Русини

Русини су источнословенски народ, који претежно живи у западној Украјини, у покрајини Закарпатија, а има их укупно око 1.610.000. Делови овог народа такође живе и у Словачкој, Пољској, Румунији, Србији,Хрватској, САД-у, Аустралији и Канади.[1][2] Њихов језик спада у групу источнословенских језика. Русине неки сматрају посебним народом, док их други сматрају делом украјинског народа.

Русины

Поред овог имена, Русини се у историјским документима помињу и под именима Рутени и Малоруси. На територији на којој данас живе Русини (Рутени) су се населили негде средином 13. века, премда постоји мишљење да су их Угри већ затекли тамо. Русини су од самог почетка припадали православној цркви. Четрдесет и пети законски чланак из 1495. помиње их као „шизматике“, тј. православце:

„На границама Краљевине [Угарске] има много места, у којима Рашани [тј. Срби], Рутени [тј. Русини], Власи [тј. Румуни] и други шизматици [тј. православни] бораве на земљишту хришћана [тј. католика]. Живећи до сада у складу са својим [православним] обредом, навикли су да не плаћају уопште никакву [црквену] десетину од [приноса од] тог истог земљишта. Међутим, господа прелати [тј. црквене старешине] их настоје натерати на плаћање десетине. Пошто се десетина, намењена за Христову баштину [тј. добра која поседује црква], обично тражи од Христових верника [тј. католика] а не од других шизматика — посебно не од оних, који на позив и ради безбедности Краљевског Величанства и војвода, барона и осталих чиновника који држе границе [Угарске] Краљевине, настањују поменута места — зато је наређено и закључено да се одсад па надаље од Рашана, Рутена, Влаха и других шизматика, на којем год земљишту хришћана боравили, не тражи уопште никаква десетина.[a]

Као православни, Русини су прешли на унију, коју је прихватио 1646. монах Петар Парфени у име своје браће свештеника. Као награду за то, Петар Парфени је касније постао унијатски епископ. Међутим, овим унијатска пропаганда није још постигла свој циљ. Петар Парфени је 1655. привео још 400 православних свештеника унији.

Унија је међу Русинима дуго времена била тајна. Када је пре Другог светског рата почео процес враћања православљу, многи нису разумели шта се догађа, јер су одувек сматрали себе православнима. Искористивши то, унијатско свештенство, уместо било каквог објашњавања, звало је „шизматицима“ оне који су се враћали православљу. На тај начин могло је накратко да спречи масовно преобраћање.

Karpatska Ukraina-2 COA
Грб русинског народа

Историјски осврт

Етнички Русини потичу од источнословенских племена Тивераца, Улића и Белих Хрвата који су населили област Источних Карпата у VI-VII веку после Христа.

Расејање, подгрупе и бројност

Савремени русини насељавају западни део Закарпатске области у Украјини, североисточну Словачку (североисток Прешовског краја), а до Другог светског рата насељавали су и југоисток Пољске (операција Висла). Наведене области имају историјски назив Лемковина. Део Русина данас живи у расејању куда су последњих неколико столећа раселили из савремене Украјине - у Мађарској, Србији (у Војводини, где им је језик признат као један од званичних језик администрације), Хрватској, САД, Канади, Аустралији и Русији.

Русини у украјинском делу Лемковине

Закарпатска епархија Галицијске митрополије Лемковине, Бојковине и Хуцулине ступила је у унију са Римом, образовавши грко-католичку цркву (унијатску цркву), после потписивања Ужгородске уније 24. априла 1646. године. Од тада се припадност унијатству стала изједначавати са етничким значењем словенског етноса - Русин.

Русини у словачком делу Лемковине

На истоку у селима превладавају Русини; на западу се могу наћи само поједина русинска села. Крајњим западним русинским насељима сматрају се села Литманова у Старој Љубовни и Остурња.

Русини у пољском делу Лемковине

У међуратном периоду Лемковина се скоро у потпуности налазила у пределима Краковског војводства, с центрима у градовима Нови Сонч, Грибув, Горлице, Јасло и Кросно. на територији која је захватала површину од 4.310 km².

Панонски Русини

Панонски Русини представљају словенску мањину у Србији и Хрватској. Од 20.000 панонских Русина око 15.000 су потомци исељеника из Галиције и Малорусије (Гетманшчине), а остали се сматрају потомцима исељеника са Закарпатја.

Етноним и идентитет

Легенда позната из Великопољске хронике: У древним књигама пише да се Панонија сматра мајком и прародитељком свих словенских народа... од тих Панонаца родила су се три брата, синови Пана, владара свих Панонаца, од којих је најстарији имао име Лех, други Рус, а трећи Чех. Та тројица родивши потомоство, владаху трима краљевствима: Пољака, Руса и Чеха, које називаху и Бохемцима.

