Реконкиста

Реконкиста (порт. и шп. Reconquista) представља покрет Шпанаца и Португалаца да протерају Мавре (исламске Арапе) са Пиринејског полуострва односно да га поново освоје, што је у ствари и значење шпанске речи „Реконкиста“.[1] Узрок Реконкисте био је продор Мавара у Европу који су 714. године заузели већи део полуострва, а њихов даљи продор зауставља тек Карло Мартел код Поатјеа 732. године. Сама Реконкиста отпочиње 718. године ослобођењем Галиције и Леона односно Пелајовом победом код Ковадонге 722. године, а окончава се 1492. године када је освојен Гранадски емират, последње маварско упориште у Европи.

Узрок Реконкисте

Борба око престола почетком 8. века међу Визиготима који су владали Иберијским полуострвом, омогућила је 711. године Маврима који су владали северном Африком да уђу у Европу. Већ после годину дана Маври су отпочели инвазију на полуострво, заузевши до 714. године његов већи део. Њихов продор није се ту зауставио и они су наставили на север напавши Меровиншку Франачку државу. Стигли су до Поатјеа где их је 732. године до ногу потукао и зауставио Карло Мартел у чувеној бици.

Ток Реконкисте

Кад су Маври упали на Иберијско полуострво, малобројно визиготско племство које је преостало повукло се у планинске пределе Астурије и Кантабрије и тамо основало Краљевину Астурију. Карло Велики је основао Шпанску марку, пограничну зону чије је стварање имало за циљ да заустави даљи муслимански продор на европски континент[2].

Битка код Ковадонге (Астурија) из 722. године означава почетак Реконкисте. Након битке је визиготски племић Дон Пелајо проглашен за краља. Први двор је успостављен у Кангас де Онис (шп. Cangas de Onís). Пелајо је умро 737. а две године касније његов зет, Алфонсо I, искористио је унутрашње сукобе између Арапа и Беребера и поново кренуо у борбу против Мавара. Том приликом је напредовао до Риохе и реке Дуеро.

Крајем 9. века од западног дела Шпанске марке настала је Краљевина Навара која је обухватала Баскију са Памплоном и Арагон. Од источног дела Шпанске марке настала је Грофовија Барселона. Краљевина Астурија је до 1000. године била подељена на Краљевину Леон и Краљевину Кастиљу[2].

Десети век је за хришћанске краљевине протекао у знаку учвршћивања и проширивања граница. Астуријски краљеви, Ордоњо I и Алфонсо III, су дуж граница хришћанских територија подизали утврђења. Године 913, основана је независна Краљевина Леон када су принчеви Астурије преместили своју престоницу из Овиједа у Леон[3], а 931. гроф Фернан Гонзалес претвара Кастиљу у наследну грофовију, независну од утицаја леонских краљева. Усвојио је титулу краља Кастиље, према многобројним утврђењима (шп. castillos) која су се налазила у тој области, и наставио са ширењем краљевства на рачун Леона склопивши савез са Кордопским халифатом све до 966. када га је зауставио Санчо I од Леона.

Средином 10. века, хришћанске земље обухватале су Леон, Астурију, Галицију и Кастиљу, као и делове Баскије и Наваре[3]. Рамиро I I је наставио проширивање хришћанских територија ка југу. Подржавао је побуњенике у Толеду и обновио савез са Наваром. Након победе у бици код Симанкаса 939, утврдио је границе Леона у долини Дуера. Алфонсо V је подарио Леону посебне законе, тзв. фуерос, којима је уредио управу у престоници. Такође је водио бригу и о насељавању опустелих територија које су Арапи оставили за собом[3].

Кастиља је, с друге стране, средином 10. века успела да се осамостали захваљујући побуни грофа Фернана Гонзалеса који је искористио смрт Рамира II, установио границе и утврдио власт. Кастиља је настала на самој граници првобитнне краљевине Астурије, на уском делу скоро пусте земље која је била прва на удару напада муслимана из Кордобе и долине Ебра. У 9. и 10. веку насељена је Баскима[3] који су били изразито ратоборни и самостални, ненавикнути на друштвену слојевитост визиготске епохе. Таква ратоборна Кастиља није много привлачила ни старо визиготско племство ни мозарапе из Кордобе тако да је остала самостална и поделила се у грофовије. Јединство Кастиље је успео да постигне тек Фернан Гонзалес[3]. Леон и Кастиља ће се све до 13. века више пута спајати и раздвајати. Коначно, 1230. године долази до последњег и дефинитивног уједињења Кастиље и Леона, када Фернандо III од Кастиље наслеђује од своје мајке Беренгеле краљевину Кастиљу (1217), и од свог оца Алфонса IX, Леон (1230).

