Ресавска школа

Ресавска школа постојала је током прве половине 15. века и радила је у оквиру Манастира Манасије, који је подигао деспот Стефан Лазаревић, као своју задужбину. У њој су се окупљали учени монаси писци, преводиоци, књижевници, преписивачи који су украшавали рукописе и књиге, због чега је манастир представљао симбол духовности и просвећености током неколико наредних векова. Један од главних сарадника Ресавске школе био је Константин Философ. По правилима ове школе радило се у Љубостињи, Хиландару, Пећкој патријаршији, Дечанима, а утицај се осећао и у Македонији, Бугарској, Румунији и Русији.

Упркос значају и утицајима Ресавске школе, данас је нажалост у друштву раширен израз „ресавска школа“, који има потпуно другачије значење.

Историја

35Monastery Manasia in Serbia
Трпезарија Манасије у обнови[1]

У првој половини 15. века, за време Стефана Лазаревића, Србија се као држава обновила и економски знатно ојачала. Стефан је добио титулу деспота после успешног учешћа у бици код Ангоре 1402. године од Византинаца у Цариграду. Србија није више била у вазалском положају према Турцима.[5] Истовремено, долази до процвата културе и уметности.[6] Стефан је узео Београд за престоницу Србије.[5] После обнове Београда, Стефан је сву своју пажњу посветио подизању манастира Ресаве (1407—1418).[2] Дуго зидање манастира могло би се објаснити као резултат нестабилних односима са Турцима, због чега је зидање повремено прекидано.[7]

Стефан је у својој задужбини, готово одмах по оснивању, започео да организује школу — центар за превођење и преписивање књига.[6] У њему је окупио велики број вредних калуђера, који су се ту бавили преписивањем, исправљањем старијих рукописа и превођењем новијих књижевних дела. На његов позив су долазили учени калуђери са Свете горе да преводе дела са грчког језика.[8] Ту су радили учени калуђери, писци, преводиоци, књижевници, преписивачи, који су украшавали рукописе и књиге.[5] Када је пала бугарска царевина (1393—6) велики број бугарских калуђера и књижевника прешао је у Србију, а са њима и идеје Трновске школе о реформицији правописа.[8] Један од главних руководилаца Ресавске школе био је Константин Философ, бугарски емигрант Јевтимијеве школе у Трнову,[9] а касније и Григорије Цамблак.[7]

Константин Филозоф је израдио правила новог правописа, заплетена, удешена по грчким граматичким списима, са врло много ученог и непотребног баласта, али и са извесним подигнутим критичким мерилом. Списи поправљени по начелима и у духу ове школе брзо су постали веома цењени,[9] а Манасија велики духовни и просветни центар деспотовине и вековима била симбол просвећености[5], остављајући велики утицај на наше писаре 16. и 17. века.[9]

Поред превода и преписа у Ресави, од оригиналних радова, написано је Житије деспота Стефана Лазаревића од Костантина Филозофа.[7]

Стефан Лазаревић

Сам Стефан био је веома образован, доста је читао, а бавио се и писањем. Позната су његова дела Слово љубве[5] (1409), Душеполежноје спасеније и Мудрост и пророченствије.[7] Верује се да је он аутор Натписа на мраморном стубу на Косову (1404), написао је поетско писмо млађем брату Вуку („Лазаревицу“) вероватно упућено као позив на помирење и аутор је Закона о руднику Ново Брдо (1412).[6]

Због његове велике наклоности књизи прозван је „вторим Манаскјем“ упоређујући га са византијским летописцем Константином Манасијем из 12. века. Деспот се упоређује са њим по лепом и надахнутом причању и мисли се да је и његов манастир првобитна Ресава због тога доцније прозван Манасија.[2][7]

