Риђа лисица

Риђа лисица[2] (Vulpes vulpes) је најпознатија од свих врста лисица. Такође је најраспрострањенија не само врста лисица, већ и од свих осталих копнених месоједа. Као што име говори, њено крзно је најчешће риђо-браон боје. Постоји око 40 подврста.

Риђа лисица
Vulpes vulpes sitting
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Vulpes
Врста:
V. vulpes
Биномијално име
Vulpes vulpes
(Linnaeus, 1758)[1]
Red fox distibution
Ареал распрострањености риђе лисице
Синоними
  • Vulpes fulva
  • Vulpes fulvus

Физички опис

RenardCrâne
Vulpes vulpes- лобања

Крзно риђе лисице је најчешће риђе боје, са белим стомаком, црним врховима ушију и ногама и има китњаст реп са препознатљивим белим врхом. Црвени тон крзна може да варира од гримизно црвене до златне боје и може бити ишарано црвеним, браон, црним и белим длакама.

Лисичје очи су златно-жуте и имају карактеристчне вертикално издужене зенице сличне мачјим. Имају одличан вид и веома су спретне, а реп им пружа равнотежу при извођењу акробатских скокова. Њихове јаке ноге им омогућавају да трче брзином од 70 km/h тако да могу да успешно лове или побегну од предатора.

Одрасла риђа лисица достигне тежину од 6-10 kg, али тежина варира од регије до регије у којој живе. Просечно, европске лисице су крупније од њихових америчких рођака. Дугачке су од 50 до 90 центиметара, плус реп који је дужине око 40 центиметара. До рамена су високе 35-45 cm.

Током јесени и зиме, лисици расте више крзна него иначе. Такозвано „зимско крзно“ штити животињу од хладноће, а губи га почетком пролећа које постаје поново кратко у летњем периоду.

Исхрана

Риђа лисица се храни глодарима, инсектима, воћем, црвима, јајима, птицама и другим мањим створењима. Поседује 42 веома оштра зуба којима хвата плен. Лисица редовно поједе 0.5-1 килограм хране свакодневно. У урбаним пределима, лисице се хране глодарима и птицама које нађу у двориштима и отпадима. Познате су како чепркају по контејнерима и кантама за смеће како би пронашли било шта да поједу. Изразити њух омогућава лисици да у потрази за храном преваљује и до 10 километара.

Понашање

Риђе лисице су животиње активне у сумрак, док оне које живе у урбаним људским крајевима су ноћне животиње. Свака лисица лови сама. Ако улови више хране него што може да поједе, вишак ће да закопа и касније да га поједе.

Генерално, свака лисица је самотњак и живи на својој територији; једино у зиму се удружује са другом лисицом, док се лети самостално храни. Територије лисица су површине 5 km² на којима живе у неколико јазбина; неке од јазбина су претходно биле пребивалиште мрмота, док неке јазбине изнова ископавају. У главној, већој јазбини лисице живе преко зиме, где доносе младе на свет и одгајају их. Мање јазбине се налазе по читавој територији и служе лисици као склониште у току опасности и за одлагање хране. Низ тунела често спаја мање јазбине са главном.

Риђа лисица се сматрала моногамном врстом, међутим присутност полигамије се заснива на мужјаковим додатном територијалном кретању током сезоне парења, како би се парио са више женки. Такође, присутност полигамије се огледа у преклапању мужјакове територије са једном или више територија женки. Риђа лисица првобитно формира моногамну везу са мужјаком сваке зиме како би одгајили окот од 4-6 младих, али у извесним случајевима мужјаци примењују полигамију - неколико мужјака деле исту женку и обрнуто. Овакво понашање није у потпуности разумљиво зоолозима. Риђе лисице комуницирају различитим оглашавањима и обележавањем хране и граница територије мирисом својег урина и измета. Овај мирис лучи жлезда која се налази одмах изнад лисичјег репа.

Размножавање

Red fox pup in a forest of Haute-Normandie
Младунче риђе лисице.

