Религија

Религија представља скуп културних система, система веровања, и погледа на свет који се односе на човека и његов однос према Богу и свету који га окружује. Религија има потребу да објасни порекло и смисао живота, човека и универзума.[3]

Праксе различитих религија могу садржати: проповеди, богослужење, приношење жртви, различите обреде, празнике, иницијације, начине сахрањивања покојника, склапања брака, медитације, музику, уметност, плес и друге аспекте људске културе. Међутим, постоје примери религија за које су неки или многи од ових аспеката веровања или пракси одсутни.

Појам религија настао је од латинског глагола religiere - повезати. Овај термин први пут је употребио Лактанције, хришћански филозоф, IV век, говорећи о вези човека са природом, другим бићима и Богом.

Постоје три основна приступа по којима се може посматрати религија као феномен. То су: субјективни, објективни и субјективно-објективни приступ.

Са становишта објективног приступа, религија се не може испитивати као свака друга појава.

Субјективни приступ захтева другачији приступ религији него осталим стварима.

По трећем ставу, сматра се да се не може порећи субјективно, ни објективно код религије, јер је она синтеза објективног и субјективног. У зависности од друштвено-политичке ситуације и идеологије, постоји више тумачења религије.

Религија је друштвена појава која подлеже одређеним законима настајања, развоја и нестајања. Религију можемо дефинисати и као духовну повезаност једне групе људи са неким вишим, светим бићем, односно Богом.

Већина религија подразумева учење које се односи на суштину, сврху и порекло свега постојећег. Такође, религија подразумева и одређене облике верских заједница, као и одређене обреде, ритуалне радње које се обављају на посвећеним местима, односно у одређеним институцијама (цркве, џамије, синагоге, храмови...).

Religije sveta
Најбројније религије света.[1][2]

Теорије и настанак религија

Religious syms
Разни религијски симболи

Први облици религије јављају се још у првобитној људској заједници као последица човековог схватања да се многе ствари у природи догађају и без његове воље и да он на те појаве не може утицати нити их контролирати. Такве појаве су нпр. суше, поплаве, муње, громови и слично. Тако је човјек сазнао о постојању виших сила, те су у његовом уму настали први облици „богова“ који су симболизовали јединствене моћи које владају човековим постојањем. Човек је настојао ове више силе умилостиви молитвама и жртвовањем.

Појам религија преузет је у европске језике из латинског. Римски писци изводили су реч 'религио' из глагола relegere: поновно читати, опет размишљати (јер о божанским стварима треба увек поновно размишљати) или из religare: привезати (јер релија веже људе с боговима и из ње следе обавезе према тим вишим силама) или из reeligere поновно узети, поновно изабрати (чиме је наглашен дубљи смисао вољне и чувствене повезаности с богом).[4][5] Римљани су испрва означавали изразом „религија“ само своју властиту: тачно испуњавање дужности наспрам виших сила признатих од римске државе. Славенска реч вера (старослав. věra) која донекле коинцидира у значењу с појмом религија изводи се из коријена *uer (авестијска var: веровати, држати истинитим, лат. verus: истинит, нем. wahr: истинит) и можда првотно значи приањање уз истину, избор између истине и неистине, добра и зла.

Током времена појам религија попримио је многа и различита значења и нема опћеприхваћене дефиниције религије.[6][7] Некима је она само врста осјећања (чувства, доживљавања) што не подлеже логичком ни моралном просуђивању. То је мистично осећање јединства с бесконачном стварношћу, доживљај бесконачности, осјећање апсолутне зависности, доживљај свега у свету као божјег дела, осјећање божанства у души, доживљај јединства с богом, сусрета с божанством, са светињом и слично.[8][9][10] За разлику од тога, мисли се да је религија особита свест и то имагинарни облик или ступањ свести о односу коначног духа према апсолутном духу, свест о својој истоветности с Апсолутом. Мисли се, такође, да је религија уједно и осјећање и свест, а да уз то још садржи богоштовне и обредне радње.

Религија је и покушај да се објасни порекло нечега што је необјашњиво на природан начин, затим покушај да се докучи порекло и сврха људског живота и света. Многи истичу присну везу морала и религије, а неки тврде да су морални мотиви оно најважније, па и једино важно, што религију чини религијом. Карактеристично је и гледиште да је религија жудња за немогућим, недостижним, непојмљивим, затим жеља за искључењем из свакидашњице и утонућем у блажено спокојство духа, у нирвану.

Различите одредбе религије означавају различите компоненте религиозности, не искључују се узајамно, него се допуњују и воде закључку да је религија један начин живота човека поред његовог световног или профаног живота. То је живот који је осећајима, мислима и делима усмерен према надособном, надљудском, сврхунаравном циљу, живот посвећен богу. Удвојеност живота на профани и религиозни доживљава се и схваћа као разлика, па и супротност, телесног и душевног живота, наравног и сврхунаравно усмереног, варљивог и правог, грешног и крепосног, пролазног и онога коиим се антиципира и заслужује вечни живот, затим као присутност вечног и апсолутног живота у временитом и релативном, као двојство идеалног и збиљског живота.

Религија се тумачи и као идеална (измаштана) компензација мањкавости стварног живота, као духовно одбацивање реалности и протест против животне беде. У неким религијама верници верују да је њихова религија сврхунаравног порекла, да је откривење или објава људима сврхунаравног бића, да је настала као чудесно надахнуће писаца светих списа. То је, заправо, још недиференцирана митска свест као водиља понашања, што је уједно ритуално-забавна игра, магија и уметничко-фантастична репродукција стварности. С развитком животног искуства и рационалне спознаје митска свест подлеже логичкој критици и логичкој преради, а из тога односа митоса и логоса настаје филозофија и филозофска рационализација митског вјеровања. Филозофија је од почетка у опозицији према митској религији, али се употребљава и за рационалистичку прераду и обрану верске објаве или откривења. Овом прерадом и обраном народна религија прераста у теолошку форму религије.

Прилагођивање филозофије религији не иде без прилагођивања религије филозофији. Један модерни резултат вековног настојања да се превлада дуализам објављене (верске) и пронађене (емпиријско-рационалне) истине јесте и теолошка секуларизација религије. Наиме, у теолошкој религији јавља се тежња ка демитологизацији верске објаве, да би пристајала данашњем човеку. При томе се напушта двојство наравног и трансцендентног света да би се, уместо тога, истакла разлика између два стања људског света: између овога што га имамо, пуног мржње и неправде, и будућег сретног (блаженог), када ће тријумфовати правда и љубав међу људима. Трансценденција у том новом контексту значи духовно надилажење датости или есхатолошки импулс света, чиме се модернистичка теологија приближава световним доктринама о радикалној промени стварности.