Библиотека

Деспот Стефан је у манастиру имао велику библиотеку,[7] са преко 20.000 књига у рукопису. На његов захтев у Љубостињској пустињи, мушка монашка насеобина, око манастира Љубостиње је преведен Стари завет и Зонара.[10] Игумана Лесјамског манастира Венедикта слао је у Свету гору да му преведе „Шестоднев Јована Златоустог“. Од књига ове библиотеке данас се у Манасији чува један део и део другог рукописа, док се у Светој гори у манастиру Костомониту налази Теофилово тумачење јеванђеља, а један број ових рукописа доспео је и у Русију, где се и сада чува. У Одеси се налази један рукопис из 1420. год. У нашој земљи ових рукописа има у Пећкој Патријаршији и Патријаршији српске православне цркве у Београду, а верује се и у још неким манастирима. Од књига његове библиотеке и данас се чува у Светој гори у манастиру Кастомониту Теофилактово тумачење јеванђела. У библиотеци Пећке патријаршије и данас се налази један број књига из Ресавске школе, које датирају из 15. века.[7]

Пропаст Ресаве

У време турских освајања манастир Ресава делио је судбину читаве српске Деспотовине.[2] Књижевна активност манастира ометена је најездом Турака и пропашћу деспотовине. Турци су 1. августа 1438. године заузели утврђену Ресаву и на веома свиреп начин се обрачунали са браниоцима. Тада су по први пут опљачкали манастир и запалили Ресавску библиотеку. И ако су Мађари у међувремну водили рат са Турцима, после чега је склопљен мир.[7] утврђење у манастиру коначно је пало у турске руке маја 1458. године[2].

Један део калуђера повукао се са последњим Бранковићима у Срем и наставио је ту акцију у фрушкогорским манастирима (нпр. у Крушедолу), други је отишао у Влашку, а затим у Русију, поневши са собом правописна правила и списе Константина Философа, док се најмањи део окупио у Јужној Србији, у Пећкој патријаршије и Дечанима.[7]

Турци су у тврђаву сместили посаду, а манастир претворили у џамију. 24. јула 1689. године, аустријска војска је уз помоћ Срба заузела Ресаву. У периоду од 1718—1739. године, Ресава је била у аустријској власти. У тврђави је становао један аустријски капетан са војницима. За време аустријске управе у манастиру је радила школа за свештенике.[7]

Утицаји, значај и ширење

Преписи и преводи Ресавске школе сматрају се узорнима, по којима се до 18. века мерио квалитет рукописа. По ресавским правилима радило се у Љубостињи, Хиландару. Утицај Ресавске школе ишао је дубоко у Македонију, Бугарску,[8] Румунију и Русију.[5][8]

Игуман манастира Дечани, Григорије Цамблак, постао је касније кијевски митрополит. Познат је тада био и српски монах Пахомије Логофет, који се у Русији прославио као писац житија.[5]

Захваљујући раду и утицају Ресавске школе српски народ је сачувао свој језик. Матична библиотека у Деспотовцу и Народна библиотека Србије раде на отварању сталне изложбе рукописа у просторима манастира Манасије. У том циљу припремљени су одређени број снимака и фотокопије рукописа у природној боји и величини.

Ресавски фонт

На основу рукописа чувене Ресавске преписивачке школе, који се данас налазе у различитим збиркама широм света, у оквиру радионице Ресавске типографске школе, на челу са Оливером Стојадиновић направљено је неколико дигиталних типографских писама — фонтова. У раду радионице учествовали су студенти Факултета примењених уметности Универзитета уметности у Београду, као и гости са Академије за ликовну уметност и обликовање у Љубљани. Ови фонтови намењени су свим корисницима ћирилице на рачунарима и могу бесплатно да се преузму.[11][12][13]

Жаргонска употреба израза

Ресавска школа у сленгу симболично се користи за радње као што су преписивање, копирање, понављање, варање или фалсификовање туђег рада или идеје, у целости или деловима, без улагања посебног труда или разумевања, пре чему се указује на неоригиналност, безвредност, па чак и штетност тако добијених резултата, пошто се подразумева да је копија лошија од оригинала. Његова употреба среће се у многим областима живота и рада: у просвети, при преписивању задатака, на испитима[14], у изради научних и других стручних радова, у судству приликом преписивања пресуда у поновљеним поступцима, у законодавству због доношења нових закона, буквалиним превођењем закона Европске уније, при чему се не размишља о начину њиховог практичног спровођења[15], у политици, при понављању предизборних[16] и других тешко испуњивих обећања[17], у било којој другој професији, чак и приликом полагања стручних испита[18], при чему се на недозвољен начин присвојен резултат туђег рада, сасвим незаслужно награђује. Због лакоће копирања различитих садржаја у целини или деловима, са једног на друго место, без икакве додатне обраде и ненаовођења оригиналног извора, присуство „Ресавске школе“ је веома уочљиво на многим интернет страницама, нарочито оним са великим бројем корисника и/или посетилаца.