Јужније популације риђих лисица се паре од децембра до јануара, централне популације од јануара до фебруара, а северније популације од фебруара до априла. Менструациони циклус код женки траје од 1-6 дана сваке године. Парење (копулација) је кратко и гласно и обично траје до 20 секунди. Иако се женка пари са више мужјака, који се међусобно боре за њу, она ђе на крају да се одлучи само за оног који је освоји.

Мужјак снабдева женку храном током и после порођаја, иначе ће напустити такозвану „материнску јазбину“. Просечан окот је пет младунчади, али може их бити и до тринаест. Млади се рађају слепи, а на порођају су тешки свега 150 грама. Очи отварају после две недеље. Након пет недеља по први пут излазе из јазбине, када напуне 10 недеља у потпуности одгојени.

У јесен исте године, младе лисице се раздвајају и заузимају сопствену територију. Полну зрелост стичу са 8 до 10 месеци, и могу живети до 12 година у заточеништву, али обично само три у дивљини.

Распрострањеност и подврсте

Alaska Red Fox (Vulpes vulpes)
Риђа лисица на Аљасци.

Највећи представник рода Vulpes, риђа лисица живи на простору скоро целе Северне Америке и Евроазије, док неколико популација живи у северној Африци. Подврста, јапанска риђа лисица (Vulpes vulpes japonica) је мигрирала из Индије и Кине до Јапана. Риђа лисица је у 19. веку пренета у Аустралију где представља озбиљан проблем јер ремети еколошку равнотежу. Пренамножене, хране се великим бројем мањих животиња којих има све мање.

Три подврсте риђе лисице живе у Индији: Vulpes vulpes montana (тибетанска лисица) која живи на Хималајима Vulpes vulpes griffithi (кашмирска лисица) се може наћи у покрајини Кашмир и Vulpes vulpes pusilla (пустињска лисица) живи у пустињи Тар у државама Раџастан и Гуџарат.

Риђа лисица насељава различите биоме, од прерија и шипражја до шума. Обично је распрострањена на јужнијим географским ширинама, али може насељавати и крајње северне тундре, које насељава арктичка лисица. Риђа лисица је постала познати становник градских преграђа и самих градова, где дели животни простор са ракуном.

С обзиром на то да је изузетно прилагодљива животиња, популација риђих лисица у свету је преко 20 милиона.

Лисице и човек

У Уједињеном Краљевству лов на лисице са псима је традициналан спорт, када је постао незаконит 18. фебруара 2005. године. У Шкотској је лов забрањен 2002. године. Лисицу представљају као лукавог зликовца у многим фолклорима.

Као и друге дивље животиње, и лисице се сматрају преносиоцима заразних болести. Она помаже ратарима ловећи ситне животиње које уништавају усеве, али се сматра штеточином код одгајивача живине. Риђа лисица је донекле од важности у индустрији крзна.

У Хонгконгу је заштићена врста, док је као животиња симбол јапанског острва Хокаида.

Занимљивости

  • Неки научници сматрају да су британски досељеници донели риђе лисице у Северну Америку у 19. веку.
  • Риђе лисице су најраспрострањенији месоједи на свету.

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 Macdonald, D.W. & Reynolds, J.C. (2004). Vulpes vulpes. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2006. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 9. 8. 2006. База података укључује и доказе о ризику угрожености.
  2. ^ Mirić Đ. 1969. Predlog srpskohrvatske nomenklature jugoslovenskih sisara (Mammalia). Glasnik Prirodnjačkog muzeja u Beogradu B-24: 161—173.

Спољашње везе

Али ботуш

Али ботуш (буг. Али ботуш) је резерват природе који се налази на малом планинском венцу планине Славјанке, на граници између Бугарске и Грчке. Резерват заузима северни део планије која се налази на подручју Бугарске, а припада општинама Сандански и Хаџидимово у Благоевградској области.