Неједнородност Русина

Русинска политичка кретања под притиском историјских и економских прилика прилично су разноврсна. Сада можемо говорити о најмање четири:

  • Прословачки курс
  • Проукрајински курс
  • Проруски курс
  • Мађарофилски курс

Религија

Преци Русина примили су хришћанство највероватније у време мисионарског путовања солунске браће Кирила и Методија у Великоморавску кнежевину.

Статус Русина

Русини су у Словачкој, Пољској, Мађарској, Србији и Чешкој званично признати за националне мањине.

Спорови о статусу народа и језика

Расправа о томе да ли је русински засебан језик, или је он дијалекат руског или украјинског траје до данашњих дана. По мишљењу украјинских етнографа, лингвиста и филолога русински језик је један од западних дијалеката украјинског језика, а русини су подетнос украјинаца.

Истраживања генетичке структуре

По хаплогрупи митохондријске ДНК човека

Историја

Период независне Украјине

Познати Русини

Види још

Напомене

  1. ^ Оригинал гласи:

    Sunt plurima Loca in confiniis Regni sita, in quibus Rasciani Rutheni, Wallachi et alii schismatici in terris Christianorum habitant, et de eisdem terris hactenus juxta eorum Ritum viventes nullas penitus decimas solvere consueverunt. Et quia ispsae decimae in patrimonium Christi dedicate, a Christi fidelibus, et non aliis schismaticis hominibus (preasertim vero illis, ad vocationem, et assecurationem regiae majestatis, ac waywodarum, banorum, et caeterorum officialium, ipsa confinia regni tenentium, dicta loca incolentibus) exigi solent: ob hoc ordinatum est, et conslusum: Quod amodo de caetero, ab ispis Rascianis, Ruthenis, Valachis, et aliis schismaticis, in quibuscunque terris christianorum residentibus, nullae penitus decimae exigantur.

Референце

  1. ^ http://www.dpcamps.org/lemkomap.jpg
  2. ^ Русини у Србији zavod.rs

Литература

Бродско-посавска жупанија

Бродско-посавска жупанија је жупанија у Посавини, у јужној Славонији.

Вараждинска жупанија

Вараждинска жупанија се налази на северозападу Републике Хрватске. Седиште јој је град Вараждин.

Војводина

Војводина, званично Аутономна Покрајина Војводина — скраћено АПВ, је аутономна покрајина у саставу Републике Србије. Налази се на северу државе и обухвата површину од 21.506 km2 са 1.931.809 становника (попис 2011, 21,56% од укупног становништва Србије).

Покрајина се граничи на северу са Мађарском, на истоку са Румунијом, на западу са Хрватском и на југозападу са Босном и Херцеговином (Република Српска). Јужну границу већим делом чине реке Дунав и Сава. Највећи град у покрајни је Нови Сад који је уједно и административи центар Војводине. Остали већи градови (преко 50.000 становника) су Суботица, Зрењанин и Панчево.

Врбас (град)

Врбас је градско насеље у Србији у општини Врбас у Јужнобачком округу. Према попису из 2011. било је 24112 становника.

Вуковарско-сремска жупанија

Вуковарско-сремска жупанија (хрв. Vukovarsko-srijemska županija) најисточнија је жупанија у Републици Хрватској.

Обухвата подручје западног Срема и дела источне Славоније, односно у највећем делу простор западног дела некадашње угарске жупаније Срем, чије је седиште било у граду Вуковару, а која је 1918. године ушла у састав Краљевине Србије, касније Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Заузима простор од 2.448 km² на чијој се територији налази 26 општина и 5 градова.

Граничи са Осјечко-барањском жупанијом на северу, Бродско-посавском жупанијом на западу, Републиком Босном и Херцеговином на југу, те Републиком Србијом на истоку.

Демографија Србије

Шаблон:Infobox country demographics

Демографија Србије обухвата приказ демографске структуре Републике Србије. Према попису из 2002. године, који не обухвата податке за АП Косово и Метохија), пописани део Србије има 7.498.001 становника. Од тога 75% становништва живи у градовима, док је проценат писменог становништва 96,4% (мушкарци 98,9%, жене 94,1%). Стопа рађања је 1,78 деце у просеку по свакој жени. Просечна дужина живота становника пописаног дела Србије је 74 године (мушкарци 71, жене 76).

Иван Ленђер

Иван Ленђер (русински: Иван Лендєр; Зрењанин, 29. јул 1990) је српски пливач специјалиста за делфин стил. Отац му је Русин, а мајка Српкиња. Пливање тренира од седме године.