Референце

  1. ^ Васељенска: Манасију зидали 12, а обнављамо је 22 године, Мондо, 7. 9. 2011., Приступљено 15. 12. 2012.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Часопис Друштва Св. Сава бр. 15: Београд и Манасија -две најважније заоставштине деспота Стефана Лазаревића, Гордана Јовановић, Чигоја, Београд (2011), Приступљено 8. 4. 2013.
  3. 3,0 3,1 Политика: Мистерија трпезарије у Манасији, Милица Димитријевић, 14. 4. 2012., Приступљено 15. 12. 2012.
  4. ^ Православна Србија: Манасија, Приступљено 15. 12. 2012.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 5,6 Светославље: Кратак преглед српске цркве кроз историју, Протојереј др Радомир Поповић Архивирано на сајту Wayback Machine (новембар 5, 2012) (на језику: енглески), Приступљено 14. 12. 2012.
  6. 6,0 6,1 6,2 Ресавац: Стефан Деспот Лазаревић, Ресавска школа, Приступљено 14. 12. 2012.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 7,6 7,7 7,8 7,9 На обронцима Бељанице, Дамњан Поповић, Новинско предузеће „Дневник“, Нови Сад (1969)
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 Светосавље: Преглед историје хришћанске цркве, Српска црква, Григорије Микић Архивирано на сајту Wayback Machine (новембар 5, 2012) (на језику: енглески), Приступљено 14. 12. 2012.
  9. 9,0 9,1 9,2 Историјски лексикон, Владимир Ћоровић. Београд: 2006. ISBN 978-86-379-0984-2. стр. 149. .
  10. ^ Богословија Светог Јована Златоустог у Крагујевцу: Синаити и њихов значај у животу Србије XIV и XV века, Амфилохије Радовић, Манастир Раваница 1381-1981, Споменица о шестој стогодишњици, Београд 1981, Приступљено 15. 12. 2012.
  11. ^ Миксер: Оливера Стојадиновић Архивирано на сајту Wayback Machine (март 6, 2016) (на језику: енглески), Приступљено 15. 12. 2012.
  12. ^ Универзизет уметности у Београду: Ресавска типографска школа, Приступљено 15. 12. 2012.
  13. ^ Типометар: Ћирилице на поклон, Приступљено 15. 12. 2012.
  14. ^ Врањске новине бр. 792: Ресавска школа, Никола Лазић, 26. апрли 2012, Приступљено 15. 12. 2012.
  15. ^ Политика: Ресавска школа, Бојан Билбија, 24. 11. 2011., Приступљено 14. 12. 2012.
  16. ^ Мондо: Јаншина ресавска школа, (Танјуг) 21. 6. 2008., Приступљено 15. 12. 2012.
  17. ^ Данас: Ресавска школа, 22. 12. 2010., Приступљено 15. 12. 2012.
  18. ^ Мондо, „Ресавска школа“ у ФБИ, Срна, 27. 9. 2010., Приступљено 14. 12. 2012.
Белосава Бугарска

Белосава Бугарска (буг. Белослава Асенина) била је бугарска принцеза и краљица Србије од 1234. до 1243. године као жена краља Владислава Немањића.

Вукова награда

Вукову награду од 1964. године додељује Културно-просветна заједница Србије за „нарочите резултате остварене у стваралачком раду на ширењу културе, образовања и науке у Републици Србији и на свесрпском културном простору“. Награда се састоји од дипломе, плакете и новчаног износа.

Награда је 22. фебруара 2008. додељена 44. пут, за 2007. годину. Добитници су били музички уметник Урош Дојчиновић, драмска уметница Рада Ђуричин, редитељ и писац Петар Зец, психијатар и књижевник академик Владета Јеротић, балетски уметник Константин Костјуков, композитор Рајко Максимовић, академски сликар графичар Добрило Николић, књижевник Слободан Павићевић, књижевник и драматург Радомир Путник и књижевник академик Љубомир Симовић. Изузетну Вукову награду добио је академик Мирослав Пантић.