Што се тиче саме реконкисте, све док су муслимани остали јединствени, хришћанске краљевине нису могле много да учине осим да сачувају своје територије. Када је 1034. дошло до распада Кордопског халифата и разбијања муслиманске државе на више од 20 краљевстава — таифа, хришћанске државе су добиле шансу за напредовање[2].

У циљу стишавања феудалних ратова између хришћана, многи монаси су почели да проповедају рат против шпанских муслимана као богоугодно дело, тако да су многи великаши с друге стране Пиринеја повели војске на Иберијско полуострво. Вероватно најзначајнији поход је био онај који је предузео Рајмонд Тулуски 1085. године заједно са групом бургундских великаша[2].

Manzanares el Real-Castillo
Средњовековни замак, Манзанарес у Кастиљи

Прве две деценије 11. века већи део хришћанских земаља на Иберијском полуострву припадао је двојици краљева — Алфонсу VI, краљу Леона и Кастиље и Санчу Рамирезу, краљу Арагона и Наваре[2]. Ова два краља су уз помоћ француских витезова који су долазили у помоћ предузели одлучну офанзиву против муслиманских таифа. Године 1085. Алфонсо VI је освојио Толедо, веома значајан град и центар муслиманске културе. Следећих година ова Алфонсо и Санчо су водили низ ратова који су значајно ослабили муслиманске државе. Ово је доба и великог јунака Родрига Дијаза де Вивара, међу муслиманима познатог као Ел Сид, који је такође освојио област Валенсију заједно са њеним главним градом и држао је неких шест година под својом влашћу. Међутим, такође је било ратова и између самих хришћанских краљевина, што је унеколико успорило процес Реконкисте[2].

Таифе су ускоро увиделе да не могу саме да се носе са Алфонсом VI и Санчом, те су 1086. године позвале у помоћ Алморавиде, берберски народ који је у то доба владао северозападном Африком. Алморавиди су, стигавши на Иберијско полуострво натерали Алфонса VI да се повуче из Лериде и Валенсије. Међутим, ускоро је настао раскол између Алморавида и таифа, те су хришћани то искористили и опет кренули у офанзиву. Алфонсо I од Арагона и Наваре је 1118. године освојио Сарагосу, а гроф Барселоне, Рамон Беренгер III је освојио приобалне области на Медитерану и опљачкао Мајорку. Тридесетак година касније, Алфонсо VII, краљ Леона и Кастиље, проширио је хришћанске територије Кордобом и Алмеријом. Године 1150, Рамон Беренгер IV се венчао са Петронилом од Арагона, кћерком Рамира II од Арагона, чиме је дошло до уједињења са арагонском краљевском династијом и стварања Круне Арагона[2].

Године 1125, друго дивље берберско племе, Алмохади, срушило је Алморавиде у северној Африци, те су муслимани на Иберијском полуострву позвали њих у помоћ. Алмохади су стигли на Иберијско полуострво 1146. и с почетка су имали проблема да успоставе превласт над муслиманима, али кад су то успели, кренули су на хришћане и ускоро повратили скоро све територије које је освојио Алфонсо VII.

La Rendición de Granada - Pradilla
Свечани улазак Католичких краљева у Гранаду 1492. године

Алфонсо VIII од Кастиље и његов ујак, Фернандо II од Леона су се, међутим, успешно супротставили Алмохадима који су довели појачања из северне Африке. Године 1195, у бици код Аларкоса хришћанска војска Алфонса VIII била је тешко поражена. У наредних десет година, обе стране су се спремале за одлучујућу битку која ће се десити 16. јула 1212. године, код места Навас де Толоса где су муслиманске снаге претрпеле тежак пораз.

