Римска република

Римска република означава раздобље државног уређења римске државе у времену између Римског краљевства (509. п. н. е.) и успостављања Царства 13. јануара 27. п. н. е.

Тешко је одредити тачан датум настанка Римске републике. Тит Ливије наводи да је последњи римски краљ, Тарквиније Охоли, 509. п. н. е. протеран из Рима, Луције Јуније Брут и Луције Тарквиније Колатин изабрани за римске конзуле, док је 508. п. н. е. изабран и први првосвештеник, тј. понтифекс максимус (лат. Pontifex maximum).

Државно уређење

Римска република је имала хијерархију изабраних магистрата са различитим овлашћењима. Римско уређење из времена републике касније је инспирисало уређења средњовековних градова-држава, али и друге државне творевине модерног доба, од ренесансе до данас.

Од посебног значаја били су следећи елементи државног уређења Римске републике :

  • ануитет — све дужности су имале мандат од једне године.
  • колегијалност — увек су две особе истовремено обављале једну државну службу — изузетак је диктатор. Магистрати су били богати и нису добијали плату. Највиши магистрати су била два конзула.
  • право промене уредбе (право вета) — сваки магистрат је имао право да коригује, измени или врати уредбу коју је његов колега донео.

Највећу извршну власт, неограничену, у Римској републици имао је конзул (лат. Imperium maius). Њихова власт у рату је била неограничена. Конзули су били одговорни за врховно војно заповедништво, право пресуде, сазивање Сената и народних скупштина. За време криза, постојала је могућност именовања диктатора на 6 месеци (ванредни мандат) , који је имао апсолутну власт (власт му је била најважнија) (лат. Summus imperium); током његовог мандата би сви други магистрати били суспендовани.

После конзула (по висини положаја) били су претори (судије), ѕатим едили ( задужени за ред, мир, намирнице - Тибар), после њих били су квестори (водили су државну благајну), а важно место су имали и цензори (пописивали су грађане и састављали спискове сенатора). Конзули, претори, едили, квестори и цензори су били редовни магистрати.

Магистрати су били бирани кроз три различите народне скупштине:

Римски сенат и народне скупштине (лат. Comitia) били су надлежни за законе и надгледање рада свих властодржаца. Ислужени магистрати су постајали сенатори, уколико се томе не би успротивили цензори. Првобитно су у сенат улазили само патрицији, а касније и плебејци.

Историја републике

Настанак и доба ране републике (510. п. н. е. — 351. п. н. е.)

City of Rome during time of republic
Рим у време републике

Раздобље настанка и раног доба Римске републике обележено је утемељењем и обезбеђивањем римске државе. Године 496. п. н. е. Римљани су победили Латине у бици код Регилског језера, а 493. п. н. е. су склопили савез са Федерацијом латинских градова.

Долази и до првих сукоба између плебејаца и патриција. Плебејци су сељаци, занатлије, трговци — који је по римским законима морао служити у ратовима државе. Често зато нису могли обрађивати своју земљу, те су, не могавши да прехране своје породице, падали у дужничко ропство. Први велики корак ка извојевању својих права плебејци су начинили одбивши да ратују против Латина: попевши се на свето у брдо у Риму, нису хтели да пођу у рат док им се не испуне захтеви да учествују у власти. Тако су 494. п. н. е. добили право да бирају народне трибуне, прво двојицу, па онда десеторицу. Следећи плебејски успех био је доношење Закона дванаест таблица 451. п. н. е., који се заснивао на обичајном праву. Од 367. п. н. е., на предлог трибуна Лицинија и Секстија, од двојице конзула један морао да буде из редова плебејаца. Народни трибуни су имали право вета. Последњи успех плебејаца из тог раздобља догодио се 326. п. н. е., када је изгласано укидање дужничког ропства.

Одмах након успостављања републике, Рим је почео да спроводи експанзионистичку и освајачку политику. У првим годинама републике Римљани су били суочени са ратом против Латина (њихов циљ је био ослобађање од римске власти). Латини и Римљани су се сукобили на Регилском језеру 499. год. п. н. е, победа се приписује Римљанима. Склапају савез 493. п. н. е. Поред Латина велику претњу по Рим представљали су и Веји, који су се сукобили из економских разлога (над трговачким путем који је водио долином Тибра). Борба је трајала око 100 година, а етрурски град је освојен 396. п. н. е.