За религију су битна два веровања: вера у посмртни живот и вера у бога.[11] Мисли се да је чињеница људске смрти најважнија за опстанак религије. Најјачи људски страх, страх од смрти („смртни страх“ јесте врхунац страха), носи једнако снажну вољу да се не умре, а религија покушава да задовољи ту тежњу вером у загробни живот. Религијски појам смрти не значи крај особе, нестанак заувек, него значи границу између два начина живота, смртног и посмртног. Посмртна судбина особе је различито замишљена у разним религијама. Код Хомера је то тегобно животарење у „царству сене“. По једном хришћанском веровању, након смрти долази ускрснуће у поновни и вечни телесни живот особе. У оријенталним религијама верује се да је смрт једног тела пресељење душе у друго тело, како би се, на крају дуге одисеје кроз телесност, бесмртна душа смирила у споју с универзалним духом. Карактеристично је веровање да у часу смрти бесмртна душа напушта смртно тело и улази у вечно царство духа. Верске представе о смртном разлазу душе и тела и о самосталном животу личне душе сродне су детињастој вери прачовека да свако има свога тајанственог двојника. Тај „alter ego“, који чудесно савладава простор и време, приказивао се наивној свести као човечја сена, као одек гласа, као одраз лика „иза“ глатке површине; он је у сновима напуштао тело и одлазио којекуда, остављајући човека „као без душе“; боравио је у телу као дисање („душа“, „дух“ долази од „дувања“) и напуштао га с последњим издисајем. Двојник је, дакле, некад биће поред бића, а некад биће у бићу. Митске предоџбе о двојству особе прерасле су у теолошке појмове о двема супстанцијама, телесној и духовној, смртној и бесмртној.

Сувремена верска мисао, као и значајни верски мислиоци прошлости, не инзистира на дословном значењу традиционалних веровања у посмртни живот, него тражи неке смислене поруке у тим веровањима. Тако ускрснуће из мртвих, на начин Христовог ускрснућа, не треба схватити као фактички догађај, него као есхатолошки „догађај“; треба веровати да ће након живота у мржњи и неправди доћи владавина правде и љубави. Кад је реч о ускрснућу особе, то треба схватити да је особа „изнад смрти“, да нико нема права на њену смрт (као што, на пример, сама особа располаже животом и смрћу домаће животиње). У једном сличном настојању дошло се до појма тзв. партиципативне бесмртности. Она значи да смо бесмртни по суделовању у баштини човечанства и по томе што ћемо и сами бити баштињени. Када се у религији замишља да је прави људски живот онај посмртни и вечни, онда то значи да прави живот има особа која је стекла бесмртност у смртном животу, па живи упркос својој физичкој смрти. Она посмртно суделује у животу особа. Иначе, сама вечност у дословном и домишљеном значењу - тј. кад би време истекло, „стало“, нестало - била би бескрајно гора од најгоре временитости. Истакнуто је да душа у вечности не би ни сећањем на своју прошлост избегла потпуну апатију. (Понављање стотинама милијарди пута већ познатих епизода прошлости стварало би бескрајну досаду, а духовна активност гасила би се прогресивно чим би престала телесна активност.)

Из вере у загробни живот људи следи вера и невидљиво и вечно „царство сена“ или у наднаравни „други свет“, настањен тајанственим бићима што владају природним појавама и људским судбинама. То су надљудска бића с многоструко увећаним људским моћима, обоготворени људи или човеколики богови. Вера у мноштво богова замишља божанске односе и заједнице по моделу људских односа и заједница. Земаљској хијерархији одговара небеска хијерархија с једним врховним богом који подсећа на земаљског патријарха или монарха. Небески патријарх или монарх с временом постаје апсолутни небески владар и најзад остаје једини прави бог, с бројном свитом анђела и светаца, сличних дворским достојанственицима. Тако једнобожачка религија настаје из многобожачке религије.

Бог

Једини прави бог се различито замишља у разним монотеистичким религијама, али се већином сматра да је духовно биће које се може утеловити (инкарнација), да је вечан, да је творац света и да влада светом, да је свемоћан и свезнајући, затим да је особно биће (једна особа или јединство више особа) с највишом мером моралности (апсолутно праведан, апсолутно добар и др.). Обично се сматра да је бог врховно биће, највише биће, биће бића, бивство свега, порекло и сврха свега, оно што је највиши ступањ апстракције и генерализације. Најапстрактније и најопштенитије је најмање одређено, тј. неодређено је.

Постоји теолошко схваћање да богу припадају само негативне одредбе („негативна теологија“), тј. да не може се знати шта је бог, него само шта бог није. (Каже се, на пример, да бог није начињен, да је нестворен, нерођен, неизмеран, вечан тј. безвремен, непроменљив, неизрецив и сл.). Тиме је имплицирано да богу не пристају световне одредбе, да бог није то што је свет. Чим се истиче да је бог друкчији (distinctus) од света, реч је о односу бога и света.

Верски мислиоци од давнина траже рационалне доказе божје егзистенције. Особито су позната три тзв. класична доказа бога: онтолошки, космолошки и телеолошки. Верски и остали мислиоци су и оспорили све досадашње доказе бога. Једни мисле да се божја егзистенција уопште не може доказати, а други додају да бог и није егзистенција. Значајно је да се сви познати докази божје егзистенције изводе из егзистенције света. Сматра се да бог очитује своју божанску природу и себи и свету односећи се као божански субјект према свету-објекту, те да „бог без света није бог“. Прво одређење бога односом према свету дано је у веровању да је бог створитељ света. Према библијском миту о постанку света, бог-створитељ производи своје створење методично, по логичном редоследу, слично човечјој производњи. Свакој фази производње претходи замисао („реч“, логос, пројект, наум) произвођача која се затим опредмећује. Ту се бог открива као стваралачка „реч“, логос, смисленост света (промисао), тј. оно по чему је свет космос, а не хаос. Теолози одавно тумаче да божје стварање није једнократан и свршен чин, него вечни процес, што ће рећи да светски поредак („реч“, логос, космичка законитост) стално мора надвладавати бесмисленост (протуречност, хаос) у свету. Тако је бог оличење смислености, реда, законитости којом се свет брани да не пропадне у хаосу, нереду, бесмислу.

