Рита Кинка

Рита Кинка (Суботица, 1962.) је српска пијанисткиња и клавирски педагог мађарског порекла.[1]

Рита Кинка
Rita Kinka 2
Датум рођења6. јануар 1962.(57 год.)
Место рођењаСуботица
 ФНРЈ

Биографија

Рита Кинка је рођена 1962. у Суботици, где је похађала нижу музичку школу у класи Јелене Рукавине и средњу музичку школу у класи Марије Баш. Студије клавира на Академији уметности у Новом Саду започела је у класи Евгенија Тимакина, а дипломирала је са највишом оценом у класи Арба Валдме. Последипломске студије је завршила код Арба Валдме и Душана Трбојевића у Новом Саду и Београду.

Усавршавала се на „Juilliard School of Music“ у Њујорку у класи Ђерђа Шандора.

Од 1975. до данас одржала је преко 600 концерата у многим европским земљама, као и САД, Тајвану, Израелу, Канади и Аустралији и у свим бившим југословенским републикама.

Редовни је професор за главни предмет клавир и шеф Катедре на Академији уметности у Новом Саду.[2][3]

Награде

Рита Конка је уметник са највећим бројем учешћа на пијанистичким такмичењима, али и носилац навећег броја награда: добитница награда на међународним такмичењима пијаниста у: Сенигалији (1979), Верчелију („Виотти”, 1981), Београду (Међународно такмичење Музичке омладине, 1983), Цвикауу („Шуман”, 1985), Сиднеју (1985), Минхену („АРД”, 1987), Бордоу (1988, златна медаља), Вашингтону (1990), Бриселу („Краљица Елизабета”, 1991), Орлеану („Клавирска музика 20. века”, 1996).[4]

Рита Кинка је прва добитница годишње награде Европског парламента „Prix femmes d`Europe” („за жену Европе”), награде за најбољег европског извођача озбиљне музике, која јој је уручена у Бриселу јуна 1991. године. Носилац је „Фебруарске награде” Града Новог Сада за 2002. годину.

Добитник је Октобарске награде града Београда за најбоља студентска остварења 1983. године.

Снимала је за радио и ТВ центре у више земаља (Србија, Македонија, Словенија, Хрватска, Италија, Аустрија, Немачка, Белгија, Француска, Русија, Естонија, Чешка, Словачка, Мађарска, Румунија, Бугарска, Енглеска, Грчка, Шпанија, Израел, Канада, САД, Аустралија, Тајван). Снимила је три компакт-диска у издању куће „Digital Media Production” (Брисел) и ПГП РТС, а пре тога и једно ЛП издање.[5]

Репертоар

И као млада пијанисткиња Рита Кинка је показала велико интересовање за савремену музику. То је траг који је оставила њена прва професорка Марија Баш у Суботици, која је инсистирала на делима савремених југословенских аутора. На свом реперотару Рита Кинка данас има: Етиде Василија Мокрањца, дела Дејана Деспића, Растислава Камбасковића, Хофмана, Балканске игре Тајчевића, Косте Бобића, Исидоре Жебељан, дела војвођанских композитора: Кароља Кромбхолца, Славка Шуклара, Зорана Мулића... И то настоји да афирмише кроз педагошкуи рад, сходно афинитетима њених студената.

Галерија

Rita Kinka
Rita3
Rita4
Rita5
Rita 123
Rita223
Rita333

Референце

  1. ^ „Rita Kinka (Piano)”. The Bach Cantatas Website. Приступљено 2. 2. 2018.
  2. ^ Rita Kinka: Zvuci imaginarne polovine velikog zvona Архивирано на сајту Wayback Machine (март 20, 2015) (на језику: енглески)/
  3. ^ Zvuci imaginarne polovine velikog zvona / razgovarao Adrian Krnjačević. - slike R. Kinke. - Intervju sa Ritom Kinkom. У: Nova misao. - ISSN 1821-2107. - Br. 15 (dec. 2011/jan. 2012). стр. 20-29.
  4. ^ „NOVI SAD ZA EVROPSKU PRESTONICU KULTURE Rita Kinka predsednica Umetničkog saveta”. Blic. Приступљено 2. 2. 2018.
  5. ^ „Биографија Рите Кинке”. Архивирано из оригинала на датум 15. 7. 2011. Приступљено 19. 7. 2010.

