Руска православна црква

Руска православна црква (рус. Русская православная церковь) или Московски патријархат (рус. Московский патриархат) јесте помјесна и аутокефална црква са достојанством патријаршије. Налази се на петом мјесту у диптиху.

На њеном челу стоји патријарх московски и све Русије.

Руска православна црква
Русская православная церковь
Russia-Moscow-Cathedral of Christ the Saviour-3
Основни подаци
Оснивање988.
Аутокефалност1448.
Канонско признањеканонски призната
Предстојатељпатријарх московски и све Русије Кирил
СједиштеМосква
Канонска јурисдикција  Русија
 Украјина
 Белорусија
 Молдавија (спорно)
 Азербејџан
 Казахстан
 Киргистан
 Летонија
 Литванија
 Таџикистан
 Туркменистан
 Узбекистан
 Естонија (спорно)
 Јапан
 Кина (спорно)
Аутономне црквеСамоуправне цркве: Украјинска православна црква
Летонска православна црква
Православна црква Молдавије
Естонска православна црква
Руска православна загранична црква
Аутономне цркве: Кинеска православна црква
Јапанска православна црква
Календарјулијански календар
Званични веб-сајт
Број
Архијереја290
Епархија224
Манастира788

Назив

Руска православна црква званично постоји од покрштавања Руса у Кијеву за вријеме великог кнеза Владимира (988). Своју аутокефалност као митрополија је стекла 1448, а достојанство патријаршије 1589. године. Током тзв. синодалног периода (17211917) помјесна црква није имала званични назив већ је најчешће била позната као Православна руска црква или Руска православна црква (рус. Православная Российская Церковь или Российская Православная Церковь), а некада и као Православна грчко-руска црква (рус. Православная Греко-Российская Церковь).[н. 1]

Устројство

Устројство Руске православне цркве је прописано Уставом Руске православне цркве, који је дефинише као „многонационалну помјесну аутокефалну цркву која се налази у вјерском јединству и молитвено-канонском заједницом са другим помјесним православним црквама“.

Од 17. маја 2007. године, након потписивања Акта о канонској заједници између Руске православне цркве и Руске православне заграничне цркве, Руска православна загранична црква је постала самоуправна јединица Руске православне цркве. У канонској зависности од Руске православне цркве се налази аутономна Јапанска православна црква и Кинеска православна црква.

Према Уставу Руске православне цркве, највиши органи црквене власти су Помјесни сабор, Архијерејски сабор и Свети синод на челу са патријархом, који врше законодавну, извршну и судску власт у оквиру својих надлежности.

Помјесни сабор може сазвати Архијерејски сабор или у изузетним случајевима патријарх и Свети синод. Помјесни сабор бира патријарха.

Архијерејски сабор чине сви епархијски и викарни архијереји. Према Уставу, сазива се једанпут у четири године. Архијерејски сабор је највиши црквени суд; суд прве и последње инстанце при догматским и канонским одступањима у раду патријарха московског и све Русије.

Патријарх је поглавар Руске православне цркве и има титулу „Његова светост патријарх московски и све Русије“. Он је први међу епископима Руске православне цркве, и његово име се спомиње на свим богослужењима у храмовима Руске православне цркве. Он је непосредни епархијски архијереј града Москве (Московска градска епархија) док се Московска област налази под непосредном управом патријарховог намјесника — митрополита крутицког и коломенског (Московска епархија). Патријарх има општецрквене управне надлежности: заједно са Светим синодом сазива Архијерејски сабор, а у изузетним случајевима и Помјесни сабор, и предсједава на њима. Он сноси одговорност за извршавање одлука сабора и Светог синода, издаје указе о именовању епархијских архијереја, руководилаца синодалних установа, викарних архијереја, ректора духовних школа и других лица која именује Свети синод. Патријарх награђује архијереје титулама и највишим црквеним одличјима, награђује клирике и лаике црквеним признањима. Он је архимандрит (настојатељ) Тројице Сергијеве лавре и многих других манастира.

Патријарх представља и заступа Руску православну цркву пред другим поглаварима помјесних православних цркава извршавајући одлуке сабора или Светог синода, а може представљати Цркву у своје име. Он такође представља и заступа Руску православну цркву пред највишим органима државне власти и другим световним властима. Московска патријаршија је установа Руске православне цркве који обједињује све структуре којима непосредно руководи патријарх.

Свети синод се састоји из предсједника — патријарха, девет сталних и пет привремених чланова — епархијских архијереја.

Основна територијална јединица је епархија на чијем челу стоји епархијски архијереј и која обједињује све парохије и манастире на њеној територији. Границе епархија одређује Свети синод. Органи епархијске управе су епархијска скупштина и епархијски савјет, помоћу којих архијереј управља епархијом.