Створитељ је субјект према створењу-објекту. За богоштовље је карактеристична вера да је бог особа, те да је однос бога и човека лични однос, однос особа. Човек је сличан богу („слика и прилика божја“) тиме што је особа, тј. самосвесно слободно биће. Верује се да човечји дух потиче од бога, да је божански дар и састојак човека. Верује се, такође, да бог није само у човеку оно што човека чини особним бићем, него да је и особа изван и изнад људских особа. Божја особа је уједно иманентна и трансцендентна човечјој особи, бог је уједно иманенција и трансценденција света..[12] За митску религију је карактеристично веровање да божја „оностраност“ (трансценденција) према свету претходи божјој присутности у свету и у човеку (иманенцији). Међутим, ово чудно двојство божје особе изгледа сасвим обично кад се препозна као особно двојство једног оца породице или племенског поглавице или монарха. Pater familiae није само једна особа од које потичу његови потомци, у чијим жилама тече његова крв и чији се особни идентитет обилежава и његовим именом. Не припада он само њима као њихово одређење, него и они њему зато што припадају породице коју он особно представља. Он је личност и у њима и над њима, а култ предака је свакако елементарни вид богопоштовља или поштовања „бога-оца“. Споменуто двојство божје особе има световно значење и кад се проматра као чисто духовни однос бога и човека. Наиме, људско биће не долази на свет као особа. Оно постаје особа по рођењу, када стекне дух рода, тј. када овлада искуством претходних и затечених генерација (у виду усменог и писаног предања). Тако човечји род предаје обуком дух човеку, као што је бог удахнуо душу легендарном праоцу Адаму, тј. иманентни дух особе потиче од трансцендентног духа, од духа духова.

Спољашњи однос и дуализам бога и света у митској религији одавно је изазивао рационалистичку свест да га превлада монистичком рационализацијом религије. У резултатима тих настојања јављале су се трансформације теизма које су водиле религији без бога (у смислу једног сврхунаравног бића). Својевремено је деизам заговарао „религију ума“ у којој нема места сврхунаравним силама, чудесима и надумним догмама. Богу је остављена улога иницијалног импулса природног збивања, а након тога јединог божјег дела не остаје битна разлика између бога и природе. Панентеизам је учио да све почива и живи у богу који је променљив и непроменљив уједно, временит и вечан, мноштвен и један, актуалан и потенцијалан, контингентан и нужан, створен и створитељ, узрок и учинак, коначан и бесконачан, онај који уједно бивствује и постаје, а у свему томе је једнако савршен и свет. За разлику од ове непотпуне идентификације бога и света, пантеизам их изједначује у том смислу што учи да је свет у бити једнак богу, да су створитељ и стварање подударни, да бог и свет нису две одвојене реалности.

Бог је само име за смисленост света. Атеизам је порицање бога као ванског узрока света и утолико има за претпоставку теизам. То је „посљедњи ступањ теизма“ у виду „негативног признања бога“. Термин „атеизам“ се не употребљава једнозначно, тј. само у смислу „одсутности бога“. Некада су и хришћане називали атеистима зато што су одбацивали многобожачко веровање да је свет „пун богова“. У модерним струјама демитологизације традиционалног богоштовља напушта се појам бога као сврхонаравног особног бића. Протагонисти теологије „бог-је-мртав“ (Gott-ist- tot Theologie) увиђају да наша култура није више „трансценденталистичка“ ни „сакрална“, него „иманентистичка“ и „секуларна“, а таквој култури бог није нужан. Он је постао „ирелевантан“ и „мртав“ за модерни свет. Неки налазе атеизам и у еванђељима и закључују да је бог „умро у Исусу Христу“. Мисли се да је управо персонификација бога у виду сврхунаравне особе крива за „смрт“ бога у нашем времену. Прогнозира се да ће будуће хришћанство напустити сваку идеју о божјој владавини над човеком, јер бог није прво и највише биће у хијерархији бића. Он се не налази изван стварања и бивства, него је у њима. Предлаже се напуштање и самог термина „бог“, а да се уместо њега нађе други термин који би боље изражавао заповед љубави међу људима. Данас већ прелази у популарну свест појам бога као љубави (Deus caritas est). Љубав није једно биће нити једна егзистенција. Она је у бићима и међу бићима као начин њихова егзистирања. Она је „живот за друге“ или проегзистенција као прави (спасоносни) начин егзистенције бића. Кад се говори да је бог особа, онда се заправо исказује да особност има највишу вредност у структури света. Сви искази о богу морају се схватити као искази о највишој вредности особних (интерперсоналних) односа.

У назначеним теолошким секуларизацијама бога може се наслутити закључак да се иза тога најважнијег религијског појма крије овосветски садржај: то је увек неки принцип људског заједништва који се сматра нужним за опстанак људске индивидуе. Будући да увек има разлике између самог принципа и ступња његове остварености (неостварености), то је право (спасоносно) заједништво људи „с оне стране“ њиховог емпиријског живота у заједници. Тако је, на пример, старозаветни бог оличење моралне законитости („онострани“ законодавац) нужне за одржавање целине жидовског народа пред опасношћу од племенског сепаратизма и од вањских освајача. Зато је Јахве - бог веома љубоморан на друге богове и заповеда Жидовима да поштују само њега. Новозаветни Христ је оличење љубави као проегзистенције, тј. филантропског света „с оне стране“ етничких, социјалних и верских антагонизама међу људима. Када се иза имена „бог“ открије овосветско значење, тј. историјски облик генеричког бића човека, онда филозофирање о Богу прелази у испитивање овосветске зависности људског бића.

Подела религије

Постоје две врсте религија, политеистичке религије и монотеистичке религије.

За политеистичке религије (грчки: poli - више, много и theos - бог) карактеристично је веровање у више богова, различита божанства која владају различитим секторима природе и људског деловања. Политеизам је карактеристичан за старе, природне, паганске религије. Политеистичке религије су више ритуалне, обредне него теоријске. Политеистичке религије углавном не теже ширењу за разлику од монотеистичких. Најзначајније старе религије су биле политеистичке: египатска, старогрчка, римска, одинизам... Готово сви народи на тлу Европе су пре примања хришћанства исповедали разне паганске, природне, политеистичке религије. Данас су оне готово ишчезле, изузетак су хиндуизам и племенске религије на тлу Африке.

За монотеистичке религије (грчки: monos - један и theos - Бог) је карактеристично обожавање једног Бога, и то је основна разлика у односу на политеистичке религије. Друга битна разлика између политеистичких и монотеистичких религија је у томе што су политеистичке религије махом националне религије, док су монотеистичке религије наднационалне и универзалне (изузетак је јеврејска религија) и у начелу се не ограничавају на један клан, племе, народ или државу.

У свим монотеистичким религијама могу се наћи извесне заједничке карактеристике. Прва заједничка карактеристика је већ споменути универзални, наднационални карактер. Друга - све монотеистичке религије су откривене, а то значи да су их основали и утемељили пророци - религијски и морални реформатори којима се, сваком понаособ, открио, у духу приказао Бог. Трећа заједничка карактеристика - све монотеистичке религије су сотериолошке (грчки: soter - спасилац) што значи да је пророк у исто време и спасилац, избавитељ народа. Четврта заједничка карактеристика је противчулно, аскетско и асексуално становиште које заузимају све монотеистичке религије, стављајући духовно изнад материјалног и телесног, неке чак проглашавајући нагоне и страсти за зло. Управо ову страну религије оштро су критиковали многи атеистички филозофи и научници, међу којима су најпознатији Зигмунд Фројд и Фридрих Ниче. Најзад, све монотеистичке религије су есхатолошке (грчки eshaton - оно крајње) што значи да према овим религијама постоји крај света.

