Римска религија

Римска религија је постојала у античком Риму. Била је главна религија до 4. века, када ју је потиснуло хришћанство.

Сматра се да се римска религија и митологија може поделити на два дела: рана митологија је култна и врло се разликује од грчке митологије, док се у каснијем периоду римска митологија наслања на грчку и етрурску тако што од њих преузима богове којима даје своја, латинизована, имена. По осам римских божанстава названо је осам планета Сунчевог система: Меркур (гласник богова), Венера (богиња љубави), Марс (бог рата), Јупитер (врховни бог), Сатурн (Јупитеров отац), Уран (Сатурнов отац), Нептун (бог мора) и Плутон (бог подземља).

Бог/Богиња Бог/Богиња
Аполон Бог светлости (код Грка: такође Аполон)
Церес, Церера Богиња земље (код Грка: Деметра)
Купидон, Амор Бог љубави (код Грка: Ерос)
Дијана Богиња Месеца и лова (код Грка: Артемида)
Јунона, Јуно врховна богиња (код Грка: Хера)
Јупитер врховни бог, бог богова (код Грка: Зевс)
Марс Бог рата (код Грка: Арес)
Меркур Божји гласник (код Грка: Хермес)
Минерва Богиња мудрости (код Грка: Атина, Атена)
Нептун Бог мора (код Грка: Посејдон)
Плутон Бог подземног света (код Грка: Хад, или такође Плутон)
Сатурн Бог времена, Јупитеров отац (код Грка: Крон, Хрон(ос))
Венера, Венус Богиња љубави и лепоте (код Грка: Афродита)
Веста Богиња огњишта (код Грка: Хестија)
Вулкан Бог ватре (код Грка: Хефест)
Уран, Целус Бог неба, Сатурнов отац, а Јупитеров деда (код Грка: такође Уран)

(Напомена: Ова табела приказује само главна римска божанства и њима одговарајуће грчке пандане.)

Римљани су поштовали и многа божанства покорених народа. Нека од најпознатијих јесу: Јанус (бог врата и времена, некада врховни бог, пре Јупитера), Митра (бог рата и победе из Персије), Фортуна (богиња среће), Кибела (велика мајка из Фригије, мајка свих богова и људи), Флора (богиња пролећа и цвећа), Изида (богиња цивилизације из Египта), Помона (богиња плодова, бербе и обиља), Епона (богиња коња из Галије), Белона (богиња битке и крвопролића), Рома (персонификација и заштитница града Рима), Квија (богиња мира, спокоја и одмора), Силван (бог шума), Либер и Либера (божанства пољопривреде и виноградарства), Квирин (бог моћи и власти, реинкарнација Ромула), лари (божанства дома и окућнице, бринули су о породици), пенати (божанства породице, радости и благостања), Фидес (богиња дате речи и заклетве), Хонос (бог части и славе), Јустиција (богиња правде), Сатурн (божанство усева преузето од Етрураца), и др.

Andrea Doria as Neptun by Angelo Bronzino
Андреа Дорија као Нептун.

Види још

  • Римски митови

Спољашње везе

Ab ipso Lare incipe

Ab ipso Lare incipe лат. (изговор: аб ипсо ларе инципе). Од самог Лара почни.

Lex Ogulnia

Lex Ogulnia је био закон донесен у Римској републици 300. године п. н. е. Један је од закона који су донети у процесу изједначавања патриција и плебејаца.

Pontifex Maximus

Понтифекс Максимус (лат. Pontifex maximus) била је највиша свештеничка функција у Римској републици. Налазио се на челу колегијума понтифика. Функција је и поред Огулнијевог закона била доступна само патрицијима све до 254. године п. н. е., када је отворена и плебејцима. У време принципата, титула је била укључена у царску титулу. Последњи цар који ју је носио био је цар Грацијан, а касније ју је преузео римски бискуп.

Rex sacrorum

Rex sacrorum (свештени краљ) је била највиша свештеничка функција у периоду Римске републике.

Vici magistri

Vici magister (множина vici magistri, грч. στενώπαρχος, стенопарх, старешина улице) је у античком Риму био назив за члана колегијума, који је био надлежан пре свега за култ улице или градске четврти (лат. vicus).

Задатак чланова колегијума (vici magistri) било је старање о култу лара, који је негован на истакнутим раскрсницама и стога углавном на граници викуса. Те раскрснице звале су се compitum, а по њима њима су лари, као и њихова мала светилишта, која су углавном састојала од едикула и олтара, названи compitales. Осим тога, чланови колегијума су били задужени за организовање празника повезаних култом лара компилата (ludi compitales или compitalicii).

