Римски путеви

Римски путеви су представљали важан део развоја римске државе, од око 500. године п. н. е. до раздобља проширења под Републиком и Царством.[1][2]

Они су Римљанима омогућавали кретање војних снага и трговаца (и добара с њима), као и преношење вести.[3] Укупно, римски путеви били су дугачки преко 400.000km, од чега је преко 80.500km било поплочано.[4][5]

На врхунцу моћи, ка и из Рима је водило најмање 29 великих војних путева.[6] Чак и кад услови нису били повољни, Римљани су у брдима правили дубоке јаруге које су касније попуњавали. Када је Римско царство имало 113 провинција, великих путева је било 372.[6] Само у Галији, изграђено их је 21.000km, а у Британији око 4.000km.[6]

Римљани су у изградњи путева, који су се називали вија (лат. via) — реч данас у употреби као синоним за путем — с времном постали веома вешти.[7] Ти путеви су били намењени превозу материјала и робе, а била је дозвољена употреба возила (на пример, кола која вуче стока).[6] Вије су се разликовале од обичних и мањих земљаних путева.[6]

Мрежа римских путева била је важна за одржавање стабилности и ширење Царства. Легије су их успешно користиле, а они опстали се користе и данас, више од миленијум и по касније. У касној антици, међутим, ти путеви су произвели контраефекат, јер су олакшавали продор варвара у дубину Царства.[6]

Roman Empire 125
Карта путева
PompeiiStreet
Римска улица у Помпеји

Референце

  1. ^ Forsythe, Gary. A Critical History of Early Rome: From Prehistory to the First Punic War. Berkeley: University of California Press, 2006. стр. 309, Приступљено 24. 4. 2013.
  2. ^ Forbes, Robert James (1993). Studies in ancient technology, Volume 2. Brill. стр. 146. ISBN 9789004006225.
  3. ^ Kaszynski, William. The American Highway: The History and Culture of Roads in the United States. Jefferson, N.C.: McFarland, 2000. стр. 9, Приступљено 24. 4. 2013.
  4. ^ Gabriel, Richard A. The Great Armies of Antiquity. Westport, Conn: Praeger, 2002. стр. 9.
  5. ^ Michael Grant, History of Rome (New York: Charles Scribner, 1978), 264.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 Bailey, L. H., and Wilhelm Miller. Cyclopedia of American Horticulture, Comprising Suggestions for Cultivation of Horticultural Plants, Descriptions of the Species of Fruits, Vegetables, Flowers, and Ornantal Plants Sold in the United States and Canada, Together with Geographical and Biographical Sketches. New York [etc.]: The Macmillan Co, 1900. стр. 320.
  7. ^ Aitken, Thomas. Road Making and Maintenance: A Practical Treatise for Engineers, Surveyors, and Others. London: C. Griffin and Company, Limited, 1900. стр. 1 - 5.

Литература

Via Appia

Via Appia (Апијски пут) један је од најстаријих и стратешки најважнијих путева које је саградила Римска република. Он је спајао Рим са Бриндизијем у Апулији, на југоистоку Италије. Важност му исказује и колоквијално име које спомиње Статијус:

Appia teritur regina longarum viarum

"за Вија Апију се обично каже да је краљ дугих путева"Пут је име добио по Апију Клаудију Слепом, римском цензору који је године 312. п. н. е. и започео и довршио изградњу прве деонице за време самнитских ратова.

Via Egnatia

Via Egnatia (Игњатијев пут) је магистрални римски пут подигнут у II веку п. н. е. Повезивао је римске провинције Илирик, Македонију и Тракију са Константинопољем, односно Јадранско море са источним Егејом. Полазио је од луке Драч у данашњој Албанији, преко данашњих држава; Албаније, Македоније, Грчке и Турске. Пут је подигнут по наређењу римског проконзула у Македонији Гнеја Егнација 146. године н. е. И поред необично тешке и захтевне трасе, пут је подигнут за 44 године. Via Egnatia је била једна од 28 великих римских путева.

Виа Егнатиа се у стара времена звала Кандавијом. Плиније је писао о Кандавијским планинама.