Рат против Гала

Гали су на Рим ударили 387. п. н. е. (битка на Алији). На брзину скупљена римска војска је претрпела велики пораз, а Гали су после победе продрли у Рим и сравнили га са земљом. Римљани су били принуђени на предају, а Гали су се повукли, али тек пошто су приморали Римљане да плате велику откупнину у злату.

Ратови против Самнита

Самнити су били добри ратници, вични борби у брдским пределима, често су пљачкали римску територију и нападали римске савезнике. Римљани су водили три рата са Самнитима. Мада најтежи и најопаснији по Римљане био је Други самнитски рат, 327. п. н. е. - 304. п. н. е. Римљани су се у првим годинама сукоба дичили значајним успесима. Међутим, једна грешка их је коштала и независности и слободе. Сазнавши да је један од савезничких градова под опсадом Римљани су пожурили да га ослободе, да би брже дошли, одлучили су да прођу кроз Каудински ккланац (321. п. н. е.). Ту су упали у замку и дуго су били непомични. Морали су да се предају и склопили су мир са Самнитима. Тај мир је трајао само пет година и Римљани су га искористили да би сакупили снагу и опоравили се од пораза. Победа је, на крају, припала Римљанима 304. п. н. е. Моћ Самнита је коначно сломљена у Трећем самнитском рату (почетком 3. века п. н. е.).

Успон и развитак Римске републике

После 340. п. н. е., Римљани су успоставили контролу над већином градова у подручју Лација. После 280. п. н. е., пошто су однели победу у Пировом рату, освојена је и јужна Италија. Тамо су већ вековима били присутни стари Грци, па је на тај начин Рим дошао у додир са старогрчком културом. У циљу успостављања и одржања контроле на освојеној територији, започиње се с оснивањем колонија, што је опет водило ка стварању савеза са градовима и племенима са различитим правима и повластицама.

Становништво које је насељавало територије под контролом Римске републике имало је различите статусе. Становници су могли бити:

  • пуноправни грађани државе (грађани Рима, колонија и већ сврстана племена);
  • заједнице са римским грађанским правима, али без права одлучивања;
  • савезници, који су могли задржати своје аутономије.

Пунски ратови

У раздобљу између 264. п. н. е. и 146. п. н. е., Римљани су водили Пунске ратове након којих град-држава Рим постаје водећа сила у западном Медитерану. Први пунски рат (264.241. п. н. е.) започео је због сукоба интереса Рима и трговачке државе Картагине око острва Сицилије. Римљани су тада били принуђени да на брзину изграде ратну поморску флоту; прва права њена победа била је код рта Миле 260. п. н. е., под командом конзула Дулија. 256. п. н. е. Римљани су кренули у поход на саму Картагину, али су их Картагињани у томе спречили. После тога, није било нових битака све до битке код Егатских острва 241. п. н. е., када је дошло до предаје Картагине и окончања Првог пунског рата.

Други сукоб између Рима и Картагине отпочиње спором око зона утицаја у Хиспанији, и 218. п. н. е. узима се за почетак Другог пунског рата (218.202. п. н. е.). Велики картагињански војсковођа Ханибал прелази Алпе и упућује се ка Риму. После неколико римских пораза (као код Кане 216. п. н. е.), када је већ изгледало да ће Ханибал освојити Рим, ипак долази до победе над Ханибаловим братом у бици код Метаура (207. п. н. е.). Моћ самог Ханибала слаби након тога, упркос савезу са македонским краљем Филипом V, који је 215. п. н. е. такође отпочео рат против Римљана. До коначне победе над Картагином долази после искрцавања Римљана у северној Африци, у бици код Заме (202. п. н. е.). Картагина је тиме изгубила све своје територије у Хиспанији. У Трећем пунском рату (149. — 146. п. н. е.) Рим је разорио и саму Картагину, основавши провинцију Африка.