Након ове велике победе над муслиманима, хришћанска краљевства су се запала у међусобне борбе, тако да је тек након 1230. године Рекокиста могла да се настави. Фердинанд III, краљ Леона и Кастиље је 1236. заузео Кордобу, и 1248, Севиљу. Ђауме I, арагонски краљ освојио је Мајорку, Менорку и Валенсију. Муслиманске територије су се ускоро свеле на Гранаду, која ће као последњи муслимански бастион, пасти 1492. године под нападом војске Католичких краљева[2].

Верске карактеристике Реконкисте

Реконкиста, у верском погледу, представља сукоб између хришћанства, односно католицизма са једне и ислама са друге стране, који се окончао потпуним нестанком ислама са простора западне Европе.

Протеривање Јевреја и муслимана

La Rendición de Granada - Pradilla
Предаја Гранаде Католичким краљевима, Г. Падиља

Дана 31. децембра 1492. године, Католички краљеви потписују у Гранади проглас о протеривању Јевреја (тачније, Сефарда) из Краљевине Кастиље. Фернандо II од Арагона такође потписује други документ који се односи на Јевреје у краљевини Арагон. Оправдање за ову меру је дато на основу документа који је израдио главни инквизитор и лични исповедник краљице Изабеле од Кастиље, Томас де Торкемада (шп. Tomás de Torquemada) неколико дана раније. Аргументи су били искључиво религиозне природе: мере се предузимају у циљу очувања јединства и ширења католичке вере, јер према многобројним извештајима разних свештених лица, Јевреји на све начине покушавају да поштене хришћане приволе да се одрекну хришћанства и да пригрле јудаизам.[4]

После пада Гранаде 1492. године, маварски краљ Боабдил је преговарао о условима предаје и један од услова који су прихватили Католички краљеви је био верска толеранција према муслиманима. То је значило да ће им бити дозвољено да слободно исповедају ислам, да неће плаћати већи порез него хришћани, да хришћани који су прихватили ислам неће бити насилно враћани у хришћанство и слично. Испрва, католички краљеви су предузели мирно пропагирање католицизма, задатак који поверавају надбискупу Гранаде. Међутим, после једне посете Гранади 1499. када су видели колико је град још увек имао муслиманске карактеристике, одлучују да преобраћање повере кардиналу Сиснеросу који ће употребити оштрије мере. Насилно покрштавање доводи до устанка муслимана 1500. године, који су католички краљеви искористили као изговор за још драстичније мере покрштавања

Дана 14. фебруара 1502. године, на исти начин су протерани шпански муслимани тзв. морискоси (шп. moriscos). Услов је био да се или покрсте и прихвате католичку веру, или да напусте шпанско тло. Ово неће бити последње протеривање: Филип III од Шпаније је започео протеривање морискоса 1609. године које је завршено 1616. године. У том раздобљу земљу је напустило око 272.000 морискоса.

Види још

Референце

  1. ^ García Fitz, Francisco (2009). „La Reconquista: un estado de la cuestión” (PDF). Clío & Crímen: Revista del Centro de Historia del Crimen de Durango (на језику: шпански) (6): 142—215. ISSN 1698-4374.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 Сидни Пеинтер. Историја средњег века. Клио, 1997, Београд, pp. 221-7
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Самарџић 2005, стр. 104-134.
  4. ^ "Modern Jewish History: The Spanish Expulsion (1492)", The Jewish Virtual Library.

