Рио де Жанеиро

Рио де Жанеиро (порт. Rio de Janeiro - „Јануарска река“), или једноставно Рио, је име града у истоименој држави у југоисточном Бразилу. Рио де Жанеиро је бивши главни град Бразила (од 1763. до 1960.) и Португалског царства (од 1808. до 1821.).

Спектакуларно природно окружење, карневал, самба и плаже као што су Копакабана, Ипанема и Леблон су оно по чему се препознаје Рио. Најпознатија атракција и заштитни знак града је статуа Исуса, позната као статуа Христа Спаса (Cristo Redentor) на брду Корковаду. Ту су и брдо Шећерна Глава са жичаром која иде до његовог врха, затим Самбодром - место где се одржава главна карневалска парада,[2] као и стадион Маракана, један од највећих у свету. Рио такође посједује и двије највеће шуме у урбаном подручју, Педра Бранка (Floresta de Pedra Branca) и Тижука (Floresta da Tijuca).

Процена броја становника у граду за 2005. годину је 6.094.183,[3] а у ширем кругу града је процијењено да живи између 11 и 12 милиона становника. Ипак, Рио није највећи град у Бразилу, али је одмах иза Сао Паула.[4] Људе из Рио де Жанеира зову Кариоке, а неслужбена химна града је „Чудесан град“ (Cidade Maravilhosa).

Рио де Жанеиро
порт. Rio de Janeiro
Montagem Rio de Janeiro
Рио де Жанерио
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Бразил
Савезна државаРио де Жанеиро
Основан1565.
Становништво
Становништво
 — 2010.6.320.446 [1]
 — густина5.347,25 ст./km2
Агломерација14 387 000
Географске карактеристике
Координате22°54′30″ ЈГШ; 43°11′47″ ЗГД / 22.908333° ЈГШ; 43.196389° ЗГДКоординате: 22°54′30″ ЈГШ; 43°11′47″ ЗГД / 22.908333° ЈГШ; 43.196389° ЗГД
Ндм. висина0-380 m
Површина1.182 km2
Рио де Жанеиро на мапи Бразила
Рио де Жанеиро
Рио де Жанеиро
Рио де Жанеиро на мапи Бразила
Остали подаци
ГрадоначелникЕдуардо Паес
Поштански број20000-000
Веб-сајт
rio.rj.gov.br

Историја

Rio de Janeiro's waterfront, 1919
Рио де Жанеиро из 1919. године. Слика од Harriet Chalmers Adams.

Залив Гуанабара, мјесто будућег града, први пут су видјели португалски истраживачи у експедицији коју је водио Гаспар ди Лемос (Gaspar de Lemos), 20. јануара, 1502. године,[5] одакле и потиче назив Рио ди Жанеиро (Јануарска ријека). Легенда каже да су морепловци овај залив назвали ријеком из разлога што су и мислили да је у питању ријека, међутим, то се тешко може десити искусним морепловцима. Истина је да се у то вријеме ријеч ријека користила за све веће водене површине које улазе у копно.

Фердинанд Магелан је 1519, у заливу допуњавао залихе, а француски кријумчари су га користили за шверц дрвета бразил. Када је француски витез Де Вилгањон (Nicolas Durand de Villegaignon) дошао у залив са 600 војника и колониста, основао је прву европску насеобину у овом дијелу Бразила, под називом Француски Антарктик (France Antarctique). Колонисти су углавном били Французи и Швајцарци.

Званично, град је основао 1. марта 1565. године португалски витез, братић тадашњег генералног гувернера Бразила, Estácio de Sá. Првобитни назив града је био São Sebastião do Rio de Janeiro (Свети Себастијан Јануарске Ријеке), у част португалском краљу Себастијану I. Основни разлог оснивања града је било протјеривање Француза из Бразила. У годинама које слиједе Рио ће бити мета гусара, нарочито оних чије су земље били противници Португалије у овом дијелу свијета, Холандије и Француске.

Рио је основан на врху брда Шећерна Глава. Касније је читав један град израстао на врху овог брда, опонашајући дотадашње средњовјековне европске градове и њихову стратегију одбране. Како је Шећерна Глава била центар града, постала је и центар ширења града, на југ и запад.

На крају 16. вијека португалска круна је више пажње посветила бразилским мјестима на Атлантику. Мјеста су постала веома битне стратешке тачке у бродском саобраћају јужног Атлантика, између португалских колонија у Африци и Америци, као и у саобраћају ка Европи. Португал гради тврђаву у Рију и склапа савезе са домороцима како би бранили град од гусара. Ускоро је почео и индустријски развој: у питању је била производња и прерада шећерне трске, међутим, како је сјеверни Бразил производио квалитетнији шећер, ова грана индустрије је полако почела да умире.

