Реге

Реге (енгл. Reggae) је широк појам који, обухватајући сродне варијетете музичких стилова, потиче из острвске јамајчанске нације, после 1960.[1] Ови стилови укључују: ска, рокстеди, рутс реге (енгл. roots reggae), даб, денсхол (енгл. dancehall) и рага (енгл. ragga), који су сви, један за другим, упечатљивим стилским таласима замахнули јамајчанску музику, током 1960-их и 1970-их.[2][3] Музички, ови стилови садрже уобичајени одсецан ритам који акцентује помоћни ударац. Реге, међутим, значи другачије многим људима.[4][5] Може бити виђен просто као још један моћан карипски плесни ритам, али у исто време пуно његових песама има висок политички тон. Често повезан са растафаријанском религијом, аскетском, хиљадугодишњом вером која је заснована делом на учењима Маркуса Гарвија из 1920их и 1930их, о повратку у Африку. Од свог доласка на светску сцену после 1960, реге је постао невероватно популаран широм света. Он је један од првих правих светских међународних музичких облика, и по свом пореклу и по својој привлачности.

Корени

Према неким ауторима[6] јамајканска народна (фолк) култура је изворна афричка култура, непокварена европским утицајем. Други[7] сматрају да је пресудан утицај енглеске културе, с обзиром да је Јамајка деценијама била енглеска колонија. У ствари се ниједна од ове две дефиниције не може апсолутно прихватити - јамајканска култура је по својим коренима афричка и тај утицај је у знатној мери изражен у свим видовима јамајчанског народног стваралаштва, међутим тај афрички утицај је претрпео велике измене услед вишевековног колонијалног ропства и утицаја које су европски, односно енглески досељеници имали.

Најуочљивији афрички утицај огледа се у покоманији (Pocomania или Kumina), афричком култу обожавања предака, чији ритуали обухватају и певање и играње. Покоманија је у великој мери повезана и са култовима као што су муализам (енгл. Mualism), Зајон Ревајвал (енгл. Zion Revival) и Ревивализам (енгл. Revivalism), с тим да је први више афрички, други више хришћански оријентисан, док трећи комбинује оба ова утицаја. Покоманија посебно добија на значају од 60-их година 19. века. У овом периоду изражен је утицај хришћанства у виду црквених химни, које су извођене на „афрички“ начин - краће строфе се наизменично понављају, најчешће један глас води док остали затим понављају, овакво певање је најчешће праћено снажним ритмом на перкусијама. Овај начин певања и свирање прихватиће касније Растафаријанци у својим Најабинги (Nyabinghi) химнама.

Јамајчанска музика је одувек комбиновала ритам Африке и мелодију Европе. Прва широко распрострањена музичка форма на Јамајци био је квадрил. Настала је из покушаја црначких сеоских бендова да копирају европску музику за игру, односно музику коју су европљани играли на својим баловима. Квадрил бендови су као основу користили народне песме Јамајке. Обично су се састојали од две гитаре, бенџа, флауте и виолине.[8][9][10]

Крајем 19. века била је изражена велика стопа миграције у земље Централне Америке, као сто су Куба, Панама и Костарика. Већина ових емиграната су били сезонски радници, који су се затим враћали на Јамајку доносећи нове културне утицаје. Куба је, географски, најближи сусед Јамајке, зато и не чуди да је основни ритам мента сличан ономе код кубанске румбе. Међутим, постоји јасна разлика у музици бивших енглеских и латинских колонија. Док се музика бивших енглеских колонија (Ар енд Би - енгл. R&B, калипсо, реге) обично заснива на правилном, константном ритму, музика бивших шпанских и португалских колонија (самба, меринге, румба) је најчешће полиритмична и, на неки начин, више афричка. Ово објашњава зашто реге има много више сличности са калипсом него са румбом, иако је Тринидад много удаљенији у односу на Јамајку него Куба. Без обзира на своје порекло, менто је био најпопуларнија музичка форма на Јамајци све до 30-их година 20. века. Чак је и данас менто задржао нешто од своје популарности, пре свега у сеоским областима. Менто бендови најчешће имају гитару, флауту, бенџо, виолину, пиколо флауту, румба кутију, шејкере и звечке. Један од најпознатијих менто извођача био је „Шугар Бели“ Вокер (енгл. „Sugar Belly“ Walker).

Почетком двадесетог века Јамајчани све чешће одлазе у САД на рад, најчешће на плантажама памука. Са собом доносе до тада непознат звук на Јамајци - амерички R&B (rhythm & blues).

Саунд систем

Настанак саунд система великих покретних дискотека, које су радиле по кућама, игранкама и ноћним клубовима - био је економски неопходан. Мали број Јамајчана био је у могућности да себи приушти радио или грамофон, а камоли довољно снажан разглас који би задовољио потребе живог наступа. Овакве покретне дискотеке окупљале су људе по улицама и клубовима и омогућавале им да за „ситан новац“ слушају и играју уз најновије хитове.