Литература

  • Самарџић, Никола (2005). Историја Шпаније. Прва реконкиста. Београд: Плато.
  • Bishko, Charles Julian, 1975. The Spanish and Portuguese Reconquest, 1095–1492 in A History of the Crusades, vol. 3: The Fourteenth and Fifteenth Centuries, edited by Harry W. Hazard, (University of Wisconsin Press) online edition
  • Fletcher, R. A. "Reconquest and Crusade in Spain c. 1050–1150", Transactions of the Royal Historical Society 37, 1987. pp.
  • García Fitz, Francisco, Guerra y relaciones políticas. Castilla-León y los musulmanes, ss. XI–XIII, Universidad de Sevilla, 2002.
  • García Fitz, Francisco & Feliciano Novoa Portela Cruzados en la Reconquista, Madrid, 2014.
  • Lomax, Derek William: The Reconquest of Spain.. London: Longman.1978. ISBN 978-0-582-50209-3.
  • Nicolle, David and Angus McBride. El Cid and the Reconquista 1050–1492 (Men-At-Arms, No 200) (1988), focus on soldiers
  • O´Callaghan, Joseph F.: Reconquest and crusade in Medieval Spain . University of Pennsylvania Press.2002. ISBN 978-0-8122-3696-5.
  • O'Callaghan, Joseph F. The Last Crusade in the West: Castile and the Conquest of Granada (University of Pennsylvania Press; 2014) 364 pages;
  • Payne, Stanley, "The Emergence of Portugal", in A History of Spain and Portugal: Volume One.
  • Reuter, Timothy; Allmand, Christopher; Luscombe, David; McKitterick, Rosamond (eds.), The New Cambridge Medieval History. Cambridge University Press.1995. ISBN 978-0-521-36291-7..
  • Riley-Smith, Jonathan, The Atlas of the Crusades. Facts on File, Oxford (1991)
  • Villegas-Aristizábal, Lucas, 2013, "Revisiting the Anglo-Norman Crusaders' Failed Attempt to Conquer Lisbon c. 1142", Portuguese Studies 29:1, pp. 7–20. JSTOR 10.5699/portstudies.29.1.0007
  • Villegas-Aristizábal, Lucas, 2009, "Anglo-Norman Involvement in the Conquest and Settlement of Tortosa, 1148–1180", Crusades 8, pp. 63–129.
  • Villegas-Aristizábal, Lucas, 2018, "Was the Portuguese Led Military Campaign against Alcácer do Sal in the Autumn of 1217 Part of the Fifth Crusade?" Al-Masāq 30:1 doi:10.1080/09503110.2018.1542573
  • Watt, W. Montgomery: A History of Islamic Spain. Edinburgh University Press (1992).
  • Watt, W. Montgomery: The Influence of Islam on Medieval Europe. (Edinburgh 1972).

Спољашње везе

1492

1492. је била проста година.

2. јануар

2. јануар је други дан у години у Грегоријанском календару. 363 дана (364 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

6. јануар

6. јануар је шести дан у години у Грегоријанском календару. 359 дана (360 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

Ђауме I од Арагона

Ђауме I од Арагона (кат. Jaume d'Aragó; шп. Jaime I de Aragón) познат још и као Ђауме Освајач (кат. Jaume el Conqueridor; шп. Jaime el Conquistador), рођен је у Монпељеу, 2. фебруара 1208. године, а умро је у Валенсији 27. јула 1276. године. Био је краљ Арагона и Валенсије (1239—1276) и Мајорке (1229—1276), као и гроф од Барселоне и каталонски принц (1213—1276) и господар Монпељеа (1219—1276) и других феуда у Окситанији. Био је син Переа Католичког и Марије од Монпељеа.

Бетика

Бетика или Хиспанија Бетика (лат. Hispania Baetica) је била једна од три римске провинције на Пиринејском полуострву.

На западу ce граничила са провинцијом Лузитанија, а на североистоку с провинцијом Хиспаниа Тараконенсис.

Главни град провинције је била Кордуба (Corduba), данашња Кордоба.

Бетика је у 8. веку под Маварима постала део Ал Андалуза и приближно одговара територији модерне Андалузије.

Битка код Ковадонге

Битка код Ковадонге била је прва битка у којој су хришћани победили Маваре после Маварске инвазије Шпаније (711—718). Битка се одиграла лета 722. и осигурала је опстанак хришћанског упоришта на северу Шпаније. Данас се та битка сматра почетком Реконкисте.

Битка код Навас де Толоса

Битка код Навас де Толоса вођена је 16. јула 1212. године између снага Алмохадског калифата са једне и снага уједињних слободних шпанских држава са друге стране. Једна је од најзначајнијих битака реконкисте, а завршена је победом хришћана.

Битка код Симанкаса

Битка код Симанкаса вођена је 19-22. јула 939. године између Леонске краљевине са једне и Кордопског калифата са друге стране. Део је Реконкисте, а завршена је победом хришћанске војске.

Валенсија

Валенсија (шп. Valencia; кат. València) је главни град Валенсијске аутономне заједнице, као и покрајине Валенсија.