Corcovado statue01 2005-03-14
Рио де Жанеиро, поглед из хеликоптера

До почетка осамнаестог вијека град је нападан углавном од стране француских гусара. Послије 1720, када су португалски истраживачи у планинама данашњег Минас Жераиса пронашли злато и дијаманте, Рио је постао много погоднија лука за извоз од дотадашње највеће бразилске луке Салвадора у Баији. 1763. године, Рио и званично постаје административни центар од Португалије Америке.[6]

Када је 1808. године португалска краљевска породица, бежећи пред Наполеоном, стигла у Рио де Жанеиро, Рио је постао главни град читавог португалског царства, чиме је постао једина европска пријестоница изван Европе. Многи становници Рија су овом приликом истјерани из својих кућа како би племићи из Португалије имали довољно комотан смјештај.[7]

Када је Педро I од Бразила прогласио независност Бразила, 1822. године, одлучио је задржати Рио као пријестоницу његовог новог царства, али је већ тада град почео губити на значају како економском тако и политичком. Нови град се уздизао чак и изнад Рија, био је то Сао Пауло.

Hotel copacabana palace
Хотел Копакабана Палас на Копакабана плажи. Један од најпознатијих и најлуксузнијих хотела у Рију. Саграђен је двадесетих година 20. вијека.

Почетком 20. вијека, град је био углавном ограничен на подручје данашњег историјског центра (описано доле) на самим устима залива Гуанабара. Тада се тежиште градског живота полако почиње помјерати интензивније ка југу и западу у данашњу Јужну Зону (Zona Sul), а прекретница је било бушење тунела који повезује четврти Ботафого и Копакабану. Природне љепоте плаже у комбинацији са луксузом и стилом Копакабана Палас хотела, помогао је Рију да стекне репутацију града забаве на плажи, примамљивог за туристе (иако је ова репутација мало пољуљана у задње вријеме, стварањем фавела и насиљем везаним за трговину дрогама).

Рио је остао Бразилска пријестоница и послије 1889. године, када је војска збацила монархију и успоставила републику. Ипак, планови о пресељавању пријестонице у централне дијелове земље, како би била једнако удаљена од свих бразилских крајева, су постојали и у то вријеме. Напокон је 1955. године, тадашњи предсједник Жуселино Кубичек (Juscelino Kubitschek), одмах по свом избору на ово мјесто обећао изградњу нове Бразилске пријестонице. Иако су многи држали да је у питању политичка реторика, Кубичек је успио створити нови град Бразилију до 1960. године. Исте године, 21. априла, пријестоница је и званично пребачена из Рио де Жанеира у Бразилију.

Сљедећих 15 година, до 1975. године Рио је био град-држава (као што су Хамбург и Бремен у Њемачкој) под називом Гуанабара, по заливу који га окружује. 1975. године, предсједничким декретом познатим као A Fusão (фузија - спајање), град је изгубио федерални статус и утопио се у државу Рио де Жанеиро. И данас Кариоке, траже да им се врати општинска аутономија.

Делови града

Рио де Женеиро ноћу.
Рио де Женеиро ноћу.
Teatro Municipal de Río de Janeiro
Некадашња опера, а данас Градско Позориште, изграђено у класичном европском стилу, почетком 20. вијека у центру Рија.

Град је подељен на:

  • Историјски центар (Centro);
  • Јужна зона - туристичка зона, са познатим плажама;
  • Сјеверна зона - индустријска зона;
  • Западна зона са новим дистриктом Barra da Tijuca.

Центар

Centro представља историјски центар града. Овдје се налази колонијална зграда 'Paço Imperial', која је служила као резиденција португалски гувернерима колонијалног Бразила. Ту су такође многе историјске цркве, укључујући и катедралу Канделарија. Градско Позориште и неколико музеја се такође налазе у центру. Центар је и даље пословно срце града. Једна од познатих атракција града је и трамвај Бондињо, који кружи по центру преко акведукта Arcos da Lapa (саграђеног 1750, претвореног у мост 1896) и оближње четврти Санта Тереза, назад у центар.

Јужна зона

Rio de Janeiro 20040119 054
Поглед на Ипанему са Корковадуа.

Јужна зона Рио де Жанеира се састоји од неколико четврти, међу којима су Сао Конрадо, Леблон, Ипанема, Арпоадор, Копакабана и Леме, који чине најпознатију обалну линију у Рију. Остале четврти у Јужној зони су Ботафого, Фламенго, Урка, Лагоа, Гавеа, Жардим Ботанику и Ларанжејрас.

Копакабана је осим плаже позната и по најспектакуларнијем дочеку нове године, гдје више од два милиона људи слави нову годину на пијеску и гледа новогодишљи ватромет. Од 2001 ватромет се испаљује из чамаца ради сигурности учесника и цијеле четврти.

