Роман II

Роман II (грч: Ρωμανός Β΄, рођ. 15. марта 938—умро 963. год) био је византијски цар од 959. до своје преране смрти 963. године.

Роман је био син Константина VII Порфирогенита и Јелене, ћерке Романа I Лакапина по коме је и добио име. Учени цар Константин покушао је да упути свог сина у државничке послове и посветио му је дипломатски спис De administrando imperio (О управљању царством).

Када је наследио престо 959. Роман се посветио пре свега разним разонодама попут лова док је државничке обавезе препустио дворском евнуху Јосифу Вринги и војсковођи Нићифору Фоки. Под вођством Нићифора Фоке византијска војска је муслиманским Арапима 961. одузела Крит, а наредне 962. и Киликију.

Роман је изненада умро 963. године и за собом је оставио малолетне синове Василија II и Константина VIII. Њихова мајка Теофано се преудала за већ прослављеног војсковоћу Нићифора II Фоку и тиме је задржала престо представницима Македонске династије.

Роман II
Constantine VII and Romanos II solidus
Константин Порфирогенит и Роман II на византијском златнику
Датум рођења15. март 938.
Место рођењаКонстантинопољ
Датум смрти15. март 963
Место смртиКонстантинопољ
ДинастијаМакедонска династија
ОтацКонстантин VII Порфирогенит
МајкаЈелена
СупружникТеофано
ПотомствоАна Порфирогенита, Василије II Бугароубица, Константин VIII
Период959963.
ПретходникКонстантин VII Порфирогенит
НаследникНићифор II Фока

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Константин VII Порфирогенит
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Роман II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Јелена Лакапина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Литература

Спољашње везе

Претходник:
Константин VII Порфирогенит
Византијски цареви

959963

Наследник:
Нићифор II Фока
De administrando imperio

О управљању царством (лат. De administrando imperio) или Спис о народима је назив који се у историјској науци користи за спис настао средином 10. века у Византији. Дело није завршено, а писао га је цар Константин VII Порфирогенит уз помоћ неких њему блиских учењака са намером да буде спољнополитички приручник царевом сину и престолонаследнику Роману II (959—963).

Јелена Лакапина

Јелена Лакапина (око 910. - 19. септембар 961.) је била византијска царица, супруга Константина VII Порфирогенита (913-959).

Василије II Бугароубица

Василије II Бугароубица је био византијски владар од 976. до 1025. године.

Током његове владавине бројна словенска племена у Македонији су дигла устанак против Византије 976. године. Под њиховим вођом Самуилом основана је велика јужнословенска-бугарска држава. Послије 40 година ратова, цар Василије II побјеђује Самуила на Беласици 1014. године, док 1018. (док су још трајали немири послије смрти Самуила) осваја коначно његово, Бугарско царство.

У току владавине Василија II, трговачке везе између Византије са паганском Русијом су постале врло живе. Да би Русију подвргао византијском утицају, вјенчао је своју сестру за руског кнеза Владимира. Послије тог чина кнез Владимир и цијели руски народ је примио хришћанство од византијских свештеника 988. године.

Василије II је у крви угушио бројне устанке и грађанске ратове који су били на територији Византије и стао је на пут јачању власти феудалаца. Охридску епископију је уздигао на степен архиепископије и била је потчињена лично њему.

Кад је умро, оставио је огромну државу од Јадранског мора и Дунава до Еуфрата и добре односе са Кијевском Русијом кнеза Владимира.

Византијске царице

Следи списак царица Византијског царства, односно супруга византијских царева од 395. до 1453. године п. н. е.

Двоструки крст

Двоструки (лоренски, патријаршијски, дупли) крст (☨) чини једна вертикална линија коју је при врху под нормалним углом секу две краће хоризонталне линије једна испод друге, од којих је нижа обично дужа. Овај крст је распрострањен на подручју под утицајем Византије односно православља. Поред тога чини основу грба Мађарске и Словачке, већег броја словачких градова, а формирао је и средњовековни грб Лорене.

Константин VIII

Константин VIII (грч. Κωνσταντίνος Η΄; 960-15. новембра 1028) је био последњи византијски цар (савладар 976 — 1025, цар 1025—1028) из Македонске династије који је наследио на престолу свог брата Василија II (963—1025) коме је дуги низ година био савладар, иако се није активно укључивао у вођење политике.

Василија II на престолу наслеђује његов већ остарели брат и савладар Константин VIII, који и сам није имао мушких потомака. Иако је током целе владавине свог брата Константин био његов званични савладар, он се није упуштао у државне послове и са том праксом је наставио и када је постао цар, препустивши управљање државним пословима другима. Он је имао три ћерке:

Евдокију (која се врло млада закалуђерила, пошто је била унакажена богињама)

Зоју (978. – 1050, de jure владала 1028. – 1050.)

Теодору (984—1056, de jure владала 1042. – 1056.)а пошто није имао мушких потомака, очекивало се да ће његов наследник постати муж његове средње ћерке Зоје кога он одреди. Пред саму своју смрт Константин је за супруга педесетогодишње Зоје одредио цариградског епарха Романа (III) Аргира (1028—1034.) који је био десетак година старији од ње. Свадба је одржана 12. 11. 1028. године, а три дана касније Константин је умро препуштајући Царство Роману, представнику цивилног племства.

