Руско-турски рат (1806—1812)

Руско-турски рат (1806—1812) је један од ратова између Руске Империје и Османлијског царства. Рат је почео 1806. године када је Порта покушала да збаци с власти руске штићенике у Молдавији и Влашкој и затворила Дарданеле за руске бродове. Руска војска је имала више успеха , посебно на мору, код Дарданела, где је уништила турску флоту.

У то време у Србији је трајао Први српски устанак који су Руси помагали како војно тако и материјално, јер су на тај начин хтели да ослабе турску власт на западу државе, што би Русима олакшало ратовање са Турском.

Пошто је Наполеон повео војску на Русију, Русија се нашла у рату на два фронта. Због тога Русија је морала да склопи мир са Турском у Букурешту 1812. године.

Руско-турски рат (1806—1812)
Athosbattle

АП Богољубов. "Руска морнарица након битке код Свете горе"
Време:30. децембар 180628. мај 1812.
Место:Молдавија, Влашка, Јерменија, Србија
Узрок:Спор око територија
Резултат: Руска победа, Букурешки мир
Сукобљене стране
 Руска Империја
Српски устаници
 Османско царство
Команданти и вође
Михаил Кутузов
Петар Багратион
Александар Прозоровски
Николај Каменски
Иван Исајев
Карађорђе Петровић
Јаков Ненадовић
Младен Миловановић
Хајдук Вељко
Милош Обреновић
Миленко Стојковић
Хуршид-паша
Сулејман-паша Скопљак
Јачина
1200000 400000
Жртве и губици
24000 30000

Види још

Литература

Адријан Денисов

Адријан Денисов (1763 – 1841) је био руски генерал и донски атаман.

Александар Ланжерон

Александар Ланжерон (24. јануар 1763 – 16. јул 1831) је био руски генерал француског порекла.

Батинска битка (1810)

Батинска битка вођена је 26. августа 1810. године између руске и турске војске. Део је Руско-турског рата, а завршена је победом Руса.

Букурешки мир

Букурешки мир се може односити на:

Букурешки мир 1812., мир којим је завршен Руско-турски рат (1806—1812)

Букурешки мир 1886., мир којим је завршен Српско-бугарски рат (1885)

Букурешки мир 1913., мир којим је завршен Други балкански рат

Букурешки мир 1918.

Букурешки мир 1812.

Букурешки мир 1812. је назив за споразум, закључен 28. маја 1812. у Букурешту којим је завршен Руско-турски рат 1806—1812, који је имао велики утицај на положај устаничке Србије. Мир је склопљен после Кутузовљевих војних успеха, пред директном претњом Наполеонове инвазије Русије. Русија је добила Бесарабију, а Турској је препустила Влашку и Молдавију.

Да би скратила преговоре Русија је ограничила своје захтеве према Турској. То је утицало на све услове, а нарочито на одредбе које говоре о Србији (чл.VIII). Предвиђена је општа амнестија, враћање градова Турској с правом да у њима држи гарнизоне с артиљеријом и другом опремом, док се утврђења подигнута у време Првог српског устанка морају порушити уколико нису потребна Турској. Требало је да се Порта договори с народом о његовом обезбеђењу од угњетавања од турских гарнизона. Порта је обећала Србима иста права која имају њени поданици на острвима Архипелага и другде, а да им „испољавајући великодушност“, даје унутрашњу управу и повластицу да сами прикупљају данак, с тим да се о свему овом Порта договара са српским народом.

Преко опунемоћеног делегата Карађорђе је поручио да је склопљени мир веома опасан за српски народ, а нарочито тачка која тражи предају градова и топова. Он је покушавао да поведе преговоре са Турцима да би добио у времену.

Одредбе мира су, ипак, биле веома повољне за српске устанике у условима када је Русија била принуђена да се брани од Наполеонове инвазије. Међутим, Карађорђе је одбио мир и 8. тачку, што је било потпуно политички неприхватљиво. Карађорђе није схватао ситуацију у Европи, није разумео да је ослањање на Русију потребно не само у ослобађању Србије, него и када је сила заштитница приморана да делује и другачије. Карађорђе није разумео да се до независности долази и другим начинима, као што је дипломатија и временски постепено. Карађорђе све то није разумео. Он је хтео наставак оружане борбе. Када је видео да је то немогуће, Карађорђе је на несхватљив начин напустио устанике и отишао у Земун. Одлазак Карађорђа је деморалисало народ и све устанике. Турска је радосно дочекала такав став Карађорђа и ослобођена рата с Русијом, подузима рат против Србије са изговором да Срби нису испунили одредбе Букурештанског мира. То доводи до слома Првог српског устанка 1813.