Основна организациона јединица црквеног устројства је парохија која се састоји из клира и лаика (парохијана) обједињених у један храм. На челу парохије стоји настојатељ храма кога поставља епархијски архијереј. Органи парохијске управе су: парохијска скупштина на чијем челу стоји настојатељ храма, парохијски савјет (извршни орган, потчињен парохијском сабору и састоји се из предсједника — црквеног старца, његовог помоћника и благајника) и ревизорска комисија.

Види још

Напомене

  1. ^ Црквени назив је садржавао ранији облик Русијска (рус. Российская), а не данашњи облик Руска (рус. Русская).

Литература

  • А. В. Карташев, Очерки по истории Русской церкви. Париж, 1959;
  • Митр. Макарий (Булгаков), История Русской церкви, т. I-XII. Санкт-Петербург, 1864-1886. (переизд. Москва, 1996);
  • Русская Православная Церковь 988-1988: Очерки истории, т. I-II. Москва, 1988;
  • Н. Д. Тальберг, История Русской церкви. Jordanville 1959; М. В. Толстой, История Русской церкви. Москва, 1991;
  • Г. Фло-ровский, Пути русскаго богословия. Париж, 1937.

Спољашње везе

Александра Фјодоровна

Александра Фјодоровна (рус. Александра Фёдоровна, нем. Viktoria Alix Helena Luise Beatrice Prinzessin von Hessen und bei Rhein) била је руска царица, супруга последњег руског цара Николаја II Александровича.

Руска православна црква ју је канонизовала за светитеља.

Богородица Казањска

Богородица Казањска је најзначајнија икона у Руској православној цркви. Икона Богородице Казањске се чудотворно појавила након пожара у граду Казањ 1579. године.

После пожара, Богородица се јавила у сну деветогодишњем дечку и рекла му где у пепелу да откопају њену икону. На указаном месту у дубини једног метра икону су касније и нашли. Тако се Богородица Казањска слави на дан јављања 8. јула по јулијанском календару, када је у Русији и главни црквени празник.

На месту проналаска иконе данас стоји манастир Богородице Пречисте.

Егзархат (Руска православна црква)

Егзархат (рус. экзархат) црквена је област унутар Руске православне цркве која се налази под канонском управом патријарашког егзарха и синода.

Кинеска православна црква

Кинеска православна црква је аутономна црква под јурисдикцијом Руске православне цркве.

Митрополит

Митрополит (грч. μητροπολίτης — „становник метрополе“) је носилац архијерејског чина у средњем степену, испод највишег патријаршијског, а изнад основног епископског (у ужем смислу). У зависности од локалних традиција у помесним црквама, митрополити могу имати виши или нижи ранг у односу на архиепископе. Митрополити могу бити: пуноправни (поглавари аутокефалних, аутономних или окружних митрополија) или почасни (епархијски архијереји којима је митрополитски наслов додељен као знак почасти). Митрополити постоје у Православној цркви, а такође и у свим Оријентално-православним црквама, као и у црквама које су настале из древне Цркве Истока.У западним црквама као што су Римокатоличка, Англиканска и Старокатоличка постоји степен метрополита.

Митрополија

Митрополија (грч. mētrópolis; од mētēr — мајка и polis — град) црквена је област унутар Православне цркве која се налази под канонском управом једног митрополита.

У Римокатоличкој цркви постоји метрополија.

Николај II Александрович

Николај II Александрович (рус. Николай II Александрович; Царско Село, 6/18. мај 1868 — Јекатеринбург, 17. јул 1918) био је последњи император сверуски, краљ Пољске и велики кнез Финске. Владао је од 20. октобра/1. новембра 1894. до 2/15. марта 1917. године. Владавину је окончао абдикацијом током Фебруарске револуције.

Био је син и наследник Александра III и Марије Фјодоровне, данске принцезе Дагмар прије удаје. Супруга му је била Александра Фјодоровна са којом је имао петоро деце, четири кћери и једног сина.

Период његове владавине обележен је економским развојем Русије и истовремено порастом социјално-политичких противречности и револуционарних покрета који су довели до Руске револуције (1905) и Октобарске револуције (1917). У спољној политици водио је политику експанзије на Далеки исток где је водио рат са Јапаном. У Првом светском рату прикључио се блоку Сила антанте.