Валенсија је трећи град у Шпанији по важности и по броју становника: 807.396 становника према попису из 2007. Лежи на обалама реке Турија, на источној обали Пиринејског полуострва. Основана је као Valentia Edetanorum 138. п. н. е.

Ово је град са дубоком историјском традицијом, погодном медитеранском климом и бројним знаменитостима и фестивалима.

Византијско-арапски ратови

Византијско-арапски ратови вођени су између Византије и низа муслиманских арапских држава. Са прекидима су трајали од 629. до 1180. године. Отпочели су за време муслиманских освајања, када су рашидунски и омајадски калифи освојили дотадашње византијске поседе на Блиском истоку и у Северној Африци (седми век). Фаза сталних византијских пораза завршена је 718. године након неуспешне аварске опсаде Цариграда. Потом су муслимани поражени и од Франачког царства у бици код Поатјеа. У 9. и 10. веку Византија губи територије у Јужној Италији и Сицилији у сукобу са Абасидским калифатом. За време владавине Македонске династије, Византија ће постепено потискивати Арапе на исток и враћати територије у Малој Азији. Овај процес је окончан у 11. веку најездом Турака Селџука која је натерала Византију да тражи помоћ од папе Урбана и западних земаља. То ће довести до почетка ере крсташких ратова у коме Византија не игра битнију улогу.

Византијско-арапски сукоби:

1) Освајање Сирије и Египта:

629. година – Битка код Му҆’таха

630. година – Битка код Табука

634. година – Битка код Датина

634. година – Битка код Фираза

634. година – Битка код Босре

634. година – Опсада Дамаска

636. година – Битка на Јармуку

637. година – Опсада Јерусалима

637. година – Опсада Алепа

637. година – Битка на железном мосту

640. година – Битка код Хелиополиса

641. година – Опсада Александрије

642. година – Пад Александрије2) Муслиманско освајање Магреба

Битка код Суфетула

Битка код Вескера

Битка код Картагине3) Инвазија на Анатолију и напад на Цариград

Битка код Караманмараша

Прва арапска опсада Цариграда

Битка код Севастополиса

Опсада Тијане

Друга арапска опсада Цариграда

Опсада Никеје

Битка код Акроинона4) Гранични сукоби

Опсада Камаче

Битка код Копиднадоса

Битка код Красоса

Битка код Анзена

Пљачка Амориона

Битка код Мауропотама

Битка код Лалакаона5) Сицилија и Јужна Италија

Опсада Сиракузе (827—828)

Опсада Сиракузе (877—878)

Ратови Ђорђа Манијака6) Поморске битке

Битка јарбола

Битка код Тасоса

Пљачка Дамијете

Пљачка Солуна (904)7) Византијска реконкиста

Битка код Мараша

Битка код Рабана

Битка код Андрасоса

Битка на Оронту

Битка код Азаза (1030)8) Остали сукоби

Устанак у Тиру

Иберија

Овај чланак говори о Пиринејском полуострву у доба античке Грчке. Ако сте тражили неко друго значење речи Иберија, погледајте Иберија (вишезначна одредница)

Иберија (стгрч. Ιβηρία [Ibería], лат. Iberia) је име под којим су стари Грци од давнина знали територију која се данас зове Пиринејско полуострво. Још је старогрчки историчар Херодот употребљавао овај топоним како би означио цело полуострво.

Историја Шпаније

Историја Шпаније у просторном и временском опсегу обухвата прошлост Шпаније од најстаријих протоисторијских времена, до савременог доба.

Католички краљеви

Католички краљеви (шп. Reyes Católicos) је заједничка титула која се у историји користи за краљицу Изабелу I од Кастиље и Фернанда II од Арагона. Титулу Католичких краљева је овом краљевском пару дао папа Александар VI (у историји познат и као Родриго Борџија). Венчали су се 1469. године у Ваљадолиду и тим браком ујединили две круне - Кастиље и Арагона - и практично поставили прве темеље краљевине Шпаније која ће коначно бити формирана под владавином њиховог унука, Карла V. Временом ће оправдати ову титулу, прво борећи се против Мавара у Реконкисти, која се завршава 1492. године падом Гранаде, последњег маварског упоришта на Иберијском полуострву.