Јулијевци-Клаудијевци

Јулијевци-Клаудијевци, односно Јулијевско-клаудијевска династија, термин је којим се означавају првих пет римских царева, који су се на престолу налазили од 27. п. н. е., када је Октавијан Август успоставио поредак познат под називом принципат, до 68. године н. е., када је цар Нерон извршио самоубиство. Свих пет царева били су путем брачних веза и усвајања повезани с патрицијским римским родовима Јулијеваца (Ivlii) и Клаудијеваца (Clavdii).

Аугури

Аугури су били свештенички колегиј у Риму који се бринуо за спровођење аугурија и ауспиција тј. за ритуал консултовања богова које је магистрат који има врховну команду у војсци могао извршити пре сваког подухвата. Колегиј аугура је наводно основан од стране првих римских краљева - Ромула или Нуме Помпилија. Првобитно је имао три члана. Од 300. године п. н. е. имао је девет од којих су пет, према Огулнијевом закону, морали бити плебејци. Попуњаван је коопцијом, касније избором 17 триба, доживотно. Спољне ознаке власти су toga praetexta, lituus (штап) i trabea (краљевско рухо). Били су ослобођени војне службе.

Весталке

Весталке (лат. Vestales), свештенице богиње Весте, задужене да чувају вечну ватру (ignis inextinctus) која симболише постојаност и трајност римске државе.Биле су организоване у посебну колегију састављену првобитно од четири, а касније од шест свештеница, по две за свако од три Римска племена (Tities, Ramnes, Luceres). На њиховом челу се налазила најстарија свештеница (virgo vestalis maxima), а о ритуалном деловању саме колегије старао се pontifex maximus. Установљавање овог култа традиција везује се за најстарија времена, па се међу првим весталкама спомиње Ромулова мајка Реа Силвија (Rhea Silvia), а формирање самог свештеничког реда приписује се краљу Нуми Пумпилију, заслужном за настанак и других религијских установа у Риму.

Загробни живот у римској митологији

Религија древних Римљана је била врло отворена по питању присвајања нових божанстава и виђења на свет. Због тога се током историје мењао поглед на загробни живот под утицајем различитих народа: Грка, Етрураца, Египћана и других.

Колегијум понтифика

Колегијум понтифика био је колегијум свештеника у Риму, првобитно 9, касније 15 (од Суле) и 16 (од Цезара).

Паганизам

Паганизам, паганство и јазичество представља појмове који се користе да означе политеистичке древне и савремене религије. Овај термин су први пут користили у четвртом веку рани хришћани за популације Римског царства које су практиковале политеизам, било зато што су били у већој мери рурални и провинцијални у односу на хришћанску популацију, или зато што они нису били војници Христа. Алтернативни термини у хришћанским текстовима за исту групу су хелени, гентили и незнабошци.Паганин и паганизам су били пежоративни термини за политеистичке групе, који имплицирају њехову инфериорност. Паганизам је широко конотиран као „религија сељаштва”, и током већег дела своје историје је био погрдан термин. Током и након средњег века, паганин је пежоративни термин који се користио за било коју неаврамску или непознату религију, и термин који претпоставља веровање у лажне богове.Много је научних расправа о пореклу термина паганин. У 19. веку, паганизам је усвојен као самоописни термин од стране чланова разних уметничких група инспирисаних древним светом. У 20. веку самоописно су га примењивали практичари модерног паганизма, неопаганских покрета и политеистички реконструкционисти. Модерне паганске традиције често инкорпорирају веровања или праксе, као што је богослужење природе, која се разликују од оних у највећим светским религијама.Савремено познавање старих паганских религија долази из више извора, укључујући антрополошке истраживачке податке, доказе археолошких артефаката, и историјске приказе древних писаца о културама које су биле познате у време класичне антике. Форме ових религија, под утицајем разних историјских паганских веровања премодерне Европе, данас постоје и познате су као савремени или модерни паганизам, који се назива и неопаганизам.Док већина паганских религија изражава поглед на свет који је пантеистички, политеистички или анимистички, постоје и монотеистички пагани.

Палатин (римски брежуљак)

Палатин (лат. mons Palatinus) је један од седам брежуљака на којима је био изграђен антички Рим.

Ту су се налазили најстарије насеље у Риму (Roma quadrata) и најстарија римска светилишта:луперкал где је по традицији вучица дојила Ромула и Рема, Ромулова кућа, светилиште богиње Палес, курија Салијаца, хрем Велике Мајке, Виктороје и Јупитера Статора. У доба републике Палатин је био отмена четврт с кућама истакнутих грађана и политичара. Релативно добро је сачувана кућа Ливије (мајке цара Тиберија), богато украшена фрескама.

