Руска Империја

Руска Империја (рус. Росси́йская Импе́рия[2][3]), позната и као Царевина Русија[4], Царска Русија или само Русија, или Сверуска империја (рус. Всеросси́йская импе́рия), јесте руска држава која је постојала у периоду од 1721. до 1917. године.

Руски цар Петар Велики је по завршетку Великог северног рата (1721) узео титулу императора и преобразио Руско царство у Руску Империју, а њу је након Фебруарске револуције (1917) наследила Руска република, односно Савез Совјетских Социјалистичких Република.

Историју руске државе у овом периоду обележила је намера Петра Великог да Русију реформише по западном узору.

Глава државе, руски император, имао је неограничену, апсолутну власт до 1905. године. Русија је проглашена републиком 14. септембра 1917. године.

Историја

18. век

Цар Петар Велики (1672—1725) учврстио је самодржавље (аутократију) у Русији и одиграо је главну улогу у увођењу своје државе у европски систем држава. Од скромних почетака у 14. веку као Велика московска кнежевина, Русија је постала највећа држава на свету у време цара Петра Великог. Три пута већа од Европе, стигла је до евроазијских земаља од Балтичког мора до Тихог океана.

Русија се највише проширила у 17. веку, када је средином 17. века основано прво руско насеље на Пацифику, освојен је Кијев и потчињена су сибирска племена. Међутим, упркос огромној величини царства, оно је имало само 14 милиона становника. Производња жита је значајно заостајала за продуктивношћу на западу, због чега је већина становништва морала да ради у пољопривреди. Мали део становништва је живео у градовима.

Петар Велики званично је прогласио постојање Руске Империје 1721. године. Био је импресиониран разноврсношћу и развијеношћу технологије, начина ратовања и тактикама запада. Учио је савремену војну тактику и направио јаку армију коју је чинило 300.000 војника. Од 1697. до 1698. године био је први руски принц који је икада посетио Запад.

Први Петрови војни походи били су против Османског царства. Након тога кренуо је на запад. Међутим, недостајала му је лука на западу, јер је лука Архангелск на Белом мору била девет месеци годишње замрзнута.

Приступ Балтику је блокирала Шведска чија је територија била ограђена на три стране. Петрова амбиција за излазом на море довела га је 1699. године до склапања тајног савеза са Пољско-литванском унијом и Данском против Шведске, што је изазвало Велики северни рат.

Рат се завршио 1721. године када је исцрпљена Шведска потписала мир са Русијом. Петар је освојио четири провинције на југу и истоку Финског залива, што је Русији обезбедило приступ мору. Тамо је изградио нову престоницу, Санкт Петербург, „као прозор ка Европи“. Ова престоница је заменила Москву која је дуго била руски културни центар.

Петар је реорганизовао своју владу по узору на западне узоре, што је претворило Русију у апсолутистичку државу. Заменио је стару Бољарску думу (веће племића) деветочланим Сенатом. У царству је поставио нове губерније и округе. Петар је наредио Сенату да сакупља порезе, који су били троструко увећани за време његове владавине. Као део реформи које је спровео, Руска православна црква је постала део административне структуре државе. Петар је патријаршију заменио колегијалним органом, Светим синодом, кога су предводили званичници владе. За то време, остатак месних органа самоуправе је укинут, а Петар је испунио захтеве својих претходника да сви племићи буду у служби државе.

Петар је умро 1725. године и није оставио наследника, али је оставио исцрпљено царство. Његова владавина је поставила питања о назадности Русије, њеном односу са западом, могућности спровођења реформи и другим проблемима. И поред свега тога, Петар Велики је положио темељ модерној руској држави.

Neva-StPetersburg2
Главни град Руске Империје био је Санкт Петербург

Требало је да прође скоро четрдесет година пре него што се приближно толико амбициозан владар појавио на престолу. Катарина II Велика је била немачка принцеза која се удала за Петра III, немачког наследника руске круне. Допринела је опоравку руског племства које је почело након смрти Петра Великог. Државне службе су укинуте, а Катарина је задовољила племство тако што им је дала највише управне функције у губернијама.