Монотеистичке религије су хришћанство, јудаизам, ислам, a дуалистичка религија је зороастризам.

Молитва

Молитва је успостављање односа с обликом духовнога бића и претпоставља постојање трансценденталне силе која човека надилази у сваком погледу, с којом он може ступити у комуникацију. Но, код примитивног и површног поимања религије, посебно код природних народа, постоји опасност да човек своје жеље сматра мерилом божанске снаге. Молити значи разговарати с духовним бићем и задржавати се с њим, износити своја размишљања и осећаје и слично.

Жртва

Жртва је посебан облик религиозног очитовања односа према Богу или божанству у контексту приношења дара. Дар је у најчистијем облику израз љубави, која укључује њезино узвраћање. Код примитивних облика жртвовања човек може веровати да Бога може присвојити за себе, поткупити, као што је могуће код људи. Уместо жртвовања Богу човек може пред људима славити своју величину.

Смисао жртвовања на неки начин састоји се у томе да изрази човекову спремност да Богу/божанству дарује нешто што је њему посебно важно, свето, као залог отворености према другој, божанској стварности и захвалности за властито постојање среће.

Свако удаљавање од аутентичног појма жртве као сусрета с Богом, и то особним, претвара то жртвовање у магијске чини, које губе страхопоштовање и пред Богом и пред човеком, што у неким примитивним народима води до жртвовања човека.

Референце

  1. ^ Association 2005, стр. 119.
  2. ^ „The Global Religious Landscape”. Приступљено 18. 12. 2012.
  3. ^ Geertz 1993, стр. 87–125.
  4. ^ In The Pagan Christ: Recovering the Lost Light. Toronto. Thomas Allen. 2004. ISBN 978-0-88762-145-1.
  5. ^ In The Power of Myth, with Bill Moyers, ed. Betty Sue Flowers, New York. Anchor Books.1991. ISBN 978-0-385-41886-7.
  6. ^ Morreall, John; Sonn, Tamara (2013). „Myth 1: All Societies Have Religions”. 50 Great Myths of Religion. Wiley-Blackwell. стр. 12—17. ISBN 9780470673508.
  7. ^ Nongbri, Brent (2013). Before Religion: A History of a Modern Concept. Yale University Press. ISBN 978-0-300-15416-0.
  8. ^ James 1902, стр. 31.
  9. ^ Durkheim 1915.
  10. ^ Tillich 1957, стр. 1.
  11. ^ Faith and Reason by James Swindal, in the Internet Encyclopeda of Philosophy.
  12. ^ James, Paul & Mandaville, Peter (2010). Globalization and Culture, Vol. 2: Globalizing Religions. London: Sage Publications.

Литература

  • Nongbri, Brent (2013). Before Religion: A History of a Modern Concept. Yale University Press. ISBN 978-0-300-15416-0.
  • Morreall, John; Sonn, Tamara (2013). „Myth 1: All Societies Have Religions”. 50 Great Myths of Religion. Wiley-Blackwell. стр. 12—17. ISBN 9780470673508.
  • Saint Augustine. The Confessions of Saint Augustine (John K. Ryan translator); Image. 1960. ISBN 978-0-385-02955-1.
  • Lao Tzu; Tao Te Ching (Victor H. Mair translator); Bantam (1998).
  • The Holy Bible, King James Version; New American Library (1974).
  • The Koran; Penguin. 2000. ISBN 978-0-14-044558-9.
  • The Origin of Live & Death, African Creation Myths; Heinemann (1966).
  • Poems of Heaven and Hell from Ancient Mesopotamia; Penguin (1971).
  • Selected Work Marcus Tullius Cicero
  • United States Constitution
  • Barzilai, Gad; Law and Religion; The International Library of Essays in Law and Society; Ashgate. 2007. ISBN 978-0-7546-2494-3.
  • Borg, J. (2003), „The Serotonin System and Spiritual Experiences”, American Journal of Psychiatry, 160: 1965—1969, PMID 14594742, doi:10.1176/appi.ajp.160.11.1965
  • Brodd, Jefferey (2003). World Religions. Winona, MN: Saint Mary's Press. ISBN 978-0-88489-725-5.
  • Yves Coppens, Origines de l'homme - De la matière à la conscience, De Vive Voix, Paris, 2010
  • Yves Coppens, La preistoria dell'uomo, Jaca Book, Milano, 2011
  • Descartes, René. Meditations on First Philosophy; Bobbs-Merril. 1960. ISBN 978-0-672-60191-0.
  • Dow, James W. (2007), A Scientific Definition of Religion
  • Durant, Will (& Ariel (uncredited)). Our Oriental Heritage; MJF Books. 1997. ISBN 978-1-56731-012-2.
  • Durant, Will (& Ariel (uncredited)); Caesar and Christ; MJF Books. 1994. ISBN 978-1-56731-014-6.
  • Durant, Will (& Ariel (uncredited)). The Age of Faith; Simon & Schuster. 1980. ISBN 978-0-671-01200-7.
  • Durkheim, Emile (1915). The Elementary Forms of the Religious Life. London: George Allen & Unwin.
  • Geertz, Clifford (1993). „Religion as a cultural system”. The interpretation of cultures: selected essays, Geertz, Clifford. London: Fontana Press. стр. 87—125.
  • Marija Gimbutas 1989. The Language of the Goddess. Thames and Hudson New York
  • Gonick, Larry. The Cartoon History of the Universe; Doubleday, vol. 1. 1978. ISBN 978-0-385-26520-1. vol. II. 1994. ISBN 978-0-385-42093-8. W. W. Norton, vol. III. 2002. ISBN 978-0-393-05184-1.
  • Haisch, Bernard The God Theory: Universes, Zero-point Fields, and What's Behind It All—discussion of science vs. religion (Preface), Red Wheel/Weiser. 2006. ISBN 978-1-57863-374-6.
  • James, William (1902). The Varieties of Religious Experience. A Study in Human Nature. Longmans, Green, and Co.
  • Khanbaghi, A., The Fire, the Star and the Cross: Minority Religions in Medieval and Early Modern Iran (IB Tauris; 2006) 268 pages. Social, political and cultural history of religious minorities in Iran, c. 226-1722 AD.
  • King, Winston, Religion [First Edition]. In: Encyclopedia of Religion. Ed. Lindsay Jones. Vol. 11. 2nd ed. Detroit: Macmillan Reference USA, 2005. p7692-7701.
  • Korotayev, Andrey. World Religions and Social Evolution of the Old World Oikumene Civilizations: A Cross-cultural Perspective, Lewiston, NY. Edwin Mellen Press.2004. ISBN 978-0-7734-6310-3.
  • Lynn, Richard; Harvey, John; Nyborg, Helmuth (2009). „Average intelligence predicts atheism rates across 137 nations”. Intelligence. 37: 11—15. doi:10.1016/j.intell.2008.03.004. Приступљено 25. 05. 2015.
  • McKinnon, Andrew M. (2002), "Sociological Definitions, Language Games and the 'Essence' of Religion". Method & theory in the study of religion, vol 14, no. 1. pp. 61–83.
  • Marx, Karl; "Introduction to A Contribution to the Critique of Hegel's Philosophy of Right", Deutsch-Französische Jahrbücher, (1844).
  • Palmer, Spencer J., et al. Religions of the World: a Latter-day Saint [Mormon] View. 2nd general ed., tev. and enl. Provo, Utah: Brigham Young University, xv, 294 p., ill. 1997. ISBN 978-0-8425-2350-9.
  • Pals, Daniel L. (2006), Eight Theories of Religion, Oxford University Press
  • Ramsay, Michael, Abp. Beyond Religion? Cincinnati, Ohio: Forward Movement Publications, (cop. 1964).
  • Saler, Benson; "Conceptualizing Religion: Immanent Anthropologists, Transcendent Natives, and Unbounded Categories". 1990. ISBN 978-1-57181-219-3.
  • Schuon, Frithjof. The Transcendent Unity of Religions, in series, Quest Books. 2nd Quest ... rev. ed. Wheaton, Ill.: Theosophical Publishing House, cop. 1984. xxxiv, 173. 1993. ISBN 978-0-8356-0587-8.
  • Smith, Wilfred Cantwell (1962), The Meaning and End of Religion
  • Stausberg, Michael (2009), Contemporary Theories of religion, Routledge
  • Tillich, Paul (1957). Dynamics of faith.
  • Wallace, Anthony F. C. 1966. Religion: An Anthropological View. New York: Random House. (p. 62-66)
  • The World Almanac (annual). World Almanac Books.ISBN 978-0-88687-964-8.
  • The World Almanac (for numbers of adherents of various religions), 2005
  • James, Paul & Mandaville, Peter (2010). Globalization and Culture, Vol. 2: Globalizing Religions. London: Sage Publications.
  • Noss, John B.. Man's Religions, 6th ed.; Macmillan Publishing Co. N.B.: The first ed. appeared in 1949. 1980. ISBN 978-0-02-388430-6.