Важна последица Пунских ратова била је оснивање римских провинција, од којих је прва била Сицилија. Провинција је представљала нарочито устројену административну јединицу, којом је управљао намесник, бивши претор или конзул, којег је именовао Сенат. Унутар провинције, градови или племена који су били римски савезници задржавали би унутрашњу аутономију, док би остатак популације морао да плаћа намете за римску државну благајну.

Грчка, Сирија и Македонија

Римљани су се већ 200. п. н. е. политички умешали у сукобе у Грчкој. Ставши на страну малих и средње јаких земаља, супротставили су се Македонији. 196. п. н. е. прогласили су Грчку слободном земљом али под римским протекторатом, што је проузроковало немире, па и рат против селеукидског краља Антиоха III (192. — 188. п. н. е.). Након победе и повлачења Антиохове војске, Рим је коначно победио Македонију у Трећем римско-македонском рату (171.168. п. н. е.); одлучујући ударац задат је у бици код Пидне. Након те победе, Рим је прогласио Македонију својом провинцијом.

Победама над Картагином и Македонијом, стављањем њихових територија под своју власт, као и протеривањем Селеукида, Рим постаје господар целог западног света. На истоку, Рим штити нејаки птолемејски Египат од Селеукида. Године 133. п. н. e. на тлу некадашње Пергамске краљевине, чији је последњи краљ завештао своју државу Риму, основана је провинција Азија која је обухватала запад Мале Азије.

Побуне робова и упади варвара

Робови су постојали још за време краљева. У 2. веку п. н. е. избијају и први отпори унутар Рима. Године 136. п. н. е. започео је устанак робова на Сицилији, а од 111. до 105. п. н. е., Рим је води рат против краља Југурте у Нумидији. Са севера на Рим су почела да насрћу германска племена, Тевтонци и Кимбри, а 104. п. н. е. започиње и Други устанак робова. Од 91. до 88. п. н. е. Италски савезници воде рат против Рима, што је Митридат VI Еупатор искористио да заузме провинцију Азију, притом поубијавши неколико хиљада римских насељеника. Сула је потом био именован за управника Азије и заповедника у Митридатовим ратовима (82. - 79. п. н. е.), чиме се заоштравају и почињу сукоби и унутар самог Рима. Број робова се значајно повећао после освајања у Средоземљу (ратни заробљеници продавани су у ропство). Римска држава је повремено била потресана побунама робова, а највећи устанак је иѕбио 74. п. н. е. у Каспанији, под вођством Трачанина Спартака. Побуна је почела као завера гладијатора, али се касније проширила и на осиромашене сељаке. Спартак је најпре намеравао да преко северне Италије поведе своје саборце кућама у Галију и Тракију, затим је сањао о нападу на Рим, па је одлучио да пређе у Сицилију. Пресудна битка, у којој је Спартак погинуо, одиграла се у Апулији 71. п. н. е.

Доба класних и грађанских ратова у Римској републици

Brutus
Брут

Успон и развитак Рима као моћне државе поред многих предности донео је и проблеме. Као кључни проблем показао се аграрни, тесно повезан са војним саставом, што је у крајњем случају довело до сукоба и грађанских ратова у самом Риму и водило ка пропасти Римске републике.

Традиционални милицијски састав, код којег су сви грађани укључени у одбрану и вођење рата, показао се непрактичним због великог ширења римске државе. После пораза у Југуртином рату и у ратовима против Тевтонаца и Кимбра, Гај Марије је успео да спроведе војну реформу. Уведена је професионална војска састављена од добро обучених војника, што је довело до зближавања војника са својим заповедницима. За већину војника који нису поседовали земљу, војна служба није више била обавеза већ извор зараде. Они су, осим поделе плена из освајања, од својих заповедника очекивали да им по престанку војне службе доделе и земљу. Ветеранске пензије на тај начин све су више постајале предмет политичких расправа у Риму.

Приврженост војника појединим заповедницима такође се показала као отежавајућа околност политичког устројства Рима. Наиме, заповедници су добили могућност да се помоћу својих војски, а из својих сопствених интереса супротставе вољи Сената или народних скупштина, па је време грађанских ратова обележено амбициозним идејама политичара и њихових приватних војски.