Награда је фебруара 2009. додељена 45. пут, за 2008. годину. Добитници су били Академија уметности у Београду, Драгослав Павле Аксентијевић, екипа емисије Заборављени умови Србије - РТС, Ђорђе Малавразић, мати Февронија, Милосав Буца Мирковић, Душан Радић, Слободан Ракитић, Сава Стојков и Миодраг Ћупић. Изузетна Вукова награда додељена је Универзитету у Београду.

Награда је 18. фебруара 2010. додељена 46. пут, за 2009. годину. Добитници су били Ансамбл Ренесанс, глумац Радош Бајић, историчар Жарко Димић, организатори манифестације Драгачевски сабор трубача, књижевници Љубиша Ђидић, Драган Лакићевић и Љиљана Хабјановић Ђуровић, вајарка Олга Јеврић, научник Ненад Љубинковић и Универзитет Мегатренд.

Награда је 10. фебруара 2011. додељена 47. пут, за 2010. годину. Добитници су били песник из Врбаса Благоје Баковић, сликар Владимир Величковић, композитор Иван Јевтић, уметнички фотограф из Врбаса Рајко Каришић, професор Универзитета уметности у Београду др Љиљана Мркић Поповић, диригент Милован Панчић, историчар Чедомир Попов, публициста др Слободан Ристановић, театролог Јован Ћирилов и Кућа Ђуре Јакшића у Београду.

Награда је фебруара 2012. додељена 48. пут, за 2011. годину. Добитници су били Задужбина Доситеј Обрадовић, Синиша Ковачевић, Негосава Нена Кунијевић, Предраг Бајо Луковић, Радован Бели Марковић, Милисав Миленковић, Душан Миловановић, Петар Сарић, Гојко Тешић и Милош Шобајић. Изузетна Вукова награда за 2011. годину додељена је Уметничкој ливници „Вождовац“ браће Јеремић.

Награда је 26. децембра 2012. додељена 49. пут, за 2012. годину. Добитници су били Марија Бишоф, издавачка кућа „Православна реч“ из Новог Сада, Бојан Јовановић, Славица Михаиловић, основна школа „Лазар Саватић“ из Земуна, Угљеша Рајчевић, Селимир Радуловић, Драгана Типсаревић, Момчило Моша Тодоровић и Миладин Шеварлић. Изузетна Вукова награда је додељена Манојлу Вукотићу, Рашку Јовановићу и Ђорђу Кадијевићу.

Награда је 9. децембра 2013. додељена 50. пут, за 2013. годину. Добитници су били писци Радомир Андрић, Коста Димитријевић, Гроздана Комадинић и Мошо Одаловић, сликари Момчило Антоновић, Владан Радовановић, драмски уметник Соња Јауковић, протојереј ставрофор Сава Б. Јовић, виолиниста мр Драгутин Богосављевић и историчар Салих Селимовић. Изузетне Вукове награде добили су Карловачка гимназија и писци Лаза Лазић и Лаза Чурчић. О овим признањима одлучивао је жири у саставу Светислав Божић (председник), Милован Витезовић, Жарко Димић, Бора Дугић, Рада Ђуричин, Драган Мраовић, Љубивоје Ршумовић, др Дарко Танасковић и Радован Мића Трнавац.

Награда је 13. фебруара 2015. додељена 51. пут, за 2014. годину. Добитници су били виолиниста Јован Колунџија, књижевници Србољуб Игњатовић и Драган Станић, етнолог Босиљка Росић, редитељ Славенко Салетовић, етномузиколог Нице Фрациле, издавач Жарко Чигоја, народни гуслар Бошко Вујачић и основна школа „Краљ Милутин“ из Грачанице. Изузетне Вукове награде добили су архитекта Михајло Митровић, филолог Дарко Танасковић и компанија „Мона“.