Литература

  1. Марија Адамов (2013), Нови извори клавирских боја, Дневник, Год. 71, бр. 2 (3890). стр. 10 (COBISS)
  2. Ana Levai (2010), 99 tema iz klavirskih sonata L. van Betovena - Štampana muzikalija; notografija Jozef Kvintus (COBISS)
  3. Muzika na vodi [Zvučni snimak] / [izvodi] Rita Kinka (COBISS)
  4. Muzika noći [Zvučni snimak] = Music of the Night / [izvodi] Rita Kinka (COBISS)
  5. Марија Адамов (2000), Концерт Рите Кинке, Позориште, Год. 68, бр. 6/10. стр. 46 (COBISS)
  6. Channone [Zvučni snimak] / [komponovao] J. S. Bach. Toccata : op. 7. Carneval : op. 9 ; [izvodi] Rita Kinka (COBISS)
  7. Brankica Drašković (2013), Smatram da mi je nagrada stigla u pravo vreme : pijanistkinja i profesorka na novosadskoj Akademiji umetnosti Rita Kinka, ovogodišnji laureat Februarske nagrade, Gradjanski list, God.3, br. 780. стр. 11 (COBISS)

Спољашње везе

1962

1962. је била проста година.

Арбо Валдма

Арбо Валдма (ест. Arbo Valdma; Пјарну, Естонија, 20. фебруар 1942) пијаниста је и клавирски педагог.

Школовао се у Талину код Бруна Лука, ученика Артура Шнабела. На Конзерваторију у Москви је магистрирао и докторирао код Нине Јемељанове. Од 1970. предаје клавир на Државном конзерваторију у Талину.

Од 1979. је предавао клавир и клавирску педагогију на Универзитету у Новом Саду, а од 1984. и у Београду.

Његови студетни су српски пијанисти: Јасминка Станчул, Рита Кинка, Александар Маџар, Ђорђе Милојковић и многи други.

Од 1992. године је професор на Високој школи у Келну (Немачка).

Арбо Валдма је почасни доктор Естонске музичке академије.

Клавирски педагози

Некада признати клавирски педагози у Југославији:

Емил Хајек

Светислав Станчић

Мелита Лорковић

Иво Мачек

Матусја Блум

Хилда Хорак

Арбо Валдма

Константин Богино

Игор Лазко

Данас признати клавирски педагози у Србији:

Мирјана Шуица-Бабић

Лили Петровић

Дубравка Јовичић

Лидија Станковић

Нинослав Живковић

Срђан Грбић

Јокут Михаиловић

Божена Гринер

Злата Малеш

Драгана Мано-Зиси

Невена Поповић

Рита Кинка

Светлана Богино

Суботица

Суботица је најсевернији град у Србији, други по броју становника у Војводини. Према попису из 2011. године има 105.681 становника. Налази се на 10 km удаљености од границе Србије са Мађарском, на северној ширини од 46°5'55" и источној дужини од 19°39'47". Административни је центар Севернобачког округа.

Суботица се први пут помиње 1391. под латинским именом Zabatka. Године 1526,—1527. Суботица је била престоница краткотрајне српске државе самопроглашеног цара Јована Ненада. Османско царство је владало градом од 1542. до 1686, када је Суботица постала посед Хабзбуршке монархије. Током османске управе име града је било Sobotka. Половином 18. века име јој је званично промењено у Sancta Maria, по аустријској царици Марији Терезији. Име града је поново промењено 1779. у Maria Tereziopolis, а мађарско име Szabadka је привремено ушло у службену употребу 1845. а потом поново 1867. године. Суботица је 1918. ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Локални Срби и Буњевци су од 17. века користили назив Суботица, који је након 1918. године и озваничен. Од 2007. године Суботица има статус града.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.