Румунска православна црква

Румунска православна црква (рум. Biserica Ortodoxă Română) јесте помјесна и аутокефална црква са достојанством патријаршије. Налази се на седмом мјесту у диптиху.

Румунска православна црква
Biserica Ortodoxă Română
Patriarchenpalast Bukarest
Зграда Румунске патријаршије
Основни подаци
Оснивање1872.
Канонско признањеКанонски призната
ПредстојатељПатријарх румунски Данијел
СједиштеБукурешт
Канонска јурисдикција Румунија
 Молдавија (спорно)
ДијаспораБесарабијска митрополија
КалендарНовојулијански календар
Званични веб-сајт
Број
Архијереја53
Епархија20 епископија, 13 архиепископија и 10 митрополија
Манастира637
Храмова14.500
Вјерника18.806.428
Romanian Orthodox Church11

Историја

Црквена организација на територији Румуније је позната још од 4. вијека. Ту је постојала римска провинција Дакија која је улазила у састав Илирика, због чега су се и дакијски епископи налазили под јурисдикцијом архиепископа сирмијских, који су били под јурисдикцијом римског епископа. Након пада Сирмијума под Хуне (5. вијек), црквена област Дакије је прешла под јурисдикцију архиепископа солунског, који се некада потчињавао Риму, а некада Цариграду. Након што је у 6. вијеку византијски цар Јустинијан I основао град Justiniana Prima, центар црквене администрације Дакије се од тада налазио ту.

Митрополија влашка је улазила у састав Охридске, а затим Трновске патријаршије (1234—1393), након чега је попримила словенско писмо и црквенословенски језик у својству литургијског језика.

Око 1324, Влашка је постала независна држава; године 1359, влашки војвода Николај Александар I је добио од цариградског патријарха дозволу да црквену организацију у Влашкој уздигне на достојанство митрополије. Митрополија се налазила у канонској зависности од Цариградске патријаршије све до почетка 18. вијека.

За разлику од других земаља под влашћу Османског царства, у Влашкој и Молдавији, под покровитељством мјесних господара, сачувана је пуна слобода богослужења, наставили су се градити нови храмови и основати манастири, сазивали су се црквени сабори. Црквена имовина је била неприкосновена; на основу тога су источне патријаршије и светогорски манастири стицали ту имовину и отварали подворја, што је био један од главних извора за њихове приходе.

Молдавија је 1711, а Влашка 1716. године прешла под управу кнезова које је именовао султан из реда неколико породица грчких фанариота. Црквени живот се подвргао хеленизацији; црквенословенски језик је био замијењен у градовима са грчким, а у селима га је потиснуо румунски језик. Године 1776, влашком митрополиту је додијељена титула „намјесника Кесарије Кападокијске“ — најстарије по части катедре Цариградске патријаршије, коју је у 4. вијеку преводио Свети Василије Велики.

Према резултатима руско-турских ратова из друге половине 18. вијека, Русија је добила право покровитељства над православцима на тој територији. Године 1789, у вријеме Руско-турског рата (1787—1792), од стране руског Светог синода је била успостављена „Молдо-влашка егзархија“, чији је мјестобљуститељ од 22. октобра те исте године постао бивши архиепископ јекатеринославски и Херсонеса Тауријског Амвросије (Серебреников). Године 1792, за митрополита молдо-влашког с титулом егзарха Молдавије, Влашке и Бесараије је био именован Гаврил (Банулеско-Бодони); али је 1793, након заточења у Цариграду и осуде од стране Светог синода Цариградске патријаршије, именован био на Екатеринославску катедру, и задржао је титулу егзарха.

Извјесни владика на почетку 19. вијека је био митрополит молдавски Венијамин (Костаки), који је иступао против власти фанариота и поздравио руску окупацију Молдавије.

У периоду руске војне окупације (1808—1812), Молдавија и Влашка су потпале под руску црквену јурисдикцију. Марта 1808, руски Свети правитељствујушчи синод је одлучио да се умировљени кијевски митрополит Гаврил (Банулеску-Бодони) именује за члана Синода и постави за егзарха Молдавије, Влашке и Бесарабије. Након склапања Букурешког мира, Бесарабија је припала Русији, гдје је 1813. године била основана Кишињевска и хотинска епархија, на чијем челу се налазио митрополит Гаврил.

