Република Косово

Република Косово (алб. Republika e Kosovës) једнострано је проглашена држава на територији Републике Србије, противно Уставу Србије.[5] Влада са седиштем у Приштини, у сарадњи са НАТО пактом и Еулексом, има дефакто власт над већином КиМ, док је Северно Косово, највећа територија већински насељена Србима, под делимичном влашћу Србије, што је регулисано Бриселским споразумом од 2013. године.[6][7]

Према резолуцији 1244 Савета безбедности ОУН цела територија Косова и Метохије, правно гледано, налази се у саставу Србије док не буде постигнуто коначно решење. Србија не признаје једнострано отцепљење, по међународном праву, њене територије,[8] прецизније аутономне покрајине под привременом управом Организације уједињених нација у оквиру српске суверене територије.

Мада је Републику Косово признала већина чланица ОУН, она није члан многих међународних организација. Према извештајима међународних организација, владавина закона на Косову је у лошем стању, па је присутна трговина људима,[9] шверц дроге (до 40% хероина целе Европе),[10] као и трговина људским органима (за време рата од заробљених Срба и након рата од оних који су их продавали).[11]

Република Косово
Republika e Kosovës  (албански)
Химна:  Европа[1]
(алб. Evropa)
Положај Републике Косово
Главни градStema e Komunës Prishtinë.svg Приштина
42°40′N 21°10′E / 42.667° СГШ; 21.167° ИГДКоординате: 42°40′N 21°10′E / 42.667° СГШ; 21.167° ИГД
Службени језик
Остали језици у употреби
Владавина
Облик државеУнитарна парламентарна република
 — ПредседникХашим Тачи
 — Председник ВладеРамуш Харадинај
 — Председник СкупштинеКадри Весељи
Историја
Независностод Србије/УНМИК
 — Проглашена17. фебруар 2008.
Географија
Површина
 — укупно10.908 km2(166)
 — вода (%)занемарљиво
Становништво
 — 2014.11.859.203(150)
 — густина170,44 ст./km2
Економија
БДП / ПКМ≈ 2015
 — укупно$17,780 милијарди[2] (80.650)[3] милиј. $(75.)
 — по становнику$4,420[4] $(74.)
ИХР (2013)0.786
Валутаевро (EUR)2
Остале информације
Временска зонаUTC +1 (CET)
UTC +2 (CEST)
Позивни број+383
Вози се надесној страни
Регистарске таблицеRKS

1 Попис су бојкотовали Срби са севера и делимично јужно од Ибра
2 самовољно усвојено, није део еврозоне; на северу Косова се користи српски динар (RSD)

Историја

Зачеци идеје

Међуетничке тензије на Косову су се током осамдесетих година 20. века погоршале. Увидевши то, Српска академија наука и уметности је објавила меморандум, у којем упозорава на распад СФРЈ и етничке сукобе. Како би спречила албански сецесионистички покрет, Скупштина Србије је 1989. припремила уставне амандмане с циљем да ограничи овлашћења аутономних органа на Косову. Елементи власти били би пренети на органе Србије.[12]

Међутим, према уставу на снази, да би ови амандмани били усвојени потребна је двотрећинска већина у покрајинској скупштини. То гласање одржано је 23. марта 1989, а амандмани су усвојени већином гласова, мада не двотрећинском, и формално потврђени 28. марта. Тиме су установе аутономије дошле под непосредну власт Србије. Етнички Албанци су на ово одговорили протестима и формирањем паралелних институција. Већина (114 од 123) посланика Скупштине Косова албанске националности сакупила се 2. јула испред зграде парламента, али улаз им није био дозвољен. Тако су испред зграде усвојили резолуцију у којој КиМ називају равноправним и независним ентитетом у оквиру југословенске федерације. Дакларација није имала правног дејства.[12]

У међувремену је покрајинска скупштина распуштена. Међутим, исти посланици су одржали тајни састанак 7. септембра и усвојили Уставни закон Републике Косово, којим се обавезују на залагање за формирање Републике Косово унутар Југославије. Током следећих година, већина сепаратистичких идеја спровођена је на тајним састанцима. Приликом једног од таквих састајања, 23. децембра, оформљена је Демократска лига Косова, тада доминантна на политичкој сцени.[12]

С распадом југословенске федерације, политички захтеви косовских Албанаца су се променили. Како више захтев није могла бити република унутар СФРЈ, прешло се на деловање с циљем оснивања независне и суверене републике. Није се размишљало ни о успостављању треће државе унутар СРЈ. Дана 22. септембра 1991. самопроглашени парламент косовских Албанаца усвојио је Резолуцију о независности и суверенитету Косова, у којој је по први пут проглашена независна република. Као потврда ове одлуке, од 26. до 30. септембра одржан је импровизовани референдум.[12]

Званично, независност је проглашена 19. октобра 1991, а њу је подржала само Албанија. У жељи да од СРЈ преузму власт над територијом, делегати ове скупштине су 24. маја 1992. одржали тајне изборе. На њима је убедљиво победила Демократска лига Косова, а за председника републике, која није имала фактичке и легалне власт, изабран је Ибрахим Ругова. Уз паралелне политичке институције, формиране су и оне на пољу образовања и здравства.[12]

Независност

Након ових догађаја, који су се одвијали даље од очију јавности, дошло је до побуне косовских Албанаца у периоду од 1996. до 1999. Томе је следило НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије у трајању од 78 дана. Привремена административна мисија УНМИК је у јуну 1999. од Савезне Републике Југославије преузела власт на Косову и Метохији. Тако су Уједињене нације отпочеле надгледање администрације ове покрајине након што је Савет за безбедност (СБ ОУН) усвојио резолуцију 1244. Један од главних циљева резолуције јесте реафирмисање територијалног интегритета СРЈ (чиме КиМ остаје део СРЈ, тј. Србије).[13] Ипак, Скупштина Косова је 17. фебруара 2008. прогласила независност ове покрајине као Република Косово.