Овај парк природе основан је 24. новембра 1951. године, да заштити највеће шуме ендемске врсте мунике на Балканском полуострву. Територија Али ботуша се више пута проширивала, а данас заузима површину од 16,38 km². Налази се под програмом Човек и биосфера у оквиру Унеска од 1977. године.Резерват је основан да заштити највећу концентрацију мунике на Балкану и богату флору овог подручја, на којој је настањеном преко 1500 врста биљака у оквиру своје ограничене територије.

Дрекавац (митологија)

Дрекавац је биће из митологије Јужних Словена, које је нарочито заступљено у митологији Срба. Вјеровање о постојању овог митолошког бића је раширено међу становницима у Србији (од Шумадије до Косова), Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори и Македонији.

Ел Куф

Национални парк Ел Куф је основан 1975. године и један је од седам постојећих националних паркова на територији Либије. Налази се на североисточној обали Средоземног мора и на њему су подједнако заступљени и морски и копнени биодиверзитети. Либија такође на својој територији има пет других резервата природе, двадесет четири заштићена места и две мочваре, Ајн ел Шакика и Ајн ел Зарга, које су заштићене Рамсарском конвенцијом од 2000. године.

Лисица

Лисица је назив за 27 врста животиња из породице паса и то из родова праве лисице (Vulpes) и дугоуха лисица (Otocyon) из племена Vulpini, родова псеудолисице (Lycalopex), лисица ракојед (Cerdocyon) и краткоуха лисица (Atelocynus) из племена Canini, као и из рода сиве лисице (Urocyon).

У српском језику се овим именом углавном назива риђа лисица (Vulpes vulpes). Како постоји у скоро сваком делу света, постала је и део фолклора многих народа и културних групација.

Лисица (вишезначна одредница)

Лисица може бити:

Лисица, назив за 27 врста животиња из породице паса. Назив се у употреби најчешће веже за риђу лисицу.

Риђа лисица

Поларна лисица

Пампаска лисица

Андска лисица

Фолкландска лисица

Лисица ракојед

Лисица ракојед

Сечурска лисица

Бразилска сребрна лисица

Аргентинска сива лисицаили

Лисица (Косовска Митровица), насеље у општини Косовска Митровица, КиМ, Република Србија

Лисица (Жилина), насеље у округу Жилина, Жилински крај, Словачка Република

Лисица (ријека), ријека у Руској Федерацијиили

Лисица из Теумесе, звијер из старогрчке митологије

Лисица и пас, цртани филм из 1981.

Ватрена лисица, Мозилин фајерфокс

Сазвијежђе лисицаили

Славко Лисица, генерал-мајор Војске Републике Српске

Милета Лисица, српски кошаркаш

Мурманска област

Мурманска област (рус. Мурманская область) конститутивни је субјект Руске Федерације са статусом области на простору Северозападног федералног округа на крајњем северозападу европског дела Руске Федерације.

Готово целокупна територија Мурманске области налази се северно од северног поларника, а њен најзначајнији део заузима полуострво Коља. На северу област излази на обале Баренцовог мора, док источне и јужне обале полуострва Коља запљускују воде Белог мора. Бело море уједно раздваја Мурманску од Архангељске области. На југу област се граничи са аутономном Републиком Карелијом, на западу је копнена граница са Финском, а на северозападу са Норвешком. Са површином од 144.902 км² налази се на 25. месту међу субјектима Руске Федерације. Према проценама националне статистичке службе за 2016. на подручју области је живело укупно 762.173 становника или у просеку 5,26 ст/км², и по том параметру област се налази на 61. месту у Русији. Према статистичким подацима из 2016. чак 92,46% становништва области живи у градским центрима. Главни и највећи град области је Мурманск који је са својих нешто преко 300.000 становника уједно и највећи градски центар унутар целог арктичког поларног круга. Већи градски центри су још и Апатити (56.730), Североморск (51.004) и Мончегорск (42.893 становника).

Мурманска област формирана је 28. маја 1938. године, а садашње границе добија по окончању совјетско-финског рата 1940. године. Административно област је подељена на 5 општинских рејона и на 12 градских округа распоређених у виду 7 градова директне обласне субординације и 5 затворених административних јединица (ЗАТО). Основу популације области чине Руси са уделом у укупној популацији нешто мањим од 90%, а најбројније мањинске заједнице су Украјинци, Белоруси и Татари.