Један од првих оваквих sound systema био је Tom "The Greate" Sebastian, који је убрзо почео да добија конкуренцију од стране Sir Coxsone Downbeat-а, Duke „Тхе Тројан“ Reid-а и Lloud „The Matador" Daley-а.

40-их година 20. века велики прој Јамајчана одлазио је на привремени рад у САД, одакле су доносили нове плоче америчког R&B-а, које су постале веома популарне међу локалном публиком. Власници sound systema су куповали ове плоче, и то све до којих су могли да дођу, да бих затим пуштали на својим игранкама. Sound system који је имао највећи број есклузивних хитова добијао је највећу популарност и, наравно, највисе је зарађивао. Да би сакрили назив хита од осталих sound systema DJ-еви су често уништавали све ознаке на плоци. Међутим постојала је и мрачна страна оваквих игранки - ривали су плаћали силеџијама да растурају супарничке игранке и започињу туче, дајући им лош глас.

Најслушанија музика на Јамајци 50-их је био амерички R&B, сто је уосталом и било разумљиво - црнци са југа САД и Јамајчани су искусили ропство и у то време су доживљавали сличне друштвене промене, као што су масовне миграције из села у град. Најпопуларнији су били Fats Domino, Chuck Berry, Louis Jordan.

Међутим, крајем 50-их година популарна музика у Америци почиње да се мења, почињала је рокенрол ера. Овако је ову промену описао Coxsone Dodd, један од пионира sound systema : „Америчка музика је почела да се мања у rock’n’roll, али Јамајчани нису волели rock’n’roll. Посао је почео да опада. Како више није било могуће купити амаричке R&B плоче, одлучио сам да их сам снимам. Започео сам да радим са Roland Alphonso-м у Федерал студију и након неколико проба имали смо снимак који је могао да покрене масу на игранкама." Ускоро су и други власници sound systema почели да снимају сопствене плоче - био је то почетак музичке индустрије на Јамајци. Продуцент је плаћао снимање и закупљивао музичаре. Завршен снимак је био власништво продуцента, док је аутор добијао само неколико фунти. Неправедно? - можда, али продуцент је преузимао читав ризик.

Продуценти нису имали намеру да ове плоче продају, једноставно су им били потребни свежи хитови за игранке. Ове ране снимке је тешко дефинисати, били су мешавина мента и R&B звука. Неки од првих аутора који су снимили своје плоче били су Bunny&Scully, Laurel Aitken, Theophilus Beckford, Alton Ellis, Derrick Morgan, Eric Morris, Owen Gray. Прва јамајканска плоча која је стигла на прво место националне топ-листе била је „Boogie Rock“ Лаурела Ејткена. Познате песме овог периода биле су и "Little Sheila", "Boogie In My Bones" (Laurel Aitken), "Now We Know" (Derrick Morgan), "I For Love" (Owen Gray). "Easy Snappin' " Theophilus Beckford-a, који је познатији као клавијатуриста, била је велики хит. Са својим наглашеним off beat-ом није била само имитација R&B-ја, али то још није био ни ska. Laurel Aitken је био најзначајнији аутор пре-ska ере, он се касније преселио у Лондон, где је 60-их наставио успешну ska каријеру.

И поред неких утицаја менто и калипсо звука, највећи број ових првих симака били су покушаји копирања америчке R&B музике. Песма које је ово преокренула била је "Oh Carolina". На легендарном session-у продуцент Prince Buster је покушао да споји мелодичне вокале Folkes Brothers-а и снажан ритам на перкусијама растафаријанског бубњара Count Ossie-ја. Резултат је био задивљујући, ова песма је по многима била годинама испред свог времена. Али сви ови утицаји комбинацији - R&B, менто, растафаријанизам и jazz - почели су да се склапају у нешто сасвим ново, у нови, оригинални, јамајчански звук.

Корени

Реге се развио из менто, „Ритам и Блуз“ и ска музике.[11] „Најпре смо под појмом reggae подразумевали нешто аљкаво, неуредно. А онда је то почело да добија ново значење, почело је да се односи на нешто што долази од народа. Свакодневне ствари. Ствари из гета, из масе. Ствари које људи причају и раде сваки дан, ми смо само на то додали музику. Reggae је почео да говори о стварним људима, људима који пате." (Toots Hibbert, један од пионира reggae звука).[12][13]

Искуства људи са улице, звук гета, одмах се повезао са Раста филозофијом. Растафаријанизам, већ и по својој дефиницији религија потлачених, израбљених, брзо наишао на присталице међу људима из гета. И, наравно, овај спој је био тако јак да га ништа више није могло зауставити. 1966. цар Хајле Селасије I посетио је Јамајку, његов долазак организовала је влада јер се надала да ако Селасије сам каже растафаријанцима да није бог, они ће му поверовати. Посета је произвела потпуно супротан ефекат, само је још више учврстила његову веру, Расте су одбиле да поверују у његове речи, као што ће одбити да поверују у његову смрт 20 година касније.