Константин VII Порфирогенит

Константин VII Порфирогенит (грчки:Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος) (2. септембар 905 — 9. новембар 959). Византијски цар (913—959) и историчар. Са својим сарадницима аутор је четири историјска дјела: Спис о народима, Спис о церемонијама, Спис о темама и Живот Василијев.Византијски цар Константин VII Порфирогенит је рођен 905. у Цариграду, а као једини син цара Лава VI Мудрог из његовог односа са Зојом Корбонопсином. После смрти Лава VI (911) државом је управљао његов брат цар Александар I, али је он умро средином 912. године, а стварна власт је дата прво регенству које је водио патријарх Никола I Мистика, а после мајка Константина VII и на крају 920. је стварну власт узео Роман I Лакапин цар-савладар и таст Константина VII. Константин VII успео је да преузме власт тек од 945. године и владао је самостално до своје смрти 959. године.Његова владавина је са политичког аспекта безначајна, али зато његова научно литерарна делатност заузима једно од најистакнутијих места и у византијској културној историји.

Константин је имао смисла и љубави за науку и уметност. Цар је око себе окупио групу способних и образованих сарадника који су му помагали на спремању материјала, а суделовали су и у писању, тако је тешко одвојити шта је писао сам цар а шта сарадници.

Карактер дела овог круга је компилаторски али баш у томе је њихова вредност јер доносе вести старијих изгубљених извора.

Константинова дела су богата информацијама. Најпознатије његово дело је „De administrando imperio“ (О управљању царством) које има дидактички карактер и намењен је царевом сину, каснијем цару Роману II. У том делу, Константин Порфирогенит даје податке о земљама и народима са којима је Византија долазила у додир, међу њима и Словенима.

Дело је нарочито значајно за проучавање историје српског народа, јер Порфирогенит пише о доласку Срба на Балкан у 7. веку наше ере.

Обично се истиче да је дело настало 948 — 952. Још раније од овог Константиновог дела настало је његово дело „De thematibus“ (О темама) који је написао око 934. Тај спис описује византијске управне јединице-теме у Константиново време, али дело се више односи на стање у 5. и 6. веку.

Треће, уједно и најопширније дело цара-писца носи назив „De ceremonius aulae Bizantinae“ (О церемонијама византијског двора). Оно је настало после 952. године и доноси опис византијских обреда на дворовима и византијским церемонијама.

Последње историјско дело цара Константина Порфирогенита је била биографија његовог деде, Василија I Македонца, оснивача Македонске династије и једног од најмоћнијих византијских царева у 9. веку.

Константин Лакапин

Константин Лакапин (грчки: Κωνσταντίνος Λακαπηνός; умро између 946. и 948.) је био византијски цар, савладар свога оца Романа I Лакапина, Константина Порфирогенита и браће Христифора, Стефана.

Македонска династија

Македонска династија је назив за династију царева која је владала Источним Римским (Византијским царством) од 867. до 1056. године, односно након Аморијске династије. Тај период византијске историје карактерише територијалну експанзију, односно највећи опсег територија Царства након муслиманских освајања; у културном смислу га је карактерисало цветање књижевности и уметности због чега се тај период такође понекад назива и Македонска ренесанса. Династија је име добила по свом оснивачу Василију I, односно по томе што је био родом из Македоније. С обзиром да је Василије пореклом био и Јермен, неки од историчара користе и израз Јерменска династија.

Марија Аланија

Марија од Аланије, рођена као Марта Багратиони (грузијски: მართა) је била византијска царица, супруга царева Михаила VII и Нићифора III.

Нићифор II Фока

Нићифор II Фока (грч: Νικηφόρος Β΄ Φωκάς, умро 969. године) био је византијски војсковођа а затим и цар од 963. до своје насилне смрти 969. године. Владао је као супруг удовице Романа II, Теофано, и регент њених малолетних синова Василија II и Константина VIII. Погубио га је и његово место преузео његов рођак Јован I Цимискије.

Његов отац био је Варда Фока Старији.

Павле Станишић

Павле Станишић (Црквице код Боке Которске, 1936) српски је књижевник и новинар.

Порфирогенит

Порфирогенит је придев који је носио део византијских царева и њихових породица. Термин је буквално значио рођен у порфиру, пошто се порфирна (пурпурна, гримизна) боја сматрала бојом царског достојанства.

Роман I Лакапин

Роман I Лакапин (око 870. — 15. јун 948.) је био византијски цар од 919. до 944. године као савладар легитимног владара Константина VII Порфирогенита.

Славен Радовановић

Славен Радовановић (Ваљево, 10. јануар 1947) је српски писац, филмски сценариста, драматург и есејиста. Писац магијског реализма и фантастике.

Прозу објављује од 1968. год по књижевним листовима и часописима широм некадашње Југославије. Заступљен је у неколико ауторских антологија прозе као и Избору југословенске приче (школска лектира за 8. разр., књ. 12, Београд, 1979/80).

Члан је Удружења књижевника Србије.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Стефан Лакапин

Стефан Лакапин (грчки: Στέφανος Λακαπηνός; умро 18. априла 963.) је био млађи син Романа I Лакапина и његов савладар од 924. до 945. године.

Теодора, ћерка Константина VII

Теодора (рођена око 946.) је била византијска царица, супруга Јована I Цимискија.

Теофано (10. век)

Теофано (грч: Θεοφανώ, умрла после 976. год.?) је била византијска царица која је у историју ушла као супруга Романа II, да би се након његове изненадне смрти, како би сачувала престо малолетним синовима Василију II и Константину VIII, удала за успешног војсковођу Нићифора II Фоку. Иако се Нићифор показао као лојалан регент у име њених синова, Теофано га је издела како би се удала за млађег и лепшег Јована I Цимискија. Пошто је ступио на престо, Цимискије је под притиском патријарха пристао да Теофано пошаље у манастир. Могуће је да је царици дозвољен повратак на двор када је 976. њен старији син Василије преузео царску круну.

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.