Генерална скупштина ОУН је резолуцијом А/63/Л.2 усвојеном на предлог Србије 8. октобра 2008. захтевала саветодавно мишљење Међународног суда правде о легалности косовске декларације. Суд је 22. јула 2010, гласањем са резултатом 10 према 4, донео одлуку да декларација није прекршила међународни закон.[14] Суд је тврдио да аутори декларације нису привремене институције самоуправе на Косову, него неформална група лидера, којима није забрањено да проглашавају какву год хоће декларацију. Саопштено је и да том приликом није прекршена резолуција 1244, јер она не прејудицира коначан статус Косова.[15]

Европска унија је предложила властима Србије и Косова да отпочну преговоре ради решавања практичних, животних питања тамошњих становника, што је био услов за давање статуса кандидата Србији. Тако су 8. марта 2011. отпочели преговори Београда и Приштине. Београд је представљао политички директор у Министарству спољних послова Републике Србије Борислав Стефановић, а Приштину потпредседница Владе Косова Едита Тахири.[16] Након неколико рунди преговора током 2011. и 2012, отпочети су нови преговори 2013, с тим што су шефови преговарачких тимова сада премијери — Ивица Дачић и Хашим Тачи. Тако је 19. априла 2013. постигнут и парафиран Први споразум о принципима нормализације односа.

Влада и политика

Влада

Kosova Government Building
Зграда Владе Косова у Приштини

Влада Републике Косово је према уставу из 2008. дефинисана као вишепартијски парламентарни систем представничке демократије. Законодавну власт Скупштина Косова дели са министрима у оквиру својих надлежности. Председник Косова је шеф државе и представља јединство народа. Влада има извршну власт, а чини је премијер Косова као њен шеф, заменици премијера и министри из разних министарстава. Правни систем се састоји од независног судства, које чине Врховни суд Косова, њему подређени судови, Уставни суд Косова, као и независне тужилачке установе. Судску власт чини и више независних установа одређених уставом и законом, као и локалне самоуправе.[17]

Међународно цивилно и безбедносно присуство ради под окриљем резолуције 1244 Савета безбедности ОУН. У првим годинама од резолуције, то је укључивало само деловање Привремене административне мисије Уједињених нација (УНМИК), али је касније проширено на Мисију владавине права Европске уније (ЕУЛЕКС), која је од децембра 2008. распоређена на Косову ради преузимања одговорности у области полиције, царине и правосуђа.[18]

Косовска полицијска служба (КПС) основана је 1999, одмах по завршетку рата.

Република Косово је члан Међународног монетарног фонда (ММФ), Светске банке, Европске банке за обнову и развој, Већа за регионалну сарадњу земаља југоисточне Европе, као и Међународне уније друмског саобраћаја.[19]

Надгледање

Overview of the Pristina center from the hill
Панорама Приштине

План финског дипломате Мартија Ахтисарија предвиђао је два облика међународног надгледања Косова након независности — Међународну цивилну канцеларију (ИЦО), која ће надгледати спровођење плана и имати право вета на законодавне и извршне поступке, као и Мисију владавине права Европске уније (ЕУЛЕКС), која ће имати задатак ангажовања полицијских и цивилних ресурса у циљу развоја полиције и правосуђа, са својим сопственим моћима хапшења и кривичног гоњења.[20]

Декларација о независности Косова, а касније и устав дали су овим органима овлашћења предвиђена Ахтисаријевим планом. Како је Савет безбедности УН одбацио план, правни статус ИЦО у оквиру Косова зависио је од de facto стања и законодавства на територији. Шеф канцеларије био је међународни цивилни представник Питер Фајт, док је њен рад био под надзором Међународне управљачке групе (ИСГ), која се састојала од главних држава које су признале Косово. Никада је нису признале државе које не признају републику.[20]

Србија у почетку није признавала ни ЕУЛЕКС, али његов мандат и овлашћења прихваћени су крајем 2008, као пословање у склопу наставка мандата УНМИК-а на статусно неутралан начин, али са сопственом оперативном независношћу. Дана 10. септембра 2012, након што је утврдила да је Косово суштински испунило своје у оквиру плана, канцеларија је престала са радом. ЕУЛЕКС, пак, наставља своје постојање под косовским и међународним правом, а његов мандат је продужен до 14. јуна 2014.[21]

На територији се налази и Канцеларија Европске уније. Њен шеф и специјални изасланик ЕУ на Косову јесте Самуел Жбогар.

Устав

Републиком владају законодавне, извршне и судске установе одређене косовским уставом, усвојеним 2008. Ипак, Северно Косово је изузетак од тога, јер њиме управљају установе Републике Србије или такозване паралелне институције — оне којим управљају становници Северног Косова, али их финансира Србија. Устав одобрава постојање привремених мисија, Међународне цивилне канцеларије и ЕУЛЕКС-а, и потврђује њихову надгледачку улогу.[17] Ипак, како је већ напоменуто, Међународна цивилна канцеларија је 10. септембра 2012. престала са радом.

Уставом је загарантовано постојање парламентарне демократије, с тим што председник има овлашћење да врати нацрте закона скупштини на поновно разматрање, а има и улогу у спољној политици и одређене службене дужности карактеристичне за премијера. Устав прецизира да је Република Косово секуларна држава неутрална по питању верских уверења. Као уставни оквир пре њега, тренутни највиши општи правни акт гарантује најмање десет места у стодвадесеточланој скупштини за Србе и још десет за друге мањине. На исти начин гарантује Србима и другим мањинама места у влади.[17]

Усвајања или амандмани на сваки закон у вези са мањинским заједницама захтевају не само општу скупштинску већину, већ и већински број гласова од стране представника мањима. Дакле, ако у скупштини седи двадесет представника мањима, бар једанаест њих мора се сложити са амандманом да би он био усвојен. Мада република, као само делимично призната држава, није чланица Савета Европе (те се њени грађани не могу жалити Европском суду за људска права), устав позива на поштовање Европске конвенције о људским правима на територији Косова и даје му предност над било којим локалним законом.[17]

Устав предвиђа широка овлашћења општинама — њихове границе не могу се мењати без сагласности локалне самоуправе. Три општине (Северна Митровица, Грачаница и Штрпце) имају овлашћења које друге немају у области образовања и секундарне здравствене заштите. Уставно је право мањинских општина да се удружују и сарађују једна са другом на свим пољима.[17]

Политика

NEWBORN Monument
Новорођенче, туристичка атракција

Највеће политичке партије на Косову су Демократски савез Косова (ЛДК) и Алијанса за будућност Косова (ААК) десног центра, као и Демократска партија Косова (ПДК) и Алијанса за ново Косово (АКР) левог центра. Демократски савез Косова своје корене вуче из ненасилног покрета отпора за време Милошевића, а предводио га је председник Косове Ибрахим Ругова све до своје смрти 21. јануара 2006. Странке чији корен чини Ослободилачка војска Косова (ОВК) јесу Демократска партија Косова бившег вође ОВК Хашима Тачија и Алијанса за будућност Косова бившег команданта ОВК Рамуша Харадинаја. Швајцарско-косовски бизнисмен Бехђет Пацоли основао је 2006. Алијансу за ново Косово, која је била трећа на изборима 2007, а четврта на онима 2010.