Букурештански споразум је први међународни уговор у српској историји у коме се модерна Србија као субјект помиње, чиме је царска Русија Србију уведела у међународну у заједницу. Све што је после њега дошло, иако је Српски устанак војнички пропао, представља разраду и реализацију Букурештанском споразума. Сва права која су Срби касније постепено добијали налазе се у овом уговору. Устанак 1804. и члан 8. Уговора, као што ће историја касније потврдити, су темељ српске државности. Да није било Русије и Букурештанског уговора 1812. не би Срби добили самоуправу после Другог српског устанка 1815, нити би дошло до аутономије 1829. на Једренском миру, и касније, независности Србије 1878. године. Иза свих ових међународних уговора стајала је Русија, директно у служби српских интереса.

Остали чланови уговора (16 чланова и додатак од два тајна члана) регулишу руско-турске односе, амнестију за учеснике у рату, разграничење, слободну пловидбу Дунавом, потврђују раније уговоре и конвенције, повластице за руске трговце и сл. У дипломатској историји Русије одредбе Букурешког мира оцењују се као веома повољне.

Дмитриј Сењавин

Дмитриј Сењавин (17. август 1763 — 5. април 1831) је био руски адмирал, који се сматра једним од највећих адмирала током Наполеонских ратова. Био је савезник Петра I Петровића Његоша и заједно са Црногорцима је ратовао и ослободио Боку которску.

Иван Паскјевич

Иван Фјодорович Паскјевич (руски: Ива́н Фёдорович Паске́вич; 19. мај 1782—1. фебруар 1856.) је био руски војсковођа, гроф Јеревана и намесник Краљевине Пољске. Носио је титулу фелдмаршала руске, а касније и пруске и аустријске армије.

Карађорђева Србија

Карађорђева Србија (позната и као Устаничка Србија) је назив за устаничку државу, створену у време Првог српског устанка, која је постојала од 1804. до 1813. године.

Коча Мехмед Хусрев-паша

Коча Мехмед Хусрев-паша, Хусрев Мехмед-паша или Хозрев-паша (1769, Кавказ - 3. март 1855, Саријер) је био османски државник, војсковођа и на кратко велики везир (1839—1841). Директно је одговоран за реформу у облачењу, султана Махмуда II.

Михаил Кутузов

Михаил Иларионович Кутузов (рус. Михаи́л Илларио́нович Голени́щев-Куту́зов; Санкт Петербург, 16. септембар 1745 — Бунцлау, Шлеска, 28. април 1813) је био руски генерал-фелдмаршал, коме се приписује да је спасао Русију за време Наполеонове инвазије Русије 1812. године.

Николај Рајевски (1771—1829)

Николај Рајевски (Санкт Петербург, 14. септембар 1771. — Бовтишка, 16. септембар 1829) је руски генерал и државник, који је постао славан током Наполеонових ратова.

Павел Чичагов

Павел Чичагов (1767 – 1849) је био руски адмирал.

Руско-турски рат

Руско-турски рат се може односити на:

Руско-турски рат (1568—1570)

Руско-турски рат (1571—1574)

Руско-турски рат (1676—1681)

Руско-турски рат (1686—1700)

Руско-турски рат (1710—1711)

Руско-турски рат (1735—1739)

Руско-турски рат (1768—1774)

Руско-турски рат (1787—1792)

Руско-турски рат (1806—1812)

Руско-турски рат (1828—1829)

Руско-турски рат (1877—1878)

Руско-турски ратови

Руско-турски ратови је назив за серију ратова које су водили Руско и Османско Царство од краја 16. вијека до Октобарске револуције

Списак ратова

Ово је хронолошки списак ратова, уколико је непотпун, слободно га допуните.

Тараклија

Тараклија (буг. Тараклия) је град и седиште Тараклијског рејона, у Молдавији. Окружују га аутономни регион Гагаузија, Кахулски рејон и Одешка област. Према попису становништва из 2004. већину становништва чине етнички Бугари. Државни универзитет у Тараклији је у сарадњи са Бугарском и Молдавијом основан 2004. године. Језици који се користе за образовање су бугарски и молдавски (румунски).

Черкези

Черкези су староседелачки народ северозападног Кавказа, који припада абхаско-черкеској породици народа. Данас су претежно насељени у Турској, Русији, Јордану и Сирији.

Пре Октобарске револуције именом Черкези обухватано је свих 12 черкеских племена. Међутим, након стварања Совјетског Савеза черкеска племена су сврстана у 4 групе (зависно од административне јединице у којој су била насељена), које су признате као посебни народи. То су Черкези, Кабардинци, Адигејци и Шапсуги.

Черкези су већином исламске вероисповести, а говоре черкеским језиком или језицима (кабардински, адигејски и убишки), који спада у северозападнокавкаску породицу језика. У свету их има више од 4.000.000.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.