Високо

Високо је град и сједиште истоимене јединице локалне самоуправе у средишњем дијелу Босне и Херцеговине, у Зеничко-добојском кантону, у индустријском региону Сарајево-Зеница. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у Високом је пописано 11.552 лица.Височка долина била је рани центар средњовековне државе Босне. У Милима је било банско седиште и центар државног живота, гђе се одржавао станак, те по некима крунидбено и гробно место Твртка Котроманића. Стари град Високи који се налази на брду Височица је био политички важна тврђава, а његово подграђе Подвисоки је био једно од најранијих примера средњовековне урбане средине на ужем подручју Босне.Од средњовековног града, Високо ће израсти у насеље османског типа. У оквирима овог новог града историјску улогу имао је Ајас-паша 11. новембра 1911, у задњим годинама Аустроугарске управе, град је скоро потпуно изгорио у пожару који је случајно започет.Пре рата у Босни и Херцеговини највећи извозник текстила и коже у Југославији. Током читавог рата у Босни и Херцеговини, Високо је остало под надзором Армије РБиХ.

Данас носиоци привредног развоја и даље кожарско-текстилна индустрија, али и ауто-индустријска. Од 2006. Високо посећују десетине хиљада туриста због хипотезе Семира Османагића. У Високом се налази православна црква Светог великомученика Прокопија који је проглашен националним спомеником.

Доклеа

Доклеа (лат. Doclea — Доклеја, касније названог Дукља), или Диоклеа (лат. Dioclea — Диоклеја), је антички римски град који се налазио у близини данашње Подгорице, на ушћу Зете у Морачу. Некада је био главни град провинције Превалис. Најјужнији дио ове провинције се по том граду називао Диоклиција (Dioclitia). Као Доклеа (Doclea) први се пут помиње код Птолемеја, а касније и у „Епитоми“ Аурелија Виктора, у IV вијеку. Именом Dioklea помиње се код византијских писаца. Не зна се како је и када Дукља опустјела. Константин Порфирогенит је спомиње као напуштене рушевине. Кад су Османлије почеле 1474. ширити Подгорицу, средњовјековну Рибницу, употријебили су за градске бедеме и куће камење са рушевина Дукље. О некадашњем њеном сјају свједоче остаци масивних зидова у облику паралелограма, трагови моста преко Мораче, многи стубови, рушевине једне палате или храма, који околни становници зову „царски двор“, многи саркофази са басрељефом и многе надгробне плоче с латинским натписима. У њој је нађено много новца, понеки златни, већином из 2. и 3. вијека. У неким списима из каснијег средњег вијека спомиње се да је цар Диоклецијан, који је у ствари био из Солина, био родом из овог града, да га је он први основао и да се по њему и прозвао.

Миљоказ

Миљокази (лат. milliarum, lapis) су масивни цилиндрични стубови, постављани покрај путева широм Римског царства. Захваљујући подацима уклесани на миљоказима они су веома значајни пре свега за изучавање римске историје, а пре свега за упознавање римске путне мреже јер су означавали одређене трасе многих римских путева који су девастацијама у потоњим епохама готово нестали. Иако већина љиди сматра Колосеум и друге сличне монументалне грађевине, данас рушевине, најзначајнимим римски споменицима римске архитектуре, нису у праву јер се као најзначајнији грађевински подухвати сматрају путеви са њиховим миљоказима, који су се најдуже одржали и који су значајно утицали на историју Европе. Римске путевима нису путовали само војска и трговци, већ су путевима путовале многобројне идеје, научна открића, филозофска и верска учења, уметнички правци.

И на простору данашње Србије, која је у римско доба била у саставу Дарданије откривен је већи број миљоказа који сведоче о разгранатој путној мрежи на овоме подручју, Балкана.

Нај­ра­ни­ји кар­то­граф­ски при­ка­зи Бе­о­гра­да

Нај­ра­ни­ји кар­то­граф­ски при­ка­зи Бе­о­гра­да први пут се јављају на старим ан­тич­ким кар­то­гра­фи­јама; ма­пи из­ра­ђе­ној на основу података из Пто­ло­ме­је­ве Ге­о­гра­фи­је и Рим­ска пут­не ма­пе – Табуле пеутингеријане.

Пут

Пут, цеста или друм је део земљишта, најчешће трака, који је припремљен за одвијање саобраћаја и који повезује две дестинације. У најширем смислу, путем се сматра свака површина на којој се одвија саобраћај.

Према значају за саобраћај путеви се, у Србији и Републици Српској, разврставају на ауто-путеве, брзе путеве (експрес путеве), магистралне путеве, регионалне путеве, локалне путеве, улице у насељу и некатегорисане путеве.

