Референдум

Референдум је облик непосредне демократије, тј. облик непосредног учешћа грађана у вршењу државне власти и доношења политичких одлука.[1] Путем референдума грађани се изјашњавају (непосредно и тајно) да ли су за или против одређеног закона, акта, политичке или друге одлуке које су већ донесене или се њихово доношење планира.[1]

Референдум може бити у области устава, законодавства, администрације, финансија или међународног права и односа.[1] По обавезности одлуке може бити обавезујући и саветодавни, по времену одржавања претходни или накнадни, по обавезности одржавања обавезни и факултативни а по дејству одлуке може бити конститутиван или аброгативан.[1] Референдум је најчешћи облик непосредне демократије и као такав је предвиђен у великом броју устава у свету. По учесталом коришћењу референдума истиче се Швајцарска, као и скандинавске земље.[2]

Плебисцит

Плебисцит је организовано изјашњавање народа на постављено питање. Настао је у Старом Риму као облик непосредне демократије. Разлике између референдума и плебисцита су мале само што се референдум чешће примењује када су у питању закони а плебисцит у вези са изјашњавањем о облику владавине или неком другом важном питању. Грађани се изјашњавају са да или не.

Примери у историји

У новијој историји праксу референдума први је увео Наполеон постављањем питања да ли га народ прихвата за доживотног конзула односно да ли се признаје наследност царске титуле у његовој породици. Назив плебисцит први пут је употребљен за време владавине Наполеона III који се у два наврата обраћао непосредно народу 1851. и 1870. године.

За разлику плебисцита о унутрашњим питањима плебисцит у вези са међународним питањима је један од начина вршења права на самоопредељење. Плебисцитом се одлучује о питању под суверенитетом које државе ће народ живети. У извесним ситуацијама плебисцитом представља само потврду за анексију или унапред донету одлуку. У историји је плебисцит често примењиван: у Француској је плебисцитом решено питање присаједињења Авињона 13. септембра 1791. и Савоје и Нице 24. марта 1860. године. Версајски мировни уговор предвиђао је да се плебисцитом реши читав низ питања: присаједињење Ојпена и Малмедија Белгији, питање корушких Словенаца, након 15 година плебисцит у Сарској области, у Шлезији, Источној Пруској, Шлезвигу. Уједињене нације често примењују плебисцит када треба одлучити о будућности неке територије под старатељством. Учешће становништва у плебисциту треба да буде засновано на општем и непосредном праву гласа. Од великог значаја за исход плебисцита је и начин постављења питања на које становништво треба да одговори јер се и на тај начин може ограничити његова воља. По правилу резултат плебисцита је коначан. Али он може зависити и од одлуке комисије која спроводи плебисцит (такозвани шлески систем) којој је одлука гласања само путоказ при доношењу коначног решења.

Референдум у садашње доба

Пример референдума у новијој историји је референдум ради потврђивања новог Устава Србије из 2006. године, који је прво усвојила скупштина на Првој посебној седници 30. септембра, да би коначно био усвојен референдумом одржаном 28. и 29. октобра.[3] Овај референдум према подели референдума се може уврстити у обавезујући референдум према важности одлуке, и у накнадни референдум према времену одржавања.

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Државни испит
  2. ^ „Switzerland's Political System”. Архивирано из оригинала на датум 14. 09. 2013. Приступљено 27. 03. 2014.
  3. ^ Устав Србије, сајт Народне скупштине Републике Србије
29. фебруар

29. фебруар (29.02) је 60. дан у преступној години по грегоријанском календару. До краја године има још 306 дана.

Аншлус

Аншлус (нем. Anschluss) је немачка реч која значи припајање или уједињење, а означава историјски догађај када је нацистичка Немачка анектирала Аустрију 13. марта 1938. године.

Аншлус је био уобичајен назив после Првог светског рата за прикључење Аустрије Немачкој. Када је после слома Аустроугарске формирана Немачка Аустрија, њен је привремени парламент изгласао прикључење Немачком. Савезници (нарочито Француска и Италија) су се успротивиле аншлусу, тако да је забрана аншлуса ушла у уговоре о миру са Немачком (чл.80) и са Аустријом (чл.88). У прво време за аншлус су се залагали првенствено у Социјалдемократској партији, али је тај интерес нагло опао доласком Адолфа Хитлера на власт у Немачкој и када је обновљена кампања за аншлус они су били одлучно против. Против је била и владајућа странка хршићанских социјалиста. Са друге стране су били аустријски нацисти који су од тада почели страсно да заговарају то уједињење.