Награда је 8. фебруара 2016. додељена 52. пут, за 2015. годину. Добитници су били редитељ проф. др Предраг Бајчетић из Београда, књижевник Јанко Вујиновић (Београд), новинар, публициста и писац Борко Гвозденовић, књижевник проф. др Драгутин Ђукић (Чачак), Српски културни центар „Свети Сава“ (Суботица), диригент проф. Бојан Суђић (Београд), књижевник Мирослав Тохољ (Београд), академски сликар Радован Мића Трнавац (Београд), публициста и посленик културе проф. Драгослав Ћетковић (Београд) и новинар, публицист Миомир Филиповић (Сремска Митровица). Изузетне Вукове награде добили су књижевник, академик Матија Бећковић, оперска уметница мр Јадранка Јовановић и Гимназија у Крушевцу.

Награда је 8. фебруара 2017. додељена 53. пут, за 2016. годину. Добитници су били композитор и музички педагог Мирољуб Аранђеловић Расински, теолог Драган Вукић, ОШ „Браћа Аксић” у Липљану, диригент мр Ђорђе Павловић, историчар уметности и директор Народног музеја у Чачку Делфина Рајић, молекуларни биолог проф. др Елизабета Ристановић, културни посленик и председник општине Александровац др Југослав Д. Стајковац, драмска уметница Љиљана Стјепановић, ликовна уметница Загорка Стојановић и драмски писац Миладин Шеварлић. Изузетну Вукову награду добили су Гимназија „Вељко Петровић” у Сомбору, књижевник и научник др Миодраг Матицки и Народно позориште Ужице, док је Повеља за активности на очувању културног и националног идентитета српског народа у Црној Гори припала Српском националном савјету Црне Горе.

Награда је 6. фебруара 2018. додељена 54. пут, за 2017. годину. Добитници су сликар Драган Бартула (Лозница), привредник и мецена културе Бранислав Баћовић (Београд), директору Народног музеја у Ужицу Никола Гогић, Дечији културни центар у Београду, музејски саветники Драган Драшковић (Краљево), директор Градске библиотеке Новог Сада Драган Којић, сликар и графичар Боривој Попржан (Нови Сад), управник Народног позоришта у Београду, диригент Дејан Савић, књижевник Јовиша М. Славковић (Гуча) и новинар РТС-а Бранко Станковић (Београд). Изузетне Вукове награде за 2017. добили су Богословија Светог Кирила и Методија (Призрен), Галерија Матице српске (Нови Сад) и оперска дива Милка Стојановић.

Награда је додељена 55. пут, за 2018. годину. Добитници су: народни уметник Предраг Живковић Тозовац, филмски уметник Божидар Зечевић, привредник и мецена културе Милутин Игњатовић, музички уметник проф. Смиљка Исаковић, вајар и сликар мр Лепосава Милошевић Сибиновић, вајар, сликар, графички дизајнер Мирко Мркић Острошки, Народна библиотека „Ресавска школа” из Деспотовца, драмски писац и редитељ Братислав Петковић, „Политикин забавник”, професор Филолошког факултета др Бошко Сувајџић. Добитници Изузетне Вукове награде су: књижевник Перо Зубац, Митровачка гимназија (Сремска Митровица) и Пољопривредна школа са Домом ученика „Соња Маринковић” (Пожаревац).

Десанка Стаматовић

Десанка Стаматовић (Београд, 1934) је доктор библиотекарства, библиотекар-саветник и редовни професор Београдског универзитета.

Деспотовац

Деспотовац је градско насеље у Србији у општини Деспотовац у Поморавском округу. Према попису из 2011. било је 4197 становника. У близини се налази Ресавска пећина као и Манастир Манасија.

У Деспотовцу се сваке године одржавају „Дани српског духовног преображења“, 2013. године су одржани 21. пут.Овде се налази Народна библиотека Ресавска школа Деспотовац.

Илија Барјактаровић

Илија Барјактаровић (Извор, око 1771 — Свилајнац, пролеће 1828.) је био српски војвода и учесник Првог српског устанка.

Устаницима се придружио тек 1805, након српске победе на Иванковцу. Убрзо затим Карађорђе га је поставио за војводу у параћинској нахији. На положају параћинског војводе Илија је остао дуго, све до 1809. када га је вожд послао на Делиград, где је остао до 1813. Исте те године добио је звање главнокомандујућег. Заповедао је југоисточним фронтом, чије је средиште било у Делиграду.

Илија је био и човек за решавање многих послова у међународним односима. Када су Турци 1813. били пред нападом на устанике, он је са њима обављао преговоре.