Катарина Велика проширила је руску политичку контролу над Пољско-литванском унијом, акцијама као што су Трговичка конфедерација. Њене скупе политичке амбиције заснивале су се на друштвеном систему који је био веома угњетавајући. Слуга су проводиле скоро све време радећи на земљи својих господара. Када је Катарина одобрила продају сељака који побегну са земље свог господара, то је изазвало побуну сељака 1773. године. Предвођени козаком Пугачовом, побуњеници су запретили да освоје Москву. Катарина је заробила Пугачова и расчеречила га на Црвеном тргу, али су бројне револуције наставила да је прате, као и њене наследнике.

Док је угњетавала руске сељаке, Катарина је успешно водила рат против Османског царства и напредовала је до Црног мора. Онда је, ковањем завере са владарима Аустрије и Пруске укључила украјинске и белоруске територије Пољско-литванске уније за време поделе Пољске, померајући руску границу на запад у средњу Европу. До њене смрти 1796. године, Катаринина експанзионистичка политика је направила од Русије важну силу у Европи. Ово се наставило у доба Александра I који је отео Финску од ослабљене Шведске краљевине 1809. године и Бесарабију од Османског царства 1812. године.[5]

Прва половина 19. века

Inside the hermitage
Војна галерија у музеју Ермитаж са портретима руских војсковођа из времена Наполеонових ратова.

Наполеон је направио одсудну грешку када је напао Русију због свађе са царом Александром I и када је покренуо инвазију на његову царевину 1812. године. Кампања се завршила катастрофалним последицама по Французе. Иако је Наполеонова војска стигла до Москве, руска стратегија је спречила Наполеона да сакупља залихе на спаљеној земљи. По хладној руској зими хиљаде француских војника били су изложени руским заседама и герилским нападима сељака. Док се Наполеонова војска повлачила, руска армија је напредовала преко Централне и западне Европе, све до Париза. Када је Русија са савезницима победила Наполеона, Александар I је постао познат као спасилац Европе и председавао је Бечким конгресом на ком су уцртане нове границе у Европи. На овом конгресу постао је монарх Конгресне Пољске.

Иако је Руска Империја играла кључну улогу у политици 19. века, задржавање кметства успорило је њен економски развој. Док су економије држава западне Европе јачале због индустријске револуције започете у другој половини 18. века, Русија је почела да економски све више заостаје, што је изазвало проблеме у царству. Статус Русије као велике силе помрачила је неуспешност њене владе, изолација њеног народа, и назадовање руске економије. После Наполеоновог пораза, Александар I је био спреман за расправу о уставним реформама, али се стало на скромним променама.

Релативно либералног цара заменио је његов млађи брат, Николај I (1825—1855), који се на самом почетку владавине суочио са устанком. Позадина овог устанка лежала је у Наполеонским ратовима када је број добро образованих руских официра путовао Европом током војних кампања. Ту су били изложени либералистиким идејама западне Европе, што их је охрабрило да траже промене у Русији. Резултат је био устанак декабриста (децембра 1825) у ком је мали круг либералних племића и официра желео су да постави Николајевог брата као уставног монарха. Међутим, устанак је лако угушен, што је довело до тога да Николај I престане да се угледа на запад и да постане поборник политике православља, самодржавља и народњаштва.[6]

Када је руска војска заузела савезничку Грузију 1802. године, сукобила се са Персијом у вези са контролом над Азербејџаном и била увучена у Кавкаски рат са горштацима. Овај рат ће трајати око пола века. Руски императори су морали да се сукобе са два устанка у новоосвојеним територијама Пољско-литванске уније: Новембарски устанак 1860, и Јануарски устанак 1863. године.

Како би спречили будуће побуне, власти су ставиле школе и универзитете под сталну присмотру, а ученицима су давани званични уџбеници. Полицијски шпијуни су свуда убацивани. Потенцијалне револуционаре су слали у Сибир; под царем Николајем I стотине хиљада људи је послато у каторге.

Питање правца којим би Русија требало да иде било је главно питање још од реформи Петра Великог. Неки су подржавали угледање на западну Европу, док су неки осуђивали Запад и тражили повратак вредностима из прошлости. Овај други правац су предводили славофили, који су мрзели „декадентни“ Запад. Славофили су били и противници бирократије и подржавали су средњовековни руски колективизам, насупрот индивидуализму који је долазио са Запада. Алтернативне социјалне доктрине развили су руски радикали као што су Александар Херцен, Михаил Бакуњин и Петар Кропоткин.