Ска, рокстеди и рани reggae били су пре свега музика за игру.[14] Међутим, нова деценија је донела и нове промене - могућност да музика постоји сама због себе. Нови бендови нису више хтели да задовољавају жеље продуцената, захтевали су уметничку слободу, право да самостално одлучују о својим песмама. Било је то рођење roots reggae-а. Једна од песама које су означиле почетак ове промене је "Blood and Fire" (Niney Holness). Имала је звук уз који си могао да играш, али људи су радије стајали да чују шта песма има да казе - говорила је о судњем дану који долази.

Bob-Marley-in-Concert Zurich 05-30-80
Боб Марли

Религија је имала значајно место у roots reggae-у, али свест о друштвеној неправди и жеља да се то измени били су звезда водиља овог звука. То је било време великих политичких сукоба на Јамајци. На једној страни је био Michael Manley, лидер опозиционе партије PNP (People's National Party), који се залагао за социјализам и повезивање Јамајке са Кубом. На другој страни био је Edward Seaga са својом JLP (Jamaica Labour Party) партијом, који је владао уз подршку Америке и CIA. И један и други су покушавали да придобију људе из гета, 1972. победио је Manley, захваљујући и подршци неких reggae музичара као што је Max Romeo. Међутим, ова победа није допринела смирењу ситуације на Јамајци. Сада у опозицији, Seaga је у помоћ CIA окупљао банде и наоружавао их за политичку борбу. Убрзо су обе партије имале своје присталице, које су наоружане принуђивале људе да се определе, на улицама Кингстона се одигравао прави рат. Нажалост, овакво стање на Јамајци траје и данас, политички сукоби на улицама су жешћи него икад.

У оваквој атмосфери је 1976. дошло и до атентата на Bob Marley-а, који је на срећу преживео. У оваквој атмосфери је настала и "Two Sevens Clash" (The Culture), која је својом апокалиптичном визијом скренула пажњу целокупног света на збивања на Јамајци.

Овај период обележио је велики број изванредних музичара, међу њима Lee Perry, Bob Marley, Max Romeo, Jimmy Cliff, Dennis Alcapone, U Roy, The Culture, Burning Spear, The Abyssinians, Dennis Brown....1972. снимљен је филм "The Harder They Come", у коме је главну улогу играо Jimmy Cliff, а који је говорио о суровој стварности у јамајчанској музичкој индустрији. Филм је постао веома популаран и изван Јамајке и знатно је добринео интернационалном признавању reggae музике. 1973. издат је албум "Catch A Fire" (Bob Marley & The Wailers), који се сматра првим reggae албумом - до тада су се углавном издавале само колекције синглова. По први пут су reggae музичари почели да праве музику за инострано тржиште, неке од песама су и накнадно реаранжиране како би одговарале европском уху.

Иако су и раније понеки музичари прихватали Растафаријанизам, до 1973. било их је занемарљиво мало. Прва reggae звезда која је носила дредове на сцени био је Big Youth. Растафаријанци су до тада сматрани за отпаднике и криминалце, али са доласком reggae музике ствари се мењају. Убрзо су сви познатији reggae музичари имали дредове и певали о Селасију (посматрајући омоте Marley-евих албума може се приметити како му дредови постепено расту). Још тада су Holness и Romeo упозоравали на талас лажних Раста, али они нису могли ни да сањају да ће неку деценију касније људи по целом свету носити дредове и црвено-зуто-зелене капице, без икакве везе са Растафаријанизмом. Везе reggae музике са Раста религијом је, нарочито у очима иностране публике, била толико јака да су представници страних издавачких кућа, када су дошли на Јамајку у потрази за талентима, једноставно одбијали да потпишу уговоре са певачима који нису били Расте и нису имали дредове.

Велики утицај у интернационалном ширењу reggae музике имао је и енглески пунк покрет. Punk бенд The Clash радио је обраде roots reggae песама, као сто су "Police & Thieves" (Junior Murvin), а у лондонским punk клубовима reggae DJ-еви су пуштали музику, јер је тада само мали број punk бендова имао снимљене албуме. Punk публика је лако прихватила roots - иако су стилови били веома различити, осећање које их је производило било је исто, позив на побуну против постојећег система им је био заједнички. Неки млађи reggae бендови, као што је Misty In Roots, наступали су заједно са енглеским пунк бендовима у пројекту „Роком против расизма“.

Међутим, таман кад је reggae постајао популаран изван земље, на Јамајци су ствари поново почеле да се мењају - започињала је владавина dancehall-а.