Rio de Janeiro-Ipanema Beach
Плажа Ипанема, у јужној зони.

Сјеверно од Лемеа, на улазу у залив Гуанабара, налази се четврт Урка и брдо Шећерна Глава ('Pão de Açúcar'), позната грба на крајолику Рија, друга по висини у граду, одмах иза Педра да Гавеа. До њеног врха се може доћи жичаром са плаже Праја Вермеља, са заустављањем на брду Урка. Поглед који се нуди са овог врха се још једино може видјети на врху брда Корковаду. На оближњем врху, Педра Бонита, се упражњава змајарство (хенг-глајдинг). Змајеви, лет завршавају на плажи Праја до Пепино у четврти Сао Конрадо.

Шума Тижука (Floresta da Tijuca), која се налази у јужној зони Рија, је друга по величини, шума у урбаној средини. Највећа шума у урбаној средини се такође налази у Рију, и у питању је шума Педра Бранка (Floresta da Pedra Branca). Филм За све је крив Рио из 1984. године је снимљен у близини шуме Тижука, а куће за изнајмљивање, које су и ликови у филму изнајмили, са руба шуме пружају невјероватан поглед на познате плаже.

Сјеверна зона

У сјеверној зони Рија се налази садион Маракана, некада највећи фудбалски стадион, а данас послије преуређења може да прими око 80.000 гледалаца (највећи стадион је Стадион Првог маја у Пјонгјангу, Сјеверна Кореја). Капацитет стадиона је смањен због сигурносних правила. Послије реновирања Маракана ће моћи да прими 120.000 гледалаца. Отварање и затварање Панамеричких игара 2007. је одржано на овом стадиону.

Осим Маракане, у сјеверној зони Рија се налазе и друге туристичке и историјске атракције, као што је Мангуињос - биомедицински институт у облику маварског дворца, објекат Quinta da Boa Vista и стара империјална палата Пасо у којој се сада налази Бразилски Национални Музеј.

У сјеверној зони се налази и међународни аеродром Antônio Carlos Jobim (који је добио име по познатом бразилском музичару), као и главни студентски кампус Федералног Универзитета Рио де Жанеиро, на острву Фундао. Осим острва Фундао, и острво Говернадор се налази у сјеверној зони.

Западна зона

Западна зона је најудаљенији од центра града. Укључује четврти Бара да Тижука, Jacarepaguá, Recreio dos Bandeirantes, Vargem Grande, Campo Grande, Santa Cruz и Bangu. Четврти у овој зони најбоље откривају међусобне социјалне разлике класа грађана у Бразулу. У овој се регији налазе и индустријске зоне, али и неколико мањих области су и даље окренуте пољопривреди.

Западно од старих четврти ове зоне је Бара да Тижука, која је тренутно дио који се највише гради, због чињенице да су трошкови земље и градње најнижи у читавом Рију, а није занемарљива ни чињеница да је четврт на обали. Ово привлачи не само средњу, него и вишу класу која за собом повлачи и луксуз, шопинг центре и једну дозу лежерности. Урбанистички планови за ову област у рађене у касним шестдесетим годинама 20. вијека, мијешајући предграђа у САД (куће са двориштем) и небодере. Плаже Бара да Тижуке постају све популарније, а у овој ће четврти бити и спортско село за пан-америчке игре 2007. Све ово представља Бару у будућности, као посебан град.

Осим Баре и Jacarepaguá и Campo Grande, такође доживљавају препород и значајан привредни раст.

Географија

Рио де Женеиро је на далеком западном делу сегмента бразилске атласке обале (између мореуза источно од Илја Гранд, на Коста Верд, и Кабо Фрио), близо јужног повратника, где обала има оријентацију исток-запад. Гледајући углавном на југ, град је заснован на затону овог дела обале, заливу Гванабара (Baía de Guanabara). Улаз је обележен тачком зељишта званом Глава шећере (Pão de Açúcar) — „визиткартом“ града.[8]

Центар (Centro[9]) града, лежи на равници западне обале залива Гванабара. Знатан део града, који се обично назива Северном зоном (Zona Norte), се протеже северозападно на равници која се састоји од морских и континенталних наслага и на брдима и неколико стеновитих планина. Јужна зона (Zona Sul) града, досеже плаже дуж отвореног море, и одсечена је од Центра и од Северне зоне приобалним планинама. Те планине и брда су изцанци Сера ду Мара на северозападу, древног гнајсно-гранитног планинског ланца који формира јужне обронке Бразилске висоравани. Велика Западна зона (Zona Oeste), дуго одвојена планинским тереном, је постала доступнија из Јужне зоен путем нових путева и тунела изграђених крајем 20. века.