Друга половина 19. века

Цар Николај I умро је 1855, а његова политика је остала контроверзна. Од 1853. до 1856. године Русија је учествовала у Кримском рату, који је вођен превасходно на полуострву Крим. Пошто је играла главну улогу у победи над Наполеоном, Русија се сматрала непобедивом. Суочена са савезом великих европских сила и поразима које је доживела на копну и мору, слабости Николајеве владавине су постале очигледне.

Tsar-liberator-imagesfrombulgaria
Спомен ослободилачком цару (Софија, Бугарска)

Када је Александар II дошао на власт 1855, жеља за реформама била је свеприсутна. Растући хуманитаристички покрети су захтевали укидање кметства. Године 1859. у Русији је живело више од 23 милиона кметова. Услови њиховог живота били су често гори од оних у којима су живели сељаци у Западној Европи у 16. веку. Акександар II је одлучио да сам укине кметство, уместо да чека да оно буде укинуто револуцијом.

Укидање кметства 1861. године био је најзначајнији догађаја у руској историји у 19. веку. Оно је било почетак краја монопола великих земљопоседника у власти. Укидање кметства је довело до доласка свеже радне снаге у градове, индустрија се развијала, а бројност и утицај средње класе је порастао. Међутим, уместо да добију земљу у власништво, ослобођени кметови су морали да плаћају влади специјални порез током целог живота. Та средства је влада давала земљопоседницима као великодушну одштету за земљу коју су изгубили. Сељаци са најјаловијом земљом су се често бунили. Сви поседи који су додељени сељацима били су у колективном власништву мира (сеоске општине) која је делила земљу сељацима и надгледала разне поседе. Иако је кметство било укинуто, услови под којима је оно укинуто нису одговарали сељацима, па револуционарне тензије нису опале, упркос намерама Александра II.

Крајем седамдесетих година 19. века, Русија и Османско царство опет су се сукобили на Балканском полуострву. Од 1875. до 1878. године Источно питање произвело је устанке против османске власти међу бројним словенским народима. Симпатије руских националиста постале су озбиљан унутрашњи фактор у подршци Русије ослобађању балканских хришћана од османске власти и признавању независности Бугарске и Србије. Почетком 1877. Русија је интервенисала на страни српских и руских добровољачких одреда када је објавила рат Османском царству. У року од једне године руска војска је стигла надомак Истанбула, па су се Турци предали. Руске дипломате и генерали су убедили Александра II да примора Османско царство да потпише Санстефански мир у марту 1878. По одредбама овог уговора успоставила би се независна и проширена Бугарска са територијом до југозапада Балканског полуострва. Када је Уједињено Краљевство запретила ратом због услова Сан-Стефанског мира, исцрпљена Русија се повиновала. На Берлинском конгресу у јулу 1878. године Русија је пристала на успостављање много мање Бугарске. Као последица тога, панславистима је у завештање остало огорчење против Аустроугарске и Немачке због руског одступања. Разочарење исходом рата појачало је револуционарне напетости у земљи.

Maslenitsa kustodiev
Провинцијски градић зими

Када је нихилистичка терористичка организација Народна воља убила Александра II, престо је наследио његов син Александар III, чврсти реакционар који је оживео политику православља, аутократије и народности Николаја I. Као посвећени славофил, Александар III је веровао да Русија може да буде спасена од хаоса самоизолацијом од субверзивних елемената из западне Европе. Током његове владавине Русија је направила савез са Француском да би задржала нарастајућу моћ Немачке, завршила освајање Централне Азије и изнудила велике територијалне и економске уступке од Кине.

Најутицајнији царев саветник био је Константин Петрович Побједоносцев, ментор Александра II и његовог сина Николаја, и управитељ Светог синода од 1880. до 1895. године. Он је научио своје царске ђаке да се прибојавају слободе говора и штампе и да мрзе демократију, уставе и парламентарни систем. За време Побједоноцева револуционари су прогоњени, док је русификација спровођена у целој империји.

20. век

Repin 17October
17. октобар 1905, слика Иље Рјепина

Александра је наследио његов син Николај II Александрович (1894—1917). Индустријска револуција је почела да јако утиче на Русију. Либерални елементи међу индустријским капиталистима и племићима веровали су у мирну друштвену реформу и уставну монархију, па су основали странку Уставотворно-демократска партија (Кадети). Социјални револуционари су прихватили народњачку традицију и заговарали су доделу земље онима који је и обрађују — сељацима. Друга радикална група били су социјалдемократе, заговорници марксизма у Русији. Ослањајући се на подршку радикалних интелектуалаца и градске радничке класе, они су тражили комплетну социјалну, економску и политичку револуцију.