Привреда области почива на изразито развијеној енергетици, рударству и металургији, те риболову. У граду Североморску налази се седиште Северне флоте руске морнарице. Област је чланица међународне организације Баренцовог евроарктичког региона, а такође и део историјске регије Лапоније.

Национални парк Бикин

Национални парк Бикин (рус. Национальный парк Бикин) је један од националних паркова Русије и посебно заштићено природно подручје у Пожарском рејону у Приморској Покрајини на Руском далеком истоку. Парк је формиран 3. новембра 2015. године декретом Владе Руске Федерације у оквиру програма заштите и ширења критично угрожене врсте амурског тигра. Парк обухвата територију државног резервата природе Верхебикински, који је од регионалног значаја и део територије Бикинскаја.. Ово је један од најмлађих националних паркова Русије, а његова укупна површина износи 11,600 km². Територија парка стационирана је на западном делу планинског масива Сихоте Алињ. Надморска висина у парку варира од локације, па је тако најнижа на 200 м у долини реке Бикин, а највиша на 1932 метара, на Анику, највишој тачки Приморске Покрајине.

Национални парк Бутринт

Национални парк Бутринт (алб. Parku Kombëtar i Butrintit) је национални парк у јужном делу Албаније, стациониран 18 km од града Саранде у рејону Валона. Парк се простире на површини од 94.244 km² и налази се на брдовитом терену са великим бројем језера, мочвара, слатина, травњака, острва и преко 1200 биљних и животињских врста. Под управу и заштиту Националног парка Бутринт спадају сва језера и лагуне у Бутринту, природни канал Вивари, острво Ксамил и археолошко налазиште које пружа вредне остатке древних цивилизација.

Парк Бутринт стациониран је на источној обали крфског мореуза, на крајњем југу Албаније, где је окружен језерима Бутринт и каналом Вивари, који повезује језеро Бутринт са Јонским морем. На простору парка преовлађује средоземна клима на коју утиче непосредна близина мора. Зиме су благе а лета топла, са доста падавина.Археолошко наслеђе Бутринта је једнод од највећих и најважнијих археолошких налазишта у Албанији и оно садржи различите предмете и структуре које потичу из бронзаног доба, све до средњег века. Бројни споменици су и даље присутни, укључујући градске зидове, касне античке крстионице, базилику, римски амфитеатар и два замка. Поред археолошких остатака, место древног града налази се у природном окружењу, са комплексним екосистемом који зависи од оближњег језера и канала који одводи језеро у Јонско море. Управо ова комбинација историјских споменика и природног окружења чине Национални парк Бутринт културно—природним спомеником.

Међународна унија за заштиту природе уврстила је парк у другу категорију заштите. Године 1992. Национални парк Бутринт приступио је у Унеско и увршћен је у листу светксих баштина.

Лагуна је даље препозната као мочварно подручје од међународног значаја означена од стране Рамасарске конвенције. Језеро Бутрин је важна област на којој је распрострањен велики број биљних и птичијих врста од међународног значаја.

Национални парк Шантарска острва

Национални парк Шантарска острва (рус. Национальный парк Шантарские острова) је један од најмлађих националних паркова у Русији, основан 2013. године. Парк обухвата 15 Шантарских острва, која су ненасељена и леже близу обале Хабаровске Покрајине у Охотском мору на Руском далеком истоку. Већина острва су умерено планинска, а највиша тачка је на 720 метара надморске висине. Парк је раније био државни резерват, основан 1999. године, али је успостављен као савезни национални парк 2013. године. Статус националног парка добио је са сврхом заштите рањивих врста, са посебним акцентом на заштиту од лова и роболова и подршке научним студијама и развоју еколошког туризма. Парк је под надзором Министарства природних ресурса Русије.