Уставни суд је јула 2010. одлучио да је председник новонастале републике Фатмир Сејдију (на функцији од 10. фебруара 2006. до 27. септембра 2010) прекршио устав, јер је остао вођа ЛДК у исто време кад је био шеф државе. Сејдију је одлучио да поднесе оставку на место председника Косова,[22] а руководство ЛДК преузео је Иса Мустафа. Због овога је дошло до политичке кризе, услед чега су одржани превремени избори. На њима је ЛДК изгубио власт, а већину су формирале Демократска партија Косова, Алијанса за ново Косово, Самостална либерална странка и друге мањинске партије.[23]

Скупштина је уз малу већину 22. фебруара 2011. изгласала Бехђета Пацолија за председника, али је Уставни суд ову одлуку поништио, јер устав не дозвољава да председнички избор има само једног кандидата. Као компромисни кандидат свих странака које су формирале власт, за четвртог председника независног Косова (након Ругове, Сејдијуа и Пацолија) 7. априла 2011. изабрана је Атифете Јахјага, прва жена и нестраначка особа на тој функцији.[24] У периоду између повлачења једног и одабира другог председника, дужности шефа државе преузима председник скупштине Јакуп Краснићи.

Мањинском политиком јужно од реке Ибар доминира Самостална либерална странка (СЛС) са председником Слободаном Петровићем. Како не признају независности Косова, Срби северно од Ибра су бојкотовали парламентарне изборе 2010.[25] Међутим, насупрот њима, север Косова учествовао је на изборима Републике Србије 6. маја 2012. Том приликом су, на парламентарним изборима, грађани највећу подршку пружили Демократској странци Србије (ДСС) десног центра. Као скупштина северних српских општина делује Скупштина Заједнице општина Аутономне покрајине Косово и Метохија основана 28. јуна 2008.[26] Општине Косовска Митровица, Зубин Поток, Звечан и Лепосавић одржале су 14. и 15. фебруара 2012 референдум на којем су се грађани изјашњавали да ли прихватају косовске институције. Да их не прихвата изјаснило се 26.524 (99,74%) гласача.

Остало

CountriesRecognizingKosovo
  Државе које су признале независну Републику Косово
  Државе које нису признале независну Републику Косово

Деветнаест земаља одржава своје амбасаде у Приштини,[27] док Косово као независну државу признаје 108 од 193 (56%) чланица Уједињених нација, односно 23 од 28 (82%) чланица ЕУ.

НАТО снаге су обучиле 2.500 војника ради оформљења Косовских снага безбедности (КСБ), претече републичке војске која је почела са радом 21. јануара 2009.[28] Неколико месеци пре тога, расформисан је Косовски заштитни корпус (КЗК), цивилна служба за ванредне ситуације и један од наследника Ослободилачке војске Косова. Као одржавалац мира, уз Косовску полицијску службу делује и Косовска снага (КФОР).

Након избора 12. децембра 2010, формиран је кабинет са премијером, шест заменика премијера (од којих су троје уједно и министри)[29] и још шеснаест министара. Актуелну владу води Хашим Тачи. Укупно постоји деветнаест министарстава.[30]

положај портфељ име странка
премијер општи послови Хашим Тачи ПДК
први заменик премијера међународна признања и страна улагања Бехђет Пацоли АКР
заменик премијера без портфеља Бујар Букоши ЛДК — листа Ругова
заменица премијера дијалог са Србијом Едита Тахири ПДК
заменик премијера и министар правда Хајредин Кучи ПДК
заменица премијера и министарка трговина и индустрија Мимоза Кусари-Лила АКР
заменик премијера и министар локална управа Слободан Петровић СЛС
министар спољни послови Енвер Хоџај ПДК
министарка европске интеграције Вљора Читаку ПДК
министар безбедносне снаге Агим Чеку ПСД
министар унутрашњи послови Бајрам Реџепи ПДК
министар финансије Бедри Хамза ПДК
министар култура, омладина и спорт Мемли Краснићи ПДК
министар економски развој Бесим Бећај ПДК
министар образовање, наука и технологија Рама Буја ПДК
министар државна управа Махир Јагџилар КДТП
министар инфраструктура Фехми Мујота ПДК
министар пољопривреда Блеранд Ставилеци ПДК
министар здравље Ферид Агани ПД
министар рад и социјално старање Ненад Рашић СЛС
министар животна средина и просторно планирање Дардан Гаши ЛДК — листа Ругова
министар заједнице и повратак Радојица Томић СЛС
министар дијаспора Ибрахим Маколи АКР

Привреда

Kosovo Energy Corporation (KEK)
Седиште Енергетске корпорације Косова (КЕК) у Приштини

Косово је било најсиромашнији део бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Додатно, привреда је деведесетих година 20. века претрпела последице рата и нестабилне политичке ситуације. Након 1999, економија је почела да се опоравља, највише путем послератне реконструкције и стране помоћи. У периоду од 2003 до 2011. раст БДП све је време био око 5% годишње, а инфлација минимална.[31]

Трговински баланс је изразито негативан. Године 2004, дефицит баланса робе и услуга износио је близу 70% бруто домаћег произдвода, а 2011. мање, око 39% БДП. Новчане пошиљке из дијаспоре током целог послератног периода чине око 14% БДП.[32] Привредни развој подстичу трговина, малопродаја и грађевинарство. Приватни сектор је и даље неизражен, а индустријски слаб. Економија и њени извори раста стога су далеко више усмерени на постављање захтева него на производњу, као што показује и дефицит од 20% БДП-а у 2011. Због тога Косово веома зависи од капиталних прилива. Исти случај је и са државним приходом, који само 14% чине директни порези, док остатак представљају царинске дажбине и порези на потрошњу. Године 2009. пореза на добит предузећа умањен је са 20% на 10%. Највиша стопа пореза на доходак такође је 10%.[32]