Тостинг

Иако до краја 60-их тостинг стил није имао значајнијег утицаја на јамајчанску музичку индустрију, концепт тостинга који подразумева да диск џокеј прича или репује преко песме коју пушта је заправо један од најстаријих у локалној музичкој традицији. Још од настанка првих саунд система 40-их ДЈ-еви су непрестано смишљали нове начине да привуку и забаве публику на својим наступима. Најпре су то чинили избором песама који је био оригиналнији и шири него код конкуренције. Највећи хитови, а то су најчешће били они који се нигде другде нису могли чути, били су злата вредни. Данашњи „white label“ омоти које користе клупски ДЈ-еви имају своје корене у обичају саунд система да уклањају све ознаке се хит плоча како их конкуренција не би набавила. Хитови су могли да изграде репутацију, али посао ДЈ-а је био и да обезбеди да се публика забавља чак и када понестане хитова. Почело је са звучним надимцима и необичним облачењем, а наставило кроз интеракцију са публиком, причањем и певањем преко плоче која се пуштала. Убрзо је селецтор био тај који је физички стављао иглу на плочу, док је улога ДЈ-а (или данасњег МЦ-а) постала много захтевнија.

Убрзо су наступи ДЈ-ева постали много популарнији и траженији од самих плоча које су им служиле као подлога. Први DJ који је снимио албум био је Sir Lord Comic, међутим најпопуларнији и најутицајнији ДЈ тога времена био је Count Matchuki. Није дуго потрајало пре него што се на сцени појавила нова генерација ДЈ-ева или тостера, са потпуно новим звуком, били су то Dennis Alcapone, U-Roy, Big Youth и I-Roy. Они су отишли далеко од својих претходника, стварајући плоче толико другачије од оригинала, да га је тешко и препознати. U-Roy је био тај који је обезбедио признање toasting стилу - његове плоче су биле месецима на првим местима свих јамајчанских топ-листа. Његова узречица је била „Буди увек сигуран да се не удаљаваш од ритма и да се ритам не удаљава од тебе!". У индустрији која никада својим музичарима није плаћала више од шаке долара и у којој је појам ауторских права био потпуно непознат изненада је постало веома уносно имати једног момка који прича преко плоче другог, док је зарада одлазила право у руке трећем који је све то продуцирао.

Средином 70-их најпознатија имена тостинг сцене били су Dillinger, Tappa Zukie и Prince Far I. Заправо, пратећи и угледајући се на roots покрет који се у то време развијао, песме као што су "Under Heavy Manners" (Prince Far I) или "MLPA" (Zukie), својим социјално свесним текстовима далеко су превазисле некадашње границе овог стила.

1973. млади јамајчански емигрант Клајв Кемпбел основао је у Бронксу, САД, саунд систем налик онима које је слушао на Јамајци као дечак. Под именом ДЈ Herc пуштао је најпре reggae, али је убрзо схватио да млади црнци у Америци много боље реагују на toasting који је радио преко тога. Зато је покушао да прича преко функ и диско хитова и успех је био тренутан. MC Coke La Rock је преузео тостинг, док се Herc концентрисао на миксовање - исецао је све осим врхунца песме (брејка) и онда га непрестано понављао. То су били први хип-хоп ритмови, почеци касније најпопуларније „црначке“ музике у Америци. На сличан начин на који је пре четири деценије Р&Б утицао на формирање аутентичног јамајчанског звука, овога пута је јамајчански тостинг одредио будућност модерне америчке музике.

Дансхол

Јамајчанска музичка индустрија одувек је била позната по томе да се управља по жељама својих конзумената, почев од саунд система 40-их, преко ска и реге периода, увек је публика била та која одлучује о томе шта жели да чује - на овај начин дансхол представља само повратак тамо одакле је све почело - у плесне сале.

Крајем 70-их Јамајка се мењала и споља и изнутра, улазила је у еру глобализма, пуну обећања о богатству и напретку. Публика је постајала уморна од roots песама обојених растафаријанизмом и социјалним темама, све траженије су биле „лакше“ ствари, нешто уз шта је могло да се игра без размишљања. Sugar Minott је био један од првих аутора који им је то и обезбедио. Преко дана је радио у Studio One, а ноћу је снимао своје песме, певајући нове речи преко старих мелодија. Његови снимци аутоматски су постајали хитови.

Sly & Robbie, са својим session бендом Roots Radics, обележили су почетак дансхол ере обрадама старих хитова. Roots Radics су ускоро постали најбољи session бенд тога времена, састављен од сјајних музичара. Barrington Levy је уз њихову пратњу постао први дансхол певач који је постао звезда. Убрзо су уследили и Junior Reid, Half Pint и Frankie Paul. Нова генерација ДЈ-ева заменила је старе великане тостинг сцене Kilimanjaro, Black Scorpio, Captain Sinbad, Clint Eastwood, Charlie Chaplin, Shaggy, Yelloman, Eek A Mouse, Garnett Silk, Tony Rebel. Појавили су се и женски ДЈ-еви, као што су Lady Saw, Lady Shabba, Sister Nanncy.

