Римске провинције

Провинција (лат. provincia, множ. provinciae) била је у античком Риму највећа територијална и управна јединица државе ван Италије.

RomanEmpire 117
Царске и сенатске провинције за време највећег обима царства

Доба републике

Прве провинције

У почетку своје експанзије Рим је владао освојеним територијама латинских и италских градова тако што је неке укључио у римско грађанство и тако што је формирао билатералне савезе с већином италских градова-држава. После пунских ратова Рим је почео новопокореним територијама владати директно, као провинцијама. Сицилија је 241. године п. н. е. постала прва римска провинција, а следиле су је провинције Сардинија-Корзика 238. године и Хиспанија (подељена у две провинције) 197. године. После педесетогодишње паузе Македонија и Африка су 146. године претворене у провинције, а провинција Азија (северозападна Анатолија) установљена је 133. године. У принципу, сваком је провинцијом требало да се управља у складу са њеним статутом (лекс провинциае), збирком прописа коју су саставили освајач те земље и изасланство сената. Провинцијски је статут дефинисао организацију прикупљања пореза, која се разликовала од једне до друге провинције.

Провинцијски управни апарат био је минималан и непрофесионалан, јер су се Римљани веома много ослањали на локалне елите као посреднике између централне власти у Риму и локалног становништва. Сваке године из Рима је у провинцију долазио један сенатски магистрат са задатком да њоме управља са готово неограниченим овлашћењима. Пошто су у почетку намесници углавном били претори, стварање нових провинција је захтевало да се бира више претора (од 227. године било је их четворица, а од 197. године бирало се укупно шест претора). Провинције су се на управу додељивале коцком. Управник је са собом водио једног квестора, који је надгледао финансијске послове провинцијске управе, као и сенаторске пријатеље и рођаке који су му служили као заменици и саветници (legati). Међу нижим чиновницима који су помагали намеснику били су писари, који су водили архиву, и ликтори с фасцима (свежњавима прућа и секира), који су симболисали управну власт и који су извршавали пресуде које је намесник изрицао у кривичним парницама.

Главне су дужности провинцијског управника биле да одржава ред и сигурност и да убире порезе од становништва. Одржавање реда и сигурности често је подразумевало команду над војском, да би се одбиле спољне претње и угушили унутрашњи немири. Када није командовао војском, управник је време проводио у решавању судских спорова. Током републике прикупљање пореза било је уступљено приватним удружењима публикана, названих тако јер су на јавној лицитацији понудили највише да би добили уговор за прикупљање пореза. Дужност намесника је била да публикане држи у оквирима провинцијског статута, како не би сувише немилосредно експлоатисали немоћно локално становништво, али је то било тешко. Намесници су очекивали да током свог мандата извуку профит, а неки су сарађивали са публиканима у потпуном осиромашивању провинција. После 167. године п. н. е. провинцијски порези били су довољни за издржавање римског и италског становништва, тако да су римски грађани престали да плаћају директне порезе.

Раздобље позне републике

Крајем раздобља средње републике (264–133) дошло је до значајаних промена у римској политици према провинцијама. Војна основа провинцијске управе била је задржана: намесник провинције био је у очима Римљана војни заповедник са неограниченим овлашћењима над свима осим над римским грађанима, у оквиру своје територије (provincia), коју му је доделио сенат. Он је увек био спреман – а у неким се провинцијама од њега и очекивало – да ратује и победи. Али, било је установљено да се та неограничена овлашћења често злоупотребљавају и да је на великим удаљеностима контрола сената тешко могућа. Из политичких, а можда чак и моралних разлога, нису се могле дозволити претеране злоупотребе без могућности неког правног лека. Стога, када је у принципу одлучено да се Картагина и Македонија припоје као провинције (149), у Риму је основан стални кривични суд (quaestio repetundarum) како би претресао жалбе против бивших управника и, тамо где је сматрао потребним, обезбеђивао исплату одштете. За преступнике није била предвиђена никаква казна, нити се против намесника могао покренути процес за време његовог мандата; ипак, тај је корак био основа у признавању одговорности за управљање империјом, а имао је и важне последице по римску политику.

Друга последица нових освајања била је значајна новина у управи. Када су Африка и Македонија постале провинције, одлучено је да се не повећа број виших магистрата (претора). Уместо тога, као део управног система била је установљена пророгација – останак неког магистрата на дужности pro magistratu (= „уместо магистрата"), након што му је мандат истекао, што се до тада користило када је због ванредних ситуација долазило до мањка редовних званичника: отада су сваке године најмање двојица претора остајала на дужности као пропретори. Тако је почео раскид између градске управе и стране команде, који ће постати главни принцип система за време Суле и развијеног Римског царства.