Упркос другим чињеницама, косовски јавни дуг није изразит, само 5,8% БДП-а, мада би он знатно порастао када би Србија признала независну републику и с њом постигла договор о подели југословенског дуга. Нето страна актива финансијских корпорација и пензионог фонда износи преко 50% БДП-а. Развијен је и банкарски систем, чија је актива порасла са 5% БДП-а у 2000. на 60% БДП-а у јануару 2012.[32] Званично, административне прелазе је 3. септембра 1999. формирао УНМИК. На њима су царински трошкови равно 10%. УНМИК је у име Косова потписник Централноевропског уговора о слободној трговини (ЦЕФТА), те царински трошкови за земље потписнице овог уговора износе 0%.[33]

Званична валута на Косову је евро. Наиме, године 1999. уведена је немачка марка, која је убрзо замењена за евро, мада сама територија није унутар Еврозоне. На Северном Косову је у употреби српски динар. Стопа незапослености је у мају 2006. била до 50%.[34] Процене из октобра 2010. указују на то да је незапосленост међу косовским Ромима до 90%.[35]

Како Косово није међународно призната држава, суочава се са одређеним привредним проблемима. Они, сем из спорног међународног статуса, произилазе из употреба државних симбола и самог назива Република Косово. Летови чија је дестинација Аеродром Приштина немају приступ ваздушном простору Србије.[36] Територија нема одвојене поштанске и позивне бројеве. Тако се за фиксне мреже користи српски број (+381), док мобилни провајдер (+383). Не постоји независан банкарски број (ИБАН), нити посебан интернет домен намењен Косову.[37]

Администрација

Општине

Косово је према УНМИК-овој уредби од 27. јула 2000. подељено на 30 општина (алб. komuna).[38] Према властима републике, подељено је на 38 општина, од којих Срби у десет чине већину становништва. Општина Северна Митровица још увек није оформљена, а уместо њених органа постоји Административна канцелација Северне Митровице (АКСМ; алб. Zyra Administrative e Mitrovicës së Veriut, ZAMV).[39] Општине које је одредило Министарство администрације и локалне самоуправе Републике Косово, а које не постоје у УНМИК-овој међународно признатој подели означене су звездицом. Називи су званични.[40]

Општине
1. Витина/Viti 11. Зубин Поток/
Zubin Potok
21. Малишево/Malishevë 31. Приштина/Prishtinë
2. Вучитрн/Vushtrri 12. Исток/Istog 22. Мамуша/Mamushë* 32. Ранилуг/Ranillug
3. Глоговац/Gllogoc 13. Јуник/Junik* 23. Митровица/Mitrovicë 33. Северна Митровица/
Mitrovicës Veriore*
4. Гњилане/Gjilan 14. Каменица/Kamenicë 24. Ново Брдо/
Novobërdë
34. Србица/Skënderaj
5. Грачаница/Graçanicë* 15. Качаник/Kaçanik 25. Обилић/Obiliq 35. Сува Река/Suharekë
6. Дечани/Deçan 16. Клина/Klinë 26. Ораховац/Rahovec 36. Урошевац/Ferizaj
7. Драгаш/Dragash 17. Косово Поље/
Fushë Kosovë
27. Партеш/Partesh* 37. Штрпце/Shtërpcë
8. Ђаковица/Gjakovë 18. Клокот/Kllokoti* 28. Пећ/Pejë 38. Штимље/Shtime
9. Ђенерал Јанковић/
Hani i Elezit*
19. Лепосавић/Leposaviq 29. Подујево/Podujevë
10. Звечан/Zveçan 20. Липљан/Lipjan 30. Призрен/Prizren

Окрузи

Kosovo rep sr
Политичка карта територије РК

Округ (алб. rreth) представља виши ниво административне поделе од општина. Под УМНИК-овом администрацијом (од 1999), окрузи на територији Косова формирани су 2000. Као такве, признају их и власти Републике Косово и власти Републике Србије.[41] Срби, међутим, не признају резултате пописа, који је иначе биојкотован од стране већег дела Срба.

Округ Главни град Површина
у km2
Становништво
(попис 2011)
Густина
по km2
Општине
Ђаковички округ
(Rrethi i Gjakovës)
District of Gjakova in Kosovo (Kosovo semi-independent)
Ђаковица 1.021 196.867 193
Гњилански округ
(Rrethi i Gjilanit)
Gnjilane in Kosovo (Kosovo semi-independent) (UNMIK)
Гњилане 1.220 181.459 149
Косовскомитровачки округ
(Rrethi i Mitrovicës)
Kosovska Mitrovica in Kosovo (Kosovo semi-independent) (UNMIK)
Косовска Митровица 2.052 бојкот /
Пећки округ
(Rrethi i Pejës)
Peja in Kosovo (Kosovo semi-independent)
Пећ 1.364 174.235 128
Приштински округ
(Rrethi i Prishtinës)
Pristina in Kosovo (Kosovo semi-independent) (UNMIK)
Приштина 2.288 477.312 209
Призренски округ
(Rrethi i Prizrenit)
Prizren in Kosovo (Kosovo semi-independent) (UNMIK)
Призрен 1.739 331.620 191
Урошевачки округ
(Rrethi i Ferizajt)
Urosevac in Kosovo (Kosovo semi-independent) (UNMIK)
Урошевац 1.021 185.695 182

Владавина закона

Према извештајима Уједињених нација, рат на Косову и Метохији праћен је повећаним поседовањем оружја од стране цивила. Значајно се повећао број убистава из освете и међуетничког насиља. Број пријављених убистава порастао је од 136 пријава 2000. до 245 пријава 2001, што је пораст од 80% за само годину дана. За исти период је намерно подметање пожара порасло са 218 годишње на 523, што је пораст од 140%. Међутим, УНМИК пораст броја пријава објашњава повећаним поверењем у полицију, тј. тиме да се грађани радији да инциденте пријаве, а не повећаним криминалом. Канцеларија УН за питања дроге и криминала такође извештава да се послератно стање смирује и да је од 2003. до 2008. број убистава смањен за 75%.[42]

Према покрету за заштиту људских права Амнести интернашонал, једна од последица рата јесте повећана трговина женама ради сексуалне експлоатације. Светске новинске агенције, као што су британски Би-Би-Си и Гардијан, пренеле су тврдње Амнестија да петину услуга проститутки користе војници НАТО и Уједињених нација, као и да су у оптицају и девојчице од једанаест година. Према истом извештају, број објеката у којима се одвија невољна проституција порастао је са 18 у 1999. до 200 на 2003. години.[9][43] Према Међународној организацији за миграције, Косово је у периоду од 2000. до 2004. године било четврто или пето када је у питању број жртава трговине људима, иза Албаније, Молдавије, Румуније и, у једном периоду, Бугарске.[42]