Партија се 1903. године поделила на мењшевике, умерено крило, и бољшевике, радикално крило. Мењшевици су веровали да би руски социјализам настајао постепено, а да би режим цара наследила демократска република у којој би социјалисти сарађивали са другим партијама. Бољшевици, предвођени Владимиром Лењином, заступали су оснивање мале елите професионалних револуционара, подложних јакој партијској дисциплини, која би се предводила пролетаријат у циљу да насилног преузимања власти.[7]

Катастрофални пораз руске војске у Руско-јапанском рату (1904—1905) био је велики ударац за Империју и повећао је могућност немира. У јануару 1905. догодио се инцидент познат као Крвава недеља, када је отац Гапон предводио огромну групу људи до Зимског дворца у Санкт Петербургу да представи петицију цару. Када су стигли до дворца, на њих су пуцали козаци и убили на стотине људи. Вође руског радништва биле су толико ужаснуте масакром да су објавиле генерални штрајк чији је захтев био демократска република. Ово је значило почетак Руске револуције 1905. године. Совјети (већа радника) појавили су се у већини градова да управљају револуцијом. Русија је била парализована, влада је била очајна.

У октобру 1905, цар Николај II је невољно објавио Октобарски манифест, који дозволио оснивање Државне думе, и прокламовао њено безодложно сазивање. Право гласа је проширено и ниједан закон није могао ступити на снагу без сагласности Думе. Умерене групе су биле задовољне, али су социјалисти одбили уступке као недовољне и покушали су да организују нове штрајкове. До краја 1905. појавило се нејединство међу реформаторима, па је за то време положај цара ојачао.

Цар Николај II ушао је у Први светски рат са ентузијазмом и патриотизмом да одбрани своје православне савезнике, Србе. Августа 1914. године руска војска улази у Немачку да подржи француску војску. Национализам је служио као параван за слабост руске економије и неспособност и корупцију владе. Војни неуспеси и антиратна пропаганда изазивали су велико незадовољство међу народом. Немачка контрола Балтичког мора и немачко-османлијска контрола Црног мора одвојили су Русију од већине залиха и потенцијалних тржишта.

Средином 1915. рат је деморалисао руску јавност. Храна и гориво су пристизали у малим залихама, војни губици су били огромни, а инфлација је нарастала. Број штрајкова се повећао међу слабо-плаћеним радницима, а незадовољство се осећало и међу сељацима. У међувремену, јавно неповерење у режим се продубило извештајима да полуписмени мистик Григориј Распућин има велики утицај у влади. Његово убиство крајем 1916. окончало је скандал, али није повратио владару изгубљени престиж.

Дана 3. марта 1917. организован је штрајк у престоници Петрограду (због антинемачког расположења град се сада звао Петроград); у току једне недеље скоро сви радници у граду нису радили, а избиле су уличне борбе. Када је цар распустио Думу и наредио штрајкачима да се врате на посао, његова наређења су покренула Фебруарску револуцију. Дума је одбила да се распусти, штрајкачи су држали масовна окупљања у инат режиму, а војска је отворено стала на страну радника. Пар дана касније Дума је изабрала привремену владу на челу са кнезом Лавовим, а следећег дана цар је ухапшен и пучисти су објавили да је цар абдицирао. У међувремену, социјалисти у Петрограду су основали Совјет (веће) радничких и војничких депутата да би себи обезбедили власт коју нису имали у Думи. То је био крај Руске Империје.

Територија

Границе

Административне границе европског дела Русије, изузев поседа у Финској и Пољској, поклапале су се са природним границама Источноевропске низије. На северу граница је био Северни ледени океан; острва Нова Земља, Колгујев и Вајгач су јој такође припадала. На истоку, Руска Империја је владала северном и централном Азијом. Европску Русију је од Сибира и киргизских степа природно делила планина и река Урал и Каспијско језеро. На југу царства је било Црно море и Кавказ. Западна граница се простирала од полуострва Кола до Ботничког залива, преко Курског залива на југу Балтичког мора, до ушћа Дунава, са кружном избочином која је обухватала Пољску. Руска Империја се на западу граничила са Пруском, аустријском Галицијом и Румунијом.