Владавина Католичких краљева се подудара са периодом прелаза света из Средњег века у модерно доба. Уз подршку градова и ситне властеле, успоставили су јаку централистичку монархију која је могла да се бори против незајажљивог апаетита за влашћу црквених великодостојника и крупних феудалаца. Освајањем Гранаде, Наваре, Канарских острва, Мелиље и других делова Африке, успели су да уједине све територије (осим Сеуте) под једном једином круном онога што се данас зове краљевина Шпанија.

Краљеви су водили заједничку спољну политику обележену дипломатијом Фернанда Католичког, која је обезбедила хегемонију Шпаније у следежих неколико векова.

Откриће Америке 1492 - исте године када је Реконкиста коначно приведена крају - означило је ново поглавље у историји Иберијског полуострва и отворило је нове могућности у привреди, науци и политици, стављајући акценат на прекоокеанску експанзију која ће трајати неколико векова.

Католички краљеви су имали петоро деце, преко чијих бракова је Изабела Католичка обезбедила политичку сигурност Шпаније која се тада сматрала великом силом на политичком, културном и верском плану.

Изабела од Арагона и Кастиље, удата прво за Алфонса од Португала, а потом и за Мануела I од Португала.

Хуан од Арагона и Кастиље, ожењен Маргаритом од Аустрије, умро је веома рано, 1497.

Хуана I од Кастиље, позната у историји и као Хуана Луда, удала се за Филипа од Аустрије, који је касније постао Филип I од Кастиље, сина немачког цара, Максимилијана I

Марија од Арагона и Кастиље, удала се за Мануела I од Португала након што је њена сестра Изабела умрла.

Каталина од Арагона, удата за Хенрија VIII од Енглеске.

Краљевина Астурија

Краљевина Астурија (латински: Regnum Asturorum) је била хришћанска држава на Иберијском полуострву која је постојала у периоду од 718. до 924. године. Основана је 718. године, убрзо након маварског освајања Иберијског полуострва те је представљала језгро хришћанског елемента на Полуострву. Године 924. Астурија је уједињена са Краљевином Леон.

Маварско освајање Пиринејског полуострва

Маварска инвазија Иберијског полуострва (711—718) почела је када су Маври напали државу Визигота на Иберијском полуострву. Предводио их је берберски војсковођа Тарик ибн Зијад који је био поданик халифа из Дамаска. Искрцали су се крај Гибралтара 30. априла 711. и кренули на север.

Следеће године Тариковим снагама придружују се снаге емира Мусе ибн Нусаира. Током осмогодишњег рата Маври су заузели већину Пиринејског полуострва осим малих подручја на северозападу (Астурија) и великог дела Баскије. Освојено подручје добија име Ал-Андалуз и постаје део Омеидског царства.

Пиринејско полуострво

Пиринејско полуострво је полуострво које се налази на крајњем југозападу Европе. Од остатка Европе је одељено планинским ланцем Пиринеја, по којем је и добило име. Познато је и под називом Иберијско полуострво (или Иберија), који потиче од имена народа који је у давној прошлости насељавао један део полуострва (Ибери).

Данас се на њему налазе државе Шпанија, Андора и Португалија, британска прекоморска територија Гибралтар и мали део Француске (Француска Сердања).

Свевско краљевство

Свевско краљевство или Краљевство Галиција је била држава која је од 409. до 585. године постојала у северозападном делу Иберијског полуострва.

Таифа

Таифа (арапски: طائفة‎) заједнички је назив за независне муслиманске државе (најчешће емирате) формиране на територији Ал Андалуза настале након слома Кордопског калифата 1031. године.

Тараконска Хиспанија

Хиспанија (лат. Hispania Tarraconensis) била је једна од три римске провинције на Пиринејском полуострву. Територија јој је покривала највећи део медитеранске обале данашње Шпаније заједно са унутрашњошћу. На југу се граничила с подручјем данашње Андалузије које је чинило провинцију Хиспанија Бетика, на западу се налазила провинција Лузитанија. Провинција је основана године 27. п. н. е. када је Октавијан Август реорганизовао римску државу. Године 293. цар Диоклецијан је спровео још једну реорганизацију. Провинција се одржала до почетка 5. века када су је освојили Визиготи. Главни град провинције је био град Тарако, данашња Тарагона.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.