Аустријски нацисти су у дослуху са немачким нацистима покушали да 25. јула 1934. изврше пуч, оснују нацистичку владу, прогласе аншлус и том приликом су убили аустријског канцелара Долфуса. Преврат није успео јер је интервенисала војска, а Италија је коцентрисала трупе на Бренеру (Brenneru). У време италијанско-етиопског рата је дошло до зближавања Италије и Немачке, која је помогла Италији да издржи санкције, и Мусолини је променио свој став према аншлусу. Тако уз његову сагласност Аустрија 11. јула 1936. закључује са Немачком уговор којим се обавезује да ће у својој политици водити рачуна да је Аустрија држава немачког народа.

Након неуспелог покушаја преговора са Хитлером, аустријски канцелар Курт фон Шушниг је морао да попусти и да већу власт нацистима. Недуго после тога је морао дати оставку, што је проузроковало кризу у земљи јер је председник Аустрије Вилхелм Миклас одбио да прогласи нацисту Артура Зајс-Инкарта за новог канцелара. Хитлер и Херман Геринг су аустријским нацистима обећали војну помоћ у случају да буде потребна, а до ње је и дошло 12. марта 1938. године, дан када су немачке трупе умарширале у Аустрију. Отпора није било јер је Шушниг у свом познатом радио говору рекао да не жели да пролива немачку крв. Дан након тога, одржан је референдум на коме је 99,7% гласача гласало позитивно за аншлус, уз велико питање колико је референдум у таквим условима могао да буде слободан и демократски.

Плебисцит српског народа у Босни и Херцеговини

Плебисцит српског народа у Босни и Херцеговини о останку у заједничкој држави Југославији одржан је 9. и 10. новембра 1991. године. Организовала га је Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини, која је конституисана неколико дана раније.

Плебисцитско питање је гласило: „Да ли сте сагласни са Одлуком Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини, од 24. октобра 1991. године, да српски народ остане у заједничкој држави Југославији, са Србијом, Црном Гором, САО Крајина, САО Славонија, Барања и Западни Срем, те другим који се за тај останак изјасне?“, а према подацима које су организатори плебисцита објавили, на гласање је изашло око 1.350.000 грађана или 85%, од којих се 98% изјаснило за останак.

Референдум на северу Косова

Референдум на северу Косова је референдум који је одржан 14. и 15. фебруара 2012. у четири општине Северног Косова. Гласачи су се изјашњавали о питању: „Да ли прихватате институције такозване Републике Косово?“. Циљ референдума је изјашњавање грађана о останку у саставу Републике Србије, односно изражавање опредељења да грађани Северног Косова неће да живе у самопроглашеној и непризнатој држави Косово. Референдум је симболично одржан на Дан државности Републике Србије, чиме је желело да се покаже да је Космет саставни део Републике Србије.

Референдум о Венс—Овеновом плану

Референдум о Венс—Овеновом плану одржан је у Репубици Српској 15. и 17. маја 1993. године. Иако је предсједник Републике Српске Радован Караџић потписао план 30. априла, Народна скупштина Републике Српске одбила је план 6. маја, а затим је расписала референдум. План је одбило 96% гласача, иако су посредници референдум назвали „преваром”.

Референдум о аутономији Санџака 1991.

Референдум о аутономији Санџака 1991. одржан је 25, 26. и 27. октобра 1991.

Референдум о независности Босне и Херцеговине

Референдум о независности Републике Босне и Херцеговине од СФРЈ одржан је 29. фебруара и 1. марта 1992. године.