Посебно би требало истаћи да Русија није имала слободан излаз на отворено море сем ледених обала Северног леденог океана. Бело море је више залив тог океана. Ришки залив и Балтичко море припадали су територији коју нису насељавали Словени већ Немци, Финци и балтички народи. Источна обала Црног мора припадала је Транскавказији, коју је велики ланац планина одвајао од Русије. Чак и ово море је било унутрашње море, а Босфор, једини излаз из њега, је био у страним рукама. Плитко Каспијско језеро, окружено пустињама, имало је већи значај као веза између Русије и њених азијских поседа него као веза за контакте са другим државама.

Географија

Крајем 19. века величина Руске Империје је била око 21.799.825 km² (што је била скоро једна шестина копна на Земљи); једини ривал у величини јој је било Британско царство. Какогод, већина становништва живела је у европском делу Русије. Више од сто етничких група живело је Руској империји, док су Руси чинили око 45% становништва.

У правцу исток-запад царство је било широко 10.000 km (11 часовних зона), а у правцу север-југ 5000.

Територијално ширење

Руска Империја је 1917. године укључивало већину Украјине (Дњепарску Украјину и Крим), Белорусије, Молдавије (Бесарабију) Финске (Велико Војводство Финске), Јерменије, Азербејџана, Грузије, централноазијске државе Казахстан, Киргистан, Таџикистан, Туркменистан и Узбекистан (Руски Туркестан), већи део Литваније, Естоније и Летоније (Балтичке провинције), као велике делове Пољске (Краљевине Пољске) делове данашње Турске (Ардахан, Артвин, Игдир и Карс). Између 1742. и 1867. године Руска Империја је држала Аљаску као своју колонију.

Шведски пораз у Финском рату и потписивање Фредриксанског мира 17. септембра 1809, Финска је постала део Руске Империје као аутономна Велика кнежевина Финска. Император је владао Великом кнежевином Финском као уставни монарх преко свог генерал-губернатора и домаћег Сената којег је такође он бирао.

Спољашње територије

Према првом чланку Основних државних закона, Руска Империја је била недељива држава. У 26. члану даље пише: Недељиви делови Руске Империје су Царство (краљевство) Пољска и Велика кнежевина Финска. Односи са Великом кнежевином Финском су такође регулисани у 2. члану: Велика кнежевина Финска је конституисана као недељив део Руске државе, и спољним пословима Велике кнежевине Финске се управља специјалним прописима на основу посебних закона.

Од 1744. до 1867. Империја је контролисала такозвану Руску Америку. Чак и са изузетком ове територије (на којој се данас налази Аљаска), Руска Империја је била огромна и простирала се од Европе до Азије на два континента. Разликовала се од других колонијалних царстава. Док су се Британско и Француско колонијално царство деколонизовали у 20. веку, Русија је и даље контролисала огромну територију, прво као комунистички СССР, а касније као модерна Руска Федерација.

Здание суда
Сенатска четврт у Санкт Петербургу

Царство је контролисало и неке уступљене територије, као што је Квантунг у Кини.[8]

Устројство

Руска Империја је описана у Готском алманаху из 1910. године као уставна монархија под аутократским царем. Цар се понаша као император и самодржац сверуски, али у Основним државним законима и Октобарском манифесту предвиђено је и отварање прве Државне думе, 27. априла 1906. године. Временом је нестала неограничена власт и моћ цара. Није да је режим у Русији постао у било каквом погледу уставан, још мање парламентаран, али је неограничена аутократија постала временом ограничена аутократија. Руски систем владања би најбоље био описан као ограничена монархија под аутократским царем.

Император

Петар Велики променио је титулу цара 1721. године у титулу императора и самодршца сверуског. Док су правила задржавала ову титулу, владар Русије дуго је остао познат као цар или царица, све до пада Руске Империје у Фебруарској револуцији 1917. године.[9]

Моћ императора пре Октобарског манифеста била је ограничена на само једну обавезу: император је морао припадати Руској православној цркви. Дана 17. октобра 1905, ситуација се променила, цар је добровољно ограничио своју моћ.