Након Грчког рата за независност (1821), султан је 1822. године усвојио молбу молдавских и влашких бољара о обнови права да самостално бирају румунске владаре. Од тог тренутка, политичка зависност Румуније од Османског царства је почела знатно слабити; на све већем значају је добијао културни и политички утицај Француске и Аустрије (Трансилваније). Упоредо с антигрчким осјећањима, у том периоду је био распрострањен и непријатељски однос националне елите према империјалистичкој руској политици; када је 1853. године руска војска прешла Прут и приближила се Дунаву, румунске кнежевине су замолиле султана да им заузме територију и успостави отпор према Русима.

Године 1859, дошло је до уједињења кнежевина Влашке и Молдавије у Румунију. Изабрани кнез фанариот Александар Куза, који је био под француским утицајем, извршио је реформе које су се многим црквеним историчарима чиниле као усмјерене против Православне цркве. Био је основан нови орган црквене управе — Генерални национални синод, који је у свом саставу имао све епископе и по три депутата из реда свештенства и мирјана из сваке епархије. Синод је имао право да се састаје једном у двије године и био је под потпуном контролом свјетовне власти. Архијерејска назначења су се вршила одлуком кнеза. Законом из 1863. године била је спроведена потпуна конфискација (секуларизација) све црквене и манастирске имовине. Оваквој антиклерикалној политици владе су се активно противили браћа Скрибани: епископ Филарет и епископ Неофит.

Године 1865, три године након оснивања румунске државе, помјесна црква је прогласила себе за аутокефалну, али је Цариградска патријаршија то признала тек 1885. године.

Године 1918, Румунија је анексирала Бесарабију. Године 1919, одржан је Сабор који је окупио епископе из Румуније, Трансилваније и Буковине. Дана 1. фебруара 1919, у Румунији је био усвојен грегоријански календар.

Устав Румуније из 1923. године је признао Румунску православну цркву као националну цркву у земљи.

Одлуком Светог синода од 4. фебруара 1925, Румунска црква је била уздигнута на ранг патријаршије. Овакво стање је било канонски признато томосом Цариградске патријаршије од 30. јула 1925. године. Дана 1. новембра 1925, било је извршено свечано увођење митрополита-примаса Мирона Кристја у достојанство патријарха све Румуније, намјесника Кесарије Кападокијске, митрополита унгро-влашког, архиепископа букурештанског. Од 1. фебруара 1938. до 6. марта 1939, патријарх Мирон је био такође премијер Румуније, именован од стране румунског краља Кароља II.

Јуна 1940, Бесарабија је била анексирана од стране Совјетског Савеза; црквене структуре су биле од тада потчињене Московском патријархату. За Кишињевску епархију је био назначен епископ Алексиј (Сергејев), који је уздигнут за архиепископа (на крају је био архиепископ Алма-Атински; био је познат по своме неморалном животу; до 1939. године био је под забраном свештенодејствовања и био је предан суду архијереја).

Дана 22. јуна 1941, Краљевина Румунија је заједно с Нацистичком Њемачком ратовала против Совјетског Савеза. Сагласно обостраном договору закљученом у Бендерију дана 30. августа 1941, област између ријека Дњестра и Буга је предана Румунији и названа је Транснистрија. У састав ње су ушли на лијевој обали рејони Молдавије, Одеска област и дио територије Николајевске и Виницке области. Румунска црква је проширила на Транснистрију своју јурисдикцију. Септембра 1941, у Транснистрији је била отворена православна мисија на челу с архимандритом Јулијем (Скрибаном). Отворени су храмови и манастири који су прекинули вршити своју дјелатност у совјетској држави. Нарочита пажња се поклањала обнови црквеног живота на територији Молдавије. У Транснистрији је била забрањена дјелатност других тзв. православних организација, укључујући Украјинску православну цркву, које су слободно постојале у Рајхскомесаријату Украјини. Дана 30. новембра 1942, била је отворена Духовна семинарија у Дубосараху. Од 1. марта 1942, при Одеском универзитету су почели са радом богословски курсеви за студенте свих факултета. Од јануара 1943, у Одеси је дјеловала православна Духовна семинарија. У богослужбене књиге се уводио румунски језик, румунске литургијске традиције и грегоријански календар.

После успостављања поновне совјетске контроле над Транснитријом у августу 1944, територија је прешла под јурисдикцију Московског патријархата.