Политички сукоби унутар Рима почели су да се заоштравају од 133. п. н. е. У сталном су политичком сукобу били су оптимати и популари, при чему су се популари залагали за смањивање социјалних разлика у Риму кроз увођење аграрне реформе. Покушаји народних трибуна, Тиберија Граха 133. п. н. е. и његовог брата Гаја Граха десет година касније, нису уродили плодом. Гај Марије је 107. п. н. е. увео војну реформу и постао вођа популара.

На другој страни, на чело оптимата се ставио Корнелије Сула. После победе над Митридатом VI, Сула се 88. п. н. е. вратио у Рим, протерао Маријеве присталице и завео диктатуру. Године 82. п. н. е. поново се обрачунао са маријевцима у крвавој бици код Порта Колина. Након те битке, поново је умарширао са својим легијама у Рим, обрачунао се са својим противницима, завео диктатуру и променио политичко уређење.

Након Првог грађанског рата у Риму, успешни заповедници преузели су врло важну улогу. Помпеј Велики, који је као млад заповедник био у Сулиним редовима, стекао је велику славу након што је победио Селеукиде, оснивао нове провинције и учествовао у угушењу Спартаковог устанка. Склопио је тајни савез са Красом и Цезаром (Први тријумвират), што је уједно био и врло јасан показатељ структурне слабости касне Републике, чије институције нису биле дорасле насталој кризи. После погибије Краса у бици код Каре 53. п. н. е., 49. п. н. е. дошло је до сукоба друге двојице моћника, Помпеја и Цезара, чиме је уједно отпочео и Цезаров грађански рат. У њему је Цезар победио Помпеја 48. п. н. е. код Фарсале у Тесалији, након чега је поражени побегао у птолемејски Египат где је и убијен. После победа над Помпејевим присталицама у Хиспанији и Египту, Цезар је постао и једини владар Римског царства, што је био и повод за његово убиство 15. марта 44. п. н. е. у Сенату и почетак Трећег римског грађанског рата. Цезаров блиски сарадник Марко Антоније удружио је снаге с унуком Цезарове сестре и усвојеним сином Октавијаном, којима су победили републиканце Брута и Касија 42. п. н. е. код Филипа у Грчкој.

Распад Римске републике и успостава Римског царства

LocationRomanRepublic
Римска република у доба убиства Јулија Цезара

Изгледало је да се ситуација из 49. п. н. е. понавља: Марко Антоније и Октавијан поделили су римске територије уговором из Бриндизија на интересне сфере — Антоније је владао источним а Октавијан западним делом. Међутим, Антоније и Клеопатра VII, краљица Египта, почели су да сањају о великом царству са средиштем на истоку, што је 32. п. н. е. довело до прекида пријатељства између Марка Антонија и Октавијана. Под Октавијановим утицајем, сенат је објавио рат Египту. У одлучујућој бици код Акција (31. п. н. е.), Октавијан је протерао Антонија и Клеопатру у Египат, где су обоје после кратког времена једно за другим извршили самоубиство. Египат је постао римска провинција под директном влашћу будућег цара Октавијана. Октавијан је постао самостални владар Рима, преузео трибунска овлашћења, чиме је могао да сазива Сенат и скупштине и уређује и предлаже законе, и империјум тј. врховну команду над римским војскама. Најчешће се 27. п. н. е. узима се за настанак Римског царства, када је Октавијан проглашен за августа, преузвишеног и принцепса сената (вођу сената), због чега се нови систем често називао принципатом. Август је дозволио потоњи избор магистрата и функционисање Сената, али је директно одлучивао о најважнијим наименовањима. Тиме су републиканске институције називно сачуване, али је суштина власти прешла у руке монарха.

Спољашње везе

Princeps senatus

Princeps senatus је био предсједавајући сенатор у римском сенату. Није био магистрат нити је имао империјум, али је уживао велики углед.

Од времена Октавијана Августа, од princeps senatus настала је владарска титула принцепс („први грађанин“), титула римских царева. Први период Царства назван је управо по њему — принципат.

Антички Рим

Антички Рим (често називан и као стари или древни Рим) је била цивилизација која је настала од града-државе основаног на Апенинском полуострву по традицији коју нам преноси Тит Ливије 753. п. н. е. до огромног царства које је окруживало Средоземно море. Током свог постојања, римска цивилизација је прешла пут од монархије, републике са комбинацијом олигархије и демократије, до аутократског царства. Римска цивилизација је доминирала западном Европом и подручјима око Средоземног мора путем освајања и асимилације.