Још један од проблема представљају преостале нагазне мине и остала неексплодирана убојна средства. Иако су оне очишћене са уређених путева, саветује се опрез људима током проласка кроз забачене пределе. Од краја рата до априла 2012, преостала убојна средста усмртила су 114 људи, а ранила преко 450.[44] Косово је једно од највећих светских упоришта организованих криминала и прања новца. Међународне организације су 2000. оцениле да кроз ову регију пролази 40% хероина који се продаје у Европи у Северној Америци.[10] Услед немира у Албанији 1997. и Косовског рата годину-две касније, етнички Албанци који се баве кријумчарењем уживали су конкурентску предност, која је опала са стабилизацијом региона.[42] Међутим, Канцеларија Уједињених нација за питања дроге и криминала је 2008. објавила извештај у којем тврди да хероин етничких Албанаца чини 10 до 20% хероина у западној Европи, мада закључује да промет незаконите робе опада.[42]

Сем дрога, са територије Републике Косово шверцује се месо којем је протекао рок трајања. Оно претходно, без царинске контроле, долази из Црне Горе или Албаније, а претходно из прекоморских територија — обично Латинске Америке. Управа царина Србије неколико је пута заплењивала месо са КиМ. Најчешћи предмет кријумчарења је пилеће бело месо. Током априла и маја 2008. године заплењено је седам тона оваквог меса, које може изазвати кампилобактериозу или салмонелозу.[45][46]

Швајцарски народни посланик Дик Марти је у извештају из 2010. изнео тврдње, као и доказе о постојању криминалне мреже повезане са Ослободилачком војском Косова и премијером републике Хашима Тачија, иначе бившим вођом ОВК познатим под псеудонимом Змија. Та мрежа је убијала затворенике и сакупљала њихове бубреге за трансплантацију у приватним прекоморским клиникама.[11] Влада Косова је те тврдње одбацила као неосноване и клеветничке, док је Савет Европе 25. јануара 2011. одобрио извештај и позвао на озбиљно истраживање његове садржине.[47][48]

Референце

  1. ^ „Kosovo dobilo himnu”. B92. Приступљено 31. 7. 2013.
  2. ^ „International Monetary Fund, World Economic Outlook Database, April 2011: Nominal GDP list of countries. Data for the year 2010”. Imf.org. 14. 9. 2006. Приступљено 25. 1. 2013.
  3. ^ Field listing — GDP (PPP exchange rate), CIA World Factbook
  4. ^ Data refer to the year 2010. World Economic Outlook Database-April 2011, International Monetary Fund. Приступљено 11. 4. 2011.
  5. ^ „Устав Републике Србије” (PDF). Парламент Републике Србије. Приступљено 31. 7. 2013.
  6. ^ „North Kosovo Still Big Challenge As Pristina Marks Independence Anniversary”. Radio Free Europe. Приступљено 31. 7. 2013.
  7. ^ „Head of United Nations Mission, Briefing Security Council, Calls On Serbian, Kosovo Authorities to Create Multi-Ethnic Society, Ensure Regional Prosperity”. United Nations. Приступљено 31. 7. 2013.
  8. ^ „Serbia rejects UN legal ruling on Kosovo's secession”. BBC UK. Приступљено 31. 7. 2013.
  9. 9,0 9,1 „Kosovo UN troops 'fuel sex trade'. BBC. Приступљено 31. 7. 2013.
  10. 10,0 10,1 „Kosovo drug mafia supply heroin to Europe”. Guardian. Приступљено 31. 7. 2013.
  11. 11,0 11,1 „Kosovo rejects Hashim Thaci organ-trafficking claims”. BBC News. Приступљено 31. 7. 2013.
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 Vidmar, Jure. International Legal Responses to Kosovo’s Declaration of Independence (PDF). Nashville, Tennessee: Vanderbilt University. стр. 9—12. Приступљено 31. 7. 2013.
  13. ^ „Compatibility of the Independence of Kosovo with S/RES/1244” (PDF). Yearbook of United Nations Law. Max-Planckt-Institut. 12: 32—36. 2008. Приступљено 31. 7. 2013.
  14. ^ Tanner, Adam; Stevenson, Reed. „Kosovo independence declaration deemed legal”. Reuters. Приступљено 31. 7. 2013.
  15. ^ „Accordance with international law of the unilateral declaration of independence in respect of Kosovo”. ICJ. стр. 3. Архивирано из оригинала на датум 8. 2. 2014. Приступљено 31. 7. 2013.
  16. ^ „Pregovori Beograda i Prištine u Briselu”. BBC UK. Приступљено 31. 7. 2013.
  17. 17,0 17,1 17,2 17,3 17,4 „Устав Републике Косово” (PDF). Kushtetuta e Kosovës. Приступљено 31. 7. 2013.
  18. ^ „Kosovo Under UNSCR 1244/99 2009 Progress Report” (PDF). European Commission. стр. 6. Приступљено 31. 7. 2013.
  19. ^ „Will the EBRD do the right thing for Kosovo, its newest member?”. neurope.eu. Приступљено 31. 7. 2013.
  20. 20,0 20,1 „State Building and Exit” (PDF). ICO. Приступљено 31. 7. 2013.
  21. ^ „EULEX Mission extended until June 2014”. EULEX. Приступљено 31. 7. 2013.
  22. ^ „Kosovo president resigns over breach of constitution”. BBC. Приступљено 31. 7. 2013.
  23. ^ „Kosovo parties form coalition”. B92. Архивирано из оригинала на датум 4. 11. 2012. Приступљено 31. 7. 2013.
  24. ^ „President: Atifete Jahjaga”. BBC News. Приступљено 31. 7. 2013.
  25. ^ „Срби бојкотовали косовске изборе”. РТРС. Приступљено 31. 7. 2013.
  26. ^ „Декларација о оснивању Скупштине Заједнице општина Аутономне покрајине Косово и Метохија”. Влада Републике Србије. Приступљено 31. 7. 2013.
  27. ^ „Inostrane misije na Kosovu”. Ministarstvo inostranih poslova. Приступљено 31. 7. 2013.
  28. ^ „Kosovo Security Force looks to become an army”. SETimes. Приступљено 31. 7. 2013.
  29. ^ „Заменици премијера”. Република Косово. Приступљено 31. 7. 2013.
  30. ^ „Министри”. Република Косово. Приступљено 31. 7. 2013.
  31. ^ „Kosovo Inflation Rate”. Trading Economics. Приступљено 31. 7. 2013.
  32. 32,0 32,1 32,2 „Republic of Kosovo: Request for Stand-By Arrangement” (PDF). IMF. Приступљено 31. 7. 2013.
  33. ^ „Инвестиције на Косову”. Амбасада Републике Косово у Бриселу. Приступљено 31. 7. 2013.
  34. ^ „May finds Kosovo with 50% unemployed”. Economics Initiative for Kosovo. Приступљено 31. 7. 2013.
  35. ^ „Roma forced back to dire poverty, deprivation”. The Star. Приступљено 31. 7. 2013.
  36. ^ „Hungary to Take Control of Kosovo Airspace”. Balkan Insight. Приступљено 31. 7. 2013.
  37. ^ „Kosovo struggles to gain international recognition online”. Deutsche Welle. Приступљено 31. 7. 2013.
  38. ^ „О броју, именима и границама општина” (PDF). UNMIK. Приступљено 31. 7. 2013.
  39. ^ „Administrativna kancelarija Severne Mitrovice”. AKSM. Приступљено 31. 7. 2013.
  40. ^ „Ueb sajtet e komunave të Republikës Kosovës”. Министарство администрације РКС. Приступљено 31. 7. 2013.
  41. ^ „Kosovo”. City Population. Приступљено 31. 7. 2013.
  42. 42,0 42,1 42,2 42,3 „Crime and its impact on the Balkans and affected countries” (PDF). UNODC. март 2008. Приступљено 31. 7. 2013.
  43. ^ „Nato force 'feeds Kosovo sex trade'. Guardian. Приступљено 31. 7. 2013.
  44. ^ „Kosovo resumes clearing mined areas”. Associated Press. Приступљено 31. 7. 2013.
  45. ^ „Švercovano meso sa Kosova u beogradskim ćevabdžinicama”. Blic Online. Приступљено 31. 7. 2013.
  46. ^ „Srpsko-albanski šverc bataka”. B92. Приступљено 31. 7. 2013.
  47. ^ „Kosovo physicians accused of illegal organs removal racket”. Guardian. Приступљено 31. 7. 2013.
  48. ^ „Council Adopts Kosovo Organ Trafficking Resolution”. Balkan Insight. Приступљено 31. 7. 2013.