Када су Словенија и Хрватска прогласиле независност од СФРЈ 1991. године, представници Муслимана и Хрвата су у скупштини СР БиХ 15. октобра 1991. године, на властити предлог и прегласавањем српских посланика донијели „Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине“. Тим чином су представници Муслимана и Хрвата одлучили да се повуку представници СР БиХ из рада савезних органа Југославије док се не постигне договор између свих република које сачињавају СФРЈ. На то су пристали представници СДА и ХДЗ, док су представници СДС одбили да дјелују по донесеном акту. Као одговор на ову одлуку која је била противна интересима Срба, Српска демократска странка је одговорила оснивањем Српских аутономних области, а 9. и 10. новембра 1991. и референдум о оснивању самосталне Српске Републике као саставног дијела Југославије. Политички представници Муслимана су овај референдум прогласили неважећим. На дан 9. јануара Српска скупштина је прогласила Српску Републику Босну и Херцеговину која је саставни дио Југославије.Дана 25. јануара 1992. представници Муслимана и Хрвата су донијели одлуку о одржавању референдума о независности СР БиХ. Ову одлуку су донијели пошто је већина српских чланова скупштине протестно напустила сједницу. Српски представници су позвали припаднике српског народа да бојкотују референдум.По скупштинској одлуцу, референдумско питање је гласило: "Јесте ли за суверену и независну Босну и Херцеговину, државу равноправних грађана, народа БиХ - Муслимана, Срба, Хрвата и припадника других народа који у њој живе?". Муслиманске и хрватске странке позвале су становништво на излазак, док су српске стране позвале на бојкот референдума. Референдум је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. На референдуму је гласало 63,6 % становника, од којих се 99,7 % изјаснила за независност.Велика већина Срба је бојкотовала референдум, те је излазност била 63,7% грађана СР БиХ, од чега је 92,7% гласало за независност. Тадашњи законски услов за афирмацију резултата референдума је био да на референдум изађе више од двије трећине грађана (више од 66%), те да исти број афирмативно гласа. Овај услов није испуњен. Политички представници Срба су овај референдум прогласили неважећим. Скупштина није никад прогласила независност.

Референдум о независности Косова

Референдум о независности Косова од СФРЈ и СР Србије био је непризнати импровизовани референдум који је организовао Демократски савез Косова на челу са Ибрахимом Руговом од 26. до 30. септембра 1991. године.

Власти СР Србије су референдум прогласиле илегалним, али нису ометале његово одржавање. Након гласања је проглашена независност, коју није признала ни једна држава чланица ОУН осим Албаније. Према подацима које су организатори референдума објавили, излазност бирача је износила 87,01%, од којих се 99,98% изјаснило за отцепљење.

Референдум о независности Хрватске

Референдум о независности Хрватске од СФРЈ одржан је 19. маја 1991. године. На том референдуму грађани Републике Хрватске су одлучивали о будућности Хрватске одговарајући на два понуђена питања.

Тадашњи Предсједник Републике Хрватске Фрањо Туђман донио је 25. априла 1991. године „Одлуку о распису референдума“ у Републици Хрватској за дан 19. маја 1991. године, а у вези са преговорима о разрјешењу државне кризе у СФРЈ.

Референдум о независности Црне Горе 1992.

Референдум о независности Црне Горе 1. марта 1992. је био први референдум за црногорску независност.

Питање на референдуму 1992. је било: "Да ли сте за то да Црна Гора, као суверена република, настави да живи у заједничкој држави − Југославији, потпуно равноправно са другим републикама које то буду жељеле?"На овом референдуму резултати су били следећи:

95,96 % свих регистрованих гласача је изабрало заједничку државу Србије и Црне Горе, односно Југославију.

Излазност је била 66,04%Албанска национална мањина у Црној Гори је бојкотовала референдум на позив својих сународника из Космета, Прешева и Македоније с циљем јачања албанског покрета у распаду Југославије.

Резултат овог референдум довео је до формирања Савезне Републике Југославије 27. априла 1992. године.

Други референдум о независности је одржан 14 година касније, 21. маја 2006. године, после ког је Црна Гора постала независна држава.

Референдум о независности Црне Горе 2006.

Референдум о независности Црне Горе је био референдум о државној независности Републике Црне Горе. Одржан је 21. маја 2006. године. Према званичним резултатима, већина грађана који су изашли на референдум определила се за независност Црне Горе. Од укупно 484,718 грађана са правом гласа, на референдум је изашло 419,236 (86.49%). У прилог независности се изјаснило 230,711 грађана, што је представљало 47,5% у односу на укупно бирачко тело, односно 55,5% у односу на укупан број важећих гласова.