Провинције у доба царства

Раздобље раног царства

Октавијан Август је 27. године п. н. е., довршавајући успостављање принципата, све провинције поделио на сенатске и царске. Сенат је управљао старим, умиреним провинцијама (Африка, Бетика, Нарбонска Галија, Азија и Македонија), док је цар управљао осталим провинцијама (Сирија, три галске провинције, северне области Хиспаније и друге), које су заједно чиниле његову „провинцију“.

До 2. века н. е. царство је постало велики конгломерат народа и раса с различитим религијама, обичајима и језицима, а цареви су се задовољавали да им допусте да живе сопственим животима. Наравно, амбициозни људи који су се надали успешној каријери сматрали су корисним, ако не и неопходним, да усвоје понашање Римљана, а можда чак и њихов језик (мада су и говорници грчког често заузимали високе положаје). Међутим, локална је самоуправа углавном свуда била устаљено правило; ни латински језик ни римски обичаји нису наметани заједницама које су чиниле царство. То илуструје званична религијска политика: у складу с апсолутистичким тенденцијама, култ цара је постепено, али незадрживо постајао више теократски (Домицијан је имао титулу бога, а Комод ју је захтевао); ипак, то није узроковало потискивање неримских култова, уколико се нису сматрали неморалним (као друидизам, због људских жртава) или да могу узроковати јавне нереде (као хришћанство, због некомпромисног одбацивања свих богова осим сопственог).

Нема доказа да је централна власт намерно спречавала повећање броја службеника у провинцијама, али је њихов број свакако растао веома споро. Стога је одговорност богатих људи у провинцијским градовима била велика. На пример, у деловима у јужне Хиспаније и у јужној црноморској области, где се територија зависна од градова протезала неколико миља унаоколо, чланови градских сената нису били задужени само за прикупљање пореза, већ и за изградњу путева и организовање полицијске службе. И у својим градовима они су морали да прикупљају порезе; као група, морали су да надзиру приходе с муниципалног земљишта и од изнајмљивања зграда и од поклона дарежљивих грађана; морали су да одобравају планове за финансирање градње неког објекта у граду или за организовање годишњих фестивала или сајмова итд. Магистрати и чланови градских сената обично су морали да издашно плате да би били изабрани, а и после су плаћали нове дарежљиве контрибуције, колико је већ било потребно и колико су могли то себи приуштити, како би увеличали своју заједницу.

Кандидата је било довољно, углавном из следећа три разлога: одобравање и похвале од стране заједнице, које су јавно исказивани; увећање личног утицаја (тј. моћи); и коначно, нада у даље напредовање у каријери, уколико их примети управник провинције или чак сам цар. Нови су сенатори потицали управо из провинцијске елите.

Провинцијски градови су се, преко својих елита, међусобно такмичили. И у појединим су градовима постојала надметања елитних породица. Као последица тога, расли су стандарди муниципалних „доброчинстава“, што је охрабривало становништво које је, окупљено у свечаним приликама у амфитеатру, захтевало од својих вођа све више издатака. Цареви, који су схватили да добробит градова, драгуља њиховог царства, зависи од таквих „доброчинстава“, све су више интервенисали како би обезбедили да богаташи у једној заједници редовно обасипају своје суграђане поклонима. Повремено су, на пример, доношени закони који су обавезивали људе на испуњење својих предизборних обећања или су контрибуције везане за јавну службу, некада добровољне, чинили обавезнима. Као последица тога, у 2. веку први пут срећемо локалне аристократе који не желе да обављају јавне службе у свом граду; низ царских наредби да су такве особе дужне да обављају јавне функције протезаће се до далеко у будућност, са све већом строгошћу.

Што се тиче нижих слојева становништва, њихов се глас у постојећим изворима ретко чује, осим у акламацији. Док год су богати добровољно покривали највећи део локалних трошкова, сиромашни нису осећали право да захтевају учешће у градској управи. Сиромашни су по обичају свакодневне проблеме решавали апелацијом на неког утицајног човека у својој заједници.