Спољашње везе

19. век

19. век је почео 1. јануара 1801. и завршио се 31. децембра 1900.

Čudo

Čudo je, prema mnogim religijama, božija intervencija pri kojoj su uobičajeni zakoni prirode nadjačani, spriječeni ili promijenjeni. Izvan vjerskog konteksta, čudo označava događaj, koji se (barem na prvi pogled) ne može objasniti naukom.

Јудаизам

Јудаизам (од латинског Iudaismus, изведено из грчког Ἰουδαϊσμός [Ioudaïsmós], оригинално од хебрејског יהודה [Yehudah] = „Јудеја“; у хебрејском יהדות [Yahadut], препознатљиве карактеристике јудејског народа) је античка монотеистичка аврамска религија, са Тором као својим фундаменталним текстом (која је део већег текста познатог као Танах или Хибру Библија), и суплементарном оралном традицијом представљеном у виду каснијих текстова, као што су Мидраш и Талмуд. Јудаизам обухвата религију, филозофију, културу и начин живота јеврејског народа. Религиозни Јевреји сматрају да је јудаизам израз заветног односа који је Бог успоставио са децом Израела. Са од 14,5 до 17,4 милиона припадника широм света, Јудаизам је десета по величини религија у свету.

Јудаизам обухвата широку колекцију текстова, пракси, теолошких позиција, и облика организације. У оквиру Јудаизма постоји мноштво праваца, већина којих је проистекла из Талмудског јудаизма, који сматра да је Бог открио своје законе и заповести Мојсију на планини Синају у облику писане и оралне Торе. Историјски, ову тврдњу су оспоравале разне групе као што су Садукеји и представници хеленистичког јудаизма током периода другог храма; Караити и Шобети током раног и касног средњевековног периода; као и сегменти модерних неортодоксних деноминација. Модерне гране јудаизма, као што је хуманистички јудаизам могу да буду нетеистичке. У данашње време су највећи јеврејски религиозни покрети: ортодоксни јудаизам (харедни јудаизам и модерни ортодоксни јудаизам), конзервативни јудаизам и реформистички јудаизам. Главни извори разлика између ових група су њихови приступи јеврејском закону, ауторитету рабинске традиције, и значају државе Израела. Ортодоксни јудаизам тврди да су Тора и јеврејски закон божанског порекла, вечни и непроменљиви, и да их треба строго следити. Конзервативни и реформистички јудаизам су либералнији. Позиција конзнервативног јудаизма је да генерално промовише „традиционалније“ интерпретације захтева јудаизма него реформистички јудаизам. Типична реформистичка позиција је да се јеврејски закон треба сматрати општим сетом смерница, пре него сетом ограничења и обавезе чије поштовање је обавезно за све Јевреје. Историјски, специјални судови су спроводили јеврејски закон. У данашње време, ти судови још увек постоје, мада је практиковање јудаизма углавном добровољно. Ауторитет у погледу теолошких и правних питања не припада једној особи или организацији, него су то свети текстови и рабини и учењаци који их интерпретирају.Историја јудаизма обухвата више од 3.000 година. Јудаизам вуче своје корене као структурирана религија са Средњег истока из бронзаног доба. Јудаизам се сматра једном од најстаријих монотеистичких религија. Хебреји и Израелити су називани „Јеврејима“ већ у каснијим књигама Танаха, као што је књига о Јестири, при чему је термин Јевреји заменио назив „деца Израела“. Јудаистички текстови, традиције и вредности су снажно утицали на касније аврамске религије, укључујући хришћанство, ислам и бахаи веру. Многи аспекти јудаизма су исто тако директно или индиректно утицали на световну западну етику и грађанско право.Јевреји су етнорелигиозна група која обухвата оне који су рођени као Јевреји и оне који су преобраћени у јеврејску веру. Године 2015, јеврејска популација у свету је процењена на око 14,3 милиона, или око 0,2% укупне светске популације. Око 43% свих Јевреја борави у Израелу и око 43% живи у Сједињеним Државама и Канади, док најваћи део остатка популације живи у Европи. Остале мањинске групе су расуте широм Јужне Амероке, Азије, Африке, и Аустралије.