Оњешко поморје

Оњешко поморје (рус. Онежское Поморье) је национални парк у северној Русији, смештен у Оњешком и Приморском дистрикту у Архангељској области. Основан је 26. фебруара 2013. године. Парк штити необичне шуме и обалне пејзаже. Површина парка износи 2016,68 km².

Парк природе Рилски манастир

Парк природе Рилски манастир (буг. Природен парк „Рилски манастир“) један је од највећих паркова природе у Бугарској и простире се на површини од 252,532 km², у западном делу планине Рила на надморској висини између 750 и 2713 m. Стациониран је у општини Рила у Ћустендилској области и у оквиру њега налазе се шуме, планинске висоравни, алпска подручја и 28 глацијалних језера.

Са нешто више од милион посетилаца годишње спада у други најпосећенији парк природе у Бугарској, након парка природе Витоша.Основан је 1992. године као део новоуспостављеног Националног парка Рила. Данас је већина парка у власништву манастира који се ту налази. Парк укључује један резерват природе, шумски резерват Рилски манастир, са површином од 36,65 km² односно 14% целе територије парка природе.Парк спада под екорегион родопских планинских мешовитих шума, старог копненог подручја широколисних и мешовитих шума умерених предела. На простору парка обитавају 282 врсте маховине и 130 врста алги. Фауна укључује 52 врсте сисара, 122 врсте птица, 12 врста гмизаваца, 11 врста водоземаца, 5 врста риба, као и 2600 врста бескичмењака.

Парк је добио име по Рилском манастиру, културном и духовном центру, основаном за време Првог бугарског царства у 10. веку, од стране Јована Рилског. Манастир је од 1983. године део светске баштине Унеска.

Парк природе Странџа

Парк природе Странџа (буг. Природен парк Странджа) највеће је заштићено подручје у Бугарској које покрива територију од 1.161 km² ниске планине Странџа на крајњем југоистоку земље, на граници са Турском. Парк природе Странџа основан је 25. јануара 1995. године ради заштите екосистема и биодиверзитета европске вредности, као и због чувања традиције, културе, историје и фолклорног наслеђа на овом простору. Надморска висина варира од 710 м на врху Градиште до 0 м на обали Црног мора.

Природни парк се налази у провинцији Бургас и обухвата градове Мало Трново и Ахтопол, као и неколико села која се налазе на њеној територији. У оквиру парка налази се пет резервата природе: Силкосија, Средока, Тисотица, Узунбоџак и Витаново. Силкосија је најстарији резерват природе у Бугарској, изграђен 1933. године, укључен у светску мрежу биосферних резерви у оквиру УНЕСКО „Човек и биосфера”. Цела територија је део мреже заштићених подручја Европске Уније, „Натура 2000”.Парк природе Странџа спада у две категорије, палеоарктичке зоне широколисних и мешовитих умерених предела, а то су балканске мешовите шуме и еуксинско-колхијске широколисне шуме.Шуме заузимају 80% територије парка, заједно са прашумама које формирају 30% шумског подручја. У парку постоји велики број врста кичмењака, укључујући и 66 врста сисара, 269 врста птица, 24 врсте гмизаваца, 10 врста водоземаца, 41 врсту слатководних риба, као и 70 врста морске рибе у водама Црног мора. Земљишна фауна бескичмењака слабо је истражена и обухвата 84 бугарских ендемских врста, од којих су 4 локалне и 34 реликтне врсте.Најстарији трагови човека на територији парка датирају из неолитског периода, 6.000 година пре нове ере. Средином првог миленијума пре нове ере Странџу су насељавали Трачани. У средњем веку ово подручје је било спорно између Византије и Видинског царства. Ово подручје је и после Ослобођења Бугарске 1878. године остало у саставу Отоманског царства, што је резултирало Илинданским устанком локалног бугарског становништва. Регион је ослобођен 1912. године, током Првог балканског рата. Богата историја оставила је културно наслеђе различитих цивилизација и фолклорне традиције у Бугарској, као што је нестинарство, које укључује бос плес на угљу, што је остатак из паганске прошлости. Традиционална дрвена архитектура из средине 17—19. века очувана је у селима Браслијан и Кости, као и у граду Мало Трново.