Популација града Рио де Женеиро, која заузима површину од 11.823 km2 (4.564,9 sq mi),[10] је око 6.000.000.[11] Популација шире метрополитанске области се процењује да је 11–13.5 милиона. Рио је био бразилска престоница до 1960, кад је Бразилија преузела тај статус. Становници града су познати као кариокас. Званична песма Риа је „Cidade Maravilhosa“, композитора Андреа Филхоа.

Панорама Рија
Панорама Рија

Клима

Рио има типичну тропску климу са високим температурама и влажношћу током читаве године. Љетње врућине достижу и преко 40  °C.[12] Ипак, велики број водених површина и близина брда и планина чине љето у Рију подношљивим. Падавине су честе, нарочито у љетњим мјесецима, када су могуће и олује, али не и тропски циклони.[13][14][15]

Становништво

Демографија
1991.2000.2010.
5.473.9095.851.9146.320.446

Социјални услови

Favela Vidigal
Фавела Рокиња у Рио де Жанеиру

Рио је типичан бразилски град у погледу великих разлика између богатих и сиромашних. Иако је у питању један од највећих свјетских градова, значајан проценат популације (око 15%) живи у сиромаштву. Сиромаштво је најизраженије у неформалним насеобинама, које се овдје називају фавелама, које се најчешће налазе на стрминама на којима није ни могуће градити неке трајније и чвршће грађевине, и гдје су и несреће попут тешких плављења у кишном периоду најчешће. У фавелама су највише стопе криминала, због дрога, борби банди и дугих криминалних облика, најчешће проузрокованих сиромаштвом.

Оно што је необично за фавеле у Рију је њихова близина богатим четвртима. Тако су богате четврти попут Ипанеме и Копакабане, стијешњене између плажа и брда, а на падинама ових брда се налазе сиромашне фавеле.

Привреда

Саобраћај

Спорт

Рио де Жанеиро је био домаћин Пан-америчких игара 2007. године. Финале Свјетског првенства у одбојци на пијеску се одржава у Рио де Жанеиру. У четврти Jacarepaguá се одржавала Велика Награда Бразила у Формули 1 од 1978 до 1990. године. Шампионат у сурфингу се орджавао на плажама Рија 17 година за редом, од 1985 до 2001. године.

Поред самог храма фудбала, стадиона Маракана, се гради нови стадион, капацитета 45 000 гладалаца. Стадион ће носити име бившег предсједника ФИФА-е и кариоке Жоао Авеланжа. У склопу кандидатуре за Љетње олимпијске игре 2012. године, на Копакабани су изграђена борилишта за триатлон, одбојку на пијеску и јахтинг.

Рио де Жанеиро је био домаћин Љетњих олимпијских игара 2016.[25]

Maracanã Stadium in Rio de Janeiro
Стадион Маракана

Фудбал

Ипак, најпопуларнији спорт у Рију је фудбал, или како га кариоке зову futebol. У Рију се налазе неки од највећих Бразилски фудбалских клубова:

Осим фудбала, у Рију је веома популаран и фудбал на песку.

Партнерски градови

Нопомене

  1. ^ Data from INMET station in the neighborhood of Saúde.