Tverskaya13 Moscow 06-2015
Седиште московског губернатора

Државни савет

Државни савет је основан 1810. као највиши саветодавни орган руског императора. Чланове је именовао император на доживотан мандат. Министри су по звању били његови чланови.

Издавањем нове редакције Основних државних закона Руске Империје (20. фебруар 1906), Државни савет је претворен у горњи дом народног представништва, раван са доњим домом Државном думом.

Државни савет, реконституисан у циљу служења цару, састојао се од 196 чланова од којих 98 именује цар лично, док су 98 бирани на демократски начин. Министре је такође бирао цар.

Правитељствујушчи сенат

Правитељствујушчи сенат успостављен је за време реформи владе (за време владавине Петра Великог) и састојао се од чланова које је цар лично изабрао. Био је врховни суд касације; високи суд правде за све политичке увреде. Правитељствујушчи сенат је имао и учешћа у владавини над царством.

Религија

Државна религија Руске Империје била је руско православно хришћанство. На челу Цркве био је император сверуски, који је своју црквену власт вршио посредством Светог синода.

Религија Број верника[10]
Православци[11] 87.123.604
Муслимани 13.906.972
Католици 11.467.994
Јевреји 5.215.805
Лутерани[12] 3.572.812
Староверци (православци) 2.204.596
Јерменски апостолски верници 1.179.241
Будисти 433.863
Други нехришћани 285.321
Менонити 66.564
Јерменски католици 38.840
Баптисти 38.139
Карајтски јевреји 12.894
Англиканци 4.183
Други хришћани 3.952

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 Статистички годишњак Русије бр. 11 за 1914. годину Росстат, Петроград, године 1915.
  2. ^ Руско царство (1721—1917)
  3. ^ У српској историјској науци се сматра да су Руско царство и Руска Империја de facto иста држава.
  4. ^ Српске новине, 30. марта 1908.
  5. ^ „The Red Book of the Peoples of the Russian Empire”. Eki.ee. 20. 8. 1993. Приступљено 24. 6. 2010.
  6. ^ „RUSSIA”. Friesian.com. Приступљено 24. 6. 2010.
  7. ^ Криза старог одреда у Русији: Влада и господски сталеж. Штампа Универзитета Принстон 1982.
  8. ^ Грибовски, pp. 35, Приступљено 24. 4. 2013.
  9. ^ Грибовски, pp. 24, Приступљено 24. 4. 2013.
  10. ^ Резултат пописа становништва 1897. Архивирано на сајту Wayback Machine (октобар 24, 2012) (на језику: енглески), Приступљено 24. 4. 2013.
  11. ^ При пописивању, Руси нису правили разлику између различитих врста православља
  12. ^ Лутерана је било највише у Балтичким провинцијама

Литература

Спољашње везе

Јелисавета I Петровна

Јелисавета I Петровна (рус. Елизаве́та I Петро́вна; Колменскоје, 29. децембар 1709 — Санкт Петербург, 5. јануар 1762) била је руска императорка од 1741. до 1762. године. Била је кћи Петра Великог и Катарине I.

После смрти царице Ане Ивановне, регентство је преузела Ана Леополдовна у име свог једногодишњег сина Ивана VI. Економски проблеми су допринели да је Јелисавета преузела власт мирним пучем уз помоћ гарде. Јелисавета је била омиљен владар, јер је елиминисала странце на важним положајима и под њеном владавином није вршена смртна казна. Помогла је Ломоносову да оснује Универзитет у Москви и Шувалову да оснује Академију уметности у Санкт Петербургу. Потрошила је огромне суме новца на барокне пројекте свог омиљеног архитекте Бартоломеа Растрелија, посебно у Петерхофу и Царском селу. За време њене владавине изграђени су Зимски дворац и манастир Смољни у Санкт Петербургу. Помагала је научнике, уметнике, као и своје миљенике. Током Јелисаветине владавине Русија је успешно ратовала у Седмогодишњем рату, а историчари тврде да је њена смрт спасла Пруску од пораза. Њеном смрћу окончала се изворна грана династије Романов. У том тренутку, Руска Империја је имала површину преко 16 милона квадратних километара.