Референдумско питање је гласило: „Желите ли да Република Црна Гора буде независна држава са пуним међународно-правним субјективитетом?“. Понуђени одговори су били: ДА или НЕ. За прву опцију су се залагале странке окупљене око „Блока за независну Црну Гору“, док су се за другу опцију залагале странке окупљене око „Блока за очување Државне заједнице Србије и Црне Горе“.

За легитимност референдума била је неопходна излазност од преко 50% уписаних бирача, а за доношење одлуке о независности било је потребно да та опција премаши посебну већину од 55% важећих гласова. Коначни обрачун процената вршен је у односу на укупан број важећих гласова, а не у односу на укупан број грађана који су изашли на гласање, пошто су од броја изашлих одбијани неважећи гласови, који нису узимани у обзир приликом коначног обрачуна процената.

Према званичним резултатима, излазност је била веома висока (86.49%), а опција за независност је добила 55,5% важећих гласова, тако да је референдум проглашен успешним, а Црна Гора је 3. јуна проглашена за самосталну и суверену државу. Припрему и спровођење референдума пратиле су бројне контроверзе које су се односиле на права и положај српског народа у Црној Гори. Током спровођења референдумског процеса, дошло је до бројних неправилности, услед којих је легитимитет званично саопштених резултата био доведен у питање, а додатне сумње у регуларност референдума су биле изазване односом Републичке референдумске комисије према бројним приговорима, који су сви до једног сумарно одбијени.Према претходном договору, Србија је као правна насљедница Државне заједнице Србије и Црне Горе насљедила чланство у међународним организацијама, којима је Црна Гора приступила као потпуно нова држава. Ово је био други референдум о државном статусу Црне Горе, док је први референдум из 1992. године имао супротан резултат, са 95,96% гласова за заједничку државу.

Референдум о плану Контакт групе

Референдум о плану Контакт групе одржан је у Републици Српској 27. и 28. августа 1994. године, након што је Народна скупштина Републике Српске одбила план на сједници 8. августа. Према плану босанскохерцеговачким Србима је требало припасти 49% територије Босне и Херцеговине, иако су они тада држали ​2⁄3 територије. Против плана је гласало 96,12% гласача. Након референдума, предсједник Републике Српске Радован Караџић је рекао ће тражити нову мапу, као и нове мировне преговоре. Међутим, Контакт група — Уједињено Краљевство, Француска, Немачка, Русија и Сједињене Америчке Државе — тврдила је да је референдум био превара.

Референдум о приступању Хрватске Европској унији

Референдум о приступању Хрватске Европској унији одржан је 22. јануара 2012. године. Био је то први референдум у Хрватској након 1991. године и референдума о независности.

Хрватска је завршила преговоре о приступању Европској унији 30. маја 2011. године, а уговор о приступању Унији потписала је 9. децембра исте године. Хрватски сабор је одлуку о прикључењу Унији потврдио 23. децембра 2011. и одлучио да ће се референдум одржати у року месец дана с обзиром да Устав Републике Хрватске захтева да се референдум мора одржати пре приступања Хрватске Европској унији.

Референдум о симболима Републике Србије 1992.

Референдум о симболима Републике Србије (пуни назив: Референдум ради претходног изјашњавања грађана о симболима Републике Србије) одржан је 31. маја 1992. На реферндуму се одлучивало о државним симболима Србије.

Услед распада СФР Југославије, Република Србија је испрва наставила да користи исту заставу, грб и химну. Устав Србије из 1990. године каже да застава и грб Србије могу да се замене само истом процедуром коришћеној у мењању устава Србије, која је захтевала подршку апсолутне већине гласача. Грб Србије у облику штита са четири оцила, застава са петокраком и химна Марш на Дрину добили су већину гласова, мада ипак не и апсолутну већину гласача па је референдум проглашен неважећим.

Референдум о учешћу страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији 1998.

Народна скупштина Републике Србије расписала је, на предлог Слободана Милошевића, тада председника Савезне Републике Југославије, 7. априла 1998. референдум о међународном посредовању у сукобу на Косову и Метохији. Референдумско питање је гласило:

„Да ли прихватате учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији?”