Референце

  1. ^ „«Tabela 1.6 - População nos Censos Demográficos, segundo os municípios das capitais - 1872/2010».”. Instituto Brasileiro de Geografia e Estatística. 2010. Приступљено 29. 8. 2014.
  2. ^ "Rio de Janeiro's Beach Culture" Tayfun King, Fast Track, BBC World News (11 September 2009)
  3. ^ Estimativas de População, Приступљено 5. 5. 2013.
  4. ^ „The 150 richest cities in the world by GDP in 2005”. City Mayors Statistics. 11. 3. 2007. Приступљено 8. 9. 2008.
  5. ^ Jorge Couto, 1995, A Construção do Brasil, Lisbon: Cosmos.
  6. ^ Robinson & Robinson 2014, стр. 28
  7. ^ „Real Portuguese Family in Rio”. .folha.uol.com.br. 1. 1. 1970. Приступљено 17. 4. 2010.
  8. ^ „Where is Rio de Janeiro?”. Riobrazilblog.com. 8. 3. 2011. Архивирано из оригинала на датум 5. 11. 2013. Приступљено 12. 3. 2013.
  9. ^ „RA II - Centro” (на језику: Portuguese). Prefeitura da Cidade do Rio de Janeiro. Архивирано из оригинала на датум 4. 3. 2016. Приступљено 24. 9. 2014.
  10. ^ „Area Territorial Official”. IBGE. Приступљено 18. 7. 2007.
  11. ^ „Estimativas para 1° de Julho de 2006”. IBGE. Приступљено 18. 7. 2007.
  12. ^ Alvares, Clayton Alcarde; Stape, José Luiz; Sentelhas, Paulo Cesar; de Moraes Gonçalves, José Leonardo; Sparovek, Gerd (2013). „Köppen's climate classification map for Brazil”. Meteorologische Zeitschrift. E. Schweizerbart'sche Verlagsbuchhandlung. 22 (6): 711—728. doi:10.1127/0941-2948/2013/0507.
  13. ^ „Hail falls in Rio de Janeiro's West Zone and Baixada Fluminense”. Globo News. 12. 3. 2012. Архивирано из оригинала на датум 2. 2. 2015. Приступљено 15. 3. 2012.
  14. ^ (на језику: португалски) https://www.youtube.com/watch?v=r2c-u7vOEdk Little hail shower – Nova Iguaçu, 18. 2. 2013
  15. ^ „As hail falls, Rio enters a warning interval”. G1. 28. 1. 2015. Приступљено 2. 2. 2015.
  16. ^ „Temperatura Mínima (°C)” (на језику: Portuguese). Brazilian National Institute of Meteorology. 1961. Архивирано из оригинала на датум 5. 5. 2014. Приступљено 8. 9. 2014.
  17. ^ „Temperatura Máxima (°C)” (на језику: Portuguese). Brazilian National Institute of Meteorology. 1961. Архивирано из оригинала на датум 5. 5. 2014. Приступљено 8. 9. 2014.
  18. ^ „Temperatura Média Compensada (°C)” (на језику: Portuguese). Brazilian National Institute of Meteorology. 1961. Архивирано из оригинала на датум 5. 5. 2014. Приступљено 8. 9. 2014.
  19. ^ „Precipitação Acumulada Mensal e Anual (mm)” (на језику: Portuguese). Brazilian National Institute of Meteorology. 1961. Архивирано из оригинала на датум 5. 5. 2014. Приступљено 8. 9. 2014.
  20. ^ „Temperatura Mínima Absoluta (°C)”. Brazilian National Institute of Meteorology (Inmet). Архивирано из оригинала на датум 21. 6. 2014. Приступљено 8. 9. 2014.
  21. ^ „Temperatura Máxima Absoluta (°C)”. Brazilian National Institute of Meteorology (Inmet). Архивирано из оригинала на датум 21. 6. 2014. Приступљено 8. 9. 2014.
  22. ^ „Número de Dias com Precipitação Maior ou Igual a 1 mm (dias)”. Brazilian National Institute of Meteorology. Архивирано из оригинала на датум 5. 5. 2014. Приступљено 8. 9. 2014.
  23. ^ „Insolação Total (horas)”. Brazilian National Institute of Meteorology. Архивирано из оригинала на датум 5. 5. 2014. Приступљено 8. 9. 2014.
  24. ^ „Umidade Relativa do Ar Média Compensada (%)”. Brazilian National Institute of Meteorology. Архивирано из оригинала на датум 5. 5. 2014. Приступљено 8. 9. 2014.
  25. ^ „BBC Sport, Rio to stage 2016 Olympic Games”. BBC News. 2. 10. 2009. Приступљено 4. 10. 2009.

Литература

Спољашње везе

Званични

Образовање

Фотографије

Туризам

Азербејџан на олимпијским играма

Азербејџан је као самостална држава први пут учествовао на Летњим олимпијским играма 1996. у Атланти и од тада учествује на свим играма.

Раније су се азербејџански спортисти такмичили као део Совјетског Савеза (СССР) на олимпијским играма од 1952. до 1988. После распада Совјетског Савеза, Азербејџан је на Летњим олимпијским играма 1992. у Барселони учествовао у групи од 12 бивших република које су наступиле заједно као Уједињени тим под олимпијском заставом.

На Зимским олимпијским играма учествује од 1998. у Нагану.

Азербејџански спортисти су освојили укупно 43 медаље на Летњим олимпијским играма, у седам различитих спортова, док на Зимским олимпијским играма нису освојили ниједну медаљу.

Олимпијски комитет Азербејџана је основан 1992, а у МОК је примљен 1993.

Грузија на олимпијским играма

Спортисти из Грузије су први пут учествовали на Летњим олимпијским игара 1952. у Хелсинкију Финска у оквиру репрезентације Совјетског Савеза.

Након распада Совјетског Савеза 1991. Грузија са још са једанаест бивших република које су се придружиле Белорусији учествује као Здружени тим (EUN) на Летњим олимпијским играма 1992. у Барселони, Шпанија, под олимпијском заставом.

Две године касније, Грузија се такмичи по први пут као независна држава на Зимским олимпијским играма 1994., одржаним у Лилехамеру, Норвешка. После тога Грузија учествује на свим Летњим и Зимским олимпијским играма.

Олимпијски комитет Грузије је основан 1989. године, а чланом МОКа постаје 1993.