Западни део царства, укључујући Хиспанију, Галију и Италију, се у 5. веку распало после сеобе народа у независне краљевине. Источно римско царство, чији је центар био Константинопољ, се обично назива Византијско царство након 476, традиционалног датума пада Рима и потоњег почетка раног средњег века, такође знаног као мрачни век.

Римска цивилизација се често сврстава у „класичну антику“, са античком Грчком, цивилизацијом која је инспирисала велики део културе античког Рима. Антички Рим је значајно допринео развоју права, ратне вештине, уметности, књижевности, архитектуре, технологије и језика у западном свету, а његова историја још увек има утицај на данашњи свет.

Диктатор (магистрат)

Диктатор (лат. dictator) је био именован у тренуцима велике опасности по римску државу. То се, на пример, радило у случају да оба конзула погину на бојном пољу или када би услед унутрашњих немира запретио грађански рат.

Диктатор је био изнад свих магистрата; покоравали су му се чак и конзули. Његова власт била је само временски ограничена — трајала је шест месеци. Диктатори су били Корнелије Сула и Гај Јулије Цезар.

Други македонски рат

Други македонски рат (200. п. н. е. — 196. п. н. е.) је рат између Македоније и Рима у савезу са Пергамом и Родосом. Македонце је предводио краљ Филип V Македонски.

Други тријумвират

Други тријумвират је назив који су историчари дали званичном политичком савезу Октавијана, Марка Емилија Лепида и Марка Антонија, који је формиран 26. новембра 43. п. н. е. када је донесен Lex Titia којим је de facto престала постојати Република. Тријумвири су владали током два петогодишња мандата, од 43. п. н. е. до 33. п. н. е. За разлику од Првог тријумвирата Други тријумвират је био званична, законски успостављена институција.

Пошто су дошли на власт, тријумвири су провели проскрипције у Риму, у којима су убијени многобројни сенатори, и познати говорник Цицерон (он је убијен из разлога што је раније у Сенату држао Филипике против Марка Антонија). Након тога су кренули у рат против Цезарових убица.

Империјум

Империјум је представљао највишу власт у Римској републици. Имали су га само они магистрати који су били овлашћени да командују војском, или императори. Империјум су имали само највиши магистрати - конзул и претор.

Империјум подразумева:

Право да се регрутује војска и право врховне команде у њој

Право да се именују високи официри

Јурисдикција у пуном обиму у кривичним и управним стварима

Право сазивања народа у центуријатске комицијеСве ове службе су обављане под заштитом ауспиција и тиме су стављене под заштиту богова.

Клеопатра VII

Клеопатра VII Теа Филопатор (Κλεοπάτρα θεά φιλοπάτωρ, децембар, 70. п. н. е. или јануар, 69. п. н. е. – 12. августа?, 30. п. н. е.) била је краљица хеленистичког Египта из династије Птолемејида. Она је исто тако била дипломата, поморски командант, лингвиста, и медицински аутор.У пролеће 51. п. н. е. Птолемеј XII Аулет је умро и оставио краљевство својој осамнаестогодишњој кћери Клеопатри и њеном млађем брату Птолемеју XIII који је тада имао 12 година.

Корвус

Корвус (лат. Corvus, гавран), исто летећи мост, абордажни мост је римска справа за укрцавање на бродове, која се користила током поморских битака у Првом пунском рату против Картагине.

Куријска скупштина

Куријска или Куријатска скупштина (лат. Comitia curiata) представљала је римску скупштину организовану по 30 курија. Имала је законодавна, изборна и судска овлаштења. Изабирала је краља и највише магистрате, изгласавала законе и одлучивала о рату. Право гласа имали су само патрицији. Након реформе Сервија Тулија успостављена је центуријатска скупштина, на коју прелазе овлаштења куријатске скупштине. У периоду Римске републике куријатска скупштина је изгубила свој значај и само формално је одобравала одлуке центуријатске скупштине.