Пут Диоклецијана

Страта Диоклецијана (на латинском "Пут Диоклецијана") је утврђени пут који је ишао дуж источне пустињске границе, Лимес Арабикус, Римског царства. Као што само име каже, је изграђен је под царе Диоклецијаном (р. 284-305), као део широког утврђењог коловоза у позном Римском царству. Пут је био обезбеђен низом идентично изграђених утврђења правоугаоног облика (куадрибургиа) која су се налазила на један дан марша (20 римских миља) једна од других. Почињао је код јужне обале реке Еуфрат и протезао се јужно и западно, пролазећи источно од Палмире и Дамаска до североистока Арабије.

Римска миља

Римска миља (лат. Milliare, milliarium o mille passuum) је античка мерна јединица за дужину, која се први пут појавила у старом Риму. Римску миљу која је износила 1.479,5 метара, Римљани су први у Европи користили, као јединицу мере за дужину, када су марширали својом војском кроз Европу, и једном миљом одређивали удаљеност од 1.000 двокорака (лат. milia passuum), односно 2.000 корака, где је двокорак имао пет стопа.Ова миља је у односу на енглеску мерну јединицу за дужину-миљу, еквивалентна дужини од 1.620 јарди (енгл. Yard) или 4.860 стопа (енгл. foot, мн. feet.Сви важнији римски путеви били су уцртавани у карте тзв итинераре, на којим су растојања између појединих насеља (станица) у Римском царству, обележавана у римским миљама, као нпр. на Појтингеровој табли:

(лат. Tabula Peutingeriana, segm. VII): Municipio X Iovis Pago XII Idimo XVI Horrea Margi XVII Presidio Dasmini XV Praesidio Pompei XII Gramrianis XIII Naisso XXIIII Romesiana XXV Turrib(us).

Такође на свим важнијин римским путевима налазили су се миљокази (лат. milliarum, lapis), масивни цилиндрични стубови, најчешће од гранита или мермера, висине 2,4 m и пречник до 50 cm, како би били лако уочљиви, на којима је растојање између поједниха насеља означавано у римским миљама.„Прве поуздане податке о миљоказима на европском подручју налазимо код Плутарха. Он наводи да је у римској држави, на подстицај Гаја Граха (154—121), или 123. године пре Христа уведен миљоказ као обавезни сегмент опреме свих јавних путева, односно путева за општу употребу, који су коришћени и у војне и у цивилне сврхе.“

Римски путеви у Црној Гори

Тачка у старом Риму, из које су се гранали на све четири стране, сматрана је средиштем тада познатог свијета. То мјесто, на Форуму, лијево од славолука Септимера Севера, још је уочљиво на преосталој подлози од цигле. Некада, било је каменом означено и позлаћеном бронзом опточено. У зениту римског царства, мрежа путева је покривала око 300.000 km. Највећим дијелом римски путеви били су поплочани, са ивичњацима и каналима за одвод воде. На сваких тридесетак километара налазила се по једна постаја (mansio) штала за замјену коња (mitatio) или крчма, гдје се могло преспавати, а свака је миља била обељежена миљоказом (miliarius). У оквиру римске провинције Далмације, којој је припадао предио данашње Црне Горе, постојао је већи број путева, који су до сада непотпуно истражени.

Рисан

Рисан (лат. Risinium, грч. Rhizon) је градско насеље у општини Котор у Црној Гори. Према попису из 2003. било је 2.083 становника (према попису из 1991. било је 2.047 становника). 30. октобра 1944 немачки војници убили су у Рисну 42 цивилна становника, од којих је најстарији имао 80 година живота, а најмлађи непуних годину дана.

Сијена

Сијена (итал. Siena) град је у средишњој Италији са 54.188 становника (податак из маја 2009). Сијена је највећи град и средиште округа Сијена у оквиру италијанске покрајине Тоскана.

Сијена је светски позната као град са веома добро очуваним старим средњовековним језгром и огромним кутлурним и уметничким наслеђем, које је све скупа под заштитом УНЕСКОа.

Трајанов пут

Трајанов пут се пружао обалом Дунава целом дужином кроз Ђердапску клисуру, пратећи данашњу природну границу између Србије и Румуније.

Цариградски друм

Цариградски друм или друм до Стамбола, царски пут, моравски пут, односно велика џада била је једна од најважнијих саобраћајница у средњем веку на Балканском полуострву која је спајала Београд са Истанбулом. Њена претеча је римски Војнички пут (Via Militaris), а пре овога још старија преантичка кретања, која су се одвијала овим правцем. Цариградским друмом у оба правца прошли су многи: појединци, групе, војне формације, било да руше и убијају (Хуни), или да бране (римске легије) и освајају нова пространства (турска надирања). Тим путем прошла је и свита свете браће Ћирила и Методија, који су преко Моравске кнежевине ширили писменост и хришћанство међу Словенима.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.