Јермени у Русији

Јермени у Русији или Руски Јермени (јерм. Ռուսաստանահայեր) становници су Русије јерменског порекла. Према попису из 2010. године, у Русији је било више од 1.182.000 Јермена, 2001. године - преко 1.130.000, а 1989. године - преко 532.000, односно 0,86% од укупног броја становника Русије према званичном попису становништва. Према "Унији Јермена Русије", број јерменске дијаспоре у Русији премашује 2,5 милиона људи (2002). У неколико његових говора, руски председник Владимир Путин, позивајући се на број Јермена у Русији, указао је на број од "око 3 милиона људи". Око половине руских Јермена живи компактно у три јужне регије Руске Федерације, у Краснодару, Ставропољској Покрајини и Ростовској области.

Битка код Темишвара (1849)

Битка код Темишвара (1849) била је последња битка Мађарске револуције 1848.

Владимир Кирилович

Владимир Кирилович (рус. Влади́мир Кири́ллович; Порво, Руска Империја, 17/30. август 1917 — Мајами, САД, 21. април 1992) био је старјешина Руског императорског дома у изгнанству.

Био је син великог кнеза Кирила Владимировича и британске принцезе Викторије Мелите.

Генерал-адмирал (Руска Империја)

Генерал-адмирал (рус. генерал-адмирал) је био војни чин I класе у Табели рангова Руске Империје од 1722. до 1917. године. Одговарао је војном чину генерал-фелдмаршала и грађанским чиновима канцелара и активног тајног савјетника 1. класе.

Као поморска дужност постојао је још од 1695. године.

Укинут је након Октобарске револуције 1917. године.

Генерал-фелдмаршал (Руска Империја)

Генерал-фелдмаршал (рус. генерал-фельдмаршал) био је војни чин I класе у Табели рангова Руске Империје од 18. вијека до 1917. године. Одговарао је чиновима генерал-адмирала у морнарици и државном канцелару и активном тајном савјетнику I класе у грађанској служби.

Често се фелдмаршалски чин почасно додјељивао странцима који нису служили у руској армији. Од свих руских императора само се код Ивана VI Антоновича и Александра III Александровича није додјељивао фелдмаршалски чин. Император Александар II Николајевич је носио фелдмаршалске ознаке, али није имао чин.

Када је укинута Табела рангова (1917) једини живи генерал-фелдмаршал је био Никола Петровић Његош, краљ Црне Горе. Последњи руски генерал-фелдмаршал, Дмитриј Миљутин, умро је 1912. године.

Грб Руске Империје

Грб Руске Империје је био један од главних званичних државних симбола некадашње државе Руске Империје.

Сличан грб се користио и раније док се држава називала Руско царство, али је са проширењем државе проширен и њен грб.

Држава са именом Руска Империја је успостављена 2. новембра 1721. године, а њен званични грб је дефинитивно описан 3. новембра 1882. године, што се сматра датумом његовог коначног дефинисања.

Грбови Русије кроз историју

Државни амблеми Руског царства (1721-1917) су постојали у три варијанте, као велики, средњи и основни.

Губернатор

Губернатор (рус. Губернатор) је био непосредни начелник губерније у Руској Империји.

Државна канцеларија (Руска Империја)

Државна канцеларија (рус. Государственная канцелярия) била је административни орган при Државном савјету Руске Империје од 1810. до 1917. на челу са државним секретаром.

Друга коалиција

Друга коалиција представља други покушај европских монархија на челу са Руском империјом и Аустријским царством да елиминишу револуционарну Француску. Коалиција је формирана крајем 1798. године, а сачињавале су је следеће монархије: Уједињено Краљевство, Руска империја, Аустријско и Свето римско царство, Португал, Напуљ, Малта, Османско царство. Рат се завршио победом Француске републике.

Источно питање

Источно питање, у европској историји, представља дипломатске и политичке проблеме које обухватају болесника са Босфора (Османско царство), јер му је моћ слабила из деценије у деценију. Ово слабљење је довело до јављања многих националних тензија (посебно на Балкану) и циља Руса да доминирају Балканом. Израз се не односи на један посебан проблем, већ укључује различита питања која су се јављала током 18, 19. и 20. вијека, укључујући и нестабилности на европским територијама Османског царства.За почетак источног питања обично се узима 1774. година, када је окончан Руско-турски рат (1768—1774) поразом Османлија. Пошто су евроспке силе вјеровале да ће распад Османског царства бити неизбежан, ступиле су у борбу за заштиту својих војних, стратешких и комерцијалних интереса у областима Османског царства. Руска Империја је имала користи од распада Османског царства, док је став Аустроугарске и Уједињеног Краљевства био да је у њиховом најбољем интересу да се цјеловитост царства очува. Источно питање је остављено по страни послије Првог свјетског рата, а један од исхода рата је био слом и подјела Османског царства међу побједницима.