Године 1948, у Румуније је био успостављен комунистички режим. За разлику од већине других комунистичких држава, у Румунској православној цркви није било много гоњења или притисака, иако је сав црквени живот био под јаком контролом државе. Од 1948. до 1977, на челу Румунске цркве се налазио патријарх Јустинијан.

Предстојатељ Цркве од 1968. године је био патријарх Феоктист. Послије пада комунистичког режима у јануару 1990, отишао је у оставку, али је био враћен одлуком Синода у априлу исте године. Године 1990, била је поновно успостављена до тада забрањена Гркокатоличка црква Румуније.

Године 1992, бивши епископ Московског патријархата Петар (Педурару) се налазио на челу обновљење Бесарабијске митрополије у својству мјестобљуститеља. Године 1995. био је уздигнут у достојанство митрополита.

Дана 30. јула 2002, влада Владимира Вороњина је додијелила Бесарабијској митрополији званични статус, били су регистровани њен грб и статут. Митрополија у саставу Румунске патријаршије је била призната за насљедницу Бесарабијске митрополије која је постојала у Бесарабији од времена њене анексије Румунији (1918) па све до совјетске окупације (1940).

Распрострањеност

Припада јој већина Румуна (18.817.975 вјерника тј. 86,8 % од укупног становништва, према попису из 2002), као и велики део Молдаваца.

Румунска православна црква је једина православна црква која користи неки романски језик у литургијама.

Устројство

Највиши орган црквене власти је Свети синод који се састоји из патријарха и свих архијереја Православне румунске цркве.

Православна румунска црква је, унутар граница Румуније, подијељена на 6 митрополија, 10 архиепископија и 20 епископија. Изван граница Румуније постоје 3 митрополије, 4 архиепископије и 7 епископија.

Патријарси

Румунски патријарси:

  • Мирон Кристеа (1925—1939)
  • Никодим Мунетау (1939—1948)
  • Јустинијан Марина (1948—1977)
  • Јустин Мосеску (1977—1986)
  • Теоктист Арапашу (1986—2007)
  • Данијел Коботеа (од 2007)

Види још

Спољашње везе

Герла

Герла (рум. Gherla, мађ. Szamosújvár, нем. Neuschloss) град је у Румунији, у северном делу земље, у историјској покрајини Трансилванија. Герла је четврти по важности град округа Клуж.

Герла је према последњем попису из 2002. године имала 22.092 становника.

Град Вршац

Град Вршац је један од градова у Србији. Налази се у АП Војводина и спада у Јужнобанатски округ. По подацима из 2004. град заузима површину од 800 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 62.323 ha, а на шумску 6.434 ha). Седиште града је градско насеље Вршац. Град Вршац се састоји од 24 насеља: једног градског и 23 сеоска насеља. По подацима из 2011. године у граду је живело 52.026 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -4,3‰, а у граду је запослен 16.551 човек. У општини Вршац се налази 27 основних и 4 средње школe.

Гребенац

Гребенац је насеље у Србији у општини Бела Црква у Јужнобанатском округу налази се на рубу Делиблатске пешчаре и има нешто неповољнији географски положај у односу на већину насеља белоцркванске општине, с обзиром на слабу саобраћајну повезаност. Насеље је смештено између Кајтасова и Дупљаје.

Према попису из 2011. било је 818 становника.

Овде се налази Румунска православна црква Вазнесења Господњег у Гребенцу.

Епархија

Епархија, епископија, или народно владичанство (грч. ἐπαρχία, έπισκοπία), црквена је област која се налази под канонском управом једног епископа (епарха, или владике).

У Римокатоличкој цркви постоји бискупија.

Иконостас и тронови румунске православне цркве у Ечки

Иконостас и тронови румунске православне цркве у Ечки, месту у општини Зрењанин, подигнута је 1855. године, убрајају се као заштићено непокретно културно добро у споменике културе од великог значаја.

Сама румунска православна црква у Ечки је посвећена Светом Духу. Главне одлике храма су четири травеја наоса, полукружна апсида у ширини брода и припрата из које води кружно степениште на спрат звоника, као и репрезентативно западно прочеље са класицистичким елементима. Ентеријер је опремљен иконостасом и Богородичиним троном допремљеним из цркве у Црепаји. Једноставно декорисани, по свој прилици представљају касни рад новосадске дуборезбарске радионице браће Марковић. Судећи по стилским аналогијама, украшене су у другој половини 18. века, иконама Димитрија Поповића. Иконостас је у целини пресликао Менгело Родић 1939. године поштујући аутентична композициона решења.