На Палатину су градили своје палате и цареви Август, Домицијан, Тиберије, Септимије Север. Међу храмовима се истицао храм Аполона Палтинског, грађен за владавине Августа, богато скулптурално украшен. Између њега и Августове палате налазиле су се грчка и латинска библиотека.

Опљачкан од Вандала 455. Палатин је иако и даље настањен, постепено пропадао. Око 1000. године потнуно је пуст и у рушевинама. У XI-XIII веку римски Франгипани имају на Палатину свој каштел. У XVI веку кардинал Фарнесе је на Палатину уредио чувени врт. Године 1920. почињу прва археолошка ископавања.

Религија у Северној Македонији

Религија у Северној Македонији (мкд. Религија во Северна Македонија) заступљена је с неколико верских заједница.

Рим

Рим (итал. Roma) је главни град Италије и регије Лацио, такође највећи и најбројнији град у Италији са око 2,8 милиона становника, и четврти највећи град у Европској унији. На ширем подручју града живи нешто више од четири милиона становника. Рим се налази на западу централног дела Апенинског полуострва, на месту где се река Анијен улива у Тибар.

Према легенди, град је основан 753. п. н. е., те самим тим има историју дугу готово два и по миленијума, што га после Атине ставља на друго место најстаријих европских престоница. С правом се сматра другом колевком западне цивилизације, будући да је био престоница великих светских сила античког доба — Римског краљевства, Римске републике и Римског царства. Од првог века нове ере, постао је центар хришћанског света, а од осмог века подручје новостворене Папске државе, која је постојала до 1870. године. Наредне године, када је дошло до уједињења апенинских држава у Краљевину Италију, Рим је постао њена престоница. Године 1946. проглашена је Република Италија, те је Рим на неки начин постао једна од најмлађих европских престоница. Данас се на подручју Рима налази Ватикан — најмања држава на свету, те се Рим често наводи као престоница двају држава.Захваљујући културној свести папа попут Александра Шестог и Лава Десетог, и њиховој склоности ка лепим уметностима, која је од Рима направила ренесансни и барокни центар Европе, овај град се данас налази на листи десет најпосећенијих дестинација света, и три највеће атракције Европске уније (после Париза и Лондона). Познат је још и као Престоница света (Caput mundi), Вечни град (la Città Eterna), Апостолски праг (Limen Apostolorum), Град седам брежуљака (la città dei sette colli) или једноставно Град (l'Urbe).

Римски тријумф

Римски тријумф је јавна церемонија и верски обред у Древном Риму, који се водио у почаст војсковође за његове успехе у рату или поход на Рим, односно за приказ свих благодати победе. Само су војсковође у рангу сенатора могле уживати тријумф и бити тријумфатори.За добивање тријумфа, војсковођа или дуx је морао:

Извојевати значајну победу над непријатељем, с више од 5.000 убијених непријатеља те добити титулу императора.

Бити изабран за магистрата с овлашћу империума, тј. бити конзул или претор.

Довести војску кући, чиме би се означио крај рата и потребе за њој. Овај је услов важио једино у републиканско доба када је војска била грађанска војска. У периоду Царства, када је војска била професионална, истински тријумфи су били резервирани за цара и његову родбину. Када би цар војсковођи уделио тријумф, он је марширао са симболичким бројем својих војника.

У републиканском периоду је римски Сенат морао одобрити тријумф на основу горе наведених услова.Церемонија се састојала од спектакуларне параде, коју су отварали поглавари покорених народа (касније погубљивани у Тулијануму), а након њих караване са златом и другим другим драгоценостима заплењеним у рату (укључујући и робове), потом музичари, плесачице, плакати са сценам, а битке, те коначно победнички војсковођа на челу властите јединице (у касној Републици и Царству тек са симболичним бројем војника).

Тријумфатори су се возили у великим кочијама с четири точка која су вукла два бела коња, а лице и тело би им било обојено у црвено. Роб се стајао иза тријумфатора и држао ловорову круну изнад главе (без да је дотакне). Овај роб је - према неким изворима - имао и задатак да тријумфатору стално шапуће у ухо „мементо мори“ („Сети се да си смртан“). Неки извори наводи да је викао „Респица те, хоминем те мементо“ („Осврни се, ти си само човек“). Војници у пратњи певали су тзв. тријумфалне пјесме (цармина триумпхалиа), које су или хвалиле побједничког војсковођу или су га пак на сатирички начин исмијавале како не би на себе навукао злу коб. Церемонија је порекло водила из старине, могуће од претходних етрурских ритуала.

