе и Херцеговине, од Боке которске до Гацка и од Острога до Дубровника. Почетком 1942. је био именован за команданта Привременог оперативног штаба за Херцеговину, а у априлу за заменика команданта Главног штаба НОП одреда Црне Горе. Од маја 1942. је био члан Врховног штаба НОП и ДВЈ, а од јуна 1942. године командант Пете пролетерске црногорске ударне бригаде, с којом учествовао у борбама против усташа, четника и Италијана у Херцеговини и централној Босни, као и у бици на Неретви, почетком 1943. године. Маја 1943. године је добио чин пуковника НОВЈ, а у току битке на Сутејсци, јуна 1943. године је био именован за команданта Треће ударне дивизије.

Погинуо је 13. јуна 1943. године предводећи јуриш својих бораца, приликом покушаја пробоја немачког обруча у близини села Врбница, код Фоче. Заједно са њим у јуришу су погинули његов отац, брат и малолетни сестрић Драган, који му је био курир. За народног хероја проглашен је 6. јула 1943. године, а Савино Село, код Врбаса носи име у његову част.

Сава Ковачевић (Земун)

Сава Ковачевић је градско насеље у Београду, које се налази на територији општине Земун.

Сава Петровић Његош

Сава Ивановић Петровић Његош (Његуши, 18. јануар 1702 — Цетиње, 9. март 1781) био је владика и митрополит скеднеријско-приморски (касније титули додаје и црногорско име) од 1735. до 1781. године. Био је други владар лозе Петровић-Његош. Наследио је владику Данила I који је умро 11. јануара 1735. године.

На предлог митрополита Данила, завладичио га је српски патријарх Мојсије Рајовић из Пећи приликом своје посете Црној Гори током 1719. године. За живота митрополита Данила, млади владика Сава био је његов главни помагач у црквеним и народним пословима. Након Данилове смрти (1735) постао је нови митрополит. Године 1736, помагао је Русију и Аустрију у њиховом рату са Турском. Путовао је у Русију. Царица Јелисавета издала му је грамату, којом хвали Црногорце и признаје њихово јунаштво и заслуге за Русију у њеној борби за ослобођење хришћана на истоку.

По повратку из Русије послао је у Пећ свога синовца Василија, којега је 1750. године завладичио српски патријарх Атанасије II Гавриловић и дао му назив: „Митрополит скендеријски и приморски и егзарх св. пријестола словеносрпске патријаршије у Пећи”.

Од 1750. до 1766. године владика Сава и владика Василије заједнички су управљали црквеним и народним пословима у Црној Гори. Након Василијеве смрти, Сава је поново преузео самосталну управу, али због високих година и све лошијег здравља постепено се повлачио, препуштајући послове своме сестрићу Арсенију Пламенцу. Умро је 26. фебруара (по старом), односно 9. марта (по новом) 1781. године.

Сава Петровић Грмија

Сава Петровић Грмија (1882—1914) је био српски официр и четник, четнички војвода и шеф горског штаба у време борбе за Македонију на почетку 20. века.

Свети Сава

За друга значења види Свети Сава (вишезначна одредница).Свети Сава (око 1175—14. јануар 1236) био је српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат Вукана и Стефана Првовенчаног.

Kao младић добио је од оца на управу Захумље (1190. или 1191). Убрзо 1192. године Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона, где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се замонашио и добио име Симеон (вероватно 25. март 1196), подигао манастир Хиландар (1198—99), први и једини српски манастир на Светој гори.

У Србији је 1202. године дошло до рата за власт између синова жупана Стефана Немање. После измирења 1204. године велики жупан Стефан Првовенчани и кнез Вукан позвали су Саву да их потпуно измири и он се вратио у Србију почетком 1208. године. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава I Српски је убедио Васељенског патријарха и никејског цара да одобре аутокефалност (самосталност) српске цркве са статусом архиепископије. Васељенски патријарх Манојло I Цариградски у Никеји је именовао Саву I за првог архиепископа Србије. Сава остао је архиепископ све до 1233. године, да би га тада заменио његов ученик Арсеније I Сремац.

Два пута је путовао у Палестину. На повратку са другог од тих ходочашћа у Свету земљу, смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову 14. јануара 1236. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Стефан Владислав I.

Сава је оставио више писаних дела. Зато је био једнан од значајнијих писаца и правника из средњег века код Срба. Његова најзначајнија писана дела су Житије Светог Симеона, Карејски типик, Хиландарски типик и Студенички типик, као и Законоправило.

Образујући будуће службенике православне цркве стекао је велике заслуге за развој школства и просвете код Срба у средњем веку. У Србији и Републици Српској се дан његове смрти (27. јануар по новом календару) обележава као Дан просвете.

Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је наредио да се спале мошти Светог Саве на Врачару вероватно 1594. На месту где се мисли да је била дигнута ломача да уништи последње остатке Светог Саве сазидан је Храм Светог Саве, највећа православна богомоља код Срба.

Свети Сава II

Свети Сава II (око 1200 — 1271) је био трећи архиепископ српски, од 1263. до 1271. године.

Списак светитеља Српске православне цркве

Следи списак светитеља које је канонизовала Српска православна црква од своје аутокефалности 1219. године до почетка XXI века.