Куштиљ

Куштиљ (рум. Coștei) је насеље у Србији у граду Вршац у Јужнобанатском округу. Према попису из 2011. било је 748 становника.

Овде се налазе Румунска православна црква Светог Теодора Тирона у Куштиљу и Куштиљска брда. Овде постоји ФК Караш Куштиљ.

Ораштије

Ораштије (рум. Orăștie, нем. Broos, мађ. Szászváros) град је у Румунији, у средишњем делу земље, у историјској покрајини Трансилванија. Ораштије је град у оквиру округа Хунедоара.

Ораштије је према последњем попису из 2002. године имао 21.213 становника.

Патријарх румунски Данијел

Патријарх румунски Данијел (рум. Patriarhul Daniel) световно Дан Илије Чоботеа је поглавар Румунске православне цркве после избора у Светом синоду РПЦ 12. септембра 2007. Његов претходник је био патријарх Теоктист.

Православна црква (вишезначна одредница)

Православна црква може бити:

Православна црква

Цариградска православна црква

Александријска православна црква

Антиохијска православна црква

Јерусалимска православна црква

Руска православна црква

Српска православна црква

Румунска православна црква

Бугарска православна црква

Грузијска православна црква

Кипарска православна црква

Грчка православна црква

Пољска православна црква

Албанска православна црква

Православна црква чешких земаља и Словачке

Оријентално-православне цркве:

Еритрејска оријентално-православна црква

Етиопска оријентално-православна црква

Јерменска оријентално-православна црква

Коптска оријентално-православна црква

Маланкарска оријентално-православна црква

Сиријска оријентално-православна црква

Ритишево

Ритишево (рум. Râtișor) је насеље у граду Вршац, у Јужнобанатском округу, у Србији. Према попису из 2011. било је 549 становника.

Овде се налази Румунска православна црква Светог Николе у Ритишеву.

Румунска православна црква Вазнесења Господњег у Гребенцу

Румунска православна црква Вазнесења Господњег у Гребенцу, месту у општини Бела Црква, на југу Баната, подигнута је пре 1769. године и као заштићено непокретно културно добро има статус споменика културе од великог значаја.

Вазнесењска црква у Гребенцу је правоугаони храм са плитким певницама, дрвеним, полуобличастим и омалтерисаним сводом и плитким отвореним тремом на западној страни, над којим је сазидан барокни забат са звоником. Црква је временом преграђивана, али је задржала неке занимљиве особине карактеристичне за старију сакралну архитектуру војвођанске равнице, попут ниског дрвеног малтерисаног свода сачуваног у само неколико банатских богомоља.

Резбарија иконостаса и тронова изведена је у барокно-класицистичком стилу. Аутор икона на иконостасу није познат, све су пресликане 1936. године, укључујући и оне на архијерејском и Богородичином трону, где је остала забележена година 1811. када се датује и иконостас. Сачуване су и три значајне иконе из 18. века конзервиране и рестаурисане 1976. године. Једна је зографска Света Тројице, а остале две барокне, Богородичина и Светог арханђела Гаврила.

У зидовима или поред цркве, уграђени су или постављени надгробни споменици, остаци старог гробља. Малтерисање и бојење фасада цркве изведено је 1997. године.

Румунска православна црква Светог Георгија у Уздину

Румунска православна црква Светог Георгија у Уздину, месту у општини Ковачица, подигнута 1801. године, под заштитом је државе као споменик културе од изузетног значаја.

Црква је посвећена Светом Георгију, спада у највеће и најраскошније храмове Румунске православне цркве у Војводини, у духу барока почетком 19. века. Изграђена је као једнобродна грађевина издужене правоугаоне основе са полукружном олтарском апсидом на истоку и звоником на западној страни, декорисана је класицистичком архитектонском пластиком на фасадама. Храм је страдао у пожару 1850. године, када је изгорео торањ и дрвена кровна конструкција, па је 1883. године обновљен торањ, а годину касније и целокупан кров храма.

Иконостас са шесдесетдевет икона углавном мањег формата, осликао је од 1833 до 1836. године Константин Данил. Неуобичајени распоред икона као и избор тема указују на утицаје иконописачке традиције 18. века. Смирене колористичке вредности пастелних боја подређене су цртежу и несвојствене сликарском маниру и раскошној палети Константина Данила. Укључујући иконе на Богородичином и архијерејском трону, уздински храм постаје највећа галерија Данилових црквених слика. Зидне слике на сводовима цркве је извео Јован Зејку и Филип Матеј 1907. и 1908. године.