Европско првенство у атлетици у дворани 2017 — штафета 4 х 400 метара за жене

Трка штафета на 4 х 400 метара у женској конкуренцији на 34. Европском првенству у дворани 2017. у Београду одржана је 5. марта.

Титулу освојену 2015. у Прагу, бранила је штафета Француске.

На првенству је учествовало 6 првопласираних женских штафета са Олимпијских игара 2016. и Европског првенства у 2016. у Амстердаму:

3:24,54 — Украјина — трећа у квалификацијама на ОИ 2016. у Рио де Жанеиро;

3:24,81 — Уједињено Краљевство — четврта у квалификацијама на ОИ 2016. у Рио де Жанеиро;

3:25,16 — Италија — шеста у квалификацијама на ОИ 2016. у Рио де Жанеиро;

3:25,34 — Пољска — седма у квалификацијама на ОИ 2016. у Рио де Жанеиро;

3:25,96 — Француска — друга на ЕП 2016. у Амстердаму;

3:26,02 — Немачка — седма у квалификацијама на ОИ 2016. у Рио де Жанеиро;

Кенија на олимпијским играма

Кенија се први пут појавила на Олимпијским играма 1956. године и од тада Кенија је слала своје спортисте на све наредне одржане Летње олимпијске игре осим игара одржаних 1976. и 1980. године.

На Зимске олимпијске игре Кенија је почела да шаље своје представнике почевши од 1998. године и од тада је редовно учествовала на свим наредним играма. Представници Кеније закључно са Олимпијским играма одржаним 2016. године у Рио де Жанеиру су освојили 100 олимпијских медаља а од тога чак 31 златну.

Национални олимпијски комитет Кеније (National Olympic Committee Kenya) је основан 1955. а признат од стране МОКа исте године.

Колумбија на олимпијским играма

Колумбија се први пут појавила на Олимпијским играма 1932. године, и једину паузу је направила 1952. године и после тога је слала своје спортисте на све наредне одржане Летње олимпијске игре. На Зимским олимпијским играма Колумбија је дебитовала 2010. године и то јој је за сада једино учешће.

Колумбијски представници су закључно са Олимпијским играма одржаним 2012. године у Лондону су освојили 19 медаља, од тога две златне. Прву златну медаљу за Колумбију освојила је дизачица тегова Марија Изабел Урутиjа 2000., а другу бициклисткиња Маријана Пахон 2012. године. Колумбијски олимпијци са највише медаља су стрелац Хелмут Белингродт (две сребрне), који је и освојио прву колумбијску медаљу на Олимпијским играма и рвачица Ђакелин Рентерија (две бронзане). Највише медаља, по четири, освојено је у дизаљу тегова и бициклзму.

Национални олимпијски комитет Колумбије (Comité Olímpico Colombiano) је основан 1936. а признат од стране МОКа 1948. године.

Кошарка за мушкарце на Летњим олимпијским играма 2016.

Кошаркашки турнир за мушкарце на Летњим олимпијским играма 2016. у Рио де Жанеиру је био 19. по реду олимпијски турнир у овом спорту. Такмичење се одржало у периоду између 6. августа и 21. августа, а све утакмице су игране у Кариока арени 1.

Учествовало је укупно 12 репрезентација подељених у две групе са по 6 екипа. По 4 најбоље из сваке групе наставиле су такмичење у четвртфиналу. Титулу је бранила селекција САД.

Малезија на олимпијским играма

Малезија се први пут појавила на Олимпијским играма 1948. године. Од тада Малезија је пропустила само једне Летње олимпијске игре и то 1980. када се придружила бојкоту игара у Москви.

На Зимским олимпијским играма Малезија никада није учествовала и никада није била домаћин олимпијских игара.

Малезијски олимпијци су закључно са 2008. годином освојили 4 медаље на олимпијадама, 2 сребрне и 2 бронзане, све на Летњим олимпијским играма.

Национални олимпијски комитет Малезије (Olympic Council of Malaysia) је основан 1953. а признат од стране МОКа 1954. године.

Маракана (Бразил)

Стадион Маракана (порт. Estádio do Maracanã, службено име је: Estádio Jornalista Mário Filho) је стадион у Рио де Жанеиру и један је од највећих у свету. Стадион је своје неслужбено име Маракана, добио по истоименој четврти у којој се налази, иначе реч маракана представља врсту папагаја из северног Бразила. Домаћи је стадион за два од четири највећа бразилска фудбалска клуба у Рију: Фламенго и Флуминенсе.

Стадион је саграђен за светско првенство у фудбалу, које је одржано у Бразилу 1950. године, са првобитним капацитетом од 200.000. Капацитет је увелико смањен када су се поставила сва седећа места, 90их година 20. века. Тренутни капацитет након реконструкције 2013. је 78.838 седећих места.