Парада је следила прецизну маршруту по улицама Рима, почињући од спољне стране Сервијевог градског суда на Марсовом пољу на западној обали Тибра. Тријумфатори би потом прелазили pomerium у граду низ Via Triumphalis (која је вековима касније названа Via dei Fori Imperiali од стране Бенита Мусолинија који је хтео властити тријумф) и потом кроз улицу Via Sacra, све до форума (Forum Romanum). Тријумф је врхунац достизао пред храмом Јупитера Оптимуса Максимуса на Капитол, када би тријумфални војсковођа побједничке ловоре даровао боговима.

За слављење тријумфа се некада градио и споменик. Ова води порекло од Титовог славолука и Константиновог славолика, недалеко од Колосеума, а накад и у близини самог бојног поља као што је случај у Tropeum Trajani. Династија Флавијеваца је подигла и тзв. Мета Суданс којим се обиљежавало када би тријумфална поворка морала скретати од улице Via Triumphaalis на Viu Sacru и Форума.

Након што је у доба Принципата установљено да само чланови царске породице могу примати тријумф, други грађани су умјесто тога примали Ornamenta triumphalia (тријумфални обиљежја), чиме је царска породица стекла политичко оруђе.

Флавије Велизар је био последњи човек који је примио трујумф (привремено замењујући цара Јустинијана) за заслуге у побједи над Вандалима. Ова церемонија се одржала у Цариграду.

Сатурналије

Сатурналије су биле древни римски фестивал у част бога Сатурна које су првобитно одржаване 17. децембра, а касније продужена незваничним свечаностима до 23. децембра. Празник је прослављан приношењем жртава у Сатурновом храму на римском форуму и јавним гозбама, које су пратиле размене поклона, сталне забаве и карневалска атмосфера која је игнорисала римске друштвене норме: коцкање је било дозвољено, а господари су служили своје робове. Песник Катул је Сатурналије називао „најбољим од свих дана“.У грчко-римској митологији, Сатурн је био бог пољопривреде који је владао целим светом у златном веку, када људи од земљиних плодова без рада у држави друштвене једнакости. Гозбе и оргијања за време Сатурналија је требало да одражавају прилике у изгубљеном митском добу. Грчки еквивалент овим свечаностима је била Хронија.Иако је вероватно најпознатији римски празник, Сатурналија као целина није описана од почетка до краја у неком древном извору. Данашње схватање фестивала је састављено из неколико извора који се баве његовим различитим апектима. Сатурналија је била драмаски оквир истоименог дела писца Макробија, римског писца из периода позне антике, које је главни извор који описује овај празник. У једној интерпретицији Макробијевог дела, Сатурналија је фестивал светлости који обухвата и зимски солстициј (краткодневницу која пада 21. децембра), док присуство биља свећа симболизује потрагу за знањем и истином. Поновна појава светлости (тј. све дуже трајање обданице) и долазак Нове године су касније током Римског царства слављени 25. децембра као „рођендан непобедивог Сунца“.Популарност Сатурналија се наставило у 3. и 4. веку, у време кад је у Римском царству дозвољено хришћанство, а могуће је да су неки од његових обичаја утичали на начин прослављања Божића и Нове године.

Сибилске књиге

Сибилске књиге (лат. Libri Sibyllini, Fata Sibyllina) је зборник у коме су била записана пророчанства Сибила (еритрејских, самоских, делфских, тројских, кимских итд.) Сматра се да је под утицајем Сибилских књига дошло до хеленизације римске религије .Сибилске књиге су у Рим донели Хелени из јужне Италије. Отварали су их свештеници само у случају великих несрећа, на пример код куге или потреса. Сибилски свештеници (лат. quindecemviri sacris faciundis), којих је прво било два, потом десет и напослетку петнаест, били су најчешће бивши конзули или претори. Њихова дужност била је да по наређењу сената тумаче реченице, да кажу како се богови могу умирити и да одреде извођење онога што треба урадити.

Списак религија

Списак религија обухвата само једну од неколико могућих класификација.

Пошто има веома пуно малих религија, од којих многе не могу бити потврђене као стварне, овај списак није потпун и коначан.

Фецијали

Фецијали су били римски свештеници који су имали задатак у култу везаном за односе Рима и других народа. И пре доношења Огулнијевог закона из 300. године п. н. е., фецијали су могли бити изабрани и из редова плебејаца. На захтев државе, фецијали су се бринули за склапање уговора и за формално објављивање рата. Колегиј је имао 20 доживотно бираних чланова. Главну реч имао је pater patratus. Они воде рачуна о церемонији не само код уговора и објаве рата већ и код кршења заклетве и прклетства. Код објављивања рата изричу по одређеној формули захтев, стојећи на граници непријатеља, да врати оно што је узео и затим га понављају првом грађанину кога сретну и најзад на тргу. Ако непријатељ одбије захтев, кроз 30 дана се и формално објављује рат бацањем копља на противничку територију.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.