Према томе, савременици су друштво описивали једноставно у терминима два сталежа, вишег и нижеа, богатог и сиромашног, моћног и зависног, познатих и безимених људи. Виши су се сталежи састојали од око 600 римских сенатора, 25.000 витезова и 100.000 сенатора у сенатима провинцијских градова; чинили су, дакле, 2 одсто укупног становништва. Овај је слој, чији су припадници од половине 2. века названи „угледнима“ (хонестиорес), био даље подељен на разне степене достојанства. Читав је, пак, сталеж имао право на посебно пажљив третман на суду. Остали су становници названи „понизнима“ (хумилиорес) и могли су бити мучени кад је требало да сведоче на суду; кажњавани су батинама, а не новчаним казнама; за озбиљније су злочине били погубљивани (на веома окрутне начине), а не слати у прогонство. Међутим, због постојећег система моћи, који је „понизне“ упућивао да се за помоћ обрате вишем сталежу, нижи слојеви нису чинили револуционарну масу, већ су представљали стабилан елемент.

Поред тога, у градовима сурову слику расподеле богатства донекле ублажава одређени степен друштвене покретљивости. Ниједна друштвена група не нуди толико прича о успеху као група ослобођеника. На самом дну друштвене лествице налазили су се многобројни робови, који су чинили можда једну десетину становништва, барем у већим градовима ван Италије, и много већи проценат у Италији ― у самом Риму целу четвртину становништва.

Позно римско царство

Под Септимијем Севером (193–211) Италија је изгубила своје привилегије и, као све друге провинције, постала подложна новом порезу (аннона), који се плаћао у натури и служио за издржавање војске и царске бирократије.

Диоклецијан је, успостављајући нов систем државне управе – тзв. доминат, вишеструко увећао број провинција како би створио ефикасније јединство између поданика и управитеља. Чак је и Италија била подељена на десетак мањих јединица провинцијског типа. Мада су неколицином провинција још увек управљали сенатори (проконзули или конзули), већина је поверена витезовима (који су онда имали титулу praesides); они обично нису имали никакву војну власт, али су били одговорни за целокупну цивилну управу (правосуђе, полиција, финансије и порези). Провинцијски градови су изгубили своју аутономију, а порези су били прикупљани под директном контролом управника провинције. Уситњавање провинција надокнађено је њиховим груписањем у дванаест дијецеза, којима су управљали викарији (вицарии) из витешког сталежа, одговорни непосредно цару. Диоклецијан је, такође, променио управне области у Египту, спроводећи модел какав налазимо и на осталим местима, тако што је у свакој области најважнијем граду поверавао одговорност за целу ту област. Тако је и Египат, који се до тада сматрао својеврсном личном царевом имовином, изједначен с осталим провинцијама.

До почетка 4. века настале су већ велике разлике између европских и источних провинција. Те се разлике најбоље објашњавају променом фокуса енергије царства. Фокус се може лоцирати на месту где је спровођена највећа регрутација војника, у области доњег Дунава, како је 3. век одмицао; у концентрацији војних издатака у тој области; и у месту цареве резиденције, која се шездесетих година 3. века преместила из Рима у Милано, а касније у област доњег Дунава (где је долазило до најжешћих ратова), и коначно у Никомедију (Диоклецијанову престоницу). Ниједан од тетрарха није изабрао Рим ― његови дани као средиштва царства били су завршени ― а када је, од различитих источних градова које је разматрао, Константин Велики изабрао Византион за своју сталну резиденцију, он је само завршио један веома дуги процес. У међувремену, рајнска граница и горњи Дунав били су мете сталних варварских напада. Како се може закључити на основу остатака фортификација у Панонији, Галији, Британији и Хиспанији, унутрашња полицијска служба била је напуштена. Трговачки промет, који је био кључ за напредак економије и урбанизације, постајао је све несигурнији и тежи. Виле су се претвориле у самодовљна села, а мањи су градови такође поново попримили облик села. Виталност су сачували само већи градови, као Бордо, Арл или Картахена.

Током прве половине 5. века варвари су се постепено учврстили у Западном римском царству, упркос напорима римског војсковође Флавија Аеција, који је заповедао малом војском најамника и Хуна. Аеције је 436. године ослободио Арл и Нарбон од Визигота, Франке је делом одбацио преко Рајне, а делом инкорпорисао као савезнике, поражене Бургунде је населио у Сапаудији (данас Савоја), а Алане сместио у Орлеан. Остале су провинције биле изгубљене: Британија, коју су Римљани напустили још 407. године, потпала је под власт Англа, Саса и Јита; велико краљевство Свева, формално у савезу с Римом, а заправо независно, основано је после одласка Вандала, те се повезало с Визиготима, којима је владао Теодорик I и који су се населили на земљи око Гароне.