Постоје групне канонизације нпр: свети мученици пребиловачки, јасеновачки, момишићки, прњаворски, сурдулички, пивски, велички и горњеполимски, дабробосански и милешевски.

Свети преподобни новомученик Харитон Косовски је прибројан Сабору Светих одлуком Сабора игумана Епархије рашко-призренске у егзилу 16. маја 2016. године.

Од 2017. се као светитељи прослављају патријарх пећки Пајсије Јањевац, преподобни Стефан Троношки, свештеномученици митрополит Викентије Крџић и игуман Владимир Протић, преподбни Јаков Нови Тумански. Од маја 2018. су у свете убројани преподобномученик Григорије Пећки, мученик Василије Пекар из Пећи и мученица Босиљка Рајичић из Пасјана код Гњилана.Српског порекла је Света мученица Људмила (860-921).

Стефан Првовенчани

Стефан Првовенчани (око 1166. — 24. септембар 1227) био је српски средњовековни владар (1196–1227) и први крунисани краљ међу Немањићима, због чега је назван Првовенчани. Око његовог личног имена нема потпуног слагања међу српским историчарима. Већина историчара пише да је после рођења добио име Стефан, али према писању мањег броја историчара прво је на крштењу добио очево име Немања (II). Почео је да влада као велики жупан, а према преовлађујућем мишљењу историчара крунисан је као краљ 1217. Тако су Срби после краљевине у Зети, добили другу краљевину у својој историји. Првовенчани је и један од првих значајних писаца оригиналних житија владара-светитеља у српској књижевности, а његов стил постао је узор за друге писце. Његово најзначајније дело је „Житије Светог Симеона“ у коме је описао живот и чуда свога оца.Стефан Првовенчани био је други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањића, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, који је постао кнез и управник Зете, а старији је брат Растка Немањића, оснивача аутономне Српске архиепископије.

Престо је наследио на државном сабору код Петрове цркве у Расу 25.3.1196. године по жељи свога оца, који се тада замонашио узевши име Симеон († 13.2.1200), али престо је наслеђен мимо права примогенитуре. Након смрти оца Симеона, велики жупан Стефан Првовенчани морао је бранити оружјем своја владарска права од старијег брата - Вукана који је био кнез и самозвани краљ у Зети. Кнез Вукан је мислио да има више права на престо и титулу великог жупана, а њега је подржавао и угарски краљ Емерик. Тако је почео грађански рат између браће који траје од 1202. до 1204. или 1205. Привремено поражен од удружених снага брата Вукана и краља Угарске, Стефан се склонио вероватно у Бугарску 1202. или 1203. године. Након прве пропасти Византијског царства које су разорили крсташи Четвртог похода (у априлу 1204). Уз помоћ Бугара, Првовенчани се вратио на престо, али је одржао независност своје земље. Ту независност је одлучио да призна и римски папа надајући се да ће слањем краљевске круне ојачати свој углед у Србији. Према преовлађујућем мишљењу историчара Првовенчани је крунисан за краља Србије 1217. године,, али мањи део историчара мисли да је крунисање било и у мају 1221. Посланик папе Хонорија III вероватно је донео краљевски венац (круну) у тадашњу Рашку, али је нејасно и ко је извршио крунисање. Стефан је био први крунисани (овенчани) краљ у породици Немањића, због чега је касније био памћен као „првовенчани краљ", а одатле је изведен данас општеприхваћени надимак Првовенчани, то јест првокрунисани међу Немањићима.

Његов брат, игуман манастира Студенице Сава I Немањић (после Свети Сава) вероватно је предложио владару Стефану Првовенчаном да су околности повољне да се Србија покуша и црквено осамосталити. У договору са братом Сава је отишао у Никеју 1219. године и из ње донео сагласност за самосталности српске цркве и стварање аутокефалне српске архиепископије. Стефан Првовенчани је пред крај живота боловао и архиепископ Сава замонашио је болесног брата пред смрт, вероватно 24.9.1227. године, и зато њега Српска православна црква данас слави као светог Симона.

Хагиографија

Хагиографија или житије (стсл. житьѥ - живот) је књижевна врста која описује живот светаца. Реч хагиографија долази из грчких речи Агиос (ἅγιος, „свети“ или „светица") и граф (γραφή, „писање"). Хришћанске хагиографије се усредсређују на живот, а нарочито чуда мушкараца и жена које су хришћанске цркве канонизовале. Оне описују најпре њихов световни живот, потом како су се замонашили, те њихов монашки живот, чуда која су чинили, смрт и посвећење. Ова књижевна врста је такође понекад коришћена и као црквена и политичка пропаганда.

Најпознатије српске хагиографије су Житије Светог Симеона које је написао Свети Сава, затим Житије Светога Саве од Доментијана и истоимено дело од Теодосија.И друге религије, попут будизма и ислама такође имају хагиографске текстове о свецима.

Центар „Сава”

Центар „Сава”, Сава центар (званично ЈП Сава Центар) конгресни је, културни и пословни центар, намењен за разноврсне мултифункционалне активности, који се налази у главном граду Србије, Београду. Он има салу за публику која је највећа у целој земљи, као и у бившој Југославији.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.