Манастир Манасија

Манастир Манасија или Ресава, је један од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе и најзначајнија грађевина која припада такозваној „Моравској школи“. Припада Епархији браничевској Српске православне цркве.

Налази се на територији Поморавског округа, на око 30 km од ауто-пута Београд-Ниш, близу Деспотовца.

Манастир Манасија је задужбина деспота Стефана Лазаревића почео је да се зида 1407, а градња је окончана 1418. године. Манастирска црква је посвећена Светој Тројици, а освештена је о празнику Светог духа. Цео комплекс је опасан великим зидовима који су служили за одбрану. То је била утврђена целина која се састојала од укупно 11 кула, од којих се истицала донжон кула, познатија као Деспотова кула. Иако је сачувана тек трећина фресака у манастиру, живопис Манасије спада у ред највећих домета средњовековног сликарства.

Током радова на реконструкцији манастирске цркве у Манасији почетком XXI века, откривени су земни остаци, за које руководилац тих радова, археолог Марин Брмболић, сматра да припадају деспоту Стефану. ДНК анализа тих остатака је са 99,9378% тачности потврдила да се ради о сину кнеза Лазара.

Манастирски комплекс представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

Мара Ђорђевић

Мара (Марија) Ђорђевић (рођена као Марија Мишовић) (Одобести, 31. јануар 1916 — Панчево, 22. јануар 2003) је била српска певачица изворне и народне музике.

Милосав Здравковић

Милосав Здравковић-Ресавац (Ломница, 1787 — Београд, 26. јул 1854) био је ресавски војвода, учесник Првог и Другог српског устанка, државни чиновник и учесник многих политичких догађаја у Кнежевини Србији. Звање војводе стекао је након учешћа у бици на Чегру и погибије Стевана Синђелића 1809. године. За разлику од већине других војвода, после слома Првог српског устанка 1813. није побегао преко Саве и Дунава, већ се заједно са својим оцем Милијом предао великом везиру Куршид-паши. Куршид-паша их није погубио, али је 1814. Ћаја-паша ликвидирао Милосављевог оца, а затим његову главу набио на колац и поставио поред других глава српских устаника испред Стамбол-капије. Због очеве смрти Милосав је, уз подршку београдског митрополита Дионисија, побегао из Београда у Ресаву, где је током 1815. вршио припреме за нови устанак. Током Другог српског устанка, заједно са устаницима, борио се против Турака у бици на Рановцу, као и приликом турског напада на Миливу.

Након Другог српског устанка, Милосав је изабран за кнеза Ћупријске нахије, а пошто у Кнежевини Србији између 1815. и 1825. још увек нису били установљени судови, Ресавац је у нахији био извршилац ниже судске власти. И поред тога што је учествовао у скоро свакој буни против кнеза Милоша, Милосав је током Милошеве владавине био нахијски кнез, народни судија и на крају члан Државног савета.

Када је Михаило Обреновић дошао на власт, Ресавац је стао уз вође уставобранитељске странке и почео да покреће народ свог краја против кнеза. Пошто је 1842. кнез Михаило свргнут са власти, нови владар Кнежевине Србије постао је Александар Карађорђевић. За време његове владавине, Милосав је све до пензионисања био члан Земаљског совјета, а због надарености за беседништво, више пута је држао говоре на двору.

Народна библиотека Ресавска школа Деспотовац

Народна библиотека Ресавска школа основана је 1966.године у Деспотовцу.

Непознати кнез

Непознати кнез, познат и као Непознати архонт или Српски архонт, је тако означен у ранијој српској историографији јер његово име није записао Константин VII Порфирогенит. Ипак, Тибор Живковић је приметио да свему што знамо о том првом српском владару на Балкану потпуно одговара опис легендарног краља Селимира из Летописа попа Дукљанина/Gesta regum Sclavorum. Због те очигледне подударности са описом родоначелника прве српске династије на Балкану није неоправдано условно употребити за њега легендарно име Селимир. Поред легендарног имена можда је могуће претпоставити да је владао од око 631. до око 652.

Општина Деспотовац

Општина Деспотовац се налази у Поморавском округу у Србији, око 130 km југоисточно од Београда. Према попису становништва из 2011. године, општина има 23.191 становника. На територији општине се налази Манастир Манасија.