Интензиван развој технологије омогућио је развој још једног новог жанра - рага (raggamuffin). Рага је готово у целости урађен на основу компјутерски генерисаних ритмова. Једна од првих у потпуности компјутерски синтетисаних песама била је "Under Mi Sleng Teng" (Wayne Smith). Нова генерација ragga музичара донела је имена као што су Buccaneer, Caplton, Shabba Ranks, Macka B, Bounty Killer, Cobra. Buju Banton је био један од музичара које је почетна грешка умало коштала каријере. Тек што је потписао велики уговор у Европи Бантон је објавио песму „Boom Bye Bye“ у којој отворено позива на убијање хомосексуалаца. Свет је био запањен, негативне критике су упућивене не само њему већ и целокупној јамајчанској музичкој индустрији. Није му дуго требало да схвати своју грешку, упутио је јавно извињење, а убрзо након тога је постао и Растафаријанац.

Велика потражња, али и још већи број нових ДЈ-ева условио је да се између њих јави беспоштедна конкуренција. Насиље је све чешће било тема њихових песама, и то позив на насиље, затим на расну мржњу и хомофобију. Оваква је ситуација на дансхол сцени и данас, али, срећом, постоји и велики број изузетака, певача и ДЈ-ева који у својим песмама проповедају расну и социјалну једнакост и поштовање, враћајући се тако оригиналном духу реге музике.

Види још

Референце

  1. ^ Stephen Davis. "Reggae." Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. Web.16 Feb. 2016.
  2. ^ Davis, Stephen. „Reggae” (second изд.). The New Grove Dictionary of Jazz.
  3. ^ Anderson, Rick. “Reggae Music: A History and Selective Discography”. Notes 61.1 (2004): 206–214.
  4. ^ "Reggae." The Oxford Dictionary of Music, 2nd ed. rev. Ed. Michael Kennedy. Oxford Music Online.Oxford University Press. Web. 16 Feb. 2016.
  5. ^ Wilton, Peter. "reggae." The Oxford Companion to Music. Ed. Alison Latham. Oxford Music Online.Oxford University Press. Web. 16 Feb. 2016.
  6. ^ Bennetzen, Jørgen, and Kirsten Maegaard. “Reggae”. Fontes Artis Musicae 29.4 (1982): 182–186.
  7. ^ Ratliff, Ben (20. 09. 1999). „It's About New Beginnings And Keeping the Faith”. The New York Times. стр. 5.
  8. ^ Cooper, Carolyn J. “reggae”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica, inc. May 15, 2015. <https://www.britannica.com/art/reggae> Retrieved November 23, 2016.
  9. ^ Havel, Edward. “Rhetoric of Reggae Research Paper”. The Dread Library, University of Vermont. Web. 12/2/09. <https://debate.uvm.edu/dreadlibrary/Havel.htm> Retrieved November 22, 2016.
  10. ^ Campbell, Howard. “Jackie Jackson: Bass player extraordinaire”. Jamaica Observer. Web. March 16, 2012. <http://www.jamaicaobserver.com/entertainment/Jackie-Jackson--Bass-player-extraordinaire> Retrieved November 22, 2016.
  11. ^ All About Jazz (1. 10. 2009). „Various Artists | Rocksteady: The Roots Of Reggae”. Allaboutjazz.com. Приступљено 29. 05. 2012.
  12. ^ „Frederick "Toots" Hibbert Biography”. biography.com. Приступљено 2. 07. 2016.
  13. ^ „reggae”. Dictionary.com Unabridged. Random House, Inc. Приступљено 10. 07. 2016.
  14. ^ Himes, Geoffey (28. 01. 1979). „Return of Reggae”. The Washington Post.