Оптимати

Оптимати (лат. Optimates, једнина optimas, дословно: „најбољи“), такође познати и као Boni (добри), назив је за конзервативну фракцију у Сенату Римске републике која је постојала од друге половине 2. века п. н. е. до краја Републике 40-их година п. н. е. Оптиматима је заједничко било настојање да успоставе, односно очувају доминацију Сената над народним скупштинама односно спрече амбициозне војне команданте и популистичке политичаре да преко њих поткопају како републиканске институције тако и доминацију тадашње римске аристократије у римској политици.

Странка која је била супротстављена оптиматима се звала популари. Њихов међусобни сукоб, који је често ескалирао у насиље, битно је допринео избијању грађанских ратова и коначном крају Републике.

Оптимати су свој врхунац имали у време Суле, војсковође који је 80-их п. н. е. освојио власт у грађанском рату, завео бруталну диктатуру и спровео низ уставних реформи с циљем да се успостави трајна доминација оптимата над римском политиком. Те су реформе, међутим, након Сулине смрти постепено укинуте, што је популарима омогућило да се опораве, а сукоб ескалира када је на њихово чело дошао Јулије Цезар. Оптимате је тада водио дотадашњи популарски вођа и Цезаров пријатељ Помпеј, а њихов сукоб је завршио Цезаровом победом. Преживели оптимати, али део популара разочараних Цезаровом диктатуром, се, пак, удружио у нову фракцију звану Ослободиоци, али је и она уништена у грађанском рату који је избио након Цезаровог убиства.

Пиров рат

Пиров рат (280. п. н. е. — 275. п. н. е.) био је рат променљивих савеза између грчких држава (посебно Пира, краља Епира и градова држава Велике Грчке), Етрураца, Самнита, Римске републике и Картагине. Био је значајан претходник Пунских ратова.

Пиров рат је почео као мањи сукоб Рима и грчког града Тарента око поморског споразума који су Римљани прекршили. Суочен са надмоћном војском Рима, Тарент је затражио помоћ од Пира, краља Епира, коме је раније помогао у борби против града Коркире. Пирово упуштање у рат, а посебно у регионалне војно-политичке конфликте на Сицилији, значајно је ослабило утицај Картагине у тој области. Пиров рат је показао да Грчке државе више нису у стању да бране своје колоније, као и да је Римска војска била у могућности да парира Хеленским краљевствима, која су до тада представљала доминантну силу у Медитерану. Овиме је отворен пут римском ширењу на Апенинском полуострву и Сицилији, које ће коначно кулминирати у Пунским ратовима.

Пиров рат је значајан и по данашњем изразу „пирова победа“, што означава победу, али са превеликом ценом. Приписује се Пиру, који је изгубио толико много војника у једној бици, у којој је победио Римљане, да је наводно рекао: „Још једна оваква победа и ја ћу остати без војске“.

Римска република (1849)

Римска република је била краткотрајна држава настала 9. фебруара 1849. године током Првог италијанског рата за уједињење. Дана 30. априла 1849. године Рим заузимају француске снаге.

Римско право

Израз римско право се односи на римски правни систем који је постојао од оснивања римске државе, па до пропасти Византије, која представља природни продужетак римске државе и права.

Самнити

Самнити су били племена која су насељавали Самнијум, земљу на југу Апенина, у Италији. Припадали су групи сабелски племена.

Дуго су се борили са Римљанима за превласт на југу Италије током Самнитских ратова.

Тиберије Семпроније Грах

Тиберије Семпроније Грах (лат. Tiberius Sempronius Gracchus, око 164―133. п. н. е.), био је римски државник који је покушао да спроведе опсежан програм друштвено-економских реформи након што је Римска република запала у кризу половином 2. века п. н. е.

Тиберије је, заједно са својим једнако познатим братом Гајем Семпронијем Гракхом, био једно од укупно дванаесторо деце римског државника Тиберија Семпронија Гракха, који је као претор завршио покоравање Келтибера у Хиспанији и који је важио за строгог човека високих моралних вредности и слободоумних погледа. Отац Тиберије оженио се Корнелијом, кћерком Сципиона Африканца Старијег, а умро је 157. п. н. е.