Спољашње везе

2008

2008 је била преступна година.

Fudbalska reprezentacija Kosova

Fudbalska reprezentacija Kosova (Albanski: Kombëtarja kosovare e futbollit) predstavlja samoproglašenu Republiku Kosovo u muškom fudbalu.

Reprezentacijom upravlja Fudbalski savez Kosova. Kosovo je član i FIFA i UEFA od maja 2016. godine.

Tim predvodi Bernard Challandes koji je preuzeo reprezentaciju Kosova u mart 2017 godine.

Pasoš Republike Kosovo

Pasoš Republike Kosovo (alb. Pasaporta e Kosovës) je putna isprava koja se izdaje građanima jednostrano proglašene i sporne Republike Kosovo. Isprava olakšava putovanja u inostranstvo a takođe služi kao dokaz o državljanstvu. Izdavanje pasoša je isključiva povlastica Ministarstva unutrašnjih poslova, s izuzetkom diplomatskih pasoša koje izdaje Ministastvo inostranih poslova Republike Kosovo. Kosovski pasoš ispunjava sve, od strane Organizacije međunarodnog civilnog vazduhoplovstva (ICAO), preporučene standarde za kompjuterski čitljive pasoše (kao što su veličina, tehnologija, bezbednost, raspored, itd.), ali kod zemlje/državljanstva RKS nije u okviru ISO 3166 i dakle nije sertifikovan od ICAO. Izgled pasoša je obelodanjen 14. marta 2008. Prvi pasoši izdati su 30. jula 2008. i sa 20. majom 2009, izdato je 300.000 pasoša. Vlada Republike Kosovo je najavila da će biometrijeske pasoše, saglasne međunarodnim standardima, izdati 2010. godine.Novi dizajn pasoša je tamno plave boje, sa grbom Republike Kosovo u sredini prednjih korica. Reč "Pasoš" je ispisana na koricama isprave na albanskom, srpskom i engleskom. Svi značajne informacije o identitetu nosioca su takođe odštampane na ovim jezicima. Za građane, koji su 18 ili više godina stari, pasoš važi 10 godina od datuma izdavanja.

Pre uvođenja novi nacionalnih pasoša, izdavane su putne isprave od strane administracije Ujedinjenih nacija sa vremenom važenja od maksimalno 2 godine. Te putne isprave, iako se više ne izdaju, ostaju u važnosti do njihovog datuma isteka.

Zastava Republike Kosovo

Zastava Republike Kosovo jedan je od kvazidržavnih simbola samoproglašene Republike Kosovo. Usvojila ju je 17. februara 2008. Skupština Republike Kosovo. Prema odredbama Ahtisarijevog plana, zastava nije smela sadržati boje nijedne nacionalne zajednice Kosova. Stoga ona, na plavoj pozadini koja podseća na zastavu Evropske unije, u sredini sadrži zlatnu kartu Kosova nad kojim je u luku postavljeno šest belih zvezda koje označavaju šest najvećih nacionalnih zajednica koje žive na Kosovu.

Iako je ta zastava ozvaničena, različite etničke zajednice koriste uglavnom svoje nacionalne simbole, pa Albanci koriste zastavu Albanije, a Srbi zastavu Srbije. Snage policije OUN, koje kontrolišu područje, koriste zastavu OUN. U junu 2007. raspisan je konkurs za zastavu, a njen konačan izgled je proglašen tek na zasedanju Skupštine Kosova 17. februara 2008.

Албанска национална армија

Албанска национална армија (АНА; алб. Armata Kombëtare Shqiptare - AKSh) је албанска терористичка организација, која има за циљ стварање Велике Албаније (према другим изворима — заштиту територијалног интегритета самопроглашене Републике Косово). Према Гарију Брехеру, под маском герилске борбе, АНА се бави кријумчарењем, трговином дрогом, трговином људима, етничким чишћењем и другим незаконитим радњама. Основана је у јулу 2001. године, а први пут се огласила 3. августа исте године.