Литература

  • Manuel, Peter (2006). Caribbean Currents: Caribbean Music from Rumba to Reggae (2nd edition). Temple University Press, 2006. Kenneth Bilby and Michael Largey. Philadelphia, PA: Temple University Press. ISBN 978-1-59213-463-2.
  • O'Brien Chang, Kevin & Chen, Wayne (1998). Reggae Routes: The Story of Jamaican Music. Ian Randle Publishers. ISBN 976-8100-67-2.
  • Larkin, Colin, ур. (1998). The Virgin Encyclopedia of Reggae. Virgin. ISBN 978-0-7535-0242-6.
  • Barrow, Steve; Dalton, Peter (2004 for the 3rd edition). The Rough Guide to Reggae. Rough Guides. ISBN 978-1-84353-329-0. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  • Morrow, Chris (1999). Stir It Up: Reggae Cover Art. Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-28154-3.
  • Jahn, Brian & Weber, Tom (1998). Reggae Island: Jamaican Music in the Digital Age. Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80853-1.
  • Hurford, Ray, ур. (1987). More Axe. Erikoispaino Oy. ISBN 978-951-99841-4-8.
  • Potash, Chris, ур. (1997). Reggae, Rasta, Revolution: Jamaican Music from Ska to Dub. Schirmer Books. ISBN 978-0-8256-7212-5.
  • Baek, Henrik & Hedegard, Hans (1999). Dancehall Explosion, Reggae Music Into the Next Millennium. Samler Borsen Publishing, Denmark. ISBN 978-87-981684-3-0.
  • Katz, David (2000). People Funny Boy: The Genius of Lee Scratch Perry. Payback Press, UK. ISBN 978-0-86241-854-0.
  • Lesser, Beth (2002). King Jammy's. ECW Press. ISBN 978-1-55022-525-9.
  • Stolzoff, Norman C. (2000). Wake The Town And Tell The People. Duke University Press, USA. ISBN 978-0-8223-2514-7.
  • Davis, Stephen & Simon, Peter (1979). Reggae Bloodlines: In Search of the Music and Culture of Jamaica. Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80496-0.
  • Katz, David (2003). Solid Foundation - An Oral history of Reggae. Bloomsburry, UK. ISBN 978-1-58234-143-9.
  • de Koningh, Michael; Cane-Honeysett, Laurence (2003). Young Gifted and Black - The Story of Trojan Records. Sanctuary Publishing, UK. ISBN 978-1-86074-464-8.
  • de Koningh, Michael & Griffiths, Marc (2003). Tighten Up - The History of Reggae in the UK. Sanctuary Publishing, UK. ISBN 978-1-86074-559-1.
  • Bradley, Lloyd (2001). Bass Culture. When Reggae Was King. Penguin Books Ltd, UK. ISBN 978-0-14-023763-4.
  • Bradley, Lloyd (2000). This Is Reggae Music. The Story of Jamica's Music. Penguin Books Ltd, UK. ISBN 978-0-8021-3828-6.
  • Chang, Jeff (2005). Can't Stop Won't Stop. St. Martin's Press, 2005. ISBN 978-0-312-30143-9.
  • Bradley, Lloyd (1996). Reggae on CD: The Essential Collection. London: Kyle-Cathie. 368 p. ISBN 978-1-85636-577-2. The ISBN is from the back cover; the ISBN on the verso of the t.p. is incomplete.

Спољашње везе

  • Niceup.com Niceup.com, најстарији реге портал (на језику: енглески)
  • Vibez-Net.com заједница за реге и денсхол музику (на језику: енглески)
  • House of Reggae - домаћи реае сајт
  • Trenchtown - реге фестивал у Суботици
  • Article — examines the use of psalms in Rasta lyrics
  • Niceup.com Oldest Reggae Portal
  • Vibez-Net.com Reggae Community
  • DreadLock power - још један домаћи реге сајт
  • Stascha (Staša) Bader: Worte wie Feuer: Dancehall Reggae und Raggamuffin. Words Like Fire. Dancehall Reggae and Raggamuffin. Dissertation Thesis at the Zurich University, 1986. Buchverlag Michael Schwinn, Neustadt, Deutschland, 1. Aufl. 1988, 2. Aufl. 1992
11. мај

11. мај (11.05) је 131. дан у години по грегоријанском календару (132. у преступној години). До краја године има још 234 дана.

19. април

19. април (19.04) је 109. дан у години по грегоријанском календару (110. у преступној години). До краја године има још 256 дана.

19. октобар

19. октобар (19.10.) је 292. дан у години по грегоријанском календару (293. у преступној години). До краја године има још 73 дана.

Del Arno Band

Del arno bend je srpska rege grupa iz Beograda. Osnovali su je braća Vladan i Jovan Matić u julu 1986. u Beogradu. Grupa je usmerena ka melodijskoj „roots“ muzici.

Out of Space

Out of Space је пети сингл британског бенда The Prodigy. Прво издање појавило се у облику 7" винил плоче у 9. новембра 1992. године.

Насловна нумера садржи семплове из реге класика I Chase the Devil, аутора Макса Ромеа (Max Romeo) и продуцента Ли Скреч Перија (Lee Scratch Perry).

Године 2005. бенд Audio Bullys издао је песму Out of Space у облику ремикса на синглу Voodoo People (Pendulum Remix)/Out of Space (Audio Bullys Remix) са компилације највећих хитова Their Law: The Singles 1990-2005.

Sent Agnes Plejs

St Agnes Plejs (en: St Agnes Place) je bila skvotirana ulica u Keningtonu, u južnom Londonu. koja se preko trideset godina opirala rušenju. Bob Marli je svojevremeno tu živeo, što je ostavilo jak uticaj, tako da se ovde mogao slušati rasta radio i neometano pušiti marihuana.

Алтернативни рок

Израз алтернативни рок или алтернативна музика је почетком 80-их често коришћен како би се описали панк рок и панк роком инспирисани бендови који су издавали за мање продуцентске куће и чији се музички стил није уклапао ни у један мејнстрим правац тог доба. И данас се овај израз понекад користи да опишу алтернативни рок и панк заједно.