Пажњу је привукао када је на светском првенству за јуниоре 2006. освојио златну и сребрну медаљу. Те године је проглашен за најбољег спортисту Војводине, а од стране листа Спорт за најбољег младог спортисту у Србији. Пласирао се у полуфинале Светског првенства у пливању 2009. у Риму и био део Српског олимпјиског тима на Олимпијским играма 2008 у Пекингу, као и део српског тима 2009. на Медитеранским играма у Пескари и Универзијади у Београду.

На Европском првенству 2010 у Будимпешти се пласирао у финале на 50 делфин стилом. и у полуфинале на дупло дужој деоници

Инђија

Инђија је градско насеље и седиште општине Инђија у Сремском округу. Према попису из 2011. било је 26.025 становника. Заједно са Србима који чине већински део, на територији Општине живе још Хрвати, Мађари, Словаци, Украјинци, Роми, Македонци, Русини, Руси, Бошњаци, Бугари, Чеси и други. Град Инђија административно припада Сремском округу у Војводини. Инђија је железничка раскрсница Срема. Кроз Инђију пролази железничка пруга Београд—Нови Сад—Суботица, те Београд—Стара Пазова—Рума—Сремска Митровица. Поред Инђије пролази и међународни ауто-пут Београд—Нови Сад—Суботица—Будимпешта.

Од реке Дунав и насеља Стари Сланкамен, удаљена је 19 км. Од аеродрома Никола Тесла удаљена је око 40 km.

Клима је умерено континентална. Највиша средња годишња температура ваздуха је у јулу и августу, и износи 22 °C, док је најнижа средња годишња температура ваздуха у јануару, -1 °C.

Ирена Колесар

Ирена Колесар (Славонски Брод, 22. новембар 1925 — Загреб, 3. септембар 2002) је била југословенска глумица.

Истарска жупанија

Истарска жупанија је најзападнија хрватска жупанија која укључује и највећи део Истарског полуострва (2820 од 3.160 km²). Административно средиште је Пазин.

Панонски Русини

Панонски Русини или само Русини, су народ источнословенског порекла, који претежно живи у Србији (српској покрајини Војводини) и мањим делом у источној Хрватској. Говоре русинским језиком, који је један од 6 службених језика у АП Војводини, и гркокатоличке су вероиспивести.

Панонскорусински језик

Панонскорусински или само русински језик (руски язик, руска бешеда, русински язик), је језик којим се говори у северној Србији (Војводина) и источној Хрватској. Русинским језиком говоре етнички Русини, док у Аутономној Покрајини Војводини овај језик представља један од шест службених језика.

Основе граматике русинског језика је поставио Хавријил Костељник (Гавриїл Костельник) још 1923, али их је потпуно уредио лингвиста и писац Микола Кочиш у свом Правопису (Правопис руского язика) издатој 1971. године у Новом Саду, а три године касније је издао и прву граматику русинског у Војводини (Ґраматика руского язика).

Према извештају Уједињених нација, русински језик, одн. језик панонских Русина, је један од ретких микројезика, како у Европи, тако и у свету, који има прилику да се развија захваљујући томе што се поред живе употребе, гаји и књижевност на овом језику, а такође и постоје сви степени образовања (основно, средње и високо) на русинском, уз активну Катедру за русински језик на Филозофском факултету у Новом Саду. Поред редовног недељника Руске слово (Русинска реч) чији је издавач Извршно Веће АПВ, постоји и богато издаваштво у русинским заједницама у Војводини.

У русинском језику нагласак је увек на претпоследњем слогу.

Панонски Русини свој језик називају Бачвањска Руска Бешеда (бачваньска руска бешеда), или Бачвањски руски јазик (бачваньски руски язик), а оба имена имају значење „Русински језик Бачке“. Њихов културни центар је Руски Крстур (Руски Керестур). Иако број панонских Русина је много мањи него северних Русина (Транскарпатски Русини) - само 23.286 према југословенском попису из 1981 - они су срећни што живе у мултинационалној држави где су им је додељена одређена мањинска права још 1970, тако да постоји основна и средња школа на русинском језику у Руском Крстуру (са око 250 штампаних уџбеника до сада за ову школу и основне школе широм Војводине) и Катедра за русински језик и књижевност, односно професорске студије на русинском језику у Новом Саду [2]. [3] Постоје редовни телевизијски и радио програми у Војводини на русинском језику, укључујући вишејезичне радио-станице Радио Нови Сад, који служи за све мањине у Војводини. На том радију у 2001. години оригинално емитовање према језицима је било: 23,5% српски, 23,5% мађарски, 5,7% словачки, 5,7% румунски, 3,8% русински, 2,2% ромски, и 0,2% украјински језик.