Референдум је одржан 23. априла 1998. На референдум је изашло 5.297.776 бирача (73,05% уписаних бирача). Против учешћа страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији изјаснило се 94,73% гласача, а за је било 3,41%.

Референдум ради потврђивања новог Устава Републике Србије 2006.

Народна Скупштина Републике Србије је на посебној седници, 30. септембра 2006. године, једногласно усвојила предлог новог Устава Србије. Дан касније, 1. октобра, председник парламента, Предраг Марковић, расписао је референдум о потврђивању највишег правног акта за 28. и 29. октобар.

Све најважније парламентарне странке позвале су, у референдумској кампањи, грађане да изађу на биралишта. Истовремено, политичке странке Либерално-демократска партија, Лига социјалдемократа Војводине, Грађански савез Србије и Социјалдемократска унија позвале су грађане да бојкотују референдум.

Првог референдумског дана, 28. октобра, у Београду су гласали председник Србије и лидер ДС, Борис Тадић, премијер и лидер ДСС-а Војислав Коштуница, као и заменик председника Српске радикалне странке, Томислав Николић. Они су поново позвали грађане да изађу на биралишта.

„Ово гласање је веома важно, треба донети највиши правни акт и направити дистанцу од времена које није прославило Србију. Овај Устав је несумњиво бољи од постојећег и има много места којима можемо да се поносимо, попели смо се, у правном смислу, степеницу више.”

„У том раздобљу, сви они који данас и сутра учествују на референдуму постају не само учесници, већ творци новог почетка и раздобља у историји Србије.”

„Последице неизгласавања Устава биле би катастрофалне, јер би се неуспеху референдума радовали албански сепаратисти и њихови политички ментори.”

По затварању бирачких места, у недељу увече, ЦЕСИД је саопштио да је ипак на бирачка места изашло више од преко потребног броја од 50% уписаних бирача, а да је за Устав гласало око 53-54% грађана. Републичка изборна комисија је то исто саопштила.

Либерално-демократска партија је оптужила власт за крађу референдума тиме што је на чудан начин повећана излазност грађана у недељу послеподне и увече.

Другог новембра 2006. године, Републичка изборна комисија је објавила коначне резултате референдума: на биралишта је изашло 3.645.517 грађана или 54,91%. За Устав је гласало 3.521.724 или 53,04%.

Посланици Скупштине Србије су 8. новембра, на свечаној седници којој је присуствовао државни врх Србије, верски великодостојници и страни амбасадори, прогласили нови Устав.

Сутрадан, 9. новембра, посланици су започели расправу о предлогу Уставног закона за спровођење Устава. Десетог новембра, парламент је усвојио тај предлог и председник Републике, Борис Тадић, расписао је парламентарне изборе за 21. јануар 2007. године.

Референдуми у Републици Српској

Одржано је неколико референдума у Републици Српској током њеног постојања, док су неки предложени али никад нису одржани.

Словеначки национализам

Словеначки национализам је национализам који тврди да су Словенци нација и промовише културно јединство Словенаца. Словеначки национализам први пут се јавио као одговор на прилив идеја национализма из Француске револуције који је стигао у данашњу Словенију када су француске снаге под командом Наполеона Бонапарте основале Илирске провинције које су захватале и словеначке територије. Словеначки националисти као што су Антон Корошец прихватили су идеју уједињења Јужних Словена током Првог свјетског рата као средство ослобађања Словеније од аустроугарске владавине.Након што је реформистичка влада предвође комунистичком партијом легализовала остале политичке партије, нове политичке партије објавиле су Мајку декларацију, захтијевајући формирање суверене, демократске и плуристичке словеначке државе. Референдум о независности од Југославије је одржан 26. децембра 1990. на коме је већина подржала независност. Словенија је прогласила независност 25. јула 1991. године.

Уставни референдум у Хрватској 2013.

Уставни референдум о дефиницији брака у Хрватској је одржан 1. децембра 2013. Грађани су се изјашњавали да ли су за то да се у Устав Републике Хрватске унесе одредба по којој је брак животна заједница мушкарца и жене. Био је то трећи референдум у историји Хрватске, након референдума о независности и референдума о приступању Европској унији.

Референдум је расписан након што је организација У име обитељи прикупила више од 740.000 потписа грађана који подржавају уношење ове одредбе у Устав Републике Хрватске.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.