Река Ресава протиче кроз овај крај па се и читав овај крај зове Ресава. Горњи ток Ресаве је живописан са кањонима и клисурама, а од села Двориште тече наредна 24 километра ка ушћу у Велику Мораву мирнијим током кроз плодну равницу.

Персида Карађорђевић

Персида Карађорђевић (Бранковина, 15. фебруар 1813 — Беч, 17. март/29. март 1873) је била супруга владајућег кнеза Србије Александра Карађорђевића.

Поморавски управни округ

Поморавски управни округ се налази у централном делу Републике Србије. Обухвата град и општине:

Град Јагодина градско насеље Јагодина,

Општина Ћуприја градско насеље Ћуприја,

Општина Параћин градско насеље Параћин,

Општина Свилајнац градско насеље Свилајнац,

Општина Деспотовац градско насеље Деспотовац и

Општина Рековац градско насеље Рековац.Има укупно 212.839 становника (Попис 2011.). Седиште округа је град Јагодина.

У граду је делимично сачувана архитектура 19. века. Остаци ранијих периода виде се у грађевинама као што је Хајдук - Вељков конак из 18. века. Посебна занимљивост је Стара црква Арханђела Михајла, задужбина Милоша Обреновића из 1818. године.

Манастир Јошаница је подигнут крајем 15. века у време владавине деспота Ђурађа Бранковића и сматра се најлепшом грађевином Средњег века у том крају.

Недалеко од Ћуприје је манастир са црквом Вазнесења - Раваница, задужбина кнеза Лазара, саграђена између 1375. године и 1377. године. После погибије цара Лазара у Боју на Косову, Раваница је чувала његове мошти до 1690. године, да би данас после три века сељења са српским народом биле опет враћене у ову његову задужбину. Манастир Ресава - Манасија налази се у непосредној околини Деспотовца. Ресава - задужбина деспота Стефана Лазаревића, подигнута је између 1407. године и 1418. године. Током 15. века у манастиру је деловала чувена Ресавска школа са више радионица у којима су преписивани важни текстови из светске баштине и писани нови.

Константин Филозоф, аутор „Житија деспота Стефана“ и „О писменима“ (словима), којим је извршена редакција и сређивање тадашњег правописа српског језику, радио је и стварао у манастиру Ресава.

Радмила Петровић

Радмила Петровић (Београд 21. јануар 1923 - Београд 4. јануар 2003), је била српски етномузиколог.

Развој српске писмености

Историја српског језика писања сеже до 12. века, тачније од 1198. године са Мирослављевом јеванђељу.

Прва српска скрипта је зетско-хумска на српскословенски језик.

Ресавица

Ресавица је градско насеље у Србији у општини Деспотовац у Поморавском округу. Према попису из 2011. било је 2035 становника. До 1965, године је ово насеље седиште Општине Ресавица коју су чинила насељена места: Баре, Двориште, Јеловац, Језеро, Маквиште, Поповњак, Равна Река, Ресавица, Ресавица (село), Сењски Рудник, Сладаја, Стењевац, Стрмостен, Жидиље (сада у општини Деспотовац), Кованица (сада у општини Ћуприја) и Сисевац (сада у општини Параћин).

У Ресавици се налази железничка станица пруге Марковац-Свилајнац-Деспотовац-Ресавица, дуге 42 километара, а кроз насеље пролази и регионални пут Р-103.

Овде се налазе Запис Симионовића липа (Ресавица), Запис липа код дома (Ресавица) и Запис Илића липа (Ресавица).

Слободан Реметић

Слободан Реметић (рођен 3. августа 1945. у Ковачићима, Кладањ, Југославија) је српски лингвиста, професор универзитета и академик.

Списак споменика културе у Поморавском округу

Следи списак споменика културе у Поморавском округу.

Српски језик

Српски језик припада словенској групи језика породице индоевропских језика.Српски језик је званичан у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори и говори га око 12 милиона људи. Такође је мањински језик у државама централне и источне Европе.Матично писмо српског језика јесте азбука реформисана од стране Вука Караџића док је у употреби и хрватска азбука такође позната као Гајица.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.