Пад Картагине и Коринта 146. п. н. е., премда није означио чак ни предах у ратовању ― јер су се мањи ратови на границама римске државе и даље настављали ― већ је у антици сматран прекретницом: то је, наиме, за неко време био крај ратовања са цивилизованим народима, у коме су опасност, слава и плен били већи него у рату са »варварима«. Римски су аутори сматрали да је то смањење спољних притисака довело до унутрашњих превирања.

Године 133. п. н. е. Тиберије Грах био је, захваљујући сопственим војним и дипломатским успесима у Хиспанији те добром говорничком умећу, изабран за народног трибуна и одмах је покушао да пронађе решење за кризу. Његов је главни програм била аграрна реформа, по којој ниједан појединац не би смео да поседује више од 500 југера (око 125 хектара) државне земље (ager publĭcus). Ово је правило заправо већ било на снази, али је дуго било игнорисано, па га је Тиберије планирао потврдити новим законом. Вишак земље би се одузимао уз накнаду, делио на мале парцеле и давао на коришћење грађанима без земље. Трибутска скупштина је усвојила Тиберијев законски предлог, али на брзину и уз употребу неконвенционалних метода политичке борбе међу којима је било и смењивање с дужности народног трибуна Марка Октавија, који се овоме закону протвио. За спровођење закона изабрана је трочлана комисија, коју су чинили сам Тиберије, његов брат Гај те његов зет Апије Клаудије, који је предводио утицајну мањину међу сенаторима која је закон подржавала.

Тада је умро пергамски краљ Атал III оставивши своју земљу у наслеђе Римљанима. Тиберије је предложио да се Аталов новац подели као помоћ сељацима који су недавно добили земљу по његовом закону. То је изазвало велико противљење сената, који је Тиберијев предлог сматрао мешањем у сферу спољне политике, која је традиционално била под ингеренцијом самога сената. Након што се Тиберије кандидовао за народног трибуна и за следећу годину, што је био потез без преседана, сенат је био уверен да Тиберије тежи самовлади. На дан избора за народне трибуне pontifex maximus Публије Сципион Назика повео је већу групу сенатора и њихових клијената ка месту где се одржавала скупштина. Ова је маса убила Тиберија и око 300 његових присталица.

Следеће, 132. године, кажњене су још многе друге Тиберијеве присталице, али његов је закон наставио да се спроводи. Тиберијев трибунат означио је улазак насиља на римску политичку сцену те указао на прве знаке слабљења власти сената.

Трибутска скупштина

Трибутска скупштина (лат. comitia tributa) била је скупштина римских грађана у Римској републици. Била је састављена од 35 триба.

Територијалне трибе (лат. tribus) стекле су значај средином 4. века п. н. е. након реформе коју је спровео римски краљ Сервије Тулије. Постојале су четири територијалне градске трибе, а касније у сеоским пределима града основано је још седамнаест сеоских триба. Број сеоских триба касније је проширен на тридесет и једну.

Од 449. п. н. е. трибутске скупштине су основни облик римске скупштине и за патриције и за плебејце. Њима су предсједавали конзули или претори. Оне су пак бирале квесторе и курулне едиле.

Тријумвират

Тријумвират (латински „владавина три човека“) или тројка на руском, јесте савез три подједнако моћних политичких или војних вођа.

Израз такође може да се примени као опис државе где тројица различитих војних вођа заједно руководе државом.

Цензор

Цензор (лат. censor) био је магистрат у Римској републици. Била су их двојица и бирала их је центуријска скупштина обично из редова бивших конзула.

Ова магистратура је основана 443. п. н. е., када су из надлежности конзула издвојени послови који се односе на цензус.

Центуријска скупштина

Центуријска скупштина (лат. comitia centuriata‎) била је скупштина римских грађана у Римској републици. Била је састављена од 193 центурије, организоване по имовинском стању.

Скупштина је сазивана изван градских зидина где су се грађани сакупљали по центуријама — војним и економским разредима под пуном ратном опремом у бојном реду. Свака центурија је носила један глас, а донесена одлука на центуријској скупштини постајала је lex тј. закон. После издавања Хортезијевог закона из 287. п. н. е, одлуке плебса по трибутским скупштинама су изједначене са центуријским.

Центуријска скупштина је бирала конзуле, преторе и цензоре.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.