Јужни Словени

Јужни Словени су група словенских народа који су се настанили на Балкану (јужно од Саве и Дунава), у Панонској низији (северно од Саве и Дунава) и на источним Алпима. Државе у којима Јужни Словени чине већину становништва су Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора, Северна Македонија и Бугарска.

Бахаи вера

Бахаи вера или бахаизам је монотеистичка, синкретичка и мисионарска религија настала у Ирану у 19. веку, која преузима елементе других светских религија и тежи ка стварању једне универзалне неполитичке светске заједнице. Као и остале откривене религије, бахаизам трага за Богом, откривењем у вери и моралом у људском животу. Бахајци верују у једног, персоналног, вечног, једноставног, свемоћног, свезнајућег, свеприсутног, бестелесног и савршено морално доброг Бога, који је Створитељ и Сведржитељ универзума и чија је суштина несазнатљива. Они прихватају све Божије посланике, почев од Кришне (утемељивач хиндуизма), па преко Аврама и Мојсија (утемељивачи јудаизма), Заратустре (утемељивач зороастризма), Буде (утемељивач будизма), Конфучија (утемељивач конфучијанства), Лао Цеа (утемељивач таоизма), Исуса (утемељивач хришћанства), Мухамеда (утемељивач ислама) и Гуруа Нанака (утемељивач сикизма), све до својих посланика Баба и Бахаулаха. За бахајце су сви Божији посланици равноправни. Сматрају да су све светске религије потекле од истог Бога, да су у међусобној хармонији и да носе исту поруку љубави, мира, ненасиља, толеранције, праштања, милосрђа, скромности, једнакости и правичности. Њихове међусобне разлике у теолошким догмама приписују накнадним погрешним интерпретацијама и кривотворењима речи Божијих посланика од стране верских вођа, а разлике у морално-правним нормама које прописују различитим потребама историјског и цивилизацијског тренутка у којима је Божија објава долазила (с обзиром на бахајско веровање о перманентном и прогресивном откривењу) и различитим доминантним традицијама поднебља, културе и времена у којима су настајале. Не верују ни у Божију тројичност, ни у инкарнације Бога (Исуса сматрају човеком и Божијим послаником, а не Богом, „Божијим Сином“ или „Богочовеком“; такође, Кришну и Буду не сматрају божанским инкарнацијама, већ људима). Не верују у анђеле, демоне или светитеље; немају ни свештенство, ни неке посебне ритуале, осим што обављају заједничку молитву првог дана у месецу и посте деветнаест дана у марту. Њихова година се састоји од деветнаест месеци, од којих сваки има деветнаест дана. Имају девет празника у години, који укључују значајне датуме из живота Баба и Бахаулаха, као и Бахаи Нову годину, током којих се бахајцима препоручује да не иду на посао, у школу и на факултет.

Бахајска теологија говори о три јединства: јединство Божије (монотеизам), јединство Његових посланика и откривења (синкретизам) и јединство човечанства (неполитички глобализам). Ова три начела имају значајан утицај на теолошка, морална и друштвена учења ове религије. Бахајци се залажу за свеопшти мир, расну, етничку и социјалну једнакост, мултикултурализам, верску толеранцију и пацифизам.

Религија је, како је виде бахајци, сталан процес унапређења и образовања људи од стране Бога, преко Његових посланика. Бахаулах се сматра за најскоријег, али не и последњег Божијег посланика. Он је објавио да је његова главна мисија да положи духовне основе за нову свеопшту цивилизацију мира и хармоније међу људима, чији настанак бахајци очекују.

Званични сибол бахаизма је петокрака звезда, мада је деветокрака много чешће у употреби. Често се користи и арапском калиграфијом исписано име „Баха“ (досл. „слава“).

Будизам

Будизам (санскрт: Buddha Śãsana — Будино учење) јест филозофија и нетеистичка религија настала на северу Индије у 6. веку п. н. е.

Оснивач будизма је Сидарта Гаутама, по чијој духовној титули, Буда (будни), је учење добило име. Циљ Будиног учења је пробуђење, односно ослобођење ума напуштањем мржње, жеђи и незнања, и достизање нирване, стања највеће среће и окончања патње. Тренинг којим се ово постиже је племенити осмоструки пут. Неки у ствари сматрају индијског цара Ашоку утемељитељем будизма као религије, пар векова након Буде који је утемељио филозофију.Будизам се током 45 година Будиног подучавања и вековима после његове смрти проширио индијским подконтинентом, а потом и централном, јужном, источном и југоисточном Азијом. Иако се будизам често доживљава као аполитична религија, одувек је вршио знатан политички утицај на државе у којима је присутан. Често се наводи да историја будизма, за разлику од других религија, не познаје погроме, инквизиције, религијске ратове, лов на јеретике и спаљивање људи и књига у име одбране догме. Почетком 20. века будизам стиже у Европу и Америку.

Будиста највише има (приближно у милионима) у: Кини (укључујући Тибет) (102), Јапану (89,5), Тајланду (55,5), Вијетнаму (49,7), Мјанмару (41,6), Сри Ланки (12,5), Јужној Кореји (10,9), Тајвану (9,2), Камбоџи (9,1) и Индији (7). Процењује се да у свету има између 350 и 500 милиона будиста, што будизам чини једном од великих светских религија. У неким земљама југоисточне Азије, будизам је и данас државна вера.Будизам се данас може поделити у три велике гране: теравада, махајана и вађрајана. Процењује се да од целокупне популације од 324 милиона будиста следбеници махајане чине 56 процената, тераваде 38 процената, а тантричког, односно тибетанског будизма 6 процената.

Вера

Вера (ијек. вјера) означава уверење у истинитост неке тврдње без њене провере, односно без логичког расуђивања и закључивања.

У свакодневном животу, човек функционише верујући у многе ствари, идеје, људе, и разне вероватне или невероватне догађаје. У теологији, под вером се обично мисли на веру у Бога.

Зороастризам

Зороастризам или заратустризам (перс. آيين زرتشت; изговор: A'in-e Zærtosht; транскрипција: Аине Зертошт) је религија заснована на учењима пророка Заратуштре, и важи за вероватно најстарију дуалистичку религију. Била је то доминантна религија у Персији до 7. века. Врхунац је доживела у доба Сасанидске династије. Такође се назива маздаизам, култ мудрости.