Велика Албанија

Велика Албанија је иредентистички концепт земље за коју се сматра да чини националну домовину већини Албанца, заснован на данашњем или историјском присуству Албанаца на том подручју. Поред постојеће Републике Албанија, појам укључује области у саставу сусједних држава, и то: у Србији су то аутономна покрајина Косово и Метохија (самопроглашена Република Косово), јужни дио Јужне и источне Србије (међу Албанцима позната као Прешевска долина) и јужни дио Шумадије и западне Србије (међу Албанцима познат као Санџак), у Црној Гори јужни дио државе, у Грчкој њен сјеверозапад тј. окрузи Теспротија и Превеза, као и остатак територије која се некада налазила у саставу Јањинског вилајета (међу Албанцима област позната као Чамерија), као и западни дијелови Северне Македоније (међу Албанцима позната као Илирида).

Уједињење још ширег подручја у јединствену територију под албанском власти теоретски је био замишљен од стране Призренске лиге, организације из 19. вијека која је за циљ имала уједињење области насељене Албанцима у један аутономни Албански вилајет у саставу Османског царства. Међутим, концепт Велике Албаније, веће од Албаније унутар њених граница 1913. године, спроведен је само током италијанске и њемачке окупације Балкана током Другог свјетског рата.Идеја о уједињењу настала је након Лондонског мира 1913. године, када се отприлике половина територије и 40% становништва нашло изван новонастале државе, што Албанци гледају као неправду наметнуту од стране великих сила.

По извјештају Gallup Balkan Monitor из 2010. године, идеју Велике Албаније подржава већина Албанаца: у Албанији 63%, на Косову 81% и у Северној Македонији 53%, иако по истом извјештају већина Албанаца мислили да је мала вјероватноћа да ће то да се догоди.По извјештају Развојног програма ОУН-а, објављеном у марту 2007. године, само 2,5% Албанаца са Косово мисли да је уједињење са Албанијом најбоље рјешење за Косово. 96% испитаника је рекло да је за Косово најбоље да прогласи независност у садашњим границама.

Грб Републике Косово

Грб Републике Косово је званични хералдички симбол непризнате државе Републике Косово. Грб је усвојен 17. фебруара 2008. године, на дан једностраног проглашења независности ове територије.

Косово (вишезначна одредница)

Косово може бити:

Косово — област у Републици Србији, на Косову и Метохији

АП Косово и Метохија — аутономна покрајина Републике Србије, чији већи део територије контролишу власти самопроглашене Републике Косово

Република Косово — самопроглашена, делимично призната држава

Северно Косово — део Косова који делимично контролише Република Србија

Мало Косово

САП Косово — социјалистичка аутономна покрајина бивше Социјалистичке Републике Србије

Рудник Косово — насеље у општини Обилић, на Косову и Метохији, Република Србија

Косово — насеље у општини Македонски Брод, Република Северна Македонија

Косово Дабје — насеље у општини Делчево, Република Северна Македонија

Косово — књига Добрице Ћосића

Косово и Метохија

Косово и Метохија — скраћено КиМ (алб. Kosovа dhe Metohiа), званично Аутономна Покрајина Косово и Метохија — АПКиМ (алб. Krahina Autonome e Kosovës dhe Metohisë), понекад кратко Косово (алб. Kosova), или Космет (од Косово и Метохија), је аутономна покрајина у саставу Републике Србије. Под привременом је управом Организације уједињених нација, где су органи привремене управе под апсолутном доминацијом Албанаца једнострано прогласили независност као Република Косово коју је признао известан број држава. Косово и Метохија се граничи са Албанијом, Северном Македонијом, Црном Гором, док је њена административна линија према ужој Србији, под контролом УНМИК-а. Покрајина има око 1,7 милиона становника. Службени језици су српски и албански, а седиште администрације се налази у Приштини.

Од завршетка НАТО бомбардовање СРЈ 1999. године, Косово и Метохија се у складу са резолуцијом 1244 Савета безбедности ОУН налази под привременом администрацијом ОУН (УНМИК). Европска унија је 16. фебруара 2008. одлучила да покрене „Мисија владавине права Европске уније на Косову и Метохији — ЕУЛЕКС КОСОВО”, а 17. фебруара 2008. органи привремене самоуправе на Косову и Метохији, уз политичку и организациону подршку ЕУ и САД, донели су једнострану одлуку о проглашењу независности Косова и Метохије од Србије, што је чин против Устава Републике Србије. Србија је одбацила ову декларацију, а Генерална скупштина Организације уједињених нација је резолуцијом А/63/Л.2 усвојеном на предлог Србије 8. октобра 2008. захтевала саветодавно мишљење Међународног суда правде о њеној легалности. Независност Републике Косово признаје 99 од свеукупно 193 чланица Организације уједињених нација.

Косовске безбедносне снаге

Косовске безбедносне снаге (КБС; алб. Forca e Sigurisë së Kosovës = „Безбедносне снаге Косова“, енгл. Kosovo Security Force = „Косовске безбедносне снаге“) су званичне оружане снаге на Косову и Метохији и налазе се под контролом и командом КФОР-а и самопроглашене Републике Косово. Главни задаци косовских безбедносних снага су заштита цивилног становништва тј. трагање и спашавање, уклањање експлозивних направа, гашење пожара итд. Косовске безбедносне снаге су основане 21. јануара 2009. године из снага Косовског заштитног корпуса.

Косово према плану Мартија Ахтисарија има право на оружане снаге које су наоружане само лаким наоружањем и броје 2500 војника у активном саставу и 800 војника у резервном саставу.

Олимпијски комитет Косова

Олимпијски комитет Косова (ОКК) (алб. Komiteti Olimpik i Kosovës) је национални олимпијски комитет Косова. ОКК је постала пуноправна чланица Међународног олимпијског комитета 9. децембра 2014. године, после привременог признања крајем октобра.

Полиција Косова

Полиција Косова (алб. Policia e Kosovës, енгл. Kosovo Police) је орган јавне управе за спровођење закона на Косову и Метохији. Она је под контролом владе самопроглашене „Републике Косово”. Полиција је формирана 1999. године, након повлачења Војске Југославије и Полиције Републике Србије са Косова и Метохије и доласка међународних мировних снага, према Резолуцији 1244 Савета безбедности УН. Првобитно је била под контролом УНМИК-а, али је контролу над њом касније преузела привремена Влада Косова.

Попис становништва 2011. на Косову

Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. у самопроглашеној Републици Косово је први попис на Косову од када је прогласило независност. Одржан 1-15. априла 2011. године на основу Закона о попису становништва (Закон број 03/L-237) који је усвојила Скупштина Косова 2010. године. Организатор пописа су власти тзв. Републике Косово.