Русини у Републици Српској

Русини у Републици Српској (русин. Русины в Република Сербска) су грађани русинског поријекла, који живе и раде на територији Републике Српске. Русини су једна од седамнаест службених националних мањина у Републици Српској, а њихове интересе заступају представници и делегати у Савјету националних мањина, и Савезу националних мањина.

Русински језик

Русински језик (русиньскый язык, руська бисіда, руснацькый язык, руски язик) је језик који се углавном говори у западној Украјини, као и у суседним регионима Словачке, Мађарске, Пољске и Румуније,али се говори и у САД, Аустралији и Канади.Такође, панонскорусинским језиком (Панонскорусински језик) се говори у Србији и Хрватској, где на подручју северне српске покрајине Војводине има статус службеног језика. Овим језиком говоре етнички Русини, који насељавају наведено подручје. Русински језик спада у групу источнословенских језика.

Прва граматика русинског језика: Карпаторусский букварь (Karpatorusskij bukvar') (1931) и Буквар. Перша книжечка для народных школ. (Bukvar. Perša knyžečka dlja narodnŷch škol.) (1935).

Силвестер Такач

Силвестер Такач (Ђурђево, 8. новембар 1940) је бивши југословенски и српски фудбалер и фудбалски тренер.

Словени

Словени су најбројнија етно-лингвистичка група у Европи. Насељавају источну, југоисточну и средњу Европу и сјеверну и средњу Азију. Словени говоре словенским језицима који припадају индоевропској породици језика и дијеле, у различитој мјери, поједине културне особине. Од почетка 6. вијека шире се и насељавају просторе источне и средње Европе и југоисточне Европе. Источни Словени су населили Сибир и средњу Азију. Тренутно половина територије Европе је насељена словенском говорном заједницом, док сваки словенски народ има емигранте на другим континентима.

Данашњи словенски народи су подјељени на Западне Словене (првенствено Пољаци, Словаци и Чеси), Источне Словене (Белоруси, Русини, Руси и Украјинци) и Јужне Словене (првенствено Бошњаци, Бугари, Македонци, Словенци, Срби, Хрвати и Црногорци).Савремени Словени су знатно генетски и културно разноврснији, и односи између њих — чак и унутар појединих етничких група — су различити, почев од осећаја повезаности до заједничког осећања непријатељства.

Социјалистичка Република Хрватска

Социјалистичка Република Хрватска (скраћено СР Хрватска) је била једна од шест република у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. На трећем заседању ЗАВНОХ-а, одржаном 8. и 9. маја 1944. године у Топуском основана је Федерална Држава Хрватска, одлуком која има уставотворни карактер. Преименована је 1946. године као Народна Република Хрватска, а у „Социјалистичку Републику“ кад и остале југословенске републике, Уставом из 1963. године. Независност је стекла 25. јуна 1991. године. Већ 25. јула 1990. назив је промењен у Република Хрватска.

Била је друга по величини (после СР Србије) република СФРЈ, друга по броју становника (после СР Србије) и друга по развијености ( после СР Словеније) . Главни град је био Загреб, а остали већи градови су били Сплит, Дубровник, Ријека, Осијек.

Конститутивни народи били су Хрвати и Срби, а званичне народности: Мађари, Чеси, Италијани, Словаци, Русини и Украјинци, али само у општинама у којима су представљали значајни део становништва.

Састојала се из Града Загреба, и девет Заједница општина: ЗО Загреб, ЗО Вараждин, ЗО Бјеловар, ЗО Осијек, ЗО Сисак, ЗО Карловац, ЗО Ријека, ЗО Госпић и ЗО Сплит, са седиштима у истоименим градовима.

Пре отцепљења, а у складу са променама привредно-политичког система, из назива је 25. јула 1990. године, избачен придев „социјалистичка“, а промењена су државна обележја — грб и застава. Укинуте су Заједнице општина, укинути су називи бившег друштвено-политичког система, загарантовано је право грађана на пољопривредно земљиште, а Срби су престали да буду конститутиван народ, односно без икакве расправе о променама Устава проглашени су националном мањином.

Федор Хербут

Федор Хербут (Врбас, 2. мај 1932) је српски теоријски физичар, светски познат по достигнућима из квантне механике и квантне теорије информације. Живи и ради у Београду.

Хумење

Хумење (свк. Humenné, мађ. Homonna, нем. Homenau, русин., Гуменне) град је у Словачкој, у оквиру Прешовског краја.

Признате мањине
Остали
Русинска дијаспора
Америка
Европа
Океанија
Азија
Африка
Западни Словени
Источни Словени
Јужни Словени

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.