Ислам

Ислам (арап. إسلام) је монотеистичка религија која потиче од учења Мухамеда из 7. века. Заснива се на вери у једног Бога (Алах), изабраност Мухамеда за божијег посланика, предодређеност људске судбине, награду за добра дела и казну за лоша, судњи дан и васкрсење мртвих. Постулати ислама објављени су у Хадисима одн. Збиркама исламских књига, а у сам темељ ислама спада и света књига Куран. Куран је писан на арапском језику и садржи 114 сура (поглавља). Куран је збирка откровења који су искључиво од Свевишњег Бога и представља искључиво Божију реч. Та посланица је Мухамеду преношена преко анђела Гаврила (арап: мелека Џибрила). Он је у пустињској пећини волео да се осамљује и размишља о Створитељу читавог света и свих бића и сила. Њему тада једном приликом силази са небеса анђео Гаврило и приказује му се у лику анђела и налаже му одмах да учи у име Господара свих светова који ствара...

Следбеници ислама се називају муслимани, „они који се потчињавају“ Божјој вољи. У свету има преко 2 милијарди муслимана, што чини ислам другом највећом религијом после хришћанства Основне обавезе сваког муслимана су вера у једног Бога (Алаха) и Мухамеда као његовог посланика, молитва пет пута дневно, пост у месецу Рамазану, давање милостиње и хаџилук (ходочашће у Меку) бар једном у животу. Готово сви муслимани припадају једној од две главне исламске групе: сунитима (80%) или шиитима (20%). Ислам је преовлађујућа религија на Средњем истоку, као и многим државама Африке и Азије. Муслиманске заједнице постоје такође у Србији и земљама Балкана.

Катар

Катар (арап. Qaṭar قطر; IPA: /ˈqɑtˤɑr/, лок. верн.: /ɡɪtˤɑr/), званично Држава Катар (арап. Dawlat Qaṭar دولة قطر), емират је на Блиском истоку који се налази на малом Катарском полуострву које је део већег Арабијског полуострва. Граничи са Саудијском Арабијом на југу; иначе, Персијски залив окружује ову земљу.

По државном уређењу Катар је апсолутна монархија — емират. Главни град је Доха.

У последњих век и по политиком Катара доминира породица Тани из које потиче и садашњи емир. Након краја британског протектората 1971. године, земља се није придружила Уједињеним Арапским Емиратима, одабравши уместо тога потпуну независност.

Најзаступљенија религија у Катару је ислам. Арапски односно његов локални дијалект је језик већине становништва. Велик број становника су страни држављани на раду у индустрији нафте.

Привредом Катара доминира нафтна индустрија. Приходи од продаје нафте омогућили су повећање животног стандарда и увођење социјалне државе налик на оне у Европи. БДП је 2014. године био 145.894 америчка долара по глави становника, мерено по ППП-у, седам пута више него пре 11 година.

Катар је седиште познате арапске ТВ станице Ал Џазира. У последње време земља се убрзано демократизује. Локални избори одржани су први пут 1999, а избори за законодавну скупштину предвиђени су за 2016. годину.

Конверзија (религија)

Преверавање, односно верско преобраћивање или верска конверзија означава прелазак појединаца или група из једне у другу веру, односно религију (на пример - из хришћанства у ислам или обрнуто, из ислама у хришћанство). Током историје, верска преобраћивања су вршена уз употребу различитих средстава, од мирољубивог проповедања, до принудног или присилног преверавања.

У раздобљу између 6. и 9. века на просторима југоисточне Европе спроведено је преверавање Јужних Словена путем њиховог превођења из старе словенске вере у хришћанску веру. У раздобљу између 14. и 20. века у деловима југоисточне Европе по влашћу Османског царства спровођено је преверавање хришћана путем преобраћивања у ислам.

Један од најпознатијих случајева појединачног преверавања у историји српског народа догодио се 1902. године, када је бивша српска краљица Наталија Обреновић добровољно прешла из православне у римокатоличку веру. Током Другог светског рата, на подручју Независне Државе Хрватске је од 1941. до 1945. године спроведено масовно преверавање православних Срба путем принудног и насилног преобраћивања у римокатоличку веру.

Култ

Под појмом култ се подразумевају учења или мистични, религиозни атрибути који се придају неким стварима, људима или животињама. Култови не морају бити религиозни, али када појам употребљавају власти и црква најчешће се односи на њих.

Луизијана

Луизијана (енгл. Louisiana; франц. Louisiane; фран. креол. Lwizyàn), савезна је држава на југу САД. По површини је на 31. а по броју становника на 25. месту међу савезним државама САД. Главни град је Батон Руж а највећи је Њу Орлеанс. Луизијана је једина савезна држава САД подељена на жупе, које су еквиваленти окрузима.

Значајан део Луизијане покривен је седименатима које је донео Мисисипи, стварајући огромне делте и широке области мочвара уз обалу. Оне су богате разноврсним биљним и животињским врстама; карактеристичне примери су птице као што је ибис и бела чапља. Такође, присутне су многобројне врсте жаба, и рибе као што је јесетра и веслокљунка. На већој надморској висини налазе се велике површине под шумама бора и саване. Тамо се налази изузетно велики број разноврсних биљака, међу којима су и бројне врсте орхидеја и биљака месождерки.Добар део урбаног подручја Луизијане карактерише мултикултурно и вишејезичко наслеђе. Разлог томе је јак утицај француске, шпанске, индијанске, и афричке културе у 18. веку. Пре него што су САД купиле ову област, садашња држава Луизијана била је и шпанска и француска колонија. Ту треба додати и довођење великог броја робова из западне Африке у 18. веку. Након Америчког грађанског рата, Американци англосаксонског порекла су подстицали англизацију, те је 1915. енглески језик постао једини службени језик у Луизијани.

Митологија

Митологија се односи на различите начине прикупљене митова групе људи или на студирање таквих митова. Митови су приче које људи казују ради објашњавања природе, историје, и обичаја.

Мит је карактеристика сваке културе. Многи извори митова су предложени, од персонификације природе или перфонификације природних појава, до истинитих или хиперболичних виђења историјских догађаја до објашњења постојећих ритуала. Културе колективне митологије помажу у преношењу припадности, заједничких и религијских искуства, модела понашања и моралних и практичних лекција.

Изучавање митова је почело у древној историји. Ривалне класе грчких митова по Евхемеру, Платону и Салустијусу су развијене посредством неоплатониста и касније су их оживели ренесансни митографи. Компаративна митологија 19. века је реинтерпретирала мит као примитивног и неуспешног супарника науке (Тајлор), „болест језика“ (Милер), или погрешно тумачење магијског ритуала (Фрејзер).

Недавни приступи често посматрају митове као манифестације психолошких, културних или друштвених истина, а не као нетачна историјска гледишта.