Територије које су биле у непосредном окружењу Римског царства

  • Гетулија (Gaetulia), данашњи јужни и средишњи Алжир
  • Фезан (Phasania), данашња југозападна Либија
  • Нубија (Nubia), данашњи северни Судан и јужни Египат
  • Арабија Феликс (Arabia Felix), данашња Саудијска Арабија
  • Територија племена Сармати - Сарматија (Sarmatae), данашња Украјина
  • Територија германског племена Маркомани - Маркоманија, данашња Чешка и Словачка
  • Германија (Magna Germania), данашња Немачка источно од реке Рајне, Пољска и Чешка
  • Батавија (Batavia), данашња Холандија
  • Хибернија (Hibernia), данашња Ирска

Спољашње везе

Јонија

Јонија (антгрч. Ἰωνία [Ionía]) је била античка област на централној обали Анадолије у данашњој Турској, најближа Измиру, односно историјској Смирни. Састојала се од најсевернијих делова Јонске лиге коју су чинила грчка насеља. Никада није била јединствена држава, а име је добила по племену Јоњана који су у архајском периоду настанили обале и острва Егејског мора. Јонске државе су се идентификовале на традицији и коришћењу источногрчког дијалекта.

Ужа Јонија се састојала од уског обална појаса од Фокеје на северу крај ушћа реке Хермо (данас Гедиз), до Милета на југу крај ушћа реке Маеандер, те је такође укључивала острва Хиос и Самос. Граничила се са Еолијом на северу, Лидијом на истоку и Каријом на југу. Градови у тој регији су играли важну улогу у сукобу Персијског царства и Грка.

Према грчком предању, градове Јоније су основали колонисти с друге стране Егејског мора. Њихово насељавање се повезује с легендарном историјом јонског народа у Атици, односно с тиме да су колонисте водили Нелеј и Андрокло, синови Кодра, посљедњег краља Атине. У складу с тиме се „јонска миграција“, као што су је назвали каснији хронолози, датирала сточетрдесет година након тројанског рата, односно шездесет година након повратка Хераклида на Пелопонез.

Јудеја

Јудеја означава географску област на Леванту. Појам је најраширенији у смислу римска провинција Јудеја. На тој територији раније је постојала стара Јеврејска држава.

Јудеја је од 6. године постала римска провинција. Још је 63. п. н. е. ову територију заузео Помпеј.

Помпеј је, освојивши ову територију, власт предао локалној владарској кући која је признавала вазални однос према Римском царству. Та јеврејска владарска кућа је доживела свој врхунац током владавине Ирода Великог који је постао краљ Јудеје на основу одлуке римског сената 37. године. Под његовом влашћу изграђена је једна велика лука. После Иродове смрти, 4. године п. н. е. краљевина Јудеја је подељена његовим синовима. Један од њих Ирод Архелај је после своје смрти предао власт над Јудејом римском цару Октавијану Августу 6. године.

Краљевина Јудеја је тако постала само део једне велике римске провинције која је била позната као Јудеја. 41. године, цар Клаудије је опет привремено вратио Јудеји слободу, именујући за краља Ирода Агрипу I. Када је овај умро 44. Јудеја је поново прешла под римску власт. Највеће искушење Јудеја је преживела током Првог римско-јеврејског рата, у време владавине Веспазијана и Тита, када је територија и становништво било у великој мери уништено. Нарочито су била велика разарања Јерусалима после дугачке опсаде тога града.

135. године, током устанка Бар Кохбе, Јудеја је прикључена Сирији у нову провинцију Сирија-Палестина. Тада је главни град Јудеје, Јерусалим, преименован у Елија Капитолина.

Африка (провинција)

Африка (лат. Africa) је била римска провинција. Обухватала је територију отрприлике данашњег Туниса, као и медитеранску обалу данашње Либије све до залива Мали Сирт. Читав континент Африка је именован по овој римској провинцији.

Главни град провинције је у почетку била Зама Региа а затим римска Картагина.

Ахаја (провинција)

Ахаја (грч. Ἀχαΐα [Akhaïa]; лат. Achaia, Achaea) у античкој Грчкој област уз северну обалу Пелопонеза. Политички уједињена била је организатор савеза грчких градова на Пелопонезу (Ахајски савез), који је играо значајну улогу у то време, ради борбе за независност Грчке, а против македонске хегемоније. После 146. п. н. е., Ахаја је назив за читаву Грчку као римску провинцију. Данас је Ахаја покрајина у северном брдском делу Пелопонеза, у јужном делу Грчке као административна област (префектура), површине 3.135 km² са главним градом Патром 169.242 становника (2001).