Рамуш Харадинај

Рамуш Харадинај (алб. Ramush Haradinaj; Глођане код Дечана, 3. јул 1968) косовски је политичар. Бивши је премијер самопроглашене Републике Косово и бивши вођа терористичке организације ОВК. Такође, раније је био премијер Владе Косова (од Србије незаконита влада на КиМ) од 2004. до 2005. године.

Харадинај је био оптужен пред Хашким трибуналом за ратне злочине током сукоба на Косову и Метохији. Хашки трибунал је 2008. донео ослобађајућу одлуку. 2016. године. Скупштина самопроглашене Република Косово 9. септембра 2016. године, изабрала га је, уз подршку Српске листе за премијера Косова, да би 19. јула 2019. године поднео оставку на тој фунцији..

Апелациону суд у Колмару 2017. је одбио захтев Србије за екстрадицију бившег вође терористичке ОВК Рамуша Харадинаја.

Скупштина Републике Косово

Скупштина Републике Косово (алб. Kuvendi i Republikës së Kosovës) законодавна је институција на територији Косова и Метохије под влашћу привремених органа самоуправе тзв. „Републике Косово“. Скупштина има 120 посланика, од чега се 100 бира непосредно на изборима док је 20 места резервисано за мањинске националне групе:

10 посланичких места за Србе

4 посланичких места за Роме, Ашкалије и Египћане

3 посланичких места за Бошњаке

2 посланичких места за Турке

1 посланичких места за Горанце

Списак непризнатих и дјелимично признатих држава

Одређени број политичких субјеката прогласио је независност и тражио дипломатско признање међународне заједнице као дејуре суверена држава, али оне нису универзално признате као такве. Ови субјекти често имају дефакто контролу над својом територијом. Неколико тавких субјеката је постојало у прошлости.

Постоје двије традиционалне доктрине које пружају индикације о томе како настају дејуре суверене државе. Декларативна теорија дефинише државу као страну у међународном праву уколико испуњава сљедеће услове, тј. да има:

Дефинисану теорију,

Стално становништво,

Владу и

Способност да ступи у односе са другим државама.Према декларативној теорији, државност субјекта је независна од признања од стране друге државе. Насупрот томе, конститутивна теорија дефинише државу као страну у међународном праву само ако је као такву признају друге државе које су већ чланице међународне заједнице.Квази државе се често позивају на једну или обје теорије како би легитимизовале своје тврдње о државности. На примјер, постоје субјекти који испуњавају декларативну теорију (са дефакто дјелимичном или потпуном контролом над претендованом територијом, владом и сталним становништвом), али њихову државност није признала ниједна друга држава. Непризнавање је често посљедица сукоба са другим држама које сматрају да су ти субјекти саставни дио њихове територије. У том случају, двије или више дјелимично признате државе могу имати претензије на исту област, док свака од њих дефакто контролише дио територије (случајеви Републике Кине и Народне Републике Кине, као и Републике Кореје и Демократске Републике Кореје). Субјекти које признају само мање државе обично се позивају на декларативну теорију како би легитимисали своје тврдње.

У многим ситуацијама, међународно непризнање настало је усљед присуства страних војних снага на територији спорној субјекта, чинећи тиме дефакто статус државе проблематичним. Међународна заједница може сматрати ово војном присуство превише наметљивим, сводећи субјекат на марионетску државу у којој ефективни суверенитет има страна сила. Историјски примјери су Манџукуо под патронатом Јапана и Словачка и Хрватска под патронатом Њемачке прије и током Другог свјетског рата. У слаучају Лоизидоу против Турске из 1996. године, Европски суд за људска права осудио је Турску због вршћења власти на територији Сјеверног Кипра.

Постојали су и субјекти који нису имали контролу над било којом територијом или нису јасно испуњавали услове декралативне теорије за државност, али их је најмање једна држава признала као дејуре суверени субјекат. Историјски то се дешавало у случајевима са Светом столицом (1870—1929), Естонијом, Литванијом и Летонијом (током постојања СССР) или у примјеру Државе Палестине у вријеме проглашења 1988. године. Малтешки витешки ред се тренутно налази у том положају. Погледајте списак влада у изгнанству за непризнате владе без контроле над територијом над којом полажу претензије.

Фудбалски савез Косова

Фудбалски савез Косова (ФСК) (алб. Federata e Futbollit e Kosovës (FFK)), је водеће спортско удружење самопроглашене Републике Косово које је задужено за организовање фудбалских такмичења са седиштем у Приштини. Организује седам фудбалских такмичења:

Суперлигу — прва лига (12 клубова)

Прву лигу — друга лига (16 клубова)

Другу лигу (2 групе) — трећа лига

Друга лига Север

Друга лига Југ

Супер лига - јуниори — прва лига

Прва лига - јуниори — друга лига

Косовски куп

Футсал

Химна Републике Косово

Европа (алб. Europa, енгл. Еurope) је национална химна самопроглашене Републике Косово. Химну је компоновао Менди Менђиђи. Као и код националних химни Шпаније, Босне и Херцеговине и Сан Марина, химна Косова нема званичне стихове, али за њу су написани незванични текстови. Химна је усвојена 11. јуна 2008. године, и била је специјално изабрана јер није садржала никакве референце за било коју етничку групу која живи у тој држави. Химна је била изабрана од стране парламента Косова, 72 посланика је гласало за, а 15 посланика против, а пети посланика било је уздржано..

Централноевропски уговор о слободној трговини

ЦЕФТА (енгл. Central European Free Trade Agreement, CEFTA) је трговински споразум између Албаније, Босне и Херцеговине, Северне Македоније, Молдавије, Србије, УНМИК-а у име Републике Косово и Црне Горе.

Бивше чланице су Пољска, Чешка Република, Словачка, Словенија, Мађарска и Хрватска које су постале чланице Европске уније.

ЦЕФТА-у су основали Пољска, Чехословачка и Мађарска 21. децембра 1992. у Кракову. Касније чланице су постале Словенија (1996), Румунија (1997), Бугарска (1998), Хрватска (2002) и Република Македонија (2006).

ЦЕФТА је споразум који данас дефинише јединствену зону слободне трговине у југоисточној Европи, иако име споразума описује споразум држава средње Европе.

Државе и територије у Европи
Суверене
државе
Зависне
територије
Непризнате
земље
Чланице ОУН
Посматрачи ОУН
Нису чланице ОУН

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.