Казахстан

Казахстан (каз. Қазақстан, рус. Казахстан), званично Република Казахстан (каз. Қазақстан Республикасы, рус. Республика Казахстан) је држава у средњој Азији. Површином је девета земља на свету, али већи део територија чини слабо насељена степа. На западу излази на Каспијско море. Граничи се на северу са Русијом, на истоку са Кином и на југу са Киргистаном, Узбекистаном и Туркменистаном.

Казахстан је девета држава по површини у свету, али је шездесет друга по броју становника са шест по квадратном километру. Број становника у 2006. години је износио око 15.300.000, за разлику од 1989. године када је број становника био око 16.400.000, због емиграције Руса и Поволошких Немаца.

Већи део историје простор данашњег Казахстана су насељавала номадска племена. До 16. века су се формирали Казаси као засебна група, састављена од три хорде. Руси су на овај простор први пут дошли у 18. веку, а до средине 19. века цели Казахстан је постао део Руске Империје. Након Октобарске револуције 1917. и Руског грађанског рата који је уследио, територија Казахстана неколико пута бива реорганизована да би 1936. године била основана Казашка ССР у оквиру Совјетског Савеза. Током 20. века Казахстан је био место многих совјетских пројеката, као што су Хрушчовљева "Девичанска поља", затим космодром у Бајконуру и полигон у Семипалатинску, примарна совјетска локација за тестирање нуклеарног оружја.

Казахстан је прогласио независност 16. децембра 1991. године, као последња совјетска република која је то урадила. Дотадашњи комунистички лидер Нурсултан Назарбајев постао је први и досад једини председник Казахстана. Казахстан је чланица УН, ОЕБС, СЗО, Савета туркофоних држава, Партнерства за мир, Шангајске организације за сарадњу, ОДКБ, Заједнице независних држава и Евроазијске економске уније.

Канцелар (Руска Империја)

Канцелар (рус. канцлер) или државни канцелар (рус. государственный канцлер) био је највиши грађански чин у Табели рангова у Руској Империји.

Лондонски споразум (1915)

Лондонски споразум је тајни уговор између Антанте и Краљевине Италије. Уговор су 26. априла 1915. године у Лондону потписале Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске, Трећа француска република, Руска Империја и Краљевина Италија. Намјера је била да се стекне савез са Италијом против њених бивших савезника, Њемачког царства и Аустроугарске монархије. Главни мамац су били велики територијални добици које је Италија требало да добије од Аустроугарске. Британија је такође обећала финансије. Италија је обећала да ће ући у рат сљедећег мјесеца. Савезници су могли лако надмашити Аустроугарску и на тај начин трећи војни савез са 36 милиона Италијана. Тајне одредбе споразума су објавили бољшевици када су дошли на власт у Русији крајем 1917. године.

Новембарски устанак

Новембарски устанак (1830—1831) или Руско-пољски рат 1830-31 био је устанак Пољака против Руске Империје.

Поделе Пољске

Поделе Пољске одиграле су се у 18. веку и тим поделама престала је постојати Пољска (Пољско-литванска унија) као независна држава. Постојале су три поделе Пољске:

5. августа 1772.

23. јануара 1793.

24. октобра 1795.Пољску су поделили Руска Империја, Пруска и Хабзбуршка монархија

Руска република

Руска република (рус. Российская республика) представљала је државни облик који је постојао у кратком временском периоду. Обухватала је територију бивше Руске Империје после абдикације Николаја II 15. марта 1917. године. Шест месеци касније, република је расформирана након Октобарске револуције. Након републике успостављена је Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република.

Руско-аустријско-турски рат (1735—1739)

Руско-аустријско-турски рат вођен је у периоду од 1735. до 1739. године између Руске империје и Хабзбуршке монархије са једне и Османског царства и Кримског каната са друге стране. Рат је завршен Београдским миром. Плашећи се турске одмазде због помоћи Аустријанцима у рату, Арсеније Шакабента организује Другу сеобу Срба.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.