Обожавање

Обожавање је чин религијске посвећености (девоције) углавном усмерене према божанству. Чин обожавања се може изводити индивидуално, или у неформалној или формалној групи, или преко одређеног вође. Такви чинови су и штовање на разне начине (један је заједничка молитва у некој форми, нпр. намаз).Обожавати означава чињење молитве или одређене врсте обреда божанству, али и сматрање чега идолом и/или култом; представља синоним речи богослужје и клањање. Сва ова значења термина се своде на једно: дизање ентитета који се разматра на степен божанства од свега оног што се уопштено сматра божанством — осећањима, речју тј. делом.У савременом друштву и социологији, неки аутори коментаришу начине на које људи више не обожавају препозната божанства него и (или уместо тога) обожавају потрошачке брендове, спортске тимове и друге људе (селебретије / познате личности). Социологија стога проширује овај аргумент да би се сугерисало да је ван религије обожавање процес у којем друштво обожава себе, као облик самовалоризације (самовредновања) и самоочувања. У муслиманском свету, реч обожавање (у дословном контексту обожавања) забрањено је користити ако се односи на неки објекат или радњу а не искључиво на Алаха.

Паганизам

Паганизам, паганство и јазичество представља појмове који се користе да означе политеистичке древне и савремене религије. Овај термин су први пут користили у четвртом веку рани хришћани за популације Римског царства које су практиковале политеизам, било зато што су били у већој мери рурални и провинцијални у односу на хришћанску популацију, или зато што они нису били војници Христа. Алтернативни термини у хришћанским текстовима за исту групу су хелени, гентили и незнабошци.Паганин и паганизам су били пежоративни термини за политеистичке групе, који имплицирају њехову инфериорност. Паганизам је широко конотиран као „религија сељаштва”, и током већег дела своје историје је био погрдан термин. Током и након средњег века, паганин је пежоративни термин који се користио за било коју неаврамску или непознату религију, и термин који претпоставља веровање у лажне богове.Много је научних расправа о пореклу термина паганин. У 19. веку, паганизам је усвојен као самоописни термин од стране чланова разних уметничких група инспирисаних древним светом. У 20. веку самоописно су га примењивали практичари модерног паганизма, неопаганских покрета и политеистички реконструкционисти. Модерне паганске традиције често инкорпорирају веровања или праксе, као што је богослужење природе, која се разликују од оних у највећим светским религијама.Савремено познавање старих паганских религија долази из више извора, укључујући антрополошке истраживачке податке, доказе археолошких артефаката, и историјске приказе древних писаца о културама које су биле познате у време класичне антике. Форме ових религија, под утицајем разних историјских паганских веровања премодерне Европе, данас постоје и познате су као савремени или модерни паганизам, који се назива и неопаганизам.Док већина паганских религија изражава поглед на свет који је пантеистички, политеистички или анимистички, постоје и монотеистички пагани.

Римска религија

Римска религија је постојала у античком Риму. Била је главна религија до 4. века, када ју је потиснуло хришћанство.

Сматра се да се римска религија и митологија може поделити на два дела: рана митологија је култна и врло се разликује од грчке митологије, док се у каснијем периоду римска митологија наслања на грчку и етрурску тако што од њих преузима богове којима даје своја, латинизована, имена. По осам римских божанстава названо је осам планета Сунчевог система: Меркур (гласник богова), Венера (богиња љубави), Марс (бог рата), Јупитер (врховни бог), Сатурн (Јупитеров отац), Уран (Сатурнов отац), Нептун (бог мора) и Плутон (бог подземља).

(Напомена: Ова табела приказује само главна римска божанства и њима одговарајуће грчке пандане.)

Фаон, бог поља и заштитник стада.Римљани су поштовали и многа божанства покорених народа. Нека од најпознатијих јесу: Јанус (бог врата и времена, некада врховни бог, пре Јупитера), Митра (бог рата и победе из Персије), Фортуна (богиња среће), Кибела (велика мајка из Фригије, мајка свих богова и људи), Флора (богиња пролећа и цвећа), Изида (богиња цивилизације из Египта), Помона (богиња плодова, бербе и обиља), Епона (богиња коња из Галије), Белона (богиња битке и крвопролића), Рома (персонификација и заштитница града Рима), Квија (богиња мира, спокоја и одмора), Силван (бог шума), Либер и Либера (божанства пољопривреде и виноградарства), Квирин (бог моћи и власти, реинкарнација Ромула), лари (божанства дома и окућнице, бринули су о породици), пенати (божанства породице, радости и благостања), Фидес (богиња дате речи и заклетве), Хонос (бог части и славе), Јустиција (богиња правде), Сатурн (божанство усева преузето од Етрураца), и др.

Стара словенска вера

Стара словенска вера означава народну религију и митологију Старих Словена која је постојала до покрштавања Словена у средњем веку, а која има извориште у ранијој заједничкој индоевропској религији. На основу данас расположивих извора њу је немогуће реконструисати у целости. Веровања у живот после смрти, вукодлаке и вампире (оживеле мртваце), о чему постоје писани извори од средњег века за Јужне Словене, можда су била присутна у вери Старих Словена и у V веку пре нове ере. Ако су исправне претпоставке да су Херодотови Неури и Будини Стари Словени, опис да се код Неура људи повремено претварају у вукове може бити опис касније словенске вере у вукодлаке. Више писаних извора из друге половине првог миленијума и првих векова другог миленијума нове ере дају нам прву научно употребљиву слику многобожачких веровања Старих Словена. У време пред покрштавање, најзначајнији богови код Словена били су Перун, Свентовит/Световид, и Дажбог, али нема усаглашености око претпоставки ко је био врховни бог словенског пантеона. Постојање светих кипова, односно кумира, међу којима је најпознатији Збручки стуб, је потврђено на целокупном словенском простору, али њихов облик, изглед и материјал израде варирају од поднебља до поднебља. Услед различитих историјских прилика и обимности истраживања веровања свих Старих Словена, данас су уобичајени делимични прикази и изучавања према подели словенских народа на Јужне, Источне, Западне, а из Западних Словена се издвајају, данас скоро ишчезли, Полапски Словени, то јест такозвани (Лужички Срби).

Основни извори за реконструкцију веровања Старих Словена су углавном према словенском многобоштву негативно настројене, хришћанске хронике, затим народна веровања и археолошка грађа, али је на основу њих тешко утврдити како функције неких божанстава, тако и постојање родбинских веза међу њима или словенског космогонијског мита.Данас се међу Словенима јављају неопаганске верске организације, које своја веровања базирају на сопственим тумачењима и допунама оскудних извора о вери Старих Словена, махом научно спорне Велесове књиге чија је аутентичност и даље предмет расправе, јер га једни сматрају руским фалсификатом, док га други, попут Сретена Петровића, сматрају аутентичним словенским списом. Иако углавном пропагирају повратак природи, панславизам и верску толеранцију, међу њима има и оних који представљају агресивне десничарске групе које заговарају нацистичку филозофију крви и тла.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.