Приељбрусје

Приељбрусје национални парк (рус. Приэльбрусье (национальный парк)) је смештен на Елбрусу, највишој планини Европе са 5.642 m висине. Релативна изолација стрмих кланаца довела је до високог нивоа ендемизма и биодиверзитета. Парк се налази у централним Кавкаским планинама, један је од 22 национална парка на Кавказу различитих држава, покривајући 1,8% региона. Парк се простире у Елбруском и Золском рејону, у југозападном делу Републике Кабардино-Балкарија у Русији.

Русија

Русија (рус. Росси́я), званично Руска Федерација (рус. Росси́йская Федера́ция), федерална је полупредседничка република која се простире у источној Европи и северној Азији. Са површином од 17.125.187 km², Русија је највећа држава на свету са скоро двоструко већом територијом од Канаде. Граничи се са 18 држава. По броју становника је на деветом месту на свету са око 146 милиона. Званични језик је руски, а главни и највећи град је Москва. Русија има 15 градова са више од милион становника, a највећи градови су Москва, Санкт Петербург, Новосибирск, Јекатеринбург, Нижњи Новгород. У Русији се налази најхладније место на свету, Ојмјакон. Највеће шуме на свету су руске тајге. Кроз територију Русије протичу неке од најдужих и највећих река на свету — као што су Волга, Амур, Јенисеј и Об. Русија је у свету позната по својој култури, балету и музејима, нарочито по својој књижевности, као и по класичној музици.

За време совјетске владавине (1917—1991) носила је назив Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република (РСФСР) и била је највећа република у саставу Совјетског Савеза. РСФСР је била територијално и привредно најмоћнија република бивше велесиле. Данас је водећа чланица Заједнице независних држава, ОДКБ и ШОС. Русија данас игра значајну улогу на светској сцени, чланица је групе осам водећих држава света Г8, стална чланица Савета безбедности ОУН и чланица је групе БРИКС. Са Јапаном има спорове око појединих острва у Пацифику. Територија Русије је подељена на 11 временских часовних зона, више од било које земље на свету. Русија има најдужу железницу на свету, Трансибирска железница, која је дугачка преко 9 000 km. У Русији се налази најдубље језеро на свету, Бајкалско језеро.

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Узунбоџак

Узунбоџак (буг. Узунбоджак) је резерват природе у Бугарској, који се налази у оквиру Унеско програма Човек и биосфера и један је од пет резервата природе који се налазе у оквиру Парка природе Странџа у југоисточном делу Бугарске. Овај резерват природе назива се још и Лопушина.

Узунбоџак је основан 13. децембра 1956. године, а укључен је у Унеско програм Човек и биосфера у марту 1977. године. Резерват се налази на површини од 25.296 km². Све привредне активности забрањене су на територији резервата.

Хиркански национални парк

Хиркански национални парк (азер. Hirkan Milli Parkı) је један од националних паркова Азербејџана. Основан је од стране председника земље Илхама Алиева 9. фебруара 2004. године. Парк се простире преко Ленкорански и Астарински рејона, површине је 403,58 km², а на простору пре његовог оснивања налазио се резерват природе Хиркан, који је био површине 297,6 km². Након што је постао национални парк, резерват природе Хиркан проширен је са 297,6 km² на 403,58 km².Подручје Хирканског националног парка је 99% обухваћено шумама, налази се у планинском подручју и строго је заштићено. Парк представља једну од највећих шума у ​​Азербејџану.

У парку су заштићена влажна суптропска станишта шума у Ленкоранском рејону и простор Талишких планина на којем се налази велики број ендемских врста биљака и ретке врсте животиња.

Екосистем Хирканског националног парка припада екорегиону каспијско—хирканских мешовитих шума, подручју бујних листопадних и планинских шума (кишне шуме и кишне шуме умерених подручја) који у потпуности покривају Талишке планине и делимично равнице Ленкоранског рејона.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.