Одрекао се престола у јеку Фебруарске револуције (1917) и од тада се налазио под кућним притвором заједно са породицом у Царскоселском дворцу. У лето исте године, одлуком Привремене владе, са породицом је упућен у Тоболск. У пролеће 1918. године бољшевици су га пребацили у Јекатеринбург где су га и стрељали 17. јула 1918, заједно са породицом и четворо слугу.Императора Николаја II Александровича Романова канонизовала је 1. новембра 1981. године Руска православна загранична црква која тада није била у јединству са Московском патријаршијом. Деветнаест година касније, 2000. године, и помесна Руска православна црква га је канонизовала заједно са супругом и децом. Проглашени су за мученике.

У Београду му је подигнут споменик 2014. године.

Патријарашке парохије у САД

Патријарашке парохије у САД (рус. Патриаршие приходы в США) органски су дио Руске православне цркве.

Надлежни архијереј је архиепископ Јустинијан (Овчиников), а сједиште се налази у Њујорку.

Патријарашке парохије у Финској

Патријарашке парохије у Финској (рус. Патриаршие приходы в Финляндии) органски су дио Руске православне цркве. Обједињене су у Финско намјесништво (благочиније).

Надлежни архијереј је патријарх московски Кирил, а сједиште се налази у Хелсинкију.

Патријарашки егзархат западне Европе

Патријарашки егзархат западне Европе (рус. Патриарший экзархат Западной Европе, франц. l'Exarchat patriarcal en Europe occidentale) органски је дио Руске православне цркве.

Патријарашки егзархат југоисточне Азије

Патријарашки егзархат југоисточне Азије (рус. Патриарший экзархат Юго-Восточной Азии) органски је дио Руске православне цркве.

Петар Чудотворац

Свети Петар Чудотворац (? — 1326) је православни руски светитељ. Био је митрополит кијевски и целе Русије. Први је од кијевских митрополита који је имао седиште у Москви.

Рођен је у Волинској области, и у дванаестој години је примио монашки чин. Био је подвижник и иконописац. Основао је манастир на реци Рати, и био игуман. Преко своје воље је постављен за митрополита кијевског и посвећен у Цариграду од патријарха Атанасија I.

Као митрополит трпео је доста од завидљиваца и јеретика. Управљао је Црквом осамнаест година. Саградио је себи гробницу у Успенском храму, где му до данас почивају мошти, за које хришћани верују да су свете и чудотворне. Преминуо је 1326. године.

Српска православна црква слави га 21. децембра по црквеном, а 3. јануара по грегоријанском календару. Руска православна црква га слави још и 24. августа и 5. октобра (Сабор Московских светитеља).

Православна црква

Православна црква (грч. Ορθόδοξη Εκκλησία, рус. Православная церковь) друга је најбројнија хришћанска црква у свету са око 300 милиона верника. Територијално је организована на епархијском, помесном и васељенском плану. Заједница је неколико помесних цркава које уједињују више епархија једне шире области и које се налазе у међусобном литургијском, догматском и канонском јединству. Данашњи помесни поредак је следбеник ранохришћанског црквеног поретка (пентархије).

Сматра се „Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом” чија је глава Исус Христос. Основ црквене организације јесте литургија кроз коју се изражава међусобно јединство свих помесних цркава (аутокефалних и аутономних). Црквено уређење почиње од епархије као литургијске заједнице једног места преко помесних сабора епископа до васељенских сабора. Црква се управља на основу Светог писма и Светог предања, правила васељенских сабора и од њих признатих правила светих апостола, помесних сабора и светих отаца и устава помесних цркава.

Православна црква у целини није правно лице као што је Католичка црква нити на васељенском плану постоје црквеноправни субјекти као што су Света столица и Римска курија на челу са једним врховним поглаваром (папом). Православна црква нема један црквени устав, архијерејски сабор, свети синод, црквени суд нити предстојатеља већ све такве црквене власти постоје на помесном плану. Међу помесним црквама на прва четири места налазе се древне патријаршије (Цариградска, Александријска, Антиохијска и Јерусалимска), а најбројнија црква је Руска православна црква.

Уређење Православне цркве на епархијском, помесном и васељенском плану је јерархијско (свештеноначелничко). Основна литургијска заједница је епархија на челу са епископом. Црквено јединство се даље потврђује на помесном (обласном) плану где се уједињује неколико месних цркава (епархија) у помесни сабор епископа односно у помесну цркву. Своје међусобно јединство помесне цркве даље сведоче кроз васељенске саборе, а последњи такав је био Седми васељенски сабор (787).

Прозелитизам

Прозелитизам (стгрч. προσήλυτος [proselythos] – „придошлица, дошљак“) је манија или помама обраћања у неку веру присталица друге вере, тежња оних који гледају да, нарочито нечасним и ружним средствима, присталице друге верске странке придобију за своју странку.