Као специфични музички жанр, алтернативни рок се састоји од разних поджанрова који су настали из инди (енгл. indie) музичке сцене почетком 1980-их и постали популарни или широко познати до 1990-их, као што су инди, гранџ, готик рок и колеџ рок. Ове жанрове спаја њихов заједнички дуг стилу и/или етосу панка, који је у 1970-им годинама поставио темеље алтернативне музикеНајразвијенији стилови алтернативног рока су нови талас (new wave) и гранџ (grunge).

Алтернативни рок има велике утицаје из џез, поп, хип-хоп, реге и електронске музике, а некад је и ближи овим жанровима него року.

Ајзберн

Ајзберн (енгл. Eyesburn) је српскa реге-хардкор група из Београда.

Боб Марли

Роберт Неста Марли (енгл. Robert Nesta Marley; Најн мајл, 6. фебруар 1945 — Мајами, 11. мај 1981), познатији као Боб Марли, је био јамајчански певач, текстописац, гитариста и музичка икона двадесетог века. Најпознатији је извођач реге музике и чувен је по полуларизацији овог музичког жанра ван граница Јамајке.

Даб

Даб је утицајан и интернационално значајан музички жанр. Иако се овај термин данас користи и за ремиксовање и реаранжирање углавном рок или денс снимака, даб оригинално подразумева комплектну реконструкцију, процес у коме се постојећа песма оголи до свог основног ритмичког скелета, да би се затим изнова изградила. Добра даб песма није само позната мелодија са гомилом звучних ефеката, већ дело које са пуним правом може да се назове оригиналним.Неприкосновени краљ даба је, како му и само име каже, Кинг Таби. Више од било ког другог музичара или продуцента који је експериментисао са дабом 70-их и 80-их, Кинг Таби је довео ову музичку форму до граница њених могућности, како звучно тако и технички. Читаве генерације будућих продуцената учили су од њега занат, директно или преко његових снимака, а једнако је импресивна и листа музичара који су са њим сарађивали.

Кинг Таби је био тај који је и развио процес дабинга, радећи 1968. у студију Дјук Реида. Већ доста раније постало је нормално да Б-стране плоча садрже инструментале настале утишавањем вокала оригиналних нумера. Ово је значило уштеду јер је била потребна само једна песма да би се издала плоча. Кинг Таби је отишао далеко даље - од оригиналне песме он је остављао само ритам, скидао је вокале и замењивао их са било чим што би му пало напамет, убацујући различите звучне ефекте, све време појачавајући или утишавајући бас линију, стварајући оно што ће се касније означити као даб.

Даб је донео и употребу до тада непознатих инструмената у регеу. Аугуст Пабло је са својом мелодиком постао један од најтраженијих музичара тога времена. Али оно што чини основу даба је бас-гитара и то појачана до максимума.

Други продуценти 70-их, као што су Пабло, Ли Пери, Холнес и Кејт Хадсон само су наставили тамо где је Таби стао. Ускоро су се појавили дабови дабова и дабови дабова дабова. То је још увек било време скромне и примитивне опреме за снимање, познати перијев студио Блек Арк био је опремљен миксетом са само четири канала, али је ипак успео да произведе неке од најбољих дабова свих времена. Свој врхунац даб доживљава средином 70-их, када је сваки издати реге албум обавезно имао и своју верзију у дабу. Како је технологија постепено напредовала чини се да је квалитет даб издања опадао. Наравно, има и изузетака као што су Сајентист, Принц Џеми и Слај & Роби који су одржали даб звук током 80-их. Ејдријан Шервуд и Неил „Луди Професор“ Фрејзер увели су даб у 90-те, али данас је даб далеко превазишао своје границе, све више ступајући у фузију са другим музичким правцима.

Дубиоза колектив

Дубиоза колектив (познати и под краћим називом Дубиоза) је босанскохерцеговачка група из Зенице, чија музика је мешавина регеа, даба и рока уз наглашене политичке поруке.

Канда, Коџа и Небојша

Канда, Коџа и Небојша је српска музичка група из Београда.

Лабораторија звука

Лабораторија звука је новосадска новоталасна група настала 1978. године у тадашњој СФРЈ.Одликовала се реге и ска ритмовима са комбинацијом еротских и шаљивих текстова. Препознатљиви по ексцентричном наступу инспирисаним циркуским представама, овај бенд утискује печат на тадашњој сцени.

Међу најважнијим члaнoвимa бенда билу су оснивачи браћа Вранешевић, Предраг и Младен. Група је позната и по музици за разне ТВ серије, између осталих Полетарац и Невен, као и филмова Још овај пут (режисера Драгана Кресоје) и Последња трка (дечији играни филм у режији Јована Ранчића).

Музички правац

Музички правац или жанр је категорија музичких дела која су у истом стилу или деле неку „сличност музичког језика“. Правци такође могу настати и на основу не-музичких одлика, као што су географска обележја.