Румунска православна црква Светог Николе у Ритишеву

Румунска православна црква Светог Николе у Ритишеву, месту у општини Вршац, под заштитом је државе као споменик културе од великог значаја.

Румунска Православна црква у Ритишеву се помиње први пут 1763. године, а у Аустро-турском рату, 1788. године, страдали и село и црква, да би била обновљена 1796. и 1797. године.

Иконостас је зидан и делимично осликан. Претпоставка је да су композиције рад Симеона Јакшића из Беле Цркве, за време обнове после рата. Изнад царских двери стоји натпис на румунском језику. Изгледа да су престоне иконе, израђене уљем на дрвету, настале у другој половини 18. века. Потписане царске двери се потпуно разликују од осталих икона и зидних слика, а дело су зографа Георгија Ђаконовића из 1763. године. Првобитно су биле намењене за иконостас цркве у селу Кеверишу. На Богородичином трону стоји икона Богородице са Христом, са дужим записом који помиње тада столујућег епископа вршачког Јосифа Јовановића Шакабенту, аутора и годину сликања. Дело је вршачког сликара Рајка Стојановића из 1804. године, коме су приписане и слабо видљиве зидне слике датоване у почетак 19. века. У цркви је сачувано и неколико икона из друге половине 18. века.

Престоне иконе чишћене су и конзервиране 1961. године.

Румунска православна црква Светог Теодора Тирона у Куштиљу

Румунска православна црква Светог Теодора Тирона у Куштиљу, месту уз саму границу са Румунијом, у општини Вршац, представља заштићен споменик културе од великог значаја.

Румунска православна црква у Куштиљу је монументална једнобродна грађевина са полукружним олтарским простором, бочним трансептима и са два звоника на западној страни. Иако се ради о верницима румунске националности као идејно архитектонско решење је одабрано тзв. српски национални стил у архитектури. Полихромија у зидању треба да подсети на византијски слог од камена и опеке. Горња конструкција завршена је масивном куполом.

Иконостас за ову цркву пренет је из старијег храма који је срушен. Олтарска преграда, настала највероватније на прелазу из 18. у 19. век, показује изузетне квалитете барокно-рокајног стила. Иконе на иконостасу дело су мајстора ранобарокног, традиционалистичког усмерења. На све четири престоне иконе позадина је премазана тамноплавом бојом, а словенски натписи замењени су латиничним румунским. Приликом премештања олтарске преграде помешане су иконе Великих празника са представама апостола. На Богородичином трону стоји премазана икона Богородице, испод које се налази композиција Сусрета Марије и Јелисавете. На архијерејском трону представљен Свети Василије Велики. Такође традиционалистичко, сликарство тронова највероватније није извео мајстор икона са иконостаса. У цркви су сачуване и две иконе Христа и арханђела Михаила, обе зографски радови.

Иконостас је конзервиран и рестауриран 1978–1979. године.

Списак споменика културе од великог значаја

Културна добра су ствари и творевине материјалне и духовне културе од општег интереса које уживају посебну заштиту утврђену овим законом. Културна добра, у зависности од физичких, уметничких, културних и историјских

својстава, јесу: споменици културе, просторне културно-историјске целине, археолошка налазишта и знаменита места - непокретна културна добра; уметничко-

историјска дела, архивска грађа, филмска грађа и стара и ретка књига - покретна културна добра.

Културна добра, у зависности од свог значаја, разврставају се у категорије: заштићена културна добра, културна добра од великог значаја и културна добра од изузетног значаја.

Списак споменика културе у Јужнобанатском округу

Следи списак знаменитих места у Јужнобанатском округу.

Торак

Торак (мађ. Bégatárnok,рум. Torac) је насеље у Србији у општини Житиште у Средњобанатском управном округу. Према попису из 2011. било је 2291 становника .

Црква Светог цара Константина и царице Јелене у Овчи

Црква Светог цара Константина и царице Јелене је румунска православна црква која се налази у насељу Овча у градској општини Палилула у Београду. Зидана је у периоду између 1921—1933. године према пројекту архитекте Радивоја Предића у духу српско—византијске архитектуре. Увршћена је као споменик културе Србије.

Историја
Јерархија
Богословија
Свете тајне
Црква

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.