Главни град римске провинције Ахаја је био Коринт.

Бетика

Бетика или Хиспанија Бетика (лат. Hispania Baetica) је била једна од три римске провинције на Пиринејском полуострву.

На западу ce граничила са провинцијом Лузитанија, а на североистоку с провинцијом Хиспаниа Тараконенсис.

Главни град провинције је била Кордуба (Corduba), данашња Кордоба.

Бетика је у 8. веку под Маварима постала део Ал Андалуза и приближно одговара територији модерне Андалузије.

Британија (провинција)

Британија била римска провинција основана након римске инвазије Британије 43. године нове ере. Пре инвазије Римљана, Британија из гвозденог доба већ је имала културне и економске везе са континенталном Европом, али су освајачи увели велик развој у пољопривреди, урбанизму, архитектури остављајући наслеђе које је још увек видљиво.

Историјски списи након доласка Римљана су ретки, иако је доста римских историчара спомињало провинцију у пролазу. Много нашег знања о том периоду противи се археолошким истраживањима а поготово писменим доказима.

Главни град провинције до Будикиног устанка 60/61. године је био Камулодунум, а од тада Лондиниум (данашњи Лондон).

Значајан град у северном делу провинције је био Еборак (Eboracum), данашњи Јорк.

Галатија

Галатија (антгрч. Γαλατία [Galatía] — „Галија“, лат. Galatia) је била област и римска провинција која је обухватала подручје централне Анадолије у данашњој Турској. Главни град провинције је била Анкира, данашња Анкара. Провинцију је основао цар Октавијан Август 25 године п. н. е.

Доња Панонија

Доња Панонија (лат. Pannonia Inferior) је била словенска покрајина у Панонској низији унутар Римског царства. Формирана је вероватно 103. године, издвајањем из територије Паноније, у оквиру припрема цара Трајана за рат против Дачана. Убрзо након њеног оснивања пала је под власт Франачке, а након поделе франачког царства припала је Немачкој. У састав Доње Паноније су улазили делови територије данашње Мађарске, Србије, Хрватске и Републике Српске.

Илирик

Илирик (лат. Illyricum — Илирикум) у древно доба северозападни део Балканског полуострва и Јадранског мора назван по Илирима. Јужни део земље које су насељавали Илири (јужна Далмација) дошла је у индиректну контролу Рима после Првог илирског рата вођеног 229/228. п. н. е.

Илирик (у смислу земаља у унутрашњости Балкана до реке Саве) постаје од средине 1. века п. н. е. земља која се додељивала на управу римским промагистратима, а тек под владавином Октавијана Августа коначно покорена и тако постаје римска провинција.

Након пораза Илира у устанку од 6. до 9. године нове ере. долази до дељења на провинције Illyricum inferius (Панонија) и Illyricum superius (Далмација). Након дељења царства 395. Далмација и Панонија припадају Западном римском царству.

У 4. веку је на западним просторима југоисточне Европе створена префектура Илирик, која је накнадно подељена на источни и запдани део (дијецеза Илирик). У VII. веку насељавају се јужнословенска племена.

Киликија

У антици, Киликија (антгрч. Κιλικία [Kilikía], лат. Cilicia) је била област, повремено и политичка јединица, која се налазила на југоистчном делу Мале Азије, у данашњој Турској, северно од Кипра.

Главни град провинције је био Тарс (тур.. Tarsus).

Киренајка

Киренајка или киренаика (грч. Κυρηναϊκή, арап. برقه‎ Barqah) је источна обална регија Либије и бивша провинција или држава Либије (уз Триполитанију и Фезан) у административном систему од пре 1970-их. Оно што је у старом систему била провинција Киренаика је данас подељено у неколико Сха'бијата. Киренаика је у прошлости, тј. у доба Краљевине и италијанске власти, садржавала и јужно залеђе, односно цели источни део земље.

Године 2006. у Киренаици је живело 1.613.749 становника или 29% становништва Либије.

Назив Киренаика долази од Кирене, древне грчке колоније око које се развила регија, док арапско име Барка долази од Барце а можда и од Барнека или Беренице, древних назива за Бенгази, који је у модерном добу постао главни град регија. Куфра, важна оаза за пут преко Сахаре, налази се у јужном пустињском подручју Киренаике.