На овом је стадиону Пеле, 1971. године, одиграо последњу утакмицу за репрезентацију против репрезентације бивше СФРЈ.

Освајачи олимпијских медаља у теквонду

Теквондо на Летњим олимпијским играма дебитовао је 2000. на играма у Сиднеју. Следећа листа презентује све освајаче златних, сребрних и бронзаних медаља на Олимпијским играма у теквонду.

Рио де Жанеиро (држава)

Рио де Жанеиро (порт. Rio de Janeiro - Јануарска река) је име државе у југоисточном Бразилу. У држави се налази и истоимени град, један од највећих у Бразилу. Држава на истоку излази на Атлантски океан, на сјеверу се граничи са државама Еспириту Санту и Минас Жераис, а на југу са државом Сао Пауло. Људе који долазе из ове државе зову флуминензе, а један од најпознатијих је био фудбалер Гаринча.

Списак освајача олимпијских медаља за Јамајку

Јамајка се први пут појавила на Олимпијским играма 1948. године и од тада Јамајка није пропустила ни једне Летње олимпијске игре,

На Зимским олимпијским играма Јамајка је први пут учествовала 1988. године и учествовала је на свим наредним осим 2006. године.

Јамајка никада није био домаћин олимпијских игара. Олимпијци са Јамајке, закључно са 2016. годином, су освојили 78 медаље с све оне су освојене на Летњим олимпијским играма. Занимљиво је да су такмичари у атлетици освојили 77 медаља а 1 такмичар у бициклизму.

Списак освајача олимпијских медаља за Бразил

'Бразил се први пут појавио на Олимпијским играма 1920. године и слао је своје спортисте на већину касније одржаних Летњих олимпијских игара.

На Зимским олимпијским играма Бразил је први пут учествовао 1992. године. Бразилски представници су закључно са Олимпијским играма одржаним 2016. године у Рио де Жанеиру освојили укупно 127 медаља, све на Летњим олимпијским играма и од тога 30 златних.

Национални олимпијски комитет Бразила (Comitê Olímpico Brasileiro) је основан 1914. а признат од стране МОКа 1935. године.

Списак освајача олимпијских медаља за Етиопију

Етиопија се први пут појавила на Олимпијским играма 1956. године и од тада је Етиопија слала своје спортисте на већину наредних одржаних Летњих олимпијада изузев 1976, 1984. и 1988. године.

На Зимске олимпијске игре Етиопија је своје спортисте послала први пут 2006. године на игре одржане у Торину. Представници Етиопије закључно са Олимпијским играма одржаним 2016. године у Рио де Жанеиру су освојили 53 олимпијских медаља и од тога чак 22 златних и што је интересантно све медаље су освојене у једном једином спорту, атлетици. На зимским играма нису освојили ниједну медаљу . Стање са ОИ 2016.

Списак освајача олимпијских медаља за Кину

Кина се први пут појавила на Олимпијским играма 1952. године. После тога Кина у периоду од 1956. па до 1984. године није узела учешћа на Летњим олимпијским играма.

На Зимским олимпијским играма Кина је први пут учествовала 1980. године и после тога још редовно слала своје спортисте на све наредне игре.

Кина је била домаћин летњих олимпијских игара једанпут 2008. године када је град домаћин био Пекинг;

Олимпијци из Кине закључно са 2016. годином су освојили укупно 596 медаља, од тога 543 (303 жене, 232 мушкарци и 8 мешовито) медаља на Летњим олимпијским играма и 53 (35 жене, 13 мушкарци и 5 мешовито) на Зимским олимпијадама.

Национални олимпијски комитет Кине (Chinese Olympic Committee) је основан 1910. и признат од стране МОКа 1979. године.

Узбекистан на олимпијским играма

Спортисти из Узбекистанa су први пут самостално учествовали на Зимским олимпијских игара 1994.. Пре тога спортисти из Узбекистана су учествовали на олимпијским играма у оквиру репрезентације Совјетског Савеза.

Након распада Совјетског Савеза 1991., Узбекистан се заједно са још дванаест других од насталих 15 нових држава, такмичи на Зимским олимпијским играма 1992. у Албервилу, Француска, учествује као Здружени тим (EUN) под олимпијском заставом.

Касније у 1992. са једанаест бивших република које су се придружиле Узбекистану учествују исто као Здружени тим (EUN) на Летњим олимпијским играма 1992. у Барселони, Шпанија.

Две године касније, Узбекистан се такмичи по први пут као независна држава у Зимским олимпијским играма 1994., одржаним у Лилехамеру, Норвешка. После тога Узбекистан учествује на свим Летњим и Зимским олимпијским играма.

Национални олимпијски комитет Узбекистана (National Olympic Committee of the Republic of Uzbekistan) је основан 1992. а признат од стране МОКа 1993. године.