Прозелит представља дошљака, придошлицу; то је обраћеник, онај који је прешао у другу веру, онај који је из једне странке, нарочито верске, прешао у неку другу (израз потиче од грчког јудаизма, када су се, у време Христово, овако називали незнабошци који су примили јеврејску веру).

Типичан пример прозелитизма је унијаћење православних Срба у Далмацији или Кукушка унија у 19. веку, које је спроводила католичка црква под покровитељством Аустријског царства у Далмацији и Француске у Македонији. Православци су прелазили у гркокатоличку веру из страха од глади и смрти, јер је помоћ у храни давана само онима који су постали унијати, под истим условом су могли да се запосле на државним пословима и прехране породицу, па чак и да буду ослобођени кривице на суду ако су нешто згрешили или им је то смишљено приписано. Истовремено су затварани православни свештеници који су се супротстављали прозелитизму. Руска православна црква оптужује Римокатоличку цркву за прозелитизам на подручју Русије од 1991. године. У Грчкој је прозелитизам уставом забрањен.

Руси у Француској

Руси у Француској су грађани Француске руског порекла.

Руске иконе

Руски иконопис - који се развио у срцу православне уметности старе Русије, који је покренут крајем X века, тачније 988., покрштавањем Руса. По правилу, ови иконе су строго следиле моделе и формуле које је поставила византијска уметност, на челу са престоницом у Константинопољу. Како је време пролазило, Руси су проширили вокабулар типова и стилова далеко изван свега осталог у православном свету. Иконографија је постала језгро старе руске културе до краја XVII века, када је, у петровско доба, постао заступљен секуларни поглед на уметност.

Лична, иновативна и креативна традиција религиозне уметности Западне Европе су у великој мери изостале у Русији пре 17. века, када је руска иконографија потпала под снажан утицај религиозних слика и гравура од и Протестантске и Католичке Европе. Током средине 17. века допло је до промена у литургије и служби, коју је покренуо је патријарх Никон, резултирало је распадом у Руској православној цркви. Традиционалисти, прогоњени "Староритуалци" или "Староверци", су наставили традиционалну стилизацију икона, док је државна црква изменила свој стил. Од тада иконе су почеле да се сликају не само у традиционално стилизованом и нереалистичном стилу, али и у смеси руске стилизације и западноевропског реализма, и на западноевропском начину, веома сличном католичкој религијској уметности тог времена. Овакве иконе, најчешће у руским православним црквама, такође се понекад могу наћи у различитим sui juris обредима католичке цркве.

Руске иконе су обично сликане на дрвету, често мале, иако неке у црквама и манастирима моуг бити много веће. Неке руске иконе су направљене од бакра. Многе религиозне куће у Русији имају иконе на зиду у "Красный угол".

Постоји богата историја и сложен верски симболизам у вези са иконама. У руским црквама, наос је обично одвојен од светишта са иконостасом, зиду са иконама са дуплим вратима у центру. Иконе се сматрају за Јеванђеље на слици, и зато се посебна пажња посвећује сликању икона како би се осигурало да је Јеванђеље верно и прецизно приказано.

Свих жалосних радост

Икона мати божије Свих жалосних радост је икона пресвете Богородице, коју верни Руске православне цркве поштују као чудотворну. Приказује фигуру Богородице у сјају ореола, окружену људима, у мукама, болести и жалости, и анђелима који им помажу њеним молитвама.

Икона је иконописана 1688. године у Москви, у цркви Богородице Свих жалосних радост (Преображење).

Икона се у Руској православној цркви прославља 24. октобра по јулијанском календару (6. новембра, према грегоријанском).

Сергеј Радоњешки

Сергеј Радоњешки у црквеним изворима Сергије Радонежски (рус. Сергий Радонежский; 3. мај 1314 — 25. септембар 1392.) - монах и светитељ Руске православне цркве, оснивач манастира Свете Тројице у Сергијевом Посаду близу Москве, обновитељ монаштва у северној Русији.

Руска православна црква прославља га 5. јула по јулијанском календару.

Софијски први љетопис

Софијски први љетопис (рус. Софииская первая летопись) је руски љетопис (хроника) повезана са саборном црквом Свете Софије у Новгороду у Русији. Копије овог љетописа, данас постоје у двије верзије: „Стари извод“, који се завршава са 1418. годином и „Млади извод“ (каснији извод) који се завршава са 1471, са спорадичним додатком у једној од копија и до 1508. године.

За ово дјело, заједно са Новгородским четвртим љетописом, вјерује се да је написано од заједничког извора. Руски филолог Алексеј Шахматов, ова два дијела заједно назива Новгородско-Софијски корпусом дијела.

Историја
Јерархија
Богословија
Свете тајне
Црква

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.