Лидија

Лидија (антгрч. Λυδία [Lydía], лат. Lydia) је историјски регион у западној Анадолији, данашњој Турској, која обухвата модерне провинције Измир и Маниса. Њено становништво је говорило анатолски језик познат као лидијски језик. Главни град је био град Сард (тур. Sart).Краљевина Лидија је постојала од око 1200. године пне до 546. пне. У својој највећој експанзији Краљевина Лидија је током 7. века пне обухватала цео западни део данашње Анадолије. Године 546 пне, постала је провинција Ахеменидског персијског царства, позната као Лидијско сатрапство или Спарда у староперсијском. Године 133 пне, Лидија је постала део римске провинције Азије.

Сматра се да су кованице биле измљене у Лидији око 7. века пне.

Ликија

Ликија (антгрч. Λυκία [Lykía], лат. Lycia) била је област која обухвата савремене провинције Турске Анталију и Муглу на јужној обали Турске. Представљала је федерацију древних градова а касније и провинцију Римског царства. Ликијска лига се често назива првом федерацијом у историји света, а њено устројство је касније утицало на одредбе америчког Устава.

Мезија

Мезија (лат. Moesia, грч. Μοισία [Moisía]) је у почетку била земља Меза, трачког племена које је живело на доњем Дунаву, вероватно на једном делу територије данашње Србије.

Мало се зна о Мезима пре 29. п. н. е. када их је први пут поразио римски заповедник Марко Крас. Нешто касније дошло је до стварања посебне римске провинције. Није јасно, међутим, када је тачно Мезија организована као провинција: први царски легат за кога се зна у овој провинцији био је Аул Цецина, а вест се односи на 6. годину (Касије Дион, 51.29.3); но, није искључено да је Мезија била основана и неку годину раније.

Организација провинције у дефинитивном облику припада времену цара Тиберија. Од његових времена, Мезија је обухватала готово читаву територију данашње централне Србије и даље се простирала дуж читавог доњег Дунава (на територији данашње Бугарске), све до ушћа у Црно море, а јужна граница је ишла до планине Балкан.

Од времена цара Домицијана, Мезија се поделила на Горњу и Доњу Мезију.

Реција

Реција (лат. Raetia) била је римска провинција која се налазила на подручју централне и источне Швајцарске, Форалберга и Тирола у Аустрији и јужне Баварске у Немачкој. Најзначајњи град је био Августа Винделикорум (Augusta Vindelikorum), данашњи Аугсбург.

Сицилија (провинција)

Сицилија (лат. Sicilia) била је римска провинција која је укључивала острво Сицилију и острво Малту. Главни град провинције је био Сиракуза. Провинција је основана након Првог пунског рата 241 године п. н. е. и постојала је све до краја царства 476. године н. е.

Сицилија је била дом једне од првих хришћанских заједница у царству.

Тракија

Тракија (грч. Θράκη [Thrákē]; буг. Тракия [Trakiya]; лат. Thracia или Threcia; тур. Trakya) је историјска и географска област на крајњем југоисточном делу Балканског полуострва. Област Тракије је због свог доброг саобраћајног положаја имала веома нестабилну историју, па је и данас подељена између три државе: Грчке, Турске и Бугарске. Турци ову област зову и Румелијом.

У антици, се ова област називала Европа, пре него што је термин проширен тако да описује целокупан континент. Име Тракија потиче од Трачана, античког индоевропског народа који је насељавао Јужну Европу.

Тракија (провинција)

Тракија (лат. Thracia) је била римска провинција која се налазила на подручју данашње Бугарске, европског дела Турске и дела Грчке источно од Кавале. Главни град провинције је био Филипополис, данашњи Пловдив.

Основана је 46. године, наредбом цара Клаудија. Реформама Диоклецијана с краја 3. века територија Тракије је подељена на четири мање покрајине.

Фригија

Фригија (антгрч. Φρυγία [Phrygía, модерно Frygía]) је античка регија у средишњој Анадолији (данашња Турска) односно назив за древно краљевство које се протезало регијом. Према Херодоту, Фригијци су у раној историји живели на југу Балкана где су се звали Бригијци, но у 2. миленијуму пре нове ере прешли су преко Дарданела и населили Малу Азију. Као разлози пресељења наводи се служење богатом граду Троји којем су Фригијци били савезници. Фригијом су кроз античку историју владале многе моћне државе попут Хетитског краљевства, Персијског царства, те Римског царства. Претпоставља се како је аутохтони фригијски језик изумро у 7. веку.

Провинције Римског царства на почетку принципата (27. п. н. е.)
Провинције Римског царства за време његовог највећег опсега (117.)
Царске
Сенаторске

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.