Немања Којић Којот

Немања Којић (Београд, 17. децембар 1975), познат и по свом сценском имену Hornsman Coyote (или само Којот), српски је реге музичар.

Пишање уз ветар

„Пишање уз ветар“ је петнаести студијски албум музичке групе Рибља чорба.

Први албум који је група објавила након председничких избора 2000. године није имао много политички обојених песама. „Љубав овде више не станује“ је постао хит одмах по изласку албума. Политизована песма „Србин је луд“, је убрзо постала рок химна.

У реге песмама „Црно бели свет“ и „Црно бели свет (и опет)“ појављује се певач групе Eyesburn као гост на вокалима и труби. Пратеће вокале у песмама „Прокоцкан живот“ и „Чекајући човека“ отпевала је Марија Михајловић. У песмама „По ливади росној“ и „Хоћу, мајко, хоћу“ члановима бенда се придружио оркестар Бобана Марковића. Соло гитару у песми „Зашто сам отишао blues“ одсвирао је Божиновићев брат Зоран, а као гост у песми „Чекајући човека“ појављује се глумац Јосиф Татић.

У српском језику израз Пишање уз ветар је израз који означава инат. Онај ко то ради - буде мокар!

Поп музика

Поп је музички жанр. У поп музици текст и певање преовладавају над композицијом и инструменталом. Ову музику одликују једноставни хармонијски и мелодијски стил за разлику од рок музике и постојање рефрена. Пјесме су кратке и уз њих се, углавном, може плесати. Она је омиљена од широких маса и самим тим и комерцијално успјешна. То је музички жанр са највећим бројем продатих носача звука.

Назив поп је настао од енглеске речи „popular“ (популаран) што означава музику за забаву. Израз поп (музика) појавио се како би описао музику која се развила из рокенрол револуције средином 50-их година прошлог века и наставила свој развој, све до данас. Од тада у музици која се свиђа најширој публици, односно поп музици, доминирају звукови који су и даље укорењени у основним елементима рокенрола. У себи често садржи елементе рок, џез, етно, фолк, реге и/или соул музике. Сматра се поджанром забавне музике.

Растафаријанство

Растафаријанство је „начин живота“ и монотеистички религиозни покрет, настао касних 1920-их и раних 1930-их на Јамајци. Његови припадници верују да је Хајле Селасије божја реинкарнација, и познати су као расте. Већина расти ће се увредити ако их назовете растафаријанцима или њихов покрет назовете растафаријанизам/растафаријанство јер, како кажу, „изам-скизам игра је део Бабилонске/Вавилонске културе“.

Овај покрет, између осталог, проповеда о једнакости и уједињењу раса, нација и полова, љубави, и повратку у такозвани Зајон (енгл. Zion), где се мисли на Африку, прецизније, Етиопију. Занимљиво је и то да Растафари као покрет нема и не жели да има икакво политичко опредељење док се врло често везује за комунизам, пан-африканизам, пацифизам, анархију и др.

Назив потиче од првобитног имена Хајла Селасија - Рас Тафари Маконен; Рас, у Етиопији, је титула једнака цару. Име по рођењу му је било Лиж Тафари Маконен Волдемикаел, док Хајле Селасије значи моћ/снага светог тројства.

До данас је овај покрет присутан у већем делу света, великим делом захваљујући утицају реге музике. Боб Марли је до данас најпознатији раста, кога неки од чланова једног од многих такозваних племена Најабинги (енгл. Nyabinghi/Nyahbinghi) које је уједно и најстарије, сматрају раста пророком и стављају га у раста свето тројство са Хајлем Селасијем и Маркусом Гарвијем. 1997. у свету је било око милион расти, док га данас (2015. године) чини популација процењена на око 10 милиона људи..

Сања Вучић

Сања Вучић (Крушевац, 8. август 1993) српска је реге, ска, џез, даб и панк-рок певачица и главни вокал српског панк-рок бенда ZAA. Са својим бендом наступала је на најзначајнијим регионалним фестивалима, попут Нишвила и Егзита. Пева на енглеском језику, а са бендом до сада има објављен један албум What about.

Музички се образовала одмалена на одсецима соло певања, а занимљиво је да су јој и родитељи певачи. Као мала од њих је учила старе народне песме и севдалинке. Сања је певала у више бендова (џез, реге, етно), а са хором је наступала у много земаља. Музички се усавршавала са оперском дивом Катарином Јовановић.

Студира арапски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. Поред српског језика, говори и шпански, италијански, енглески и арапски језик.

Дана 7. марта 2016. године Радио телевизија Србије објавила је да ће Сања Вучић представљати Србију на Песми Евровизије у Стокхолму 2016. године, са песмом Goodbye (Shelter) чији је комплетан аутор Ивана Петерс. Песма је тематски базирана на проблему насиља над женама. Сања је наступила у другом полуфиналу 12. маја и по гласовима жирија и публике пласирала се у велико финале које је одржано два дана касније.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.