Украјина на олимпијским играма

Украјина се као независна држава први пут појавила на Олимпијским играма 1994. године и од тада Украјина није пропустила ни једне Летње олимпијске игре ни Зимске олимпијске игре

На Зимским олимпијским играма Украјина је први пут учествовала 1994. године и учествовала на свим наредним одржаним Зимским олимпијским играма. На Летњим олимпијским играма Украјина је први пут учествовала 1996. године и учествовала на свим наредним одржаним Летњим олимпијским играма.

Украјина није била ни једанпут домаћин олимпијских игара. Пре стицања независности украјински спортисти су се на олимпијским играма такмичили као део Совјетског тима у периоду од 1952 па до 1988. године. После распада СССРа на Олимпијским играма 1992. године одржаним у Барселони, украјински спортисти су били део Уједињеног тима.

Украјински олимпијци су закључно са 2018. годином освојили 129 медаља на олимпијадама, 121 на летњим (већином у гимнастици) и 8 на зимским играма.

Национални олимпијски комитет Украјине (Національний олімпійський комітет України) је основан 1990. а признат од стране МОКа 1993. године.

ФК Фламенго

Фудбалски клуб Фламенго (порт. Clube de Regatas do Flamengo) је бразилски спортски клуб из Рио де Жанеира.

Фудбалски клуб Фламенго је најпопуларнији клуб у Бразилу са око 35 милиона навијача, а рангиран је као девети у листи ФИФА најбољих клубова 20. века.

Хрватска на олимпијским играма

Хрватска на олимпијским играма као самостална репрезентација први пут је учествовала на Зимским олимпијским играма 1992 у Албервилу.

Од других Олимпијских игара 1900 хрватски спортисти учествовали су у саставу:

Аустријско царство (1900—1920) или

Мађарска (1900—1920)

Краљевина Италија (1920—1936) (део)

Краљевина Југославија (1920—1936)

СФРЈ (1948—1988)

Хрватска (1992 - )У периоду од Зимских олимпијских игара у Албервилу 1992 до Сочија 2018. хрватски спортисти освојили су укупно 44 олимпијске медаље.

Клима Рио де Женеира[note 1]
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 40,9
(105,6)
41,8
(107,2)
41
(106)
39,3
(102,7)
36,3
(97,3)
35,9
(96,6)
34,9
(94,8)
38,9
(102)
40,6
(105,1)
42,8
(109)
40,5
(104,9)
42
(108)
42,8
(109)
Максимум, °C (°F) 30,2
(86,4)
30,2
(86,4)
29,4
(84,9)
27,8
(82)
26,4
(79,5)
25,2
(77,4)
25
(77)
25,5
(77,9)
25,4
(77,7)
26
(79)
27,4
(81,3)
28,6
(83,5)
27,3
(81,1)
Просек, °C (°F) 26,3
(79,3)
26,6
(79,9)
26
(79)
24,4
(75,9)
22,8
(73)
21,8
(71,2)
21,3
(70,3)
21,8
(71,2)
22,2
(72)
22,9
(73,2)
24
(75)
25,3
(77,5)
23,8
(74,8)
Минимум, °C (°F) 23,3
(73,9)
23,5
(74,3)
23,3
(73,9)
21,9
(71,4)
20,4
(68,7)
18,7
(65,7)
18,4
(65,1)
18,9
(66)
19,2
(66,6)
20,2
(68,4)
21,4
(70,5)
22,4
(72,3)
21
(70)
Апсолутни минимум, °C (°F) 17,7
(63,9)
18,9
(66)
18,6
(65,5)
16,2
(61,2)
11,1
(52)
11,6
(52,9)
12,2
(54)
10,6
(51,1)
10,2
(50,4)
10,1
(50,2)
15,1
(59,2)
17,1
(62,8)
10,1
(50,2)
Количина кише, mm (in) 137,1
(5,398)
130,4
(5,134)
135,8
(5,346)
94,9
(3,736)
69,8
(2,748)
42,7
(1,681)
41,9
(1,65)
44,5
(1,752)
53,6
(2,11)
86,5
(3,406)
97,8
(3,85)
134,2
(5,283)
1.069,4
(42,102)
Дани са кишом (≥ 1 mm) 11 7 8 9 6 6 4 5 7 9 10 11 93
Релативна влажност, % 79 79 80 80 80 79 77 77 79 80 79 80 79,1
Сунчани сати — месечни просек 211,9 201,3 206,4 181 186,3 175,1 188,6 184,8 146,2 152,1 168,5 179,6 2.181,8
Извор: Бразилски национални институт за метереологију (INMET).[16][17][18][19][20][21][22][23][24]
Olympic rings without rims.svg Градови